PREDAVANJE EKARTA TOLA

(video projekcija sa prevodom)

subota, 28.01.2012. u 19 h

(Zeleni Venac 11/1, interfon 2, ugao Narodnog Fronta i Kameničke)


...

...

Može li se pobeći od osećaja nezadovoljstva i dosade ?

...

PITANJE: Šta je dosada? Zašto osećam ovo prožimajuće nezadovoljstvo u svemu ali

najviše kad sam sam i kad nemam šta da radim?

EKART: Ovo je dobar izraz, prožimajuće nezadovoljstvo. Naravno postoji čitava industrija koja je upravo zato i smišljena da vam pomogne da ne osećate to prožimajuće nezadovoljstvo, drugim rečima da vam ne bude dosadno. Tako da uvek možete, što većina ljudi verovatno i čini, uvek možete snabdeti um nekom vrstom stimulusa. Ovih dana to nije teško izvesti, dostupno vam je na svakom koraku. Um  traži stimulaciju, uvek gladan za sledećom stvari.

...

Kada se ljudi vrate kući s posla, u umu se javlja potreba za sledećim, i čim skuvate i pojedete večeru um odmah traži šta je sledeće, da li TV, ili da uzmete telefon, da li ćete na internet, ili e-mail, da li da pišete poruke na mobilnom, što je uobičajeno za tinejdžere i za mnoge druge. (Nema ništa loše u tome fascinantno je i ja sam odskora počeo, povremeno pošaljem poneku poruku i prilično je fascinantno). Ali, važno je postati svestan zahteva uma za hranom, za stimulusima, i ako ih ne dobije, odmah osetite stanje nemira ili nezadovoljstva koje vas prožima, kao što se kaže u pismu. Ne osećate se kao kod kuće, ima nešto... naravno taj osećaj je uvek tu samo što je zamaskiran.

...

Ako neprestano hranite um tim stvarima, znači da nikada ne dosežete do dubljih nivoa unutar sebe, zapeli ste na površini. U jednom trenutku se morate suočiti sa tim nezadovoljstvom umesto što stalno tražite nekakvu zamenu za istinski osećaj životnosti. Pošto je to u stvari u pitanju: vi se ne osećate zaista živi, ne osećate životnost, pa vam je potreban nekakav stimulus da se osetite življe. Zato je važno da budete u stanju da prestanete da hranite um sve vreme, um je već dovoljno zaposlen onim što zaista treba da uradi.

...

Prosto sedite sami sa sobom i pustite da se dosada javi, a da pritom ne pobegnete od nje. Pokušavate da odete malo dublje, ali prvo ćete osetiti dosadu. I ako ne pobegnete od nje, zapravo ćete se probiti kroz dosadu i kao da ste odjednom prošli s druge strane. To je kao da imate malu prepreku unutar sebe, i ako ne pobegnete, ako ostanete, odjednom ste, pre nego i primetite, otišli dublje u sebe. Ako počne da vam biva dosadno dok tako sedite, može biti od koristi da osećate svoje unutrašnje telo. Dosada dolazi i vi je možete osetiti, počinjete da gledate okolo: “Šta bi sledeće mogao da radim, ili o čemu bi mogao da razmišljam? Mora biti da ima nešto da se radi, ili o čemu da se razmišlja”, ili još bolje, da se brine. Ostanete i uočite to, i... i onda prosto izdržite taj osećaj nelagode uma koji ne dobija dovoljno stimulusa, hrane. Nije to baš toliko strašno, samo izdržite i počnite da osećate svoje unutrašnje telo, živost u šakama, rukama, stopalima, nogama, i već ste prešli preko praga dosade u nešto dublje. Tada se odjednom osetite živi, i to bez pomoći mentalnih stimulusa, zapravo osećate se mnogo življe nego što biste se ikada osetili uz pomoć mentalnih stimulusa. Zato što su ti stimulusi uvek samo na površini onoga ko ste vi, talasići na površini, a vi sada idete dublje. Tada stičete sposobnost da vam bude ugodno sa ovde i sada dok sedite, stojite, ležite.

...

To je sve što uvek jeste: život ovde i sada. Osećajte se prijatno sa samim sobom

ovde i sada. Osećajte se kao kod kuće u ovde i sada, bez potrebe da bežite u neko

mentalno carstvo koje nije ovde i sada: "Moram da mislim o ovome, moram da igram video

igrice, moram da gledam ovaj program ili barem da pregledam časopis".

...

Pogledajte kako ljudi, kako um konzumira, pogledajte kako pregledaju časopise po čekaonicama ili kod kuće. U današnje vreme časopisi su uglavnom zamenjeni monitorom, ali ljudi još uvek pohlepno traže, "Šta je sledeće", ali ništa nije dovoljno interesantno i uvek se traži sledeće. To je disfunkcionalnost.

...

Divno je što u vama raste sposobnost da budete ukorenjeni u sadašnjem trenutku u sebi, bez potrebe za nekim spoljašnjim mentalnim stimulusom da vas učini potpunim ili živim. U stvari, samo u sadašnjem trenutku možete biti zaista živi. Jedan čuveni francuski filozof koji je živeo pre sto godina da li Paskal ili... možda baš on, rekao je:

...

"Svi problemi ljudskog roda mogu se pratiti unazad, ili imaju svoje poreklo... u čovekovoj nemogućnosti da sedi tiho u sobi”. Svi problemi sveta mogu se pratiti unazad do nemogućnosti da sedite u tišini ili opušteno u sobi. Naravno posledice toga su duboke i poprimaju široke razmere. Nije to samo sedeti tiho u sobi, jer da biste bili u stanju da sedite tiho u sobi, to podrazumeva da bi trebalo da budete povezani sa onim što je dublje u vama, dublje od uma. Inače nećete moći da sedite tiho u sobi, bilo bi vam dosadno, možda možete biti u tišini spolja ali nećete imati tišinu iznutra.

...

Prema tome uđite unutra, koristite unutrašnje telo kao polaznu tačku da uđete dublje i odvratite svoju pažnju od mesta na kome ona obično prebiva, od mislećeg uma. Na taj način probijate se kroz dosadu u bivstvo i najednom uživate u običnom bivanju. To je ogromno buđenje, ako možete samo uživati u prostoj činjenici bivanja i tada iz tog stanja životnosti bivanja možete pogledati oko sebe i pronaći užitak i zadovoljstvo u svemu što vidite ili čujete, što opažate čulima, u malim stvarima oko sebe i njihovom tihom prisustvu: cveće, sto, zavese, bilo šta što je tu, nebo koje se vidi kroz prozor, soba sa svim stvarima u njoj, tišina, i sve je to divno.

...

Prema tome više vam nisu potrebni svi ti surogati. Naravno i dalje možete koristiti internet kada vam zatreba, ali ne više sve vreme zato što ne možete podneti da budete sami sa sobom. Ne možete da podnesete sami sebe, to je tako kod većine ljudi. Razmislite o tome i uvidite šta to znači, koliko je to poremećeno - ne možete da podnesete sami sebe, i upravo zbog toga vi neprestano bežite u ovo, i ono, i ono.

...

Naravno kada osoba ne može da podnese samu sebe, kakve će onda odnose imati, kad ni samu sebe ne može da podnese? Vi tada koristite druge da bi se osetili malo bolje, ali to ne funkcioniše. U osnovi, svoju nesposobnost da budete sami sa sobom odražavate i projektujete i na druge ljude, pošto kada ste sa drugima, prvo pokušavate da ih iskoristite a onda ni njih više ne možete da podnesete.

...

Zato se morate probiti kroz tu mentalnu barijeru jer inače, do kraja svog života nećete biti u stanju da sedite tiho u sobi. I kao što je francuski filozof rekao, svi vaši problemi dolaze odatle, od te nesposobnosti. Zato što to u stvari znači da niste povezani sa bivstvom, niste povezani sa onim što je dublje od umom stvorene personalnosti, od mislioca.

...

Dakle, dođite kući samima sebi tako da možete uživati u svom sopstvenom društvu. Tada ćete istinski moći da uživate i u društvu drugih radije nego da ih koristite kao surogate. Enjoy Yourself - uživajte sebe(u sebi) - to se podrazumeva ovim izrazom. Sve počinje odatle, možete li uživati u samom sebi, u svom bivstvu? U suprotnom, ništa vas nikada neće zadovoljiti, jer vam nije ugodno sa samim sobom. I tog "nezadovoljnog sebe" nosićete kud god pošli, u svaku vezu, i na svako mesto.

*

EKART TOL TV, januar 2012.


 

Predavanje Ekarta Tola, petak, 16.12.2011.

...

Danas bih hteo, pošto su mnogi to tražili, da pričam o transcendentnoj dimenziji u filmovima. I umesto da se žalim na to kako su filmovi užasno loši, barem većina filmova, mogao bih sat – dva pričati o tome, voleo bih da se usmerim samo na one, iako ih je još uvek veoma malo, u kojima sam video transcendentnu dimenziju kako izranja na različite načine.

Ovo vam možda neće biti korisno samo u smislu: "O, moraću da pogledam taj film", nego takođe, da postane jasnije na koje sve načine transcendentna dimenzija može biti prepoznata u vašem sopstvenom svakodnevnom životu. Jer sve je to povezano, filmovi su o ljudskim životima, odraz života, a transcendentna dimenzija može ući u vaš život na razne načine i to se dešava neprestano, samo bi je trebalo prepoznati.

...

Pomenuću samo ukratko "Blistavi um", film zasnovan na stvarnim događajima i stvarnom liku, naučniku kome se priviđaju ljudi kojih nema, razgovara sa njima neznajući da ne postoje, izgledaju mu potpuno stvarno. Ne zna da je lud, ne zna ni gledalac. U prvoj polovini filma čak i gledaoci učestvuju u njegovom ludilu, to je urađeno veoma domišljato, gledalac je deo njegovog ludila jer veruje u sve u šta on veruje, svi ti ljudi koji mu se obraćaju su stvarni. Tek negde oko polovine filma sinuće i njemu i gledaocu da su to samo priviđenja. Najednom postaje svestan da je sve to stvorio njegov sopstveni um, i čim se u njemu pojavi svesnost, on više nije u nemilosti svog sopstvenog uma.

U filmu je njegov um opredmećen u vidu ljudi koji dolaze i nešto mu govore, ali to naravno ima svako, svi vi imate vlastiti um koji vam nešto govori, svaka "normalna" osoba to ima. Imate misaone obrasce koji stalno iznova dolaze i govore vam, tako da u stvari svi ljudi imaju tu vrstu ludila. Ovoga nema u filmu, to sam ja malo dodao, ali je u filmu nagovešteno. U osnovi svi pate od istog ludila samo što ga on doživljava kao spoljašnje događaje, dok ljudi to ludilo doživljaju u sebi, kao unutrašnje događanje. Svi imaju ustaljene misaone obrasce, gomile misli i reaktivnih obrazaca koji vam neprestano govore ovo ili ono, ili hoće da uradite ovo ili ono - govore vam, i naravno u nesvesnom stanju vi se identifikujete sa onim što vam vaš um govori. U filmu to odgovara njegovoj ubeđenosti da su ljudi koji mu se obraćaju apsolutno stvarni. Zatim dolazi do spoznaje da oni u krajnjoj liniji, nisu stvarni, da to nije ono ko sam ja - svesnost se rađa.

Dobija Nobelovu nagradu za matematiku ili ekonomiju, šta god, film je zasnovan na stvarnim događajima, on je stvarna osoba, živ je. Kada u filmu neko dođe da mu saopšti da je konačno dobio Nobelovu nagradu, on gleda sumnjičavo jer ne zna da li je ta osoba stvarna ili je samo priviđenje. Mora da nazove prijatelja:

"Da li je ova osoba stvarno ovde?"

"Da".

U filmu je divno prikazano da svesnost koja izranja u njemu, svesnost o tome šta je njegov um stvorio, ne rezultuje odmah prestankom svih priviđenja. Ona još uvek dolaze i još uvek pokušavaju da ga uvuku u sve to, ali njegova vežba je da im ne pridaje pažnju. Kada mu se obraćaju, ne reaguje već samo kaže:

"Ne interesuje me, ne slušam, nisam zainteresovan".

Opet to isto važi i za vas, vi to isto možete uraditi u sebi, možete prepoznati uporne misli koje imaju magnetsku privlačnost i ne uplitati se. One vam kažu: "Moraš misliti o ovome!"

"To me više ne interesuje", samo usmerite svoju pažnju na sadašnji trenutak, samo to, "neću da vas sledim tamo kuda hoćete da me odvedete".

Nema potrebe da se borite, to je samo blago odvraćanje pažnje od onoga gde misli hoće da vas odvedu, pre nego da na neki skoro nasilan način pokušavate da držite misli podalje - to ne funkcioniše : "Hoću da nestanete!"

Ne stvarate otpor, samo birate gde ćete usmeriti svoju pažnju, "Neću da vas sledim".

I tako postepeno, na primer tu je jedna devojka koju stalno viđa a nije stvarna, i još dugo vremena je vidi kako sedi negde u nekom uglu samo što je sada skoro sasvim odustala od razgovora sa njim, samo je još ponekad tu i gleda ga, i on je najzad uglavnom slobodan.

Dakle pomak je postepen, i po meni film ne prikazuje samo priču o ludilu i njegovom nadilaženju, nego se odnosi zaista na svakoga, jer svi koji su u neprobuđenom stanju pate od te iste vrste ludila.

- Blistavi um.

Um ne postaje zaista blistav sve dok se ne izdigne svesnost, jer do tada baš i nije lep.

*

(Ekart Tol TV, Filmovi - izvod)

 

Copyright by Tomislav Trbojevic, 2010

toolbar powered by www.mit3xxx.de