Današnji čovek

G O L I   Ž i V O T !

Magazin  za  sveSt bez  granica  i  diktature  trzišta

 


...

Današnji čovek:

Ogoljena istina

...

Današnji čovek, u svetu punom izazova, izneveren od strane autoriteta koji su činili njegov svet stabilnim i ušuškanim, a sa druge strane još sumnjičav i uplašen od svega što je alternativno i novo, kao da gubi tlo pod nogama.

...

Medicina, politika, religija, otkrivaju i svoje ne tako savršene strane. Povređen od onih kojima je davao potpuno poverenje, uplašen pred novim pokretima koji pokušavaju da mu otvore oči, pa ponekad govore suviše glasno i zastrašujuće, ostaje skoro beznadežan. Gledati stvarnost a ne pobeći skoro je nemoguće. Nema ko da objasni i uteši, nema nikog kome može verovati, a nemoguće je živeti širom otvorenih očiju a ne razumeti sav bol i strah savremenog doba, svo nasilje, bolesti, svu neljudskost. Jedino što mu ostaje je da pobegne u svoja mala zadovoljstva ne misleći puno. Savremena tehnologija ima savršen posao: smisliti nova i nova sredstva za što kvalitetnije bežanje od stvarnosti - nove ukuse, nove igračke za odrasle, virtuelna prijateljstva i čitave svetove...

...

Naviknut da ne misli i ne brine, već da poverenje potpuno preda autoriteima koji znaju, teško se miri sa otkrivanjem da, zapravo, možda i ne znaju, i da bismo se svi zajedno sa njima, trebali predati nekom drugom, uzvišenijem autoritetu sa kojim smo izgubili kontakt. To je jedini način da se vladama i lekarima i našim religijama vrati kompas, i jedini način da im mi ponovo verujemo. Ne postoji niko ko će nam zasigurno reći: "Da, ovo je pravi put, njega sledite..." Ne postoji niko kome smo više u stanju da poverujemo...

...

No, vreme je surovo, ne podnosi više laž, bežanje, niti površnost. Vreme je toliko surovo da je zastrašujuće gledati moć prirode kada odluči da nam podigne pogled, da nas iščupa iz svoje učmalosti, da nas otkine od virtuelnog sveta u kome još nekako i ,,postojimo“.

...

Vreme traži da se okrenemo sebi, da se pitamo o smislu i istini, duboko i predano... Razum prenatrpan svakakvim sadržajima, izmanipulisan, uslovljen, više zbunjuje no što pomaže. Moramo mu oduzeti krunu, moramo okrenuti glavu od njegove nadmene zavodljivosti i tražiti zaboravljenu mudrost Univerzuma u nama. Vreme je da se pitamo tiho, zatvorenih očiju... da pogled okrenemo od svega i pogledamo u sebe daleko...duboko, tražeći odgovor nekim novim, osetljivim čulima srca, duše i intuicije. Kada sretnemo odgovor, bićemo zahvalni surovom vremenu što nam je oduzelo sve lažne oslonce i nateralo nas da nađemo jedini pravi. Ukorenjeni u sopstvenom biću, nećemo imati više sumnje i dileme o tome kome verovati i koga slediti, jer sledimo samo sebe i jedino kroz sebe - i nekog drugog...

...

Svako učenje moguće je pogrešno shvatiti, svaku religiju okameniti i pretvoriti u sebično natezanje sa Bogom... ili čak, slediti neke lažne manipulatore... Sve je to moguće i već je viđeno, ali samo dok ne naučimo da od svih glasova koji se bore za naše poverenje, naučimo da slušamo onaj najtananiji ali najmudriji, i dozvolimo da nas on vodi....

...

Stvarnost je odraz čoveka u opštem, kolektivnom smislu, odraz lestvice u evolutivnom razvoju... Nema nepravde u spoljnom svetu, sami smo ga stvorili, sami ga možemo i popraviti. Razumeti to i umesto mržnje zaplakati, a onda zagrliti i crkve i nauku i politiku - ne treba im veća kazna od nesvesti šta čine... Treba ih prosvetliti, treba pomiriti alternativu i zvaničnost... U stvari treba izbrisati takve podele iz naših umova... Treba od svih odabrati one ispravnih težnji... Ali kako znati ko ima ispravne težnje?

...

Pita se savremeni čovek: Kako znati ko je pravi guru? Kako se osloboditi dogmi? Kako postati otvorenog i čistog uma pred svetom, i najmudrijim delom sebe osetiti šta je dobro, šta je ispravno? Kako videti smisao postojanja i lepotu i dobrotu u svemu, unatoč svom nasilju i bolestima savremenog života (koje su tu, možda upravo da nas osveste: možda nas ništa manje surovo ne bi osvestilo i spasilo nam duše)? Kako uspostaviti ponovo kontakt sa sobom? Moliti se? Meditirati? Lako je to reći... Kako umiriti um današnjeg savremenog čoveka? Sumnjičav prema svemu, u strahu da mu ne isperu mozak, koji je već do zla boga ispran svim zvaničnim stavovima u koje prosto retko kada sumnjamo, totalno zbunjen i uplašen, ostaje i dalje da se zabavlja novim i novim igračkama savremene tehnologije, jer je naizgled, bolje ne misliti o smislu, bolje je samo zavaravati pažnju i nekako preživeti... Mala zadovoljstva su ipak bolja od depresivne slike sveta u kome živimo... A ipak......... Tako je lepše živeti umesto preživeti... Tako je lepo biti miran u sebi, sa potpunim razumevanjem slike sveta, sposoban za prihvatanje istine o autoritetima koji nas vode, bez mržnje i paničnog straha, sa ljubavlju i željom da se pomogne.

...

Koliko god sumnjičavi bili, ne možemo poreći da svi pamtimo iskustva nekih drugačijih stanja svesti, nekih trenutaka neizmerne radosti, smisla, poverenja. I upravo ta iskustva nam ne daju mira. Upravo ta iskustva nam stalno stoje kao senka i ne daju da se prepustimo ovoj velikoj laži zvanoj civilizovano, savremno društvo, jer su dokaz da možemo puno više!!! Da smo sposobni za nešto drugo, da su maštarije koje smo imali u svojim majušnim, detinjim glavama, zapravo najdivnije i najčistije slike života koji smo mogli živeti... Malo-pomalo su nas ubedili da je to samo dečija fantazija. Ali otkud detetu laž i fantazija u glavi, jer slike koje je stvarao taj mali um bile su čiste i pisala ih je neuprljana duša maštajući o stvaranju, o svojim najvećim potencijalima, o divnom, srećnom životu na zemlji... Otkud je dete samo moglo verovati tek tako u neki divan svet u koji odrasta? I zašto bi dete bilo rođeno sa lažnim slikama i nadanjima, lažnim stremljenjima, pa da se onda vremenom polako miri sa sudbinom da je život nešto drugo? Tu vrstu ubistva smo nazvali odrastanje! Postepeno prihvatanje ludila, jer su ga ubedili stariji, pametniji, iskusniji, zapravo isto tako jednom ubeđeni da je život surov, a da je sve lepo samo fantazija... Dugo se dete opire, dugo pokušava i nada se, ali na kraju ostaje bez snage i izbora.

...

Toliko je učenja, toliko je učitelja, toliko je glasova koji žele da nam nešto kažu, da nam daju recept za bolji život. A ja samo imam potrebu da u celoj zbrci vratim čoveku veru u samog sebe, imam želju da kažem: Ne boj se, ne beži od sebe i ne moraš verovati nikom... Samo, molim te, zastani i zatvori oči... Jedino tu se zaista nemaš čega bojati !

...

Nemoj verovati nikom, nikom, nikom, do sebi - ali dođi do sebe... Seti se svojih najuzvišenijih iskustava, seti se svoje nade u lepši svet, svojih suza u najdivnijem vođenju ljubavi, svog uznesenja uz divnu muziku, uz zalazak sunca...Seti se reči mudraca, prijatelja, knjiga koje su uzdrmale dušu... Ako su prejake reči da su svi ti trenuci bili kontakt sa božanskim, jedno je sigurno i neosporno: to su najdivniji trenuci života, koji su dokaz da možemo puno više... I samo moramo ustati i krenuti za njima. Zatvorimo oči i sećajmo ih se. Ustanimo i krenimo po njih da ih opet doživimo, da ih upoznamo, da im se približimo, da im se predamo...

...

Vremenom, razumevanje sveta okolo postaje tako veliko, da ga čak i ne osuđujemo, već saosećamo sa dušom sveta koja plače, a niko ne čuje i od neodoljive želje da koliko god je u našoj moći pomognemo, počinjemo da ga grlimo i zaceljujemo... Svako na svoj način... I što nas je više, udruženim snagama podižemo kolektivnu svest na neki viši nivo jer je ona more u koje se većina utopila. A ako je podignemo, mnogima ćemo pomoći a da nisu nikakav napor učinili - makar i da su robovi kolektivnih i naviknutih misli i reakcija, da su mašine koje samo reaguju na tačno određen uslovljen način - promenićemo čitav projekat njihovih akcija i reakcija i uživati u novom svetu koji stvaramo... Možda će religije da ožive, jer i u njih treba uneti svetlo oko koga su se okupile, a onda, nesposobne da ga održe, postale okamenjene institucije ponekad užasno grešne svojim uticajem na ljude, i pomoći im da se grle i vole međusobno u zajedničkoj misiji da se svet produhovljava i uzdiže iz prašine. Gola istina nam treba, gola istina i sposobnost da je vidimo, hrabrost da na nju ukažemo... Hrabrost za široko srce i um...bistar pogled koji vidi grehe i oprašta, koji vidi istinu i klanja se i prstom na oba ukazuje.

...

Svi mi: i fanatici i skeptici, i umišljeni mudraci i uspavani, skromni i beživotni... Rođeni kao pravoslavci ili budisti, vernici ili nevernici... Svi mi, probudimo se najzad i potražimo iskru mudrosti u samima sebi... Pogledajmo Istinu koja je jedna, koja nas objedinjuje... i pogledajmo kako je divno što smo joj došli sa toliko raznih strana... što smo hiljade boja i nijansi stopili u jedno, prihvatimo razlike, shvatimo, doživimo druge puteve, sačuvajmo svoju boju, ali raširimo srca i umove da se možemo zagrliti, da i druge možemo doživeti i voleti... Da gledamo milione boja kako sijaju, svaka svojim sjajem, a istovremeno se prelivaju u jednu, blistavu i čistu boju Istine!

*

Dragana Balić



 

Copyright by Tomislav Trbojevic, 2010

toolbar powered by www.mit3xxx.de