G o v o r

...

1.

Govor nije samo sredstvo komunikacije. Govor je pokušaj trajanja iza granice prolaznosti, iza granice smrti. Govorim da bi me čuli, videli, razumeli, upamtili, da bih sa drugima podelio svoj svet, svoje iskustvo, da bih dao ono što imam da dam, da moj svet ne bi nepovratno nestao, umro sa mnom – neizgovoren, neumnožen, nepodeljen, neodražen...

 

Kada nemamo ništa osim reči – ostavljamo njih u nasleđe: slatke, gorke, mirisne, opojne, sveže, trule, teške, lake, radosne, opake... To su opeke našeg spomenika, hrama našeg postojanja u vremenu.

 

Oni koji znaju i druge jezike osim verbalizovanih reči, ostavljaju tragove u obliku muzike, građevina, slika, predmeta – ukrasnih, umetničkih, upotrebnih, živih prostranstava vrtova i parkova, učenja i učenika...

 

Tišina spaja one najbogatije i najsiromašnije: ne samo kao poreklo i ishodište, već i kao legat. I oni najbogatiji i oni najsiromašniji za sobom ostavljaju tišinu: jedni ostavljaju tišinu koja odjekuje i pamti se još dugo po njihovom odlasku, drugi – tišinu koja nije mogla da bude doživljena, pa tako ni upamćena. Prva je Tišina punog prisustva. Druga – beznadežna tišina odsustva.

 

Jesi li hodao ovim svetom
kao car carevinom svojom
ili si tek prosjak bio
večno praznih ruku?

Tišina će reći na kraju.

...

2.

Drveće i cveće, ptice i zveri, reke i potoci, jezera i mora, šume i planine... – reči su Božje i živa slova Božje azbuke. Umiru reči Božje pred našim očima, a mi ih ne čitamo, ne shvatamo i za poruku ne marimo. Čovek će biti poslednja reč u tom pismu Božjem, u toj poruci koju čovek neće shvatiti - do poslednje reči:

„Samovažnost je tvoj nadgrobni spomenik čoveče! I pohlepa i sebičluk koji je prate.

Prihvati da si ništa – i imaćeš sve – jer Sve ti je već dato. Veličaj se i grabi – i

izgubićeš sve. Uzimajući život drugom – sebi si život oduzeo!“

 

*

P.Šumski

Vukićevica, 08.08.2012.

 

Copyright by Tomislav Trbojevic, 2010

toolbar powered by www.mit3xxx.de