Eseji o ekologiji svesti

Otvaranja i Putokazi

...

Ne zovi sebe vernikom, hrišćaninom, ako plaćaš svešteničkoj kasti za usluge Duha, pa i za one usluge koje sa Duhom nikakve veze nemaju, jer samo nevernici, uistinu, plaćaju posrednicima za razgovor sa Ocem, za najintimniju stvar koja se neposredno tiče svakog čoveka. Jer, ako mislimo da smo od Boga odvojeni i da nam za razgovor sa Njim trebaju posrednici, time odričemo volju Božju i priznajemo svoje bezverje.

Jer ako je Bog u svakom kamenu, cvetu, ptici, zveri, vlati trave, kapljici vode, atomu, zrnu prašine i galaksiji... kako bi mogao da ne bude u Čoveku, neodvojiv od njega, od svog deteta i vrhunca svoje kreacije?

Kada plaćaš svešteniku za posredovanje između tebe i Boga, plaćaš sopstveno bezverje i glupost, jer niti veruješ sebi da možeš direktno da se obratiš Bogu, niti veruješ Bogu da te On, u Njegovoj sveprisutnosti i svemoći, može čuti i razumeti - bez posrednika!

Istovremeno, plaćenim posredovanjem, odvajaš Boga od sebe, a odgovornost za sopstvene misli, reči i dela, kao i stvarnu moć koju ta odgovornost podrazumeva, prebacuješ na kastu sveštenika-posrednika, čime priznaješ sopstvenu nezrelost i nemoć... Takođe, ne veruješ ni u Carstvo Nebesko koje je u tebi, niti Učitelju Čovečanstva, Isusu Hristu, koji je o tom Carstvu govorio i poučavao.

Zaista, tako malo verujemo Sebi, tako malo verujemo Bogu u nama, Carstvu Nebeskom koje je u Nama, da Mu dižemo hramove, smeštamo ga na nebo, daleko od nas, daleko od naših srca, i plaćamo telale da se sa njim dovikuju kroz Večnost u naše ime!

Oprosti nam Gospode, jer ne znamo šta činimo!

*

Kada mene nema – Ti, Oče, Jesi. Kada Ti Jesi – i Ja Jesam. Toliko sam Te godina izneveravao, varao, napuštao, vraćao se i bežao, a znam da ovog trena, bilo kada – sjedinjenje sa Tobom u meni može biti potpuno. Činom pokajanja, pokretom istinske vere i Milošću Tvojom... Odustanem li od svake misli, ambicije, lične želje, vezanosti i slike o sebi – Ti se odmah pojavljuješ kao moja najdublja Istina, kao večno prisutna Pozadina – Istina – Stvarnost u meni i svemu što jeste. Kada prepreka nema, kada se magla uma ukoloni, sjedninjenje je potpuno kao da odvojenosti nikada nije ni bilo: samo je obrisana prašina sa lica Stvarnosti, i ono je sinulo kao Jedina Stvarnost iza svih slojeva i velova iluzije...

*

Nema dubljeg i bolnijeg izvora nesreće od vlastitih misli, njihove neprekidne bitke, tačnije: izneveravanja sebe i svojih najviših želja, težnji, snova – u strahu od neuspeha, kazne, odbacivanja, neprihvatanja okoline, autoriteta... Jer, naše želje, snovi, težnje – su misli. Strah od kazne, neprihvatanja, osude, neuspeha – je takođe misao. Tako često, a da toga nismo ni svesni, izneveravamo naše misli o sebi (i svetu), zarad misli koje bi drugi mogli imati o nama... Odustajući od misli o sebi zarad misli drugih, izneveravajući sebe i sliku koju imamo o sebi – mi izneveravamo naše jedino stvarno bogatstvo: sadašnji trenutak u njegovom punom izrazu ovde. Samo sada i ovde – Život Jeste. Odlažemo Život, odlažemo istinu našeg života iz stvarnosti ovde i sada, u nestvarnost budućeg trenutka negde, tamo. Svako odustajanje od sada, od sebe u sadašnjem trenutku – je kap u čaši nesreće... Korak dalje od mira sa sobom i svetom.

*

Uđi u mir: ovde i sada.
Nema drugog mira (osim ovde i sada).
Nema drugog ovde (osim mira sada).
Nema drugog sada (osim mira ovde).

*

Biti puki instrument Božje volje, potpuno otvoren, potpuno protočan – ima li lepše i radosnije sudbine?

*

Bez misli
sve je
samo Sjaj.

*

Pad i Povratak

...

Izgon iz Raja je čovekov dobrovoljni pad u samozaborav... – zbog samospoznaje! Čovek se odrekao blaženstva Raja i nesvesnog Jedinstva sa Bogom, zarad znanja o svetu. Celokupna građevina kulture je surogat-struktura čiji je cilj nadomeštanje (rekonstrukcija i supstitucija) izgubljenog Raja, stvaranje mostova ka izgubljenom Jedinstvu. Jer, upravo Jedinstvo je ono što je čovek izgubio izgonom iz Raja, to je glavni gubitak. Čovek se odrekao nesvesnog jedinstva sa Celinom Postojanja, sa Ocem-Majkom Kreacije, da bi kroz razdvojenost, izgubljenost u mnoštvu i bol koji ta razdvojenost stvara – krenuo na Put Povratka, ali ovog puta u svesno Jedinstvo sa Ocem-Majkom i sobom samim kao nerazličitim od Oca-Majke, Celine Postojanja!

Tako se izlazak iz Raja (u samozaborav mnoštva i odvojenosti) i Put Povratka, pokazuju kao potrebna duga spirala samoosvešćivanja, putovanja od nesvesnog do svesnog Jedinstva, kao put odrastanja i sazrevanja od neznanja o sebi - do samospoznaje. Tako se pokazuje da je: „izgubiti se u svetu“ – neophodan međukorak, deo igre čiji je cilj: „pronaći sebe u svetu/sebi/svemu“ i učvrstiti sebe u Carstvu Nebeskom – u sebi samom! Jer Carstvo Nebesko, kako je Sin Božji podučavao – nije negde tamo, već u svakom od nas.

Pasti u privremeno i prividno jedinstvo sa drugom osobom (drugim čovekom) u ljubavnom odnosu, koliko je blagoslov i prilika, toliko je i opasna stranputica na tom Putu Povratka u Raj sveopšteg Jedinstva. Jer, ako nas jedinstvo sa izabranim drugim izoluje i odvaja od jedinstva sa svim drugim ljudima i Celinom Postojanja, ako nas zatvara za ljubav prema svemu drugom – onda je to lažno jedinstvo, lažna uteha, mali dobitak malog „ja“, koji ne može da kompenzuje mnogo veći, istinski gubitak bezuslovne, sveopšte Ljubavi. Jer samo bezuslovna, sveopšta Ljubav prema svemu postojećem – spaja Nebo i Zemlju i otvara uska vrata, uzani prolaz u Raj. Videti sebe u svemu i zagrliti sebe u svemu – otvara uzani prolaz ka cilju Puta Povratka, koji, očigledno, nije negde tamo, već u samom Srcu Sopstvene Stvarnosti – ovde i sada.

Nerazličitost sebe od svega drugog, ukida sve drugo i otvara Istinu Jedinstva upravo u sebi samom, ovde i sada, oduvek i zauvek. Kraj Puta je tamo gde je i njegov početak. Tragač je Traženo. Put (traganje) je Ispunjenje.

Udobnost prividnog raja (i svih surogata Raja) nas uljuljkuje u letargiju samozaborava, u pasivnost i odustajanje od svakog pokreta svesti na Putu Povratka. Konformizam materijalnog, prividnog blaženstva, odvodi nas od Krajnjeg Blaženstva koje je iznad svih uslova i okolnosti materijalnog sveta – neuslovljeno, Večno, Stvarno. To Krajnje Blaženstvo izvan svih oblika, pojmova, okolnosti i uslovljenosti – kome se ništa ne može dodati ni oduzeti, je neraskidiva i nerazrušiva najdublja Istina o sebi: Srce Sveopšte Stvarnosti koja Jeste – ono što Jesi.

*

P.Šumski,

avgust 2012.