Amelijina priča



...

Čitav moj život do sada je borba za svet koji slutim. Borba da ga ne zaboravim gledajući  ono što se nasuprot slutnji živi, borba da svojim rečima ne poplašim sve koji su toliko hipnotisani da u mojoj slobodi ne vide svetlo već samo greh, a čak i ako vide tračak svetla, osete toliki strah da pobegnu. Borba da ipak ne pobegnu, ali da, sa druge strane, od suočavanja sa istinom ne unište sebe… To je moj život…

Jednom sam čula priču da su u nekom svetu  ljudi odbijali da otvore oči izjutra jer  se, neznano kako i otkuda, s kolena na koleno prenosila priča da ako otvore oči, Sunce će im kroz  zenice spržiti dušu. I  tako prestravljeni, ljudi se bude izjutra i hodaju ulicama uz štapove za slepce i ne otvaraju svoje oči, jer tako im rekoše neki veliki autoriteti jednom davno, i jer su  tako su radili i njihovi roditelji, rođaci, prijatelji… A  onda je neko došao i rekao: Hej, ljudi, pa to je laž, to je velika prevara! Ja gledam i vidim… vidim boje, vidim dugu, nebo, oblake i sve je tako divno. Kad otvorimo oči, otvori se novi svet pred nama.

Neki su mislili da je lud, drugi su govorili da je on pripadnik neke strašne sekte koja ima za cilj da ih sve ubije, treći su osetili da im je srce zaigralo od njegovih reči, ali ipak su odabrali život u gomili. Kako mogu slepi da zamisle boje, kako da se bilo ko tek tako usudi da otvori oči ako generacijama svi uporno drže oči zatvorene… Na kraju, kako prihvatiti da je sve do sada bilo lažno?! Ipak je bolje ostati u neznanju, stabilnom i poznatom!

Sećam se da sam u pubertetu naizgled izgubila snagu i polako počela da prihvatam ludačku košulju, počela da odustajem od opiranja, jer - sa kim ću živeti, gde i kako? Ako svi govore drugačije, možda je moj svet zaista lažan i umišljen… Počela sam da ga svesno zaboravljam. Moje telo je prestalo da liči na telo čistog božjeg bića, blistave kože, nevinog pogleda, pokretno, budno, živo. Pogled je dobio crtu bez sjaja koju smo mi zvali iskustvo, višak kilograma je pokušavao da uguši razigran um i pršteće emocije ushićenja pred životom i stvaranjem koje mu je predodređeno. Dete koje je verovalo da može promeniti svet, koje je drhtalo od ushićenja pred svojim postojanjem, koje je volelo, volelo čitav svet, postalo je zatupljeni čip jedne velike mašine –monstruma koju smo zvali savremeno, civilizovano društvo.

Srećom, nemoguće je bilo zaboraviti tako prelepu predstavu sveta u koju je verovao dečiji um. Teško je bilo, jer je ta slutnja odisala propuštenom istinom i samo zato nije se mogla ugušiti kao dečija fantanzija. Ostala je da tinja i sačeka prvu iskru nade, šanse i podrške da se ponovo rasplamsa. Tinjala je samo jer nije znala šta drugo, jer je bila bespomoćna i slaba. Sada, kad se osvrnem, sva moja ambicija u životu, sve ono što sam radila i učila, bilo je da izgradim dovoljno dobar temelj na kome ću nositi svoju istinu a da mi je niko ne poruši. Što sam snažnija bila, sve sam više otkrivala svoju skrivenu slutnju sveta. No, to je išlo polako i stidljivo. Patila sam, tražila načine, brusila sebe, učila, zaletala se pa padala, a onda se povlačila i ponovo patila…

Jednom na svom putu doživeh susret koji je zauvek ponovo probudio moju dušu… Otkrio mi stazu kojom ću hodati kao svedok boljeg sveta, zaštićena i nikad više sama…

* * *

A sve je ispalo tako čarobno samo zato sto je Helena mudro ćutala. Odakle joj snage da nikad ne progovori - niko nije znao sem nje. Ćutala je, jer je govorila srcem, a govorila je srcem jer je umela neobično, krajnje neobično, puno da voli i to ne samo određene ljude. Ne! Sve, baš sve ih je volela… I zašto bi pričala kad je neće razumeti i još će se uplasiti i otići i nikad joj neće dopustiti da ih i dalje tako voli?

Bila je svesna koliko su ljudi prevareni, toliko prevareni da sami brane tu laž na koju su osuđeni. Ko god da ih je ubedio, učinio je to toliko spretno da više nikad nije morao da brani svoj izmišljeni svet patnje: jadni ljudi su ga sami branili i bojali se svega što je drugačije. Povremeno su se javljali pojedinci koji su postali svesni te velike laži i vikali na sav glas da je sve laž, laž, laž… Što su glasnije vikali, manje ljudi je želelo da sluša… Da bi čovek tako vikao, morao bi da bude ljut na nekog, a ona nije bila, ona je volela i tog nekog ko je čitavu laž izmislio. Nije znala ko je on, ali znala je da je sigurno teško bolestan, da je sigurno negde izgubio svoju dušu, i njega je još i najjače želela da zagrli kad bi nekako mogla da ga nađe.

 

Jako se radovala kada bi naišla na nekog sa kim bi mogla slobodno da govori, a opet, nikad nije rekla suvišnu reč. Suvišna reč se pojavi samo kada nema ljubavi, kada našim govorom vlada neka druga emocija koja je nadjačala ljubav… Kada ima ljubavi postoji samo savršena mera.

Bila je omiljena u svom malom gradu, šetala je kao neka vila ulicama. Imala je svoj mali kafe-restoran u kome je radila po čitav dan. Izjutra i uveče šetala bi ulicama, reklo bi se, zapravo, lebdela je ulicama, čarobnog koraka, osmeha i mirisa koji je ostavljala za sobom. Moglo se dogoditi da u celom mestu naprave od nje kult boginje, da joj se jedni klanjaju, da se nasuprot tome drugi plaše ili podsmevaju. To se naizgled vrlo lako moglo dogoditi, ali ona to nije želela, a snaga ljudskog duha kada vlada iz ljubavi je ogromna, i jednostavno niko se nikad nije usudio da pokuša. Svi su bez reči znali da ona to ne želi, da bi to napravilo distancu između nje i njih koju niko nije želeo, i znali su čak da bi je to oteralo iz njihovog mesta. Nije želela da dobije bilo koju poznatu formu. Koliko god ta forma bila ugodna i imponovala egu, ona to nije želela. Svaka poznata forma već bi probudila slike i predstave u ljudima, a ona je želela da njeno davanje ne prolazi ni kroz kakve filtere. Upravo je želela da ostane konobarica svog kafe restorana i ništa drugo.  I zato je pazila na svaki svoj korak, na svaku svoju reč - zapravo, tako bismo to opisali mi gledajući sa strane i uz to, naravno, pitali se: ali kako, kako je uspela? No, iz njene perspektive ona ništa posebno nije radila, ona nije merila nikakve korake, niti reči, ona je samo pustila da je ljubav vodi i tekla je kao reka, jednostavno i lako.

Ljudi su ulazili u njen lokal sa oblakom oko glave, nisu znali kako i kada je nestao, ali izlazili su vedra čela i bistrog pogleda. Dolazili su ponovo i ponovo, objašnjavajući svima da je osoblje jako ljubazno i da je hrana neverovatno ukusna. Helena je šetala kroz lokal mirisna i srećna kako može samo neko neizmerno spokojno biće, mudro, a opet čisto kao dečija duša. Biće koje je nekako preskočilo ono surovo odrastanje kada odjednom shvatimo ,,ozbiljnost” života. Kad shvatimo da se MORA nešto raditi za novac koji nam zapravo nikad više ne kupi bezbrižnost koju smo izgubili… Da, i ona je radila, ali izgledalo je zapravo kao da glumi u nekoj predstavi u kojoj je ona vlasnica kafe restorana. Prosto je prihvatila pravila igre ovog bezumnog sveta samo da bi mogla da pruža ljubav, pakujući je u ono šta su ljudi spremni da prime… Jer dati je onako očigledno, rasteralo bi zatvorena srca… Ona ih je tajnovito otvarala i punila i to je bila njena profesija, sve ostalo bila je forma koju je odabrala.

A opet, i pored toliko ljubavi, bila je sama. Reklo bi se, takvu ženu želeli su svi u mestu, svaki muškarac koji je vidi nije joj mogao odoleti. Međutim, zapravo su retki bili oni koji su se usudili da imaju takve misli. Vođenje ljubavi sa njom moglo je biti samo nebesko. A za to se prvo mora dotaći nebo, za to se mora doživeti nebo i komad njega zauvek držati u sebi, u svakoj pori, u dahu, u dodiru. I samo tada se može znati  kako se to nebeski vodi ljubav, kako to vode ljubav Bog i Boginja…

Ona je bez sumnje  imala svu mudrost koju su posedovali mudraci, sveci, duhovni učitelji, a opet joj nijedno od tih imena nije pristajalo jer imala je i nešto puno drugačije od njih. Bila je u isto vreme veća, a paradoksalno tome - ljudima bliža. Čuvala je oblake i zvezde oko svoje glave, a držala je noge čvrsto u najnižim kotlinama zemlje. Spuštala je nebo u podzemlje. Mnogi veliki sveci raznih religija živeli su u celibatu. Da li zbog toga što se seks ne uklapa u njihovo stanje svesti, nije im više potreban? Da li zato što nisu imali sa kim ili zato što su od njega bežali, bežali jer je toliko intenzivan da bi ih spustio iz tih viših stanja svesti? Ko zna… Mnogi su se na kraju baš o njega spoticali i padali niže nego što su mogli i zamisliti, a saplitali su se jer što su brže bežali, rasla je želja da o seksu što više saznaju...

No ona, ona je bila nešto drugo. Izgledalo je kao da nju ništa, ali baš ništa nije moglo spustiti iz njenog blažensta, ljubavi i radosti. Prihvatala je sve što je ljudsko, a opet, činila ga je tako uzvišenim. Celibat uz nekog ko je toliko voleo, tako opipljivo i čulno, nije se uklapao, a opet pomisao na strast, dodire, želju isto tako - nije mogla ići uz vilu kakva je bila. Ona kao da je vodila ljubav neprestano, sa svima oko sebe, ne samo sa ljudima, već sa nebom, pticama, životom… u neprestanoj ekstazi stapanja i slavlja. Dok su ti veliki učitelji ostajali tamo negde na uzvišenom prestolu, odustavši od svoje zemaljske prirode, ona je svoje uzvišeno spustila na zemlju.  Dok su oni bili svedočanstvo savršenstva van zemlje, ona je svedočila savršenstvo života na zemlji… Njoj nisu ljubili stopala, već je ona celom dušom ljubila njih, služila ih svojom slatkom, toplom, a prozračnom aurom. Kao da je stalno spajala nebo i zemlju, nekad više zemlju prinosila nebu, nekad nebo spuštala i priklanjala zemlji, ali stalno je bila spona i u svakom trenutku tražila najbolju meru njihovog stapanja. Za svakog naći najviše neba, koje njegovo zemaljsko može da podnese, za svaki trenutak svog postojanja zračiti najviše moguće sunca, koje svi u prostoru oko nje mogu da prime… Uvek najbolje i najviše moguće za svaki trenutak pojedinačno… To je bio njen život, njen ljubavni ples.

U svakom je videla ono najlepše. I to ne ono najlepše što on kao taj karakter poseduje. Ne, ona je videla dalje i dublje, ispod svih uloga koje u životu igra, u ono najsuštastvenije čega ni sam nije svestan. Gledala je u njegovu srž koja je najdivnija na svetu i ona se iskreno divila, ona je iskreno volela. Da je pričala ljudima da imaju božansko u sebi, da su oni svi samo bića Boga i da moraju postati svesni toga u sebi, ko bi je razumeo i kako bi je razumeo? Neki bi rekli da je luda, drugi bi te reči shvatili nekako bajkovito,  treći bi to čuli već po ko zna koji put kao i od mnogih drugih učitelja i opet bi napola u to verovali, nemoćni da to dožive… Zato je ona  ćutala, tj. govorila je neke potpuno trivijalne stvari. To što je govorila nije bilo važno, važan je bio način, ton, pogled i osmeh. Svako je u njenom prisustvu otkrivao svoju pravu prirodu i to direktno, iskustveno, bez potrebe da razume šta mu se događa. Da je znao, možda bi postao zatvoren i uplašen… Reči nekad tako unište priliku da se iskusi, noseći ponekad tako ogromno breme kolektivnih osuda, neverice… Zato je ona ćutala o suštini, ali je u svakoj trivijalnoj reči davala suštinu. Ljudi su dolazili kod nje kao da je ogledalo za ono najlepše u njima. I nijedno ogledalo nije moglo da im takav odraz da osim nje. I oni su se vraćali da se još jednom i još jednom ogledaju. Ona je znala šta oni vide, i oni su osećali da ona zna, ali niko nikada nije govorio. I samo zato je sve to postojalo i živelo. Jer za takvu čaroliju reči ne postoje još uvek. Pokušaj da se stavi u reči - uništio bi je. Izgovorena, zvučala bi tako nestvarno da bi sigurno izazvala sumnju i ko zna šta sve. I zato su svi znali da treba ćutati, dolazili su iznova i iznova i samo ponekad rekli hvala.

Ogledajući se u njoj, počeli su i sami u sećanju da bude susret sa tim najdivnijim i najsuštastvenijim delom sebe, počeli su da ga budu svesni sve više i sve češće. I oni koji su bili probisveti u tom gradu, lopovi, pijanci, pokvareni, cepidlake, gordi, umišljeni - svi su pred njom spuštali svoje maske. U njenom pogledu nije bilo osude, njen pogled nije gledao sve te maske koje su njoj samo govorile da ih treba još više voleti  jer su toliko bolesni da moraju da nose te glupe maske cinizma i pokvarenosti kao nekakve štapove za hodanje. Ona je želela da ih izleči, i polazeći od te želje uvek je nalazila najbolju moguću meru ljubavi i najbolji mogući način da je ulije u njihova srca. Njen pogled je bio jedini koji kao da nije video te njihove maske, koji je gledao u ono najdivnije u njima, za trenutak bi se osetili kao kad čoveku bez noge oduzmu štaku, ali ubrzo je količina ljubavi koja je dolazila davala novi oslonac, mnogo lepši i stabilniji. Ljudi bi, nakon što od nje odu, ponovo počeli da hodaju ulicom onako kako su navikli, ali u sećanju im je ostalo jedno divno iskustvo da sve to može i puno drugačije.

Nekada davno, ljudi su prevareni i tu prevaru prenose jedni drugima kroz generacije… Od njih je sakrivena njihova suština i svako nauči da preživljava na svoj način. Svako na svoj način nauči da se nosi sa tim da svet koji u sebi sluti i svet koji postoji nisu u skladu. Neko postaje cinik, neko postaje lopov, ,,loš čovek”, a sve su to samo pomagala za hodanje, jer smo izgubili kontakt sa nebeskim delom sebe koji će nam glavu držati uspravno i sa kojim ćemo hodati bez ikakvih pomagala. Kako da čovek otpusti sva ta pomagala ako drugačije ne ume da hoda, ako ne poznaje sopstvenu suštinu, snagu, istinu koja ga čini dostojanstvenim ljudiskim bićem… Nakon susreta sa njom, napravili bi par ponosnih koraka, a onda kao da bi se postideli sami sebe i brzo ponovo uzimali svoja pomagala, brzo vraćali maske, jer su se tako ogoljeni osećali ranjivo. No, vraćali su se… Često neznajući svesno zašto, vraćali su se da provere je li ono bio samo divan san ili stvarnost.

* * *

Vikende sam često provodila na  proputovanjima po raznim mestima, poznatim i manje poznatim, i prosto u miru i tišini, okružena ljudima koji me ne poznaju, pisala priče, inspirisana energijjom koju je mesto nosilo, inspirisana samom činjenicom da svako mesto nosi sopstvenu energiju i donekle svoj kalup u koji su ljudi smeštali svoj stav prema životu, karakter, senzibilitet. Gledanje u tolike razlike koje postoje, moju dušu je na neki način oslobađalo bilo kakvog kalupa.

Ušla sam u restoran u koji su me meštani uputili kao najbolji u mestu. Spolja je izgledao kao neka mala kućica iz bajke, pomalo nestvarna, kao ušuškana u onu magličastu svetlost kojom obično svetlucaju kućice u crtanim bajkama. Osetih nekakvu tremu pred ulazom, za trenutak sam zastala, a onda radoznalo i lagano otvorila vrata. Sela sam za izolovani sto pored prozora kako to obično radim, izvadila svoj dragi notes i čekala da me neko usluži pre nego što krenem sa pisanjem. U dugoj lepršavoj suknji, sa malenom keceljom, nekako domaćinski uvezanom punđom, prišla mi je Helena. Od njenog osmeha prštale su neke zanosne iskrice ka meni. Njen pogled, blistav, topao i direktan, držao je moje oči širom otvorene od čuda. Znala sam da vidi upravo sve ono što se uporno naprežem od svih da sakrijem, a opet, ništa joj to nije smetalo da me nezadrživo voli. Bez treptanja sam je gledala ne želeći da propustim ni  trenutak lepote koja se upravo otkrivala pred mojim očima. Ne želeći da propustim ni momenat u kome su sva moja skrivanja raskrinkana, a ipak, ogoljena duša je bivala prigrljena… Trenutak pre nego što je progovorila, u naporu da se saberem, shvatih svoju zanemelost, zbunjenost i poželeh da se sakrijem u mišju rupu od stida, ali njena boja glasa je nosila utehu od koje se nije moglo niti želelo pobeći: ,,Dobro nam došli, čime mogu da vaš dan učinim još lepšim?” Toplina u očima milovala me je, kao nekakav oblak milosti u koji sam bila uronjena.  Zamolila sam da mi po njenom izboru donese neki lagani obrok. (U restoranu se nije služilo meso, što mi je odgovaralo, ali me prosto začudilo da je jedan takav restoran  omiljen u malenoj provinciji.) Nisam mogla sakriti zbunjenost.  Kada se udaljila od stola, pogledala me je nekim sestrinskim pogledom, kao da je htela da mi stavi do znanja da je i za nju ovaj susret poseban, to mi je malo povratilo samopouzdanje i učinilo me važnom pred samom sobom. Nisam ni otvorila svoj notes, prosto sam ostala u čudu od jednog neobičnog susreta. Nestrpljivo sam čekala da se opet pojavi, da mi opet priđe blizu, da me ponovo pogleda. Cela dva minuta susreta, dve izgovorene rečenice, a mogla sam roman da napišem. To što se dogodilo podsećalo je na zaljubljenost, na očaranost dvoje koji dožive ljubav na prvi pogled, a bilo je još dublje, nekako čisto, rasterećeno hormona jer obe smo bile žene. Možda samo pokušavam da ovo strpam u neku poznatu formu. Odjednom me je uhvatila neka panika, osećala sam se kao da dolazim na neko klizavo tlo, kao da će se moji već stabilni stavovi rasklimati, a nove koje sam slutila - nisam imala snage da prihvatim. Još mi ništa nije bilo jasno, iz podsvesti su dolazile neke sile i kovitlale moje emocije, nagonile me na beg. Upravo sam htela da spakujem svoje stvari i odjurim napolje i zauvek zaboravim ono što se dogodilo, kad je ona izašla noseći neki napitak, divno ukrašen zelenim listićima i kriškicama limuna jarko zelene boje, sa jednom pink linijom centimetar debljine na sredini čaše… Prišla je jednako zanosna, kao da joj se dopadala moja zbunjenost, kao da je znala moje misli, kao da je nekim čudom namerno istrčala u pravom momentu da me spreči od bežanja. Zastao mi je dah, znala sam da sve zna šta se u meni dešava, i ponovo je pružila mir i utehu govoreći: ,,Mi nismo baš brzi u pripremi hrane, radimo s ljubavlju, pazimo na svaki detalj, sve spremamo sveže i samo za vas, a zo to nam treba malo vremena. Evo jednog hranljivog, zdravog napitka koji će vas malo okrepiti. Nadam se da vam je prijatno ovde…” A kao da je govorila: ,,Sve je u redu, sve je u redu, razumem i pomoći ću i tebi da razumeš”, a poslednjim pogledom pre nego što je otišla kao da je rekla: ,, Molim te, ostani… “ Od mirisa koji je ostavila za sobom, uzdrhtala sam. Mirisala je na sopstvenu dušu, njen miris je u sebi nosio njenu radost i ljubav, njen osmeh i svu magiju njenog prisustva. Slatko, a prozračno…  Intenzivno, a prijatno.

Notes je i dalje ostao zatvoren, moj um  je već panično pokušavao da objasni šta se to dešava. Da objasni na osnovu svega do sada poznatog i doživljenog, no nešto je ipak stalno štrčalo i bunilo ga. Zašto, ali zašto uopšte mislim da je ovo nekakva ljubav na prvi pogled. Gospode Bože, ljubav na prvi pogled sa ženom!!?? Nakon trenutka strašne panike, pojavilo se sećanje na njenu lepotu i na mom licu se pojavio smešak, a onda se niotkuda, nekontrolisano, u mom umu pojavila slika slučajnog dodira njene ruke od  čega me je prošla neopisiva jeza. Kao da su moje kontrolne komande ponovo proradile, sabrale se, udarile mi par šamara i vratile noge na stabilno tlo. ”Dakle, um je stvarno neverovatan”, govorila sam sebi. ”Šta je sve u stanju da isprojektuje, ja sam sigurna da volim muškarce, ona je prosto vrlo specifična osoba i taj susret me je zbunio. Neću bežati, nemam razloga, ja znam ko sam, ostaću da vidim, da upoznam nešto novo, ona je stvarno posebna, mogla bih nešto naučiti iz ovog susreta, sigurno.” Otvorila sam notes i počela da pišem. Datum: 08.08.1985., dan: subota. Sedim u simpatičnom lokalu u malom mestu, nazvanom “Na izvoru”…  Zastala sam, stavila puno tačkica i nastavila…  Zapravo lokal nije simpatičan, on je čaroban. Šta je to tako čarobno u njemu, teško je reći, ali kao da je svaka stvar na najboljem mogućem mestu, kao da je svaka stvar živa, i baš tako, i nikako drugačije, restoran ne bi imao takvu energiju. Prostor je nekako bio pročišćen, bez ikakve težine, prozračan, kao da je čista prana ulazila u moja pluća. I pored svih mirisa, gomile izmešanih mirisa, ostajala je ta prozračnost. I pored svih zvukova, razdraganih osmeha koji su dolazili iz kuhinje, pored tihe prijatne muzike, ostajao je neprekidni, postojani spokoj. I nekakva toplina, toplina prisustva bezuslovne ljubavi. Taj termin je postao kliše, ali je zapravo divan. Nema uslova da se dobije ljubav, ona postoji za sve, uvek, kao Sunce koje sija za svakoga isto. Tlo pod mojim nogama je opet postalo klizavo, moja duša je ponovo uzdrhtala, jer shvatih ponovo da je ovo mesto suviše neobično, da je ona suviše posebna i poželeh nestrpljivo da je opet vidim. I da taj novi susret traje dugo.

Kočnice u mom umu su nestale, umorile se, osećaji koji su vladali umom bili su prejaki da bi se bilo koja kočnica oduprla. Želela sam da dugo, dugo plutam u njenoj auri, da dugo, dugo ostanem prigrljena tom toplinom, tom ljubavlju koju pokušavam da opišem, ali ne nalazim reči. Ljubav je kod nas ili partnerska, ili majčinska ili bezuslovna, a njena je sve to u isto vreme - i ništa od toga. Čista, čista ljubav, a opet, ono što me nagoni da pomišljam na dodire jeste strast, možda ne tako prizemna kakvu smo naučili da primamo, ali da, postojala je neka strast. I postojalo je neko prepoznavanje među nama koje me je od svega najviše plašilo, jer bilo je toliko intenzivno, da je rušilo sve pred sobom, nisu ga zanimali stavovi, kočnice, predumišljaji, hrlilo je ka njoj… Moje telo je obamrlo od mentalne borbe koja je usledila, i odjednom više nije bilo ni straha, niti ushićenja, samo nekakva prepuštenost… Poslednja misao koje se sećam pre nego što sam uzela šareni napitak bila je: Na kraju i da pobegnem, moje misli ostale bi ovde pitajući se, šta se to dogodilo, šta se moglo dogoditi, šta sam propustila… Popila sam malo tog čarobnog soka i za trenutak kao da je vreme stalo. Ukus u ustima se menjao i trajao i imala sam osećaj da kroz moje telo teče nekakav božanski nektar. Nisam uopšte razmišljala kako inače umem, je li organsko, termički obrađeno, ima li šećera unutra, jer sam potpuno jasno i sigurno osećala da je ovo nešto najzdravije i najblagotvornije što sam ikada okusila. Šta god da je unutra, kako god da je napravljeno, sigurna sam bila da je to mogla da napravi samo posebna duša i da je delić njene duše u tom soku ono najvrednije. Postalo mi je jasno zašto su meštani voleli ovaj lokal iako je bio tako neobičan i vegetarijanski. Shvatila sam da ni najobičniji, neobrazovani, prostodušni ljudi, ne mogu drugačije primiti ljubav do kao dar. Jer upravo  tako prostodušni, oni je prepoznaju instinktom ispred koga ne postavljaju nikakve filtere niti lupe nadmenog uma prepunog znanja.

Vrata kuhinje su se otvorila lagano, prilazila mi je samouvereno i ushićeno. Spustila je pred mene tanjir koji je izgledao i mirisao tako da sam zanemela na momenat. Rekla je blago a značajno: “Ovo je specijalno za vas, kako je vaše ime?” Rekoh: ”Amelija.” Ponovila je: “Ovo je specijalno za vas, Amelija. Tako da ovaj tanjir i ne može imati drugo ime, osim, recimo, za Ameliju.” Nasmešila se gledajući me u oči i rekla: “Nemojte žuriti, jedite lagano i intuitivno. Onoliko i onim redom kojim će vas osećaj u telu voditi. Kad završite biću tu, možda ćete imati neko pitanje.” Napravila je pauzu u kojoj sam se naježila, a onda rekla: “Ostavljam vas u miru sada…” Moje misli su ostale na rečenici: “Biću tu… možda ćete imati neko pitanje.” Da ovo ispred mene nije izgledalo tako zanosno, i da nije bilo privlačno samim tim što je njenih ruku delo, verovatno ne bih mogla ni želela da okusim… Na tanjiru je bilo svih mogućih boja i oblika, miris mi je zatvarao oči i disala sam duboko… Rekla je: intuitivno, lagano… Imala sam osećaj da me sam miris pomalo hrani. Otvorila sam oči i kušala deo po deo tanjira, oblik po oblik, boju po boju… Jela sam lagano, jer se činilo da što duže držim zalogaj u ustima, ukus postaje raznovrsniji i intenzivniji. Neki oblici su me više privlačili od drugih, moj ručak postao je kao neka igra, kao kad prvi put zapravo vodimo ljubav i shvatimo da je sve pre toga bio samo seks. I opet ni za tren nisam razmišljala da li je obrok pripremljen po svim principima zdrave ishrane za koje sam znala, jer mi je intuicija govorila da ovo nije obična hrana,  ovo prevazilazi sve principe koji se mogu naučiti i saznati ! Nakon nekog vremena osetila sam da je dovoljno i jednostavno zastala. Nije mi bilo jasno na koji način i zašto nisam pojela obrok koji je najukusniji u mom životu. Prvo sam poželela da se tanjir nikad ne isprazni, a na kraju, ostavila ga polupunog. Prosto je bilo dosta i telo je uživalo u toj meri, u divnom osećaju koji se sada iz usta premestio u stomak, a onda širio po celom telu, i činilo mi se da bi i jedan jedini zalogaj preko pokvario doživljaj. Odložila sam tanjir i gledajući kroz prozor uživala u zahvalnosti koje mi je telo pružalo. Ništa spolja mi nije privlačilo pažnju, iako sam sedela u najneobičnijem mestu koje sam posetila, iščekujući susret i razgovor sa najposebnijom osobom koju sam srela… bila sam potpuno uronjena u sebe. Sebi dovoljna, mirna, izbalansirana, u potpunoj harmoniji sa sadašnjim trenutkom.

Ne znam koliko je vremena prošlo do njenog dolaska, znam samo da je upravo u tom trenutku moj um polako počeo da se priseća gde je, znam da sam lagano ponovo počela da zagledam boje oko sebe. Uzevši tanjir sa hranom koju nisam pojela pogledala ga je značajno, radoznalo i proučavalački… Pokušala sam da objasnim, iako sam još uvek bila blago omamljena i ne u potpunosti prisutna: “Ovo je nešto najdivnije što sam pojela, ne znam zašto nisam sve, nekako je bilo dosta… Ali, zaista je sve u redu sa hranom. Mislim, ne u redu, ovo je savršeno bilo…” Pogledala me je blago i rekla: “Ne brinite, drago mi je da niste sve pojeli. To je za mene znak da ste zaista bili povezani sa sobom i da ste zaista uživali u pravoj meri.” Pogledala je još jednom u ostatke moje hrane i rekla: ” Vidim da ste bili iscrpljeni od nekakve unutrašnje borbe, trebalo vam je snage, trebalo vam je mira i samopouzdanja. A vaša glavna karakteristika je da nemate dovoljno poštovanja za sebe. Nadam se da vam je prijalo novo iskustvo sebe koje ste imali nakon ručka i da ga nećete zaboraviti.” Nasmejala se mom licu koje je verovatno izgledalo zaprepašćeno… Nastavila je: “Ali zato, kao što sam i znala, ljubavi imate na pretek, na vašim grudima blista malo sunce. Ljubičasta je bila potrebna samo vašim očima da se osećate dobro dok jedete sve ono drugo što vam je potrebno.” Pre nego što sam stigla da se osvestim i izgovorim bilo šta, okrenula se i otišla. A onda,  kao da je osetila moju potrebu da je dozovem (koja se saplela o moju zanemelost), pogledala me preko ramena i samo rekla: “Vratiću se…”

I ubrzo se vratila. Iako je bila uvek pažljiva i jako poštovala nečiji prostor i vreme, prišla je mom stolu i sela samouvereno bez ikakvog pitanja ili objašnjenja. Dakle, znala je da je više nego dobrodošla. Imala sam gomilu pitanja u vezi hrane koju mi je spremila, sve mistike i neverovatnog iskustva koje sam imala, ali u njenom prisustvu sva pitanja su nestala, ostala je samo zadivljenost pred tolikom lepotom. Sva veza sa onim što je iza kao da je nestala, koliko god da je bilo posebno i zagonetno, postalo je tako nevažno naspram biti ovde i sada. Prepustila sam se, imala sam osećaj da ona zna tačno šta i kako treba. Rekla je: “Amelija, ti si pisac, možda? Svakako umetnička duša, dovoljno osetljiva da bude zbunjena svetom oko sebe.” Dodala sam: ”Trenutno zbunjena više nego ikad u životu. Da li svako ko uđe ovde dobije isto? Da li je neko ikad pobegao uplašen intenzitetom doživljaja?”

Gledala me je pravo u oči, duboko, duboko, smešila se i kao da se pored našeg razgovora koji je tekao rečima događao još jedan suptilniji razgovor koji um nije shvatao ali je srce jasno osećalo. Rekla je: “Niko nikada nije pobegao, jer svako dobije samo onoliko koliko može da primi pre nego poželi da pobegne, dobije najviše moguće za njega u tom trenutku, ali ni trunku više od toga. Svaki susret je jedinstven.”

Gledala me je toplo, znala sam da sve ljude gleda toplo, ali osećala sam da za mene u njenom pogledu postoji nekakvo prepoznavanje i to me je jako radovalo. “Koliko dugo ostajete u našem mestu?”-  Samo još sutra, rekla sam. “Obično rano ujutru pre izlaska Sunca idem u šetnju prirodom, možete mi se pridružiti sutra.” Nisam mogla sakriti sreću i ushićenje i, naravno, pristala sam.  Nisam joj rečima izrazila divljenje, zahvalnost, nisam joj rekla da je ovo najdivniji restoran u kom sam bila, jer, nekako je sve to bilo jasno.  Ona je to znala i osećala i čak kao da nije ni želela da o tome pričam.

Ušli su novi gosti, neki meštani, tražili su je pogledom kojim dete stidljivo traži nekog koga jako voli. Ustala je i prišla zajedno sa tim oblakom topline koji je nosila sa sobom. Nisam čula šta su pričali, ali svi su bili razneženi, srećni. Žena nije bila ljubomorna na njenu lepotu, muž je u nju svakako gledao pre kao u majku nego kao u ženu. Bila je neverovatno lepa, ali tako nedostupna za želeti je, tako blistava i velika, da bi se retko ko usudio da uputi drugačiji pogled do onog punog divljenja i zahvalnosti kao pred boginjom. Dete se kao mačak koji prede zalepilo za njenu suknju dok ga je mazila po glavi. Porodica je u miru, potpuno blaženo ćaskala dok je Helena bila odsutna. Ubrzo im je iznela neke slatkiše i limunade. Otvorila sam svoj notes, konačno mirna i naviknuta na neobičnu situaciju, počela da pišem redove iz kojih je nastao uvodnik u ovu priču. Isto tako, naviknuta na situaciju, više nisam pokušavala da ovaj susret stavim u neki poznati kalup, jer to nije bilo moguće. Ostala sam čitav dan i uživala da posmatram sve što se tu dešavalo. Za svakog je bila ista, a opet i potpuno drugačija, za svačiju dušu našla bi ključ. Većina ljudi nije ni znala šta se tu dešava, nije ni mogla da sagleda njenu veličinu. Gledajući sve to, u par navrata brisala sam suze ganuta tolikom dobrotom, tolikom ljubavlju i tolikom energijom.  I sve vreme kao da je postojala neka nevidljiva spona između mene i nje. Ona je znala šta proživljavam, ja sam isto tako znala da joj je drago što sam još tu i da je sasvim u redu da ostanem koliko god želim. Bila je srećna što sam svesna svega što se dešava, ne zato što sam svesna njene veličine, već što ćemo imati o čemu da razgovaramo, što će onda meni moći još više da da, srećna možda i zato što je osećala moju ljubav za nju. Osećala sam potrebu da jezagrlim, da joj sve što osećam predam jednim zagrljajem.

Nisam ni primetila da je sunce odavno već zašlo. Rekla mi je da uskoro zatvaraju i predložila da joj se pridružim u kratkoj šetnji. Nakon nekog vremena došla je u novoj odeći, istuširana i sveža. Iako se na njoj nije videla ni trunčica umora, sada je nekako još više sijala. Veče je bilo divno, toplo… Zvezdano nebo,  zrikavci, tišina malog mesta bila  je tako čarobna, pružala je priliku da se noć doživi. Za nju kao da nisu postojale brige koje su joj pažnju vukle u prošlost, niti planovi koji bi je vukli napred. Ona je uvek bila tu, odisala je potpunim prisustvom. I nekako se to prelilo i na mene. To je bila moja najdivnija noć…

Sve te knjige koje sam čitala, o biti ovde i sada, biti srećan i zahvalan za svoje postojanje, radovati se svakom trenutku - zvučale su tako apstraktno, na momente i besmisleno. Pored toliko problema i nesreća svuda oko nas, radovati se svom postojanju! Međutim, te večeri sam se pitala da li je moguće da su ljudi toliko reči potrošili da objasne nešto što je tako razumljivo, lako, tako prirodno. Da li je moguće da su potrošili toliko reči i ostali nedorečeni, možda, čak, učinivši istinu još dalju nama? U njenom prisustvu je sve bilo jasno.

- Sa kim živiš?- pitala sam. – Sama - rekla je. Stigle smo do poslednjih kuća … I gledale na beskrajnu poljanu obasjanu zvezdama i polumesecom. Okrenula se ka meni, gledale smo se dugo u oči. Zapravo za čitav dan razmenile smo samo par rečenica, a iz naših očiju tekle su suze. Uhvatila me je za ruke, prišla korak bliže, a onda me zagrlila. Nežno, blago, a činilo se da čitav prostor pulsira u ritmu otkucaja naših srca. Sele smo na jedu klupu u blizini, slušale zvuke tople letnje noći, bez reči.

Mislila sam da nikad neću zaspati te večeri, ali neki mir je ulila u mene i utonula sam u san bez prilike da analiziram sve što se dogodilo, bez prilike da se uplašim ili naprotiv, besomučno maštam. Mirno sam zaspala. No, svaka noć je pomalo pijana, a svako jutro pomalo otrežnjuje. Otvorila sam oči tog jutra i uopšte nisam mogla da sagledam ono što se dogodilo prethodnog dana. Nisam mogla da razumem. Čak se u meni probudila neka gorčina, neki osećaj da sam prevarena. Želela sam da zatvorim oči i ponovo zaspim. Nije mi se sviđalo sećanje na prethodni dan jer je tražilo objašnjenje, jer me je nekako proganjalo i znala sam da od tog jutra više neću moći da živim istim životom. Sećanje na ono što je bilo tražiće uvek više, a da li ću ja umeti više bez nje, da li ću imati hrabrosti? Ležala sam u krevetu ne više od 10 minuta, a u mom umu pojavilo se već nebrojano mnogo objašnjenja onoga što se dogodilo, no nijedno od njih me nije umirilo, nijedno od njih nije bilo dovoljno uverljivo da bih ga prihvatila. Jedna od verzija, čak, bila je da je Helena prava veštica koja me je izmanipulisala, koja mi je možda čak stavila nešto u hranu ili piće. Onda bi odgovor na tu misao bilo sećanje na njene oči, najiskrenije i najčistije koje sam videla. Sećanje na te oči vratilo je sećanje na svu čaroliju koju sam doživela. Jeza kroz moje telo probudila je ogromnu radost, ali kroz par trenutaka kao otrežnjenje dolazilo je pitanje mog uma: šta dalje? Da li ja volim žene? Da li ona voli žene? Šta ako zapravo ja volim, a ona ne voli? Šta ako ona ne oseća isto? Ma šta ja u stvari osećam? To je samo neka zanesenost sada, to će proći… Ponovo obamrlost,um se tako trudio da nađe utehu, ali na kraju nije se moglo pobeći od činjenice da posle ove večeri moj život više nikad neće biti isti i strah da li ću moći i umeti dalje, noseći ovo iskustvo u sećanju. Sve i da je veštica, sve i da me je zavela, opet ostaje iskustvo najdivnijeg od sebe koje je ona probudila i koje ne mogu da zaboravim.  Bilo bi lepo da sebe mogu da ubedim da mi je zaista stavila nešto u piće, tako bi se moj um smirio i našao objašnjenje za neobičnu lepotu koju doživeh, ali nekako iz dubine svog bića znala sam da to nije istina. Kao dete neko, poželela sam da zaspim i kad se probudim shvatim da je sve bio samo san… Bilo je vreme da se spremim, nisam volela da kasnim. Pomisao o novom susretu budila je radost u meni, polako je ta radost rasla toliko da je potisnula sve strahove i sve misli šta će biti posle. Ubrzo nisam više mislila ni o čemu drugom osim o tome da ću je ponovo videti, da ćemo zajedno gledati izlazak Sunca. Negde u dubini slutila sam svoju tugu i ista ova pitanja koja će dolaziti svakog sledećeg jutra kad se budem budila daleko od nje, ali ovoga puta um nije dozvolio da se tome posveti i trunka pažnje, bila sam opčinjena mislima o novom susretu.

Sedele smo na proplanku jedne visoravni u blizini mesta sa kog smo imale divan pogled i bile potpuno same. Noć više nije bila tako duboka i tamna, povlačila se pred suncem koje je svoju moć najavljivalo iz daljine. Mistična noć je polako menjala svoje boje dubokog mira  u one jasne boje velikog iščekivanja. I dalje je bilo tiho, ali umesto spokoja, mir je polako dobijao notu začuđenosti i pripremao se za trenutak potpunog zaustavljanja pred veliko rađanje. Bila sam očarana, opijena, zaljubljena, u to sam već bila sigurna. Pitala sam je: “Da li si već imala neko iskustvo, ovaj… neke veze sa ženom?” Ne, rekla je. Dok su moji obrazi bili tamno crveni, ona je to izgovorila iznenađujuće mirno. Zbog te smirenosti sam upravo i bila sigurna da je već doživela slična iskustva… “Da, jako volim žene.” Nakon male pauze dodala je: “Ne znam kakvo značenje za tebe ima ovaj odgovor, ali isto bih tako mogla reći da volim i ptice i nebo i Sunce...” A moje srce se celo zgrčilo, bila sam kao dete u svemu ovome. Nisam ni znala šta mi se događa, kako i zašto, ali sada već jasno znam da je bilo toliko veliko da nisam mogla da biram, želim li da se prepustim... A njoj je bilo isto da li sam to ja, nebo ili ptica. Osećala je moju tugu: “Ipak, ako želiš da znaš da li osećam isto što i ti - da, sigurna sam da osećamo isto! Tvoje pitanje volim li žene, zvučalo je kao: da li treba da ti zalepim etiketu da si ti drugačija od normalnih ljudi? Isto, isto su mi žene, muškarci, ptice i planine. Ali da, sa svakim postoji različita potreba za susretanjem. Ko si ti? Ne znam...Zašto te želim blizu, ne znam, ali sigurno je da osećam isto što i ti.” Pogledala me je blago, videvši moj mir i neku dečiju radost, prošla je rukom po mom obrazu, ramenu i ruci. Uhvatila me za dlan i nastavila da me miluje pogledom. Imala je dugu do struka, gustu crnu kosu, blago uvijenu i sjajnu. Imala je blistavu, čistu kožu koja sa na suncu sijala i mirisala bajkovito. Crne, krupne oči  i najlepši osmeh za koji znam. I sve to opet ne bi bi bilo tako neobično da nije tog sjaja, baršunaste topline, mudrosti i spokoja kojim je odisala svaka bora, svaki pokret njenog tela i lica. Bila je visoka, vitka, nežna i ženstveno snažna. Snažna zbog te mudrosti koja joj je davala sigurnost, zbog poznavanja ljubavi koja ju je činila velikom boginjom, majkom, koja ju je činila simbolom žene na zemlji, onako kako nas je Bog zamislio.

“Čega se bojiš, mila moja?” Pitala me je toliko meko da sam zadrhtala. “Ne znam… uvek sam se trudila da budem, da tako kažem normalna. To jest, da dostignem ljudskost u pravom smislu te reči. Da budem  ono što čovek treba da bude u svom punom sjaju.” “Da, razumem te… A šta je po tebi ta, nazovi normalna ili vrhunska ljubav među ljudima?” Njeno pitanje me je podsetilo na svu konfuziju koju zapravo imam u svojoj glavi vezano za seks, veze, i uopšte ljubav i zaljubljenost. Iskreno sam rekla:  “Ne znam, ali imati ovakve osećaje prema nekoj ženi , sigurno se ne uklapa u moje viđenje toga. Ne znam ni šta osećam tačno, očarana sam, opijena, u tvojoj blizini zatreperi čitav prostor oko mene, dodirnula bih te, gledala… Imala sam misli u svojoj glavi da zavidim muškarcu što je muškarac i može da te ima. To me je plašilo…”

“Šta tvoja duša oseća kao ispravnije, ova osećanja koja si opisala da imaš za mene, ili jednu sirovu razmenu, ali ipak muškarca i žene? Pokušaj da pitaš svoju dušu, svoju intuiciju, ignoriši razum koji je već isprogramiran na impulsivne, automatske stavove.” Nasmešila sam se i pitala ponovo: “Ti zaista nisi imala slična iskustva sa ženama? Nisi uopšte imala veza? Zar nisi bar imala zaljubljenosti koje se nisu ostvarile?”

“Čovek treba biti otvoren za razmene i susretanja,  ali da bi to dozvolio sebi mora kultivisati svoj nagon. Čovek ostaje zatvoren jer ne zna kakav će odgovor njegov nagon imati ako se on otvori. Ne poznaje ga, potiskuje ga, beži od njega i ostaje sputan da doživi u potpunosti svet oko sebe. Kad spozna ljubav, kad se prepusti svojoj suštini koja je ljubav, neće se bojati, jer kad je nagon zauzdan ljubavlju sve je u redu.  Ja prigrlim ljude onoliko koliko treba. Ne pitam se zašto nekog dugo, nekog kratko, zašto svakog drugačijom nijansom topline. U tome i jeste lepota, jer je sa svakim susret drugačiji. Ono sa čim sam naučila da živim, jeste da je uglavnom kapacitet ljudski neiskorišćen, da retko ko ume puno da primi, da je retko ko otvoren za prirodan susret, svako ima ideju kako bi trebalo i kako je normalno, retko ko je otvoren da bude ono što treba, bez toga da se pita zašto sa ovom osobom, zašto sada, zašto ovako a ne onako…, da dozvoli da bude a da ne osmišljava, očekuje i zahteva… Potpuno prirodno, razmena sa svim stvarima oko nas. Sa nebom i Suncem razmena je prirodna, ali ja žudim za isto tako prirodnom razmenom sa ljudima, sa onima koji su mi najbliži, najsličniji, sa onima sa kojima imam posebnu mogućnost iskustva razmene, a oni su zatvoreni i još nesrećni zbog toga. No, toliko su čvrsto ustoličeni u svoju neprirodnost, da dati im previše, oduzeti im nasilno neprirodnost, za njih je bolno i zastrašujuće. Prihvatila sam to, kao dete dugo tiho patila, a onda prestala da gubim vreme na patnju i počela da pružam onoliko koliko svako može da primi, najviše koliko može. Da svedočim tu čistu iskrenu ljubav i ulivam je u srca koja se pomalo odškrinu inspirisana mojom radošću i iskrenom željom da ih volim. Još sam ponekad plakala noću, ali sam se tada uvek osećala tako sebično… Pa se onda umesto plakanja zahvaljivala na svoj lepoti koju poznajem i počela sve neumornije da je delim i tražim nenasilne načine da otvorim srca. Više me ništa nije moglo rastužiti, makar čitav život ostala sama, to je ipak u ovom svetu najbolje proživljen život koji sam mogla imati. Mogla sam zbog usamljenosti sići u svet kojim žive ljudi, ali onda bih bila najsebičniji čovek koji se ikada rodio na zemlji. Najveća, nezahvalna kukavica, toliko slaba da je najsvetije žrtvovala da ne bi bila sama i propustila priliku da pomogne i drugima… U naručju ljubavi čovek i kad je sam nije usamljen. A ljudi u gomili osećaju se usamljeno jer su zatvoreni. Jedino za čim sam mogla plakati jeste to što ljudi propuštaju toliko, ali vremenom je i to postalo gubljenje dragocenog vremena. Svet je takav kakav jeste, nema drugog i nema razloga da gubim vreme na patnju zbog toga. Svakog trenutka svog postojanja počela sam da osećam zahvalnost za svet koji poznajem, za ljubav sa kojom sam tako srećna, i počela sam da dajem najbolje i najviše što umem. Pitala si me da li sam imala zaljubljenosti koje se nisu ostvarile. Nikad nisam očekivala više od onog što je moguće. Ja sam bila tu i osluškivala duše: šta i koliko sa njima treba. I samo toliko sam očekivala, ili bolje reći: nisam nikad ništa očekivala, već imala uvek onoliko koliko treba. Treba ploviti sa životom. Ljudi osmisle svoju vezu, ljudi zarobe svog partnera, ljudi osmisle da to mora trajati ceo život. A neko nam je predodređen na pet minuta a da ga nikad ne zaboravimo, neko drugi je tu čitav život na razne načine. Zalud se pitamo zašto i kako, Bog zna, a Bog je u srcu dok se mi pitamo glavom. Ne možemo naći odgovore u granicama u kojima postoji naše viđenje života, jer su zapravo njegove istinske granice daleko veće, možda i bezgranične. Trebamo shvatiti to… Dok mi osmišljavamo veze i život u skladu sa onim što mi smatramo da je normalno, propuštamo da doživimo svet van tih ograničenja. Naš jedini zadatak je da dođemo do svoje suštine koja je ljubav, naš jedini pravi put je da pustimo da nas ljubav vodi, a kad nas ljubav vodi - sve je baš onako kako treba biti, kako je najbolje da bude… Bog zna, a mi plovimo sa životom, svakom ćelijom sigurni da je to pravi put.”

U mojim očima bile su suze, suze koje su odražavale moju ganutost i moju zahvalnost za njeno prisustvo… Prišla mi je blizu, uzela moju ruku i stavila na svoj obraz zatvorivši oči. Moja zbunjenost i zgrčenost su me preplašili, nisam se mogla mrdnuti, ali ona me je osećala puno dublje od tog straha, mirno je uživala u dodiru kao da nikakav grč ne postoji i komunicirala je sa mojom dušom pokazavši i meni samoj put do nje. Nisam se borila više protiv straha, i ja sam ga ostavila kao da ne postoji i prepustila se svojoj duši… Kuda su se kretale naše ruke, da li smo se uopšte dodirivale ili ne, teško je reći jer telo je samo spontano plesalo, a ja sam bila ples, ja sam bila muzika. Kao da se prostor oko nas zgusnuo u neku maglu raznih boja kroz koju smo se pokretale usporeno. Kao da je ceo svemir bio sa nama, jer je to bio najveličanstveniji događaj u vasioni u tom trenutku i svi i sve je prisustvovalo. U tom trenutku ja sam znala da je ovo najsvetije, najveličanstvenije vođenje ljubavi koje sam doživela. A orgazma nije bilo, jer da ga je bilo, zalud bi se potrošila tolika energija… Sve je bilo kao jedan veliki, dugački orgazam srca, duše, kosmosa u nama. Ruke su klizile između nogu samo da dodaju još koju iskru, da probude još malo energije, a onda se vraćale da dodiruju celo telo, da raznose probuđeno i boje ga svim mogućim bojama, da leče tamo gde treba. Nije bilo želje da se energija izgubi u orgazmu, samo da se razliva sve dok se ples spontano ne završi… A završio se u pulsiranju cele vasione od talasa ljubavi koje smo joj poslali… Ležale smo u zagrljaju još dugo, osećala sam se besmrtnom, izlečenom, osećala sam da se Bog smeši i raduje nad nama. Sunce je svojim izlaskom polako rasterivalo mističnu noć, nebo je lagano postajalo svetlo. Rađao se novi dan… rađao se novi dan! Za mene kao prvi put, bila sam otvorena za susret sa nebom i Suncem i od tada pa sve do danas uvek smo se smešili jedno drugom pri svakom susretu.

Ostala sam u njenom gradu još par dana i naravno, bila ne stalni, već neprestani gost njenog restorana. Pisala sam, nizala redove satima, a često sam je samo dugo posmatrala, diveći se. Šetale smo, puno pričale, još puno više ćutale. Iz dana u dan sve mi je jasnije bilo da ćemo se rastati, ipak, isto tako iz dana u dan neobuzdani strah koji sam imala da ne znam kako ću bez nje više živeti, stišavao se. Nekakav paradoks se dogodio. Sve najintenzivnije što nisam mogla ni da zamislim dogodilo se ovih dana i bilo vezano za nju. Najveća ljubav, najmekša  strast, najtananiji, a najpostojaniji dodir, najuzvišeniji orgazam, najdublji susret… A ja nisam želela da je zgrabim. Nisam želela ni na koji način da ugrozim njenu slobodu, želela sam da je gledam i upijam baš ovakvu pažljivo, pažljivo, da ništa ne pokvarim. Bila sam spontana kao što mi je govorila, bila sam predana životu i osluškivala sebe, a u dubini sam znala, bićemo daleko, često se dugo nećemo videti, ali tako treba da bude i ljubav će trajati. Naravno, napadale su me i lomile misli o zajedničkom životu, o tome da bih je ukrala i pobegla... Ipak, kraj nje je lako bilo biti mudar, pa sam  vrlo spontano odolevala momentima slabosti i nekako jasno znala pravi put.

Posle one mistične noći, kada sam osećala koliko je čitav kosmos tu sa nama, koliko Bog proživljava naše tuge i radosti, nisam imala sumnje da će sve biti baš kako treba, da je napisan najbolji mogući scenario za nas i da je bolje da se ne mešam. Od te noći je za mene sva misterija veza i zaljubljivanja konačno razotkrivena, pred mojim očima se pojavio sam izvor Ljubavi. Dok sam gorela u želji da je dodirnem najmekše, najdublje, moja strast i ljubav su se uzdizale i rasle. Imala sam osećaj da sam zauzela čitav kosmos u želji da imam što više da joj dam. Te noći stupila sam u vezu sa samim izvorom Ljubavi i jasno znala! Samo sa tim izvorom želim i treba da sklopim brak, i ako treba, u najsvetijem hramu obećati mu vernost  i večnu predanost. Jedino tada biću celovita kad sam sama, i jedino tada znaću da budem sa nekim na pravi način...

Gospode, imala sam Helenu… Da li više iko na ovom svetu može da takve talase probudi u meni kao ona? Ja više nisam ista Amelija niti ću ikad biti… Konačno sam shvatila. Biti zaljubljen u ljubav, kako to objasniti uopšte kad je za nas ljubav tu samo kad i neko drugi postoji, kako objasniti stanje ljubavi kao takvo, bez posebnog razloga, prosto hodamo svetom i volimo, sijamo, onako kako je ona sijala? Sve veze i odnosi tada postaju neposesivni, nemanipulativni, već lagodni, prirodni, i samim tim još više ljubavni. Postaju susretanja u slobodi, postaju razmena između dva samodovoljna bića. Ne između dva okrnjena, koja samo zajedno čine celinu, koja se onda boje da ne izgube deo koji im, kad su sami, nedostaje, već je to ljubav između dve celine. Dve celine koje su i same za sebe dovoljne i srećne i zato jedna drugoj prilaze bez zadrške, širom raširenih srca i ruku, spremne da se spoje do svojih srži… Toliko otvorene i predane jedna drugoj mogu biti, jer samo biću koje je u stabilnoj vezi sa sopstvenom dušom smemo se otvoriti potpuno, znajući da neće oteti ni komadić naše duše, naprotiv, paziće je kao svoju i radovati se susretu, zagrljaju u kome slave život i stvaraju najtananije stihove i note, sažimaju ih u molitve i šalju ih u zvezde da sijaju još jače za čitav naš svet.

I upravo zato nikad nikom nisam do te mere verovala i znala da ću biti verna - kao njoj. Nije me ni zanimalo niti plašilo da li će imati druge. Znala sam da niko i ništa ne može promeniti ljubav koju smo imale jedna za drugu.  Sve što smo u našem civilizovanom svetu smislili i sebi nametnuli preko raznovrsnih uterivača moralnih načela - bio je pokušaj da se glumi čovečnost. A naprotiv, kad se čovečnost u srcu dostigne, sve postaje na pravom mestu i sva pisana i nepisana pravila o formi postaju suvišna.

Dok sam ostajala još jedan i još jedan dan, polako se sve nameštalo na svoje mesto, polako je postajalo sve jasno i došao je trenutak da se rastanemo. Deo mene patio je, naravno, i želeo da ignoriše taj osećaj da trebam da odem i da, naprotiv, ostane još jedan dan i zapravo nikad ne ode, ali strah da bi taj jedan dan sve pokvario, želja da nigde ne pogrešim, pobedila  je i te večeri sam kroz svoj pogled propustila trunku tuge. I u njenim očima zasjalo je isto, pogledale smo zvezdano nebo i kao da je i u svim zvezdama zasjao isti sjaj. Suzica suzdržane tuge… A onda kao da se sve brzo sabralo i zgusnulo da nam u još jednom zagrljaju obeća večnost… Teško je reći da sam u tom trenutku bila zahvalna i srećna… Plakala sam kao nikad do tada u životu, dok me je ona grlila i ljubila, plačući kroz moje suze. Puno puta sam izgovorila njeno ime te noći, čežnjivo i tiho, i svaki put bi me jače privijala uz sebe… Želela sam da što više osećaja utisnem u njeno ime koje će, znala sam, često odzvanjati  kroz moju dušu… Držeći se za ruke dočekale smo još jedno jutro i - otišla sam…

* * *

Viđale smo se povremeno, nekad češće, nekad ređe, nekad svakog meseca, nekad jednom u godinu dana. Da li smo vodile ljubav? Više nikad nismo prestale da vodimo ljubav… Što sam prozračnija bila, lakše sam do nje dolazila. Šetala sam planinama, gledala izlaske Sunca koje je tačno znalo gde se u meni krije muzika one iste zore koja je bila i ostala najdivnija u mom životu. Umetničko delo koje smo tada stvarale, ispisale smo jedna drugoj po koži, duši i srcu, i ono je bilo o večnosti. Muzika udaha i izdaha, i čitave zbirke pesama u pogledima i slike naslikane dodirima, govorile su o večnosti i za večnost zapisane po nama i puštene u etar da se raznesu po nebu i oblacima, da me uvek, iznova i iznova, kada je ona daleko, sve podseća na nju… A ona je bila prečica do mog najuzvišenijeg, a moje i svačije najuzvišenije pilo je sa samog izvora ljubavi iz koje se bezgrešno začeo čitav kosmos… Bila sam mirna i slušala tišinu ne bih li lakše dolazila do nje u sebi.  Postala sam tako vredna u radu na sebi jer, znala sam, samo kad sam ja dobro i ona je tu. Uvek i uvek sam se trudila da budem čista, pažljiva, da nikad kroz moju nutrinu ni jedna loša misao ne prošeta jer bi ona bila oblak koji bi zaklonio put do  izvora, a njemu sam se zaklela na vernost i večnu predanost. I više nije bilo važno koliko se često viđamo, bilo je važno kako ja živim svoj dan od jutra do mraka, koliko mi je duša blizu njene. A kad sam joj bila blizu, vodile smo ljubav neprestano. Svaki susret sa njom bio je prilika za mene da  još bolje utabam stazu do sebe, ali vremenom ću put znati sama i jedva sam čekala taj trenutak, trenutak kada mi više neće biti potrebna, kada će naša ljubav biti još čistija, kada ćemo se viđati samo da slavimo zajedno, da se radujemo zajedno, da se grlimo i upotpunjujemo našu muziku  o večnosti.

Sve i da pišem neprestano, ostaću nedorečena. Jer teško je govoriti o nečemu za šta slike u nama ne postoje da bi mogle postojati reči koje će te slike buditi. Ipak pišem, jer verujem da svako od nas sluti svoje mnogo veće potencijale, sluti jedan lepši svet za koji smo sposobni i verujem da će ove reči razbuditi tu slutnju i od nje sačiniti makar nekakve odraze onoga što vrhunac jeste. Sigurno će ostati pitanja na koja nisam uspela da odgovorim. Recimo: Da li sam sve druge u svom životu varala, zapravo noseći nju u srcu? A kako da objasnim da u ovoj dimenziji u kojoj se naša ljubav nalazila, u kojoj je Helena neprestano boravila, ne postoji varanje, ta reč nema šta da imenuje? Kad bismo se svi uzdigli u tu dimenziju postojanja i svi pili direktno sa izvora, i svi bili zaljubljeni u samu ljubav, svi naši susreti bili bi spontani i prirodni, sa svakim prava mera, bez pitanja kako i zašto. Kad ljubav vodi, prosto nema pitanja da li je ovo dozvoljeno ili ne, da li je ovo ispravno, da li se ovde treba suzdržati ili pustiti, samo teče, sve samo teče, a mi svakim atomom znamo da je ispravno.

No, pošto mi je bila namenjena jedna neobična uloga, a to je da jednom nogom boravim u svetu u kome je Helena, a drugom ostanem tu gde sam i sama pre nje bila, morala sam nekako da spojim pravila ova dva sveta.  Želela sam da postupim najispravnije moguće. Nisam smela niti želela da varam. Bila sam potpuno iskrena i spremna da ostanem sama, jer mislila sam da verovatno niko nikad neće moći da podnese postojanje Helene u mom životu sa kojom sam, kao što rekoh, vodila ljubav neprestano. Iako je to bilo na jednom drugom nivou, iako je moj i njen odnos tekao kao reka, prilagodljivo, onako kako je to bilo najbolje za sve u nekom trenutku. Iako  naša ljubav nije tamo gde postoji ljubomora i prevara, nisam mogla da sprečim druge da imaju svoju sliku o našem odnosu. Mogao bi se roman napisati o tome koliko svi jedni druge varamo, i koliko nismo u stanju da ne varamo sve dok ne shvatimo suštinu. Dokle god ne dođemo do samog izvora ljubavi kroz sebe, bićemo gonjeni neispunjenošću da stalno tražimo i želimo nešto novo i drugo, bićemo u kandžama svog nekultivisanog nagona koji ćemo pokušati da kontrolišemo glumeći vernost i to samo znajući koliko nas boli tuđa nevernost. Jedno je sigurno, mogla sam puno iskrenije da glumim vernost od svih drugih koji su je glumili meni, ali to nije ni bilo važno, jer jedino što sam želela je šansa da svima sa kojima se sretnem predam iskustvo najdivnije noći mog života i pokažem im put u svet u kome reč varanje ne postoji. Nakon svega što sam proživela uz Helenu, ja sam najzad naučila da budem iskrena, predana, ne gonjena, već potpuno prisutna sada i ovde, jer nije bilo ničega što sam tražila kroz druge. To što sam tražila - našla sam u sebi, sa drugima sam se jednostavno susretala. No, opet ponavljam, nisam mogla ni želela da druge sprečim da imaju svoj pogled na naš odnos, ionako nije bilo moguće  objasniti odnos iz druge dimenzije terminima ove dimenzije.

Neočekivano, zahvaljujući njoj, sve ono što sam imala da dam privlačilo je mnoge. Sluteći neku veliku istinu, dolazili su u moj život spremni da sve prihvatei rizikuju… To me je ohrabrilo i još jednom pokazalo koliko je Helena bila mudra u svom ćutanju. Nisam morala da pričam ako već i ne postoje reči za ono što bih rekla. Ljudi prvo moraju da iskuse nešto novo, da bi izmislili novi termin kojim će novo iskustvo nazvati. No, ipak, svako ko je i malo slušao svoje srce, slutilo je istinu i svetlo u onome što sam nosila i želela da podelim… Izgleda da je to bilo dovoljno veliko da ih motiviše na kretanje u nešto novo i nepoznato, na početku, naizgled, bezobrazno i drsko. No, vrlo brzo su bili zbunjeni shvativši da nešto iskrenije nikad nisu imali…

Uvek, i tada, i kasnije tokom života, mogla sam da zamislim život sa njom, vrlo lako i vrlo lepo, samo sa njom do kraja svih života, do kraja vremena i postojanja… Ali kosmos je drugačije zamislio za nas. Zašto nam nije predodređeno drugo, ne znam… Možda bih se sa njom zatvorila u svoj, tj. naš svet, i mnogi bi bili uskraćeni za iskustvo koje sam neminovno delila - jer više nisam bila ista. Na momenat sam pomislila da bi možda svaki dan sa njom doveo do toga da postanem ljubomorna i posesivna, ali, nažalost, nisam se tako mogla utešiti u momentima kad mi je nedostajala, jer znala sam da se to sigurno sa njom ne bi dogodilo. Ne znam, ne znam zašto nam nije predodređeno, ali sam sigurna da Bog koji je plakao sa nama one noći, koji se radovao sa nama one noći, koji uspeva da bude mir u svakom pokretu na planeti - zna… I sve će biti možda i bolje nego što sam u stanju da zamislim… Možda ćemo provesti zajedno neki budući život… Možda ćemo biti zajedno u nekom drugom svetu koji sada ni ne poznajemo… Možda ćemo na nekom belom oblaku graditi svoj zajednički zavičaj… A možda ćemo biti jedna zvezda stopljena od naše dve duše koja će sijati za neku novu planetu…

Granice našeg uma nisu i granice postojanja, moramo ih svakog dana uporno sklanjati da bismo bili u stanju da doživimo večnost…

* * *

Puno toga sam još pisala u svom notesu. Iako se priča ovde nekako i završava, izdvojiću jedan deo svojih razmišljanja i uvida koje sam dobila kroz odnos sa Helenom:

Čista ljubav ne poznaje podele polova, čista ljubav ne voli samo one koji imaju odgovarajući polni organ, čista ljubav ne bira, ona uvek želi još više i jače da sija za sve podjednako. Za sve podjednako, ali postoje ljudi sa kojima se prepoznamo i želimo dugo da sedimo, sa kojom želimo da se dodirujemo, sa kojom smo kompatibilni da stvaramo nezapisana umetnička dela. Seks  je zapravo stvaranje, kreativnost u akciji. Sa različitim ljudima imamo različite potrebe kad je razmena u pitanju...

Homoseksualne, heteroseksualne… - sve veze danas su u velikoj meri potpuno na stranputici. Da li je veza ogrnuta u prihvatljivu formu ili ne, nikako ne govori o tome da li je normalna. One koje su ogrnute u prihvatljivu formu su još i najviše u zabludi, jer se, zavarane formom, ni ne pitaju da li su normalne. Ljudi varaju jedni druge, a formalno su srećna porodica. Ljudi ne varaju jedni druge jer je vaspitanje nametnulo moralne kodekse, ali bi vrlo rado varali i maštaju o tome…

Mi vidimo samo formu i na osnovu forme sudimo. Često žena - u formalnom smislu, dakle, često duša u telu žene, nosi zapravo puno više od muške energije, snage, akcije, tako je prosto sebe kroz život izgradila, možda zbog okolnosti u životu, možda zbog podsvesnog sećanja na prošli život, nije ni važno, ali ona nosi mušku energiju u svom ženskom telu i naći će muškarca koji isto tako zapravo nosi u svom muškom telu žensku energiju puno više, ali pošto su zadovoljili formu, oni su normalan par. Jer ljudi vide samo formu. A kada žena koja nosi u svom ženskom telu mušku energiju nađe sebi ženu u ženskom telu, oni nisu normalan par jer opet ljudi vide samo formu. A zapravo, kad se pogleda malo dublje, nema razlike između ta dva para, nikakve razlike. I sada, šta je normalno? Ja ne bih ni govorila u terminima šta je normalno a šta ne. Sve što se sada oko nas događa, normalno je na nivou svesti na kom se ljudi nalaze. Normalno je, ali tužno, jer  nije ni blizu maksimuma. Jer čovek može puno više i jer mu je Bog predodredio puno više. Mi u sebi nosimo i muške i ženske kvalitete. Svako od nas nosi i mušku akciju i žensku kreativnost, recimo, svako u svojoj meri. Duša nema pol…

Mi smo nekako prihvatili masturbaciju, prihvatili smo ljubomoru i posesivnost, prihvatili smo prevare, a ne prihvatamo homoseksualne veze. A sve mu to dođe isto i potpuno mizerno u odnosu na ono što možemo. I homoseksualna veza koja funkcioniše na nivou muško-ženske energije i privlačnosti je jednako mizerna kao i ista takva heteroseksualna veza. I nije mizerna zbog svoje forme, što je  između istih polova (istih polova tela, a zapravo i ona je najčešće isto veza izmeću muške i ženske energije), mizerna je zato što se zasniva na nagonskom dopunjavanju, a ne iskrenoj ljubavi dve potpune duše koje ništa ne traže jedna od druge, koje se samo prepoznaju i spontano razmenjuju zarad duhovnog rasta, zarad još više ljubavi u sopstvenoj duši.

Doći će vreme u kome, ne samo da će deca šetati okolo ogoljavajući vulgarnost koja se do skora skrivala, koja će svedočiti našu iskrivljenost toliko otvoreno da više nećemo moći da ne vidimo, već će broj homoseksualnih veza rasti do te mere da će se od toga napraviti moda, jer čovečanstvo - kolektivna svest kao skup svih naših pojedinačnih svesti, mora naći način da sebe predstavi normalnim. To će se dogoditi zato što će se muškarci i žene toliko udaljiti jedni od drugih, da će mogućnost susretanja i razmene postati gotovo nemoguća. Čak i muškarci koji će sebe nazivati streit, osećaće se mnogo prijatnije da masturbiraju sa svojim drugarima gledajući pornić, nego pred ženom koja je toliko daleka da ne znaju kako da joj se približe. Žene će postati skoro aseksualne, druge će postajati kurve ne bi li nekako prišle muškarcima, treće će, u potrazi za ipak malo čovečnijom razmenom, naći sebi ženu, i to će biti najmanje zlo koje svojoj duši žena može da učini. A opet, sve to zajedno je jako tužno. Dok ljudi danas osuđuju ili podržavaju gledajući samo formu, sve su dalji od sebe, sve su dalji od svoje suštine koja je ljubav.

Čovek vara, siluje, masturbira i to je u redu, a ljubav sa istim polom, čak i da je najčistija - nije dobra! Čovek koji gleda porno filmove sa dve devojke i masturbira dok je žena na poslu, prebiće na ulici geja koji možda iskreno voli i koji je možda mnogo čistiji u svojoj vezi, naizgled nemoralnoj… Čovek će pomaziti životinju ili dete na ulici, ali nikad odraslu osobu, jer nema pod kontrolom svoj nagon i zato je bolje držati distancu... Čovek će svoje dete gledati kroz seks, majka sina, otac ćerku, u poznim godinama varaće svoju ženu nekom malom devojčicom koja bi mu mogla biti čak i unuka... I nije on grešan i nenormalan, on je tako tužan u svojoj iščašenosti i udaljenosti od sebe…

Da, Bog nam je dao da postoje muškarci i žene koji se međusobno nagonski privlače radi produžetka vrste. Ali ako govorimo o tome šta je prirodno i šta je ono što  nam je Bog dao, da li je on predvideo da imamo seks svaki dan, čak i više puta dnevno, i da onda moramo da koristimo kondome da ne bismo imali gomile dece? Da li je on predvideo da imamo porno filmove, sexi-shopove, jer je nama seks postao antistres rekreacija, uživanje od koga smo zavisni jer smo suštinski neispunjeni. Ne, Bog nas nije napravio takvima, Bog je od nas očekivao više, jer mi smo jedina bića koja se zaljubljuju i vole, mi smo jedina bića koja seks mogu da koriste ne samo za produženje vrste, već za razmenu energije, za stvaranje velikih dela… Ali pošto ne poznajemo ljubav, naš seks ostaje na nivou orgazma. Orgazam je neizdrživost probuđene energije i gubitak iste energije koja je mogla da nas leči i uzdigne u božanske ekstaze.  I to je suština, a mi ne sudimo da li je seks zdrav i dobar prema tome koliko ljubavi u njemu ima, nego prema formi kojom se izražava: da li je to seks dvoje mladih ili starih, da li je velika razlika između godina, da li su istog pola… I onda, neke stvari koje su postale preučestale, koje više nismo umeli da kontrolišemo, prihvatili smo kao normalne. Varanje, masturbaciju i puno drugih načina na koje nagon upravlja našim postupcima.

A Helena je vodila ljubav sa životom svakog dana. Kog pola je život? Kog pola su zvezde i mesec, kog pola je divna ruža? Čemu služi zapravo ta zaljubljenost, čemu ljubav - ako vrstu produžavamo i u potpunom odsustvu ljubavi? I ima li ljubav uopšte veze sa polovima? Kada smo zaljubljeni i sedimo jedno naspram drugog, mi ne gledamo jedno drugom u polni organ i topimo se, mi gledamo jedno drugom u oči i topimo se - susrećući dušu jedno drugom. A duša nema pol, duša je u ovom životu žensko, možda je već u prošlom bila muško, a skoro da je već dokazano da postojimo kroz mnogo, mnogo života. Moglo bi se reći da nas tuđa duša privlači zato što nosi tu drugu energiju suprotnog pola. Muškarac i žena imaju različite energije. I to je tačno, ali to opet nije najviši nivo ljubavi. Nezavisna, čista, bezuslovna ljubav, ne voli nekog drugog zato što joj nešto nedostaje a što taj drugi ima. Duša koja tako voli je sama sebi dovoljna, toliko se izgradila da u sebi ima sve i zato voli najčistije na svetu. Ne da bi nešto dobila, uzela, bila potpuna, jer tu nužno postoji zavisnost, strah da se ne izgubi, ljubomora… Ne, duša koja sve ima, voli kao Sunce koje nikog ne zarobljava, ni od koga ništa ne uzima, već sija i uživa u tome da sija, a u susretu sa drugom takvom dušom, zvezdicom u zagrljaju, sija još mnogo, mnogo jače i deli to sa celim svetom.

Možda ćemo, jednom, svi biti jedna zvezda, stopljena od naših duša, koja će sijati za neku novu planetu…

Amelija

*


 

 

Copyright by Tomislav Trbojevic, 2010

toolbar powered by www.mit3xxx.de