Senke i tragovi na putu

(iz zbirke: P.Šumski: Plamen tišine)

*

BEZGREŠNO ROĐENJE

Onima koji dolaze:
- Jer vaši roditelji
nisu vaši roditelji...

Rodio sam se
a ti nisi bila u sobi
Majko...

Bezgrešno sam rođen
iako začet greškom...
Tvoje odsustvo je sve što pamtim
Tvoja senka sve što sam imao.
Rodio sam se a tebe u sobi nije bilo...
. . .
Crkvene knige
crkotine vremena
ne pominju i ne pamte
takav slučaj ili ga namerno

predaju zaboravu:
grešno začeti
bezgrešno se rađaju
novi Isusi iz Epruveta
mogli bi zameniti starog
iz Nazareta...
. . .
Rođen sam
a tebe nije bilo u sobi
Majko...
Doba se dele

između dva rođenja
i dve smrti:
a čijoj se smrti
ja još mogu nadati
za čijim odlaskom slediti
ako mi ti na rukama
ne možeš umreti?
. . .
Čekam još uvek
u sobi senki
da tvoja ruka očvrsne
i pomiluje me po kosi
pred san
sa upornom mišlju
da će jedna nova Biblija
morati da bude napisana.

*

NESANICA  SUNCA


I reči završavaju put
pod vrelim jezikom iguane...

Ptice i mesec isparavaju na horizontu
do ne-raspoznavanja...

Srce je stena odronjena
niz beli kamenjar dodira...

Bol te razdvaja od juče
i sutra: Ti jesi 
ta jara što zemlju pretvara u so,
ta rana koja niče na telu bola...

Tvoje stopalo zna
da napravi još jedan korak
uzalud:
Iz ove se beline nema kud.

Pretvoren u suvi plamen:
na tebi je da podneseš
sećanje na rosu jutra
i put do večeri bez utrnuća...

Rukama koje se tope
zakopavaš telo bez reči:
tek kratkotrajan si ožiljak
na licu zemlje...

Bez oprosta,
bez milosti belog neba
predaješ se izvesnosti trenutka:
ovo je doba
nesanice sunca.

*

PESMA ZA TEBE I MENE

PESMA  ZA TEBE

Sva si od lažnih

uzdaha, osmeha, uzvika...

Svet je pozornica

na kojoj stojiš i izvodiš

svoju komediju pred drugima

nesvesna režisera

scenografa, kulisa, reflektora,

sebe i drugih glumaca...

Centar si tvog ličnog cirkusa

sa iluzijom značaja

koja te na pozornici

uspravnom održava...

Kada bi se nit iluzje prekinula

pala bi kao lutka krpena

bez oslonca u rukama lutkara.

*

PESMA  ZA  MENE

Sav sam od lažnih

uzdaha, osmeha, uzvika...

Svet je pozornica

na kojoj stojim i izvodim

svoju komediju pred drugima

nesvestan režisera,

scenografa, kulisa, reflektora,

Sebe i drugih glumaca...

Centar sam svog ličnog cirkusa

sa iluzijom značaja

koja me na pozornici

uspravnim održava...

Kada bi se nit iluzje prekinula

pao bi kao lutka krpena

bez oslonca u rukama lutkara.

*

TIJATIJA

Ako me pozoveš – doći ću.

Ako mi zatražiš pomoć – pružiću ti je.

Ako me oteraš – otići ću.

Ako me gađaš kamenom – vratiću ti kamen.

Ako se nasmeješ – vratiću ti osmeh.

Ako si mahnit od bola – boleće i mene.

Ako ti je radost u srcu – radovaću se.

Ako plačeš – plakaću sa tobom.

Ako mrziš – poseći ću te svojom mržnjom.

Ako voliš – voleću sa tobom.

Ako si slab – biću slab i ja.

Ako si snažan – snažan biću s tobom.

Ako si prisutan – biću tu i ja.

Ako te nema – ni mene neće biti.

Ono što Ti Jesi i Ja Jesam.

Ja sam

tvoje lice

odraz

i ogledalo.

*

IZA ZIDOVA

Rođeni iza zidova
Odrasli iza zidova
Umrli iza zidova

Ljudi se zatvaraju
iza zidova

Ljudi se dozivaju
iza zidova

Ljudi se traže
iza zidova

Ljudi se troše
iza zidova

Ljudi se vole
iza zidova

Ljudi se skrivaju
iza zidova

Ljudi ubijaju ljubav
iza zidova

Ljudi ubijaju jedni druge
iza zidova

Ljudi nastaju
iza zidova

i nestaju
iza zidova.

Neko te sanja
iza zidova
Neko ti poklanja trenutke očaja
iza zidova
Neko sanja i ne želi da se probudi
iza zidova.

Jedan krevet te doziva
iza zidova
Milion kreveta te želi
iza zidova
U samoći promiču žvoti
iza zidova
Ko zna hoćeš li me naći
iza zidova.

Koliko zaključanih nada
iza zidova
Koliko neostvarenih ljubavi
iza zidova
Koliko ruku koje se neće dotaći
iza zidova
Koliko osmeha zazidanih
iza zidova
Koliko dobrodošlica neizgovorenih
iza zidova
Koliko ljudi koji se neće pronaći
iza zidova
Koliko ludila samoniklog
iza zidova
Koliko lepote bez svrhe
iza zidova
Koliko mržnje, straha i beznađa
iza zidova
Ako pokucam,
hoćeš li se odazvati
iza zidova?

*

NEPOVRATNO


Već utorak!
A ni ponedljak
nisam stigao

da primetim...
Nebom kalendara
dani proleću kao laste.

Ali laste se ponekad vrate...

*

M R T V I

To Whom It May Concern

Putnik koji ne putuje
Zmaj koji ne leti
Ludak koji ne luduje
Snevač koji ne sniva
Filozof koji ne misli
Paun koji se ne šepuri
Mlin koji ne melje
Ubica koji ne ubija
Pesnik koji ne peva
Slikar koji ne slika
Kralj bez podanika
Narod bez budućnosti
Vetrenjača bez vetra
I ja bez Tebe
Ljubavi.
. . .
Ja sam putnik koji putuje nevidljivo
Pesnik koji peva nečujno
Ljubavnik koji ljubi u samoći
Vetar koji duva tajno...

Ja sam stena bez oblika
i oblik bez čvrstine.
Ja sam drvo bez krošnje
sa korenjem u vetru.

*

SUVODUŠJE


Čula su mi stara

i umorna kao Svet.

Gladna novih vidika

senzacija i pejsaža

svežine prvog iskustva:

umorna od ponavljanja

u krugu večno istih dana

moja čula gladuju

za dodirom večno mladim

i svežim kao jutra

na šumskim proplancima

moja čula žeđaju

za sokom stvarnosti

ispod ljuske svakodnevice

moja osetljiva čula

pretvorena u krljušt

na zidovima bunara

do čijeg dna

i njegove blagoslovene vode

ne mogu da doprem.

Suvodušje.

*

20. 11. 1995.

Dugo sam sam.

Ruke koje me dodiruju

nisu prijateljske.

Nešto bi htele

ili ne bi htele ništa -

možda da me nema...

Neprimetan kada tražim

tek smetnja kada postojim

opstajem kao senka:

bez odgovora, bez nežnosti

jurim praznim listovima

kalendara...

Ljudi žileti množe se oko mene:

lepota je tek uspomena

srce - stari doboš

šupalj i napukao.

Osmesi me promašuju

kao krive strele udaljenu metu.

Dugo sam sam,

sa snovima kojih se ne odričem

i od kojih nemam ništa

osim bolne neostvarenosti.

Ćutim iz tvrdičluka

postojim iz kukavičluka

ne menjam se iz inata

jedem se iznutra...

Srce manje od petoparca

stislo se - pa ni makac.

Kome se dati?

*

TREBA MI...

malo više sunca i vazduha...

malo više prostranstva...

malo više osmeha u ogledalu drugih lica...

malo više bezbrižnosti...

malo više nežnosti...

malo više razumevanja...

malo više radosti...

malo više bliskosti...

malo više para

za malo više putovanja...

malo više trenutaka za deljenje...

malo više opuštanja...

malo više tišine sa izvora...

malo više pesama vetra u granama borova...

malo više zemlje pod nogama

i lišća i trava i kamenja...

malo više dodira elemenata...

malo više istraživanja i otkrivanja...

malo više onih s kojima bih mogao

to da podelim...

Ili tek neko

možda tek Jedan Neko...

Treba mi malo više Ljudi

malo više prijatelja

kao što si ti

i malo više vremena da u svemu tome

natenane uživam...

Treba mi

malo više hrabrosti

da sve sto želim - želim jako...

i sasvim malo sreće da sve to i prigrlim...

Treba mi...

*

MOŽDA


Možda potonem
sanjajući san
od koga se ne ozdravljuje.

Možda me eksplozija jutra
zatekne u bunilu
dubokog samozaborava...

Možda me raznesu reči
nekog kormilara sveta
sa srcem na doživotnom odsustvu...

Možda me pepeo nadanja
upije u sebe
kao svetu vodu...

Možda me vatra
prihvati u konačnoj nagosti
kao brata...

Možda me vode opkole
kao poslednje ostrvo
na čijim obalama stoji Čovek
a ne pitanje
bez odgovora.

*

NEDELJA


Šest dana smo jurili
da bi sedmog - dahtali u horu:
nedelja je dan za odmor
od nadanja i beznađa.

Kofer je spreman za put
pun je stvari i bez dna:
dan kao stvoren za odlazak
čeka Tebe koji ne pristaješ.

Nedelja je dan za svođenje nula
na njihovu pravu meru.

Razgrni pepeo sa dna pleha
za nedeljni ručak:
iznenađenja tu nećeš naći
tek poznati miris hrane
za one koji se više ne gledaju
za one koji jedu bez reči
za one koji ćute bez reči
i sanjaju bez snova.

Nedelja je dan za svođenje pepela
na njegovu pravu meru.

Deca su u parku
supa je na stolu
srce vrišti u ritmu
nedeljnih rituala.
Krpa traži prašinu
ruka traži dodir
prozor doziva pogled
srce doziva ljubav
daljine dozivaju Tebe
koji ne odlaziš...

Nedelja je dan za svođenje praznine
na njenu pravu meru.

*

Napusti svet
vešto građenih iluzija.
Prebaci se
preko planinskog vrha.
Kada je um miran
a srce čisto nema ničega
što ne može biti
voljeno.

*

Duša za poneti

(Iz zbirke: P.Šumski:Antikvarnica srca)

Duša se hrani osmesima.

*

DETINJSTVO

Detinjstvo se igra
na poljani ispred zgrade.

Detinjstvo poriče ustaljenost navike.

Detinjstvo je danas zakasnilo na ručak.

Detinjstvo je napustilo svečanu večeru.

Detinjstvo me savladalo u igri.

Detinjstvo je sanjalo o naklonosti
jedne devojčice zbog koje je jelo pesak.

Detinjstvo je zalivalo tek niklu mladicu
maštareći o drvetu.

Detinjstvo se upiškilo noćas u patiku.

Detinjstvo je polomilo ruku drugarici u igri.

Detinjstvo mrzi:
- Nemoj!
Ne smeš!
Sram te bilo!
Polazi smesta
Ostavi to!
Budi miran!
Slušaj kad ti se kaže!
A kako druga deca mogu...?
Nemoj ništa da ostane u tanjiru!

Detinjstvo voli mamu i tatu
kada mu kupe strip i čokoladu.

Detnjstvo se skriva po fiokama
i kartonskim kutijama.

Detinjstvo je dunulo zreo maslačak
u lice vetru.

Detinjstvo je nabralo buketić

poljskog cveća.

Detinjstvo je danas razbilo prozor.

Detinjstvo je danas dobilo peticu u školi
(za mamu i tatu i njihovu sreću!)

Detinjstvo se raduje rođendanu

i Novoj godini: poklonima i pažnji

od jednog dana.

Detinjstvo je napravilo sneška
od prvog snega.

Detinjstvo je danas prvi put slagalo.

Detinjstvo je danas dobilo batine.

Detinjstvo će sutra dobiti pohvalu.

Detinjstvo plače zbog igračke

koju nije dobilo.

Detinjstvo zna da je ta igračka ceo svet.

Detinjstvo mrzi mamu i tatu što mu

nisu kupili svet.

Detinjstvo je danas plakalo
zbog svoje napuštenosti u centru sveta.

Detinjstvo drhti od radosti.

Detinjstvo se obradovalo - tek tako...

Detinjstvo se noćas uplašilo samoće.

Detinjstvo je jutros trčalo u školu.

Detinjstvo se raduje dolasku raspusta.

Detinjstvu je svaki munut večnost.

Detinjstvo ne zna da će dani koji dolaze

okraćati baš kao i pantalone,

majice i jakne koje sada nosi...

Detinjstvo je volelo izlete u prirodu

i daleka zaštićena putovanja.

Detinjstvo je bosonogo skakalo

sa stene na stenu.

Detinjstvo je pravilo kolibe i potočne brane.

Detinjstvo je sanjalo o kućici na drvetu.

Detinjstvo je moglo biti: ljubav.

Detinjstvo je moglo biti: radost

Detinjstvo je moglo biti: bezbrižno.

Detinjstvo je moglo biti: moje...

Detinjstvo me nije uzelo za ruku i povelo
u svoje čarobne vrtove.

Detinjstvo me je zaboravilo
na putu do kuće.

Detinjstvo je sve što želim.

Detinjstvo...

*

NIKADA

Nikada nisam imao prijatelja

ali trenutke prijateljstva - da.

Nikada nisam imao ljubavi

ali trenutke ljubavi - da.

Nikada nisam imao sreće

ali trenutke sreće - da.

Ništa mi nije poklonjeno

ništa dato

osim života i tih trenutaka

koje sam i krao

kad god bih stigao...

Ni prijatelja

ni ljubavi

ni sreće -

ništa od svega toga…

Ništa osim trenutaka

prisustva...

Ponekad.

*

OBEĆANJE  KIŠE

Nudiš mi obećanje kiše

miris prašine iz daljine

umesto istine, u vetru –

miris mokre zemlje

natopljene ko zna gde

umesto dodira vode

(žive vode među našim rukama!)

i munja pogleda

i gromova uzdaha

u sudarima tela...

reči o slobodi

obećanje kiše

i miris daljine -

umesto sirovog dodira

kože –  kapije istine

preko naših duša navučene...

Moje Sunce sviće svakog jutra

ma gde bio...

Moji planinski vrhunci

u meni su: ne trebaju mi

noćni usponi...

Moje ruke nude praskozorja

darežljivija od svakog svitanja

na vrhu nekog kamena...

Sve to - u meni je:

čak i ti - u mirisu kiše,

čitav svet koji čeka da se da...

Zar ne vidiš:

nešto je virtuelno

u obećanju kiše

u svetu bez dodira

u kome nismo

ni ti

ni ja...

*

TRAŽIMO SE

Tražimo se

od sebe napušteni

u tuđem pogledu

u tuđem osmehu

u tuđem dodiru...

Tražimo se

od sebe zaboravljeni

u stvarima koje nas

okružuju...

Dva puta napušteni...

Dva puta zaboravljeni:

u zaboravu sebe kao Sebe

i zaboravu drugih

kao nas samih...

Tražimo se -

u neviđenju.

*

N O Ž

Silviji Plat

Nož patnje

u svoje grudi primam.

Telo je moje rana

razderana.

Utroba razneta
na deset strana sveta.

Bol i noć…

Bol i dan…

Postajem stvaran.

Neznano kako

tek - laž je taj nož

koji ne mogu

više da skrivam.

Krvareći, u bolu
sve stvarniji bivam…

Duboko u meso
laž zarivena…

Laž i noć.

Bol i dan.

Postajem stvaran

postajem stvaran…

*

SVEDOČANSTVO

Moje telo je svedočanstvo
života u kavezu straha:

47 godina straha od života,
straha od neprihvatanja,
odbacivanja, napuštanja
gubitka sebe i ljubavi...

47 godina zanemarivanja
i tihog zlostavljanja...

47 godina života u laži
koju sam progutao i vario
potčinjavajući joj se:
laži da sam bezvredan,
da moja istina nije dostojna,
da takav kakav jesam dovoljno dobar nisam
i da ljubav moram da zaslužim
odustajanjem od sebe
prilagođavanjem i pokoravanjem
autoritetu malih bogova
i samoproklamovanih božanstava:
majke, oca, rodbine,
škole, crkve i države -
svih i svakoga - ko nisam ja...

Moje telo je svedočanstvo
pogrešne misli da svi drugi
znaju kako treba da živim
moj život – svi osim mene.

Moje telo je svedočanstvo
bespoštedne borbe
ega i Duha
laži i Istine
straha i Ljubavi o
noga što nisam
i onoga što Jesam
tame i Svetla
zla i Dobra
smrti i Života...

6,5 milijardi svedočanstava
ovom Zemljom hoda
pronoseći slavu Oca i ostvarenje Sina.

U osvit velike tišine
sa poslednjim odjekom zvona
6,5 milijardi svedočanstava
položeno biće ispod ploča od kamena
sa datumima početka
i završetka škole života...

Kada sve prođe i svedočanstva sva
budu zaboravljena,
jedino važan biće
odgovor na dva
pitanja - za sve ista:

Jesi li voleo i bio voljen?

Jesi li živeo Život

u radosti i zahvalnosti?

Konačna i jedina Istina – to je.

Sve drugo – nevažno je.

Odgovor tvoje Duše

sva druga svedočanstva nadživeće.

*

DUBINE

Jasnoća je dublja

od svake mašte.

Tišina je dublja

od svakog zvuka.

Dodir je dublji

od svake reči.

Reči Ljubavi, na primer,

ili: ne brini, proći će.

Jasnoća je preteča mašte.

Tišina je preteča zvuka.

Dodir je preteča reči.

Ljubav je preteča Bola –

Ne brini, proći će...

*

NEMAŠTINA

Ljubavi nemam

za one koji ljubavi nemaju.

A baš tada...

Baš tada...

Strpljenja nemam

za one koji strpljenja nemaju.

A baš tada...

Baš tada...

Radosti nemam

za one koji radosti nemaju.

A baš tada...

Baš tada...

Utehe nemam

za one koji utehe nemaju.

A baš tada...

Baš tada...

Milosti nemam

za one koji milost traže

grubošću i prostotom.

A baš tada...

Baš tada...

*

KASNIM

Kasnim.

Prolazi sat

Prolazi dan

Prolazi život.

Kasnim.

Tek što pomislim

da sam stigao, vidim:

život je otišao malo dalje…

Sutra je uvek - sutra

ne stiže nikada

(to sada znam)

dok vučem svoje juče

na povocu duše

kao kuče...

Laje na dan

to juče

i hrli u – sutra...

Preskačem dan

jurim taj život

koji je sutra...

I opet – kasnim.

...

Šutni kuče -

nek trči u sutra.

Uđi u sada.

Zagrli dan.

I ostani.

*

LAŽ

Jedna velika Laž

potpisuje se mojim imenom

hvali mojim postignućima

maše mojim talentima

prisvaja sve Božje darove

tvredeći da su njeni...

Jedna velika Laž

smeje se mojim osmehom

koristi moje lice

odobrava i poriče

sudi i presuđuje

govori mojim glasom

koristi moje ruke:

rukuje se i tapše...

Jedne velika Laž

prisvaja sve moje posede

i sve koji nisu moji mašući

njima pred drugima,

veliča se i gordi

tražeći aplauz i nagradu:

«Kako sam velika!» kaže ona.

I jeste: Jedna Velika Laž.

Goji se od svake pohvale

svakog osmeha i aplauza,

a suši i vene bez njih...

Da bi živela - potrebni su joj drugi:

samo na pozornici ona opstaje

jer to smisao

njenom postojanju daje.

Kada ne bi bilo drugih,

ne bi bilo ni nje:

Kome bi se predstavljala?

Koga sobom lagala?

Ničim se hrani to Veliko Ništa -

mehur ispraznosti, straha i taštine...

Jedna velika Laž

živi mojim životom

i sve češće suze bola

na oči isteruje.

Suze su stvarnije od nje,

od svega čime maše

i što tvrdi da jeste:

suze pripadaju Duši

koju trn Laži

sve više boli i guši...

Plači Dušo moja

i isplači laž...

Istrpi bol još malo...

Neka ode sve što nisi Ti:

A što preostane – dobro ostalo!

Zapevaćeš ti.

I pevaćemo mi.

Jedna velika Laž

drhti u uglu... i čeka.

*

(iz: P.Šumski: Plamen tišine/ Antikvarnica srca)