Zavisnički  odnosi (2)


...

Zavisnički odnosi temelje se na ovoj (nesvesnoj) pretpostavci: Drugi je moj prošireni posed,

deo identiteta, deo mog (lažnog) „ja“. Drugi mi daje sigurnost, osećaj vrednosti i važnosti,

osećaj smisla i ispunjenosti. Dok je drugi tu – sve je dobro, jer je moj osećaj sebe, moga

„ja“ – time uslovljen, namiren i zadovoljen. Ali, ako drugi ode, ko sam onda ja? Pred

pretnjom odlaska drugog (napuštanja) – uključuju se svi alarmi, jer je krhki osećaj vrednosti

našeg „ja“ narušen i raznesen na komade, od kojih je najvažniji „komad“ – drugi koji nas

voli i daje nam osećaj vrednosti i važnosti – upravo otišao, nestao, odnoseći sa sobom i

suštinski deo lažne sigurnosti i osećaja vrednosti lažnog identiteta!

...

U svakom rastanku, pokazuje se da „moj posed“ uopšte nije „moj“, i da održavanje tog

poseda predstavlja napornu, iscrpljujuću, ako ne i nemoguću misiju, jer je izvor sigurnosti u

drugom, a ne u sebi samom. Svako opuštanje je privremeno i kratkotrajno, samo predah do

sledeće krize, predah između dve oluje straha, do nove sumnje, do nove pretnje odvajanja i

napuštanja – jer onaj ko se daje drugome i živi za drugoga a da se nikada nije dao sebi i

sebe upoznao – takav neko nije stvaran, u stvarnosti ne postoji, a suočavanje sa pitanjem:

„Ko sam ja bez drugoga?“ – donosi parališući, panični strah od smrti i nestajanja. Za lažni

identitet koji zavisi od drugoga – to nestajanje i ta smrt su stvarni: laž ne može da opstane

bez podrške druge laži, bez tuđeg prihvatanja i odobravanja, pažnje i „ljubavi“... Tu se

otkrivaju sve pukotine u konstrukciji lažnog, nestvarnog „ja“: nizak nivo samopoštovanja,

osećaj bezvrednosti, nedostatak samopouzdanja i ljubavi prema sebi...

...

I evo nas u još jednom ljubavnom odnosu na ivici nepostojanja i nestvarnosti. Zato što obe

strane igraju igru održavanja privida stabilnosti, zajedništva i očuvanja svojih fasada – u

takvom odnosu nema opuštenosti, stvarnog prihvatanja i ljubavi, jer jedan oblik straha –

susreće drugi oblik straha sa svim svojim rečenim i neizrečenim potrebama, zahtevima i

očekivanjima za sigurnošću, zadovoljenjem, ispunjenjem, ljubavlju, podrškom, prihvatanjem,

pažnjom, vernošću, razumevanjem i slobodom! Čak se i sopstvena sloboda, nesvesno,

očekuje od drugoga, što je vrhunac nestvarnosti takvog odnosa!

...

Svako, u većoj ili manjoj meri, igra igru pretvaranja, zarad prihvaćenosti (prihvatljivosti) i

zadržavanja onog drugog uz sebe, kao vitalnog (suštinskog) dela sopstvenog ego-identiteta,

osećaja sigurnosti i vrednosti... Kada se sretnu dve uloge, dva lažna „ja“, onda je i ljubav

svedena na ulogu u lažnoj predstavi lažnih "ja"...

*

P. Šumski

24.08.2013.

 

Copyright by Tomislav Trbojevic, 2010

toolbar powered by www.mit3xxx.de