|
POEZIJA SVETA - SVETA POEZIJA ...
Fernando Pesoa VEČITI KALENDAR (izbor) (Paideia, 1999.)
* * * Nebrojeni u nama žive, Ako mislim ili osećam, ne znam Ko je taj što misli ili oseća. Ja sam samo mesto Gde se misli ili oseća.
Imam više od jedne duše. u meni je više ja od ovog jednog mene. Ipak postojim prema svima ravnodušan. Sve ih ućutkam: govorim ja.
Unakrsni impulsi Svega sto osećam il ne osećam Bore se u ovom meni koji sam. Ali ja pažnju ne obraćam. Ne diktiraju ništa Onom meni koga znam: pišem sam. *
Iz mog sela vidim sve sto se sa zemlje može videti od Vasione... Zato je moje selo veliko kao bilo koje drugo mesto, Jer ja sam po meri onoga sto vidim A ne po meri svoje visine...
U gradovima život je manji Nego ovde u mojoj kući na vrhu ovog brega. U gradu velike zgrade zagradjuju vidik, Zaklanjaju obzorje, odvlače naše poglede daleko od svakog neba, Pretvaraju nas u patuljke jer nam uskraćuju ono što nam naše oči mogu dati, I stvaraju od nas siromahe, jer je gledanje naše jedino bogatstvo. *
Ona gospodja ima klavir
Koji je prijatan al nije žubor reka Niti šum koji drveće pravi...
Zašto je potrebno imati klavir? Bolje je imati uši I voleti Prirodu. * Nemam nikakve filozofije: imam čula... Ako o Prirodi zborim, ne činim to stoga što je poznajem Nego zato sto je volim, a volim je baš zbog toga Jer onaj ko voli nikada ne zna šta to voli I ne zna zašto voli, niti zna šta je ljubav... Voleti, to je večna bezazlenost, a jedina bezazlenost da se ne razmišlja... * Ko o Bogu misli, odriče mu poslušnost, Jer Bog je hteo da ga ne spoznamo, I zato nam se nije ukazao...
Budimo jednostavni i mirni, Kao potoci i drveće, I Bog će nas voleti i učiniti Da budemo lepi kao drveće i potoci, I daće nam zelenilo svoga proleća, I reku u koju ćemo se uliti kad skončamo!... * Moj pogled kao nebo plav Miran je kao voda na suncu. Takav je, miran i plav, Jer se ne pita i ne čudi...
Kada bih se ja pitao i čudio, Ne bi nicalo novo cveće na livadama Niti bi se išta na suncu izmenilo što bi ga prolepšalo... * Nije samo tuđa mržnja ili zavist Ono što nas sputava i kinji; ko nas voli Jednako nas sputava ljubavlju. Neka mi bogovi dopuste da, očišćen od svih Osećanja, steknem hladnu slobodu Pustih planinskih visova. Ko malo hoće, sve ima; ko ništa neće slobodan je; ko nema, i ne priželjkuje, Čovek ravan je bogovima. * Gospodar budi ili ćuti. Ne troši se, dajuć Ono čega nemaš. Šta vredi Cezar koji možeš biti? Nek ti Malenkost tvoja bude dosta. Bolje te štiti koliba trošna darovana tebi Nego palata koju stekao nisi. * Da bi bio velik, budi potpun: nek kod tebe Ništa nije prekomerno, okrnjeno. Budi sav u svakoj stvari. Uloži čitavog sebe U najmanje što činiš. Tako u jezeru svakom ceo mesec Blista, jer živi u visini. * Kratak otisak koji u mekoj travi Ostavi stopalo, odjek sto muklo ječi, Senka koja se senči Beli za lađom trag - Ni više ni bolje ne ostavlja dušama duša, Ono što je otišlo onima što će tek poći. Sećanje zaboravlja. Mrtvi, jos ćemo mreti. Lidija, znaj, nemamo nikog sem nas. * Sam si. Niko to ne zna. Ćuti i pretvaraj se. Ali se pretvaraj bez pretvaranja. Ne očekuj ništa što ti već ne pripada, Svako je tužan kad je sa sobom sam. Imas sunca, ako je sunčan dan, grane, ako grane tražis, Sreću, ako je sreća data. * Spokojan sačekaj kraj koji nije daleko. Bilo čiji život - šta je? Kratkotrajna sunca i san. Sve sto misliš, iskoristi, Da bi mislio manje. Za brodare je mračno more brisani put. a ti, u zbrkanoj samoći života, Samog sebe izaberi (jer drugog ne poznaješ) Za svoje pristanište. * Povlačim se unutra i zatvaram prozor. Donose mi svećnjak i žele laku noć. I moj zadovoljni glas uzvraća "laku noć". Daj bože da mi život uvek bude to: Dan sunčan i od kiše blag, Ili olujan kao da je smak Sveta, Prijatno veče i grupice šetača Posmatrane radoznalo sa prozora, Poslednji prijateljski pogled upućen spokoju drveća, A zatim, da mogu, kada se zatvori prozor i svetlost utrne, Bez čitanja, bez pomišljanja na bilo šta, čak i bez sna, Da osetim život kako teče u meni kao reka duž svog korita, a napolju tišina ogromna kao neki bog koji spava.
* * * Bez sumnje najznačajnija figura moderne portugalske književnosti i kulture uopšte. Rođen u Lisabonu, za života je bio poznat tek uskom krugu pesnika i ljubitelja poezije. Pesoa je stvarao pod više pseudonima (ili heteronima) od kojih svaki pokriva celovitu ljudsku i pesničku osobenost. Najznačajniji od tih pseudonima su: ALBERTO KAEJRO, RIKARDO REIŠ i ALVARO DE KAMPOŠ. Pesoina potreba da peva kroz usta izmišljenih, često veoma različitih pesnika, tumačena je na različite načine. Jedni razloge nalaze u njegovoj skolonosti ka mistifikaciji, drugi u potrebi da što potpunije prikaže istinu, treći u različitim stranama Pesoine ličnosti... I zaista, u Pesoi žive uporedo različite ljudske i pesničke ličnosti nezavisno i ravnopravno. Ta višestrukost, tačnije višedimenzionalnost stvaralačke ličnosti omogućila mu je da kroz raznorodne pesničke postupke jednako uspešno izrazi i složenost portugalskog duha, i različite poglede na svet i život i da, ne odstupajući od protivrečnosti, dopre do univerzalnih istina. Kod nas su se u knjizarama do skora mogla pronaći dva izbora Pesoine poezije u izvrsnom prevodu Jasmine Nešković: POZNATI STRANAC (pesme Alvara de Kampuša) i VEČITI KALENDAR (pesme Alberta Kaejra i Rikarda Reiša). Obe knjige izdala je PAIDEIA. * * *
Arsenije Tarkovski: O G L E D A L O (Poezija iz filma Andreja Tarkovskog)
I
ogledala. Probudila si se i preobrazila
Povelo nas je neznano kuda *
II
Juče sam te čekao od jutra i kao da su znali da nećeš doći... Sećaš se kakvo je vreme bilo? Skoro praznično... Išao sam bez kaputa a danas si došla i posebno tmuran dan prirediše za nas: i kišu i tako kasni sat i kapljice što klize po hladnim granama... Ni rečju da ih zaustaviš ni maramicom da ih otreš... * III
Predosećanjima ne verujem i predznaka se ne plašim ni kletve ni otrov izbeći ne želim: nema smrti na svetu besmrtni su svi i sve je besmrtno... ni oni u sedamdesetoj smrti ne treba da se boje: samo java i svetlost na tom svetu postoje. Ni mraka nema, ni smrti – ne... Svi smo već na obali mora - od onih sam koji izvlače mreže kad besmrtnost nastupa klinom: Živite u kući i srušiti se neće taj dom. Pozvaću bilo koje stoleće ući u njega i u njemu sagraditi dom: Evo zašto su vaše žene i deca sa mnom za istim stolom a sto zajednički i pradedi i unuku... Budućnost se zbiva u ovaj čas i ako podignem ruku svih pet zraka ostaće uz vas. Svaki minuli dan ključnom kosti svojom kao podupiračem sam podupirao: geometarskim lancem vreme sam izmerio i kroz njega kao kroz Ural prošao...
Vek sam sebi prema visini odabrao: išli smo na jug iznad stepe prašinu dizali korov se dimio zrikavac mazio potkovice brkom dirao i proricao: pogibijom mi, kao monah pretio... Sudbinu sam svoju za sedlo privezao i sada, u budućem nekom vremenu poput dečaka - pridižem se u stremenu...
Meni je moja besmrtnost dovoljna da bi mi krv iz jednog u drugi tekla vek... Za postojane toplote siguran kutak tek – dobrovoljno bih životom platio kada me leteća igla njegova kao nit ne bi po svetu vodila. ... IV Jedno je telo u čoveka kao kod usamljenika: dozlogrdila je duši tajna opna s ušima i očima veličine petoparca i koža puna ožiljaka na kostur navučena... Leti kroz rožnjaču u nebeske visine na ledenoj ušici na ptičjoj dvokolici i čuje kroz rešetku svoga zatvora čegrtaljku šuma i polja trubu sedam mora: Duša je grešna bez tela kao telo bez odeće - ni misli, ni dela ni ideje, ni retka - bez odgonetke zagonetka: ko će nazad da se vrati otplesavši na podijumu na kome nema ko plesati? I sanjam drugu dušu u drugoj odeći: od bojažljivosti do nade gori pretrčavajući - kao špiritus - plamenom bez senke uzmiče po zemlji ostavljajući za uspomenu grozd jorgovana na stolu.
Dete! Trči! Ne jadikuj nad Euridikom bednom i štapićem po svetu diriguj obruču tvom mednom... Sve dok u odgovor na svaki korak makar i četvrtinom sluha i veseo i suv šum zemlje ti dopire do uha. *
»Ponekad se nešto desi i ja prestanem da sanjam i kuću mog detinjstva, i borove oko nje. Tada počinjem da tugujem. Čekam i ne mogu da dočekam ovaj san u kome ću ponovo da budem srećno dete, zato što je još sve preda mnom, i sve je još moguće.«
* Konstantin Kavafi G R A D (Pesme, Rad, 1979.)
Kažeš: "Poći ću u neku drugu zemlju, poći ću do drugog mora. Naći će se drugi grad bolji od ovog. Svaki moj napor ovde je preoklet, osuđen; i srce mi je - kao leš - pokopano. Dokle će mi um ostati u ovoj tmini. Kud god da skrenem pogled, kud god da pogledam, crne ruševine svog života spazim, ovde, gde sam proveo tolike godine, proćerdao ih i upropastio."
Nove zemlje nećeš naći, nećeš pronaći druga mora. Ovaj grad će te pratiti. Ulicama ćeš se kretati istim. U istom ćeš susedstvu ostariti: u istim ćeš kućama osedeti. Uvek ćeš u ovaj grad stizati. Da nekud drugde odeš - ne nadaj se - nema za tebe broda, nema puta. Kao što si svoj život ovde proćerdao, u ovom tako malom kutu, straćio si ga i na celoj kugli zemaljskoj. (Prepev: Dr Ksenija Maricki Gađanski) *
Adam Zagajevski U TUĐOJ LEPOTI (Iz zbirke: Putovati u Lavov, Narodna knjiga 1988.) Samo u tuđoj lepoti postoji uteha, u tuđoj muzici i tuđim pesmama. Samo u drugima je spas, makar samoća prijala kao opijum. Nisu pakao drugi ako ih ugledamo ujutro, kad imaju čisto čelo koje su umili snovi. Zato dugo mislim kakvu da upotrebim reč, on ili ti. Svako on jeste izdaja nekog ti, ali zato u tuđoj pesmi verno čeka hladan razgovor. * (Prepev Petar Vujičić)
Mirjana Papić BLAGORODNO VEČE (Iz zbirke: Ka tišini šume) ... Evo jedne dobre blagorodne večeri kada se vraćam samoj sebi i osećam da sam tu da me mnogo ima. blaga sreća osećaj da je sve u redu tišina u kojoj dišem i postojim. * ... Ka tišini šume krećem u rana jutra da oslušnem tajnu najvećeg drveta da upijem mir i mudrost ćitanja da sagledam snagu potpune odlučnosti da se traje na jednom mestu pušta dubok koren i izrasta samo u jednom pravcu - Ka nebu.
Pablo Neruda: ODA SVETLOSTI (Iz zbirke: Sunce u repu vetra, Rad, 1976.)
Oluja je ostavila borove igle na travi i sunce u repu vetra. Ustremljeno plavetnilo ispunjava svet.
O, svetli dane, plode prostora, moje telo je pehar u koji svetlost i vazduh padaju slapom. Dodirujem morsku vodu. Ukus zelene vatre, poljupca gorkog i dugog imaju talasi današnjeg dana. Predu zlatnu nit cvrčci Usne života Živim, volim i voljen sam. Prihvatam u svoje biće sve što postoji. Sedim u kamenu u kome sviraju vode i slogovi šume, plašljiva svetlost što dolazi da me poseti. Dodirujem kedrovo deblo čije mi bore govore o vremenu i o zemlji. Hodam, idem sa rekama, pevajući sa rekama, širok, prozračan i svež u novom danu i prihvatam ga, osećam kako se uvlači u moje grudi, gleda mojim očima.
Ja sam dan, ja svetlost. Zato imam jutarnje dužnosti, podnevne poslove. Moram da idem sa vodom i vetrom, otvaram prozore, obaram vrata, rušim zidove, osvetljavam ćoškove. Ne mogu da ostanem sedeći. Do viđenja. Sutra se vidimo. Danas moram mnoge bitke da dobijem. Danas moram mnoge senke da ranim i dokusurim. Danas ne mogu da budem sa tobom, moram da ispunim svoju dužnost svetlosti: idem tamo-amo ulicama, po kućama i ljudima uništavajući mrak. Moram da se razdelim dok svuda ne bude dan, dokle god svuda ne bude svetlost i radost na zemlji. * ODA SREĆNOM DANU ...
Ovog puta me pustite da budem srećan, ništa se nije desilo nikom, sve što se dešava to je da sam srećan sa sve četiri strane srca, kad hodam, spavam ili pišem. Šta da vam radim, srećan sam. Bezbrojniji sam od paše na livadama, osećam kožu kao cerovu koru i dole nadu, gore ptice, more kao kopču na svome pojasu, od hleba i kamena stvorenu zemlju vazduh raspevan kao gitara. Ti, pokraj mene u pesku, pesak si, pevaš i pesma si, svet je danas moja duša, pesma i pesak svet su danas tvoja usta pusti me da u tvojim usnama i pesku budem srećan, srećan što dišem i što ti dišeš, srećan što dodirujem tvoje koleno i tad mi se čini da sam dirnuo azurnu kožu neba i njenu svežinu. Danas me pustite samog da budem srećan, sa svima ili bez ikog, srećan sa pašom i peskom, srećan sa vazduhom i zemljom, srećan s tobom, s tvojim usnama srećan. * (Prepev: Radoje Tatić)
Tadeuš Ruževič: KAKO JE DOBRO (Iz zbirke: NEMIR, Kultura, 1970)
Kako je dobro Mogu da skupljam jagode u šumi mislio sam nema šume i jagoda
Mogu da ležim u senci drveta mislio sam drveće ne daje više hlada S tobom sam kako mi srce bije mislio sam čovek nema srca
(Prepev: Petar Vujičić)
Žak Brel: KAD NEMAMO NIŠTA OSIM LJUBAVI (Iz knjige: BREL, Zvonko Penović, 1986)
Kad nemamo šta da podelimo Kad nemamo nikakvo drugo bogatstvo Kad imamo samo ljubav Kad imamo samo ljubav
Kad imamo samo ljubav Kad poput bezazlenog trubadura Kad imamo samo ljubav Kad imamo samo ljubav Kad imamo samo ljubav Tada ćemo, iako nemamo ništa * Žak Brel: NEŽNOST
Za malo nežnosti dao bih dijamante koje đavo miluje u mojim škrinjama s novcem. Šta misliš lepotice zbog čega morari u luci prazne svoje torbe da bi ponudili blaga lažnim princezama? - Zbog malo nežnosti.
carevi i lutajući svirači - Zbog malo nežnosti. Žak Brel (1929 - 1978.), belgijski kantautor, šansonjer. Započeo pevačku karijeru u francuskim kafeima. Njegove pesme, najčešće pune oštre satire, postale su veoma popularne u Evropi, a istorija šansone je nezamisliva bez klasika poput: Ne ostavljaj me, Kad nemamo ništa osim ljubavi, Amsterdam, Žožo, Dolazim!, i dr... Glumio je i režirao brojne filmove od 1967. do 1973. U Americi je stekao popularnost revijom Žak Brel je živ i zdrav i živi u Parizu (1968).
Čezare Paveze: POEMA O NEPOZNATOJ (Izbor iz zbirke:"Doći će smrt i imaće tvoje oči", Rad, 1977 ) ... Imaš lice od brušena kamena krv od opore zemlje, došla si od mora. Sve primaš i prebiraš i sve od sebe odbacuješ kao more. U srcu slegla ti se tišina, slegle se reči progutane. Mračna si. Svitanje je za tebe tišina.
Jesi poput glasova zemaljskih - udar vedra u bunaru, napev vatre, potmuli pad jabuke; reči setne i pomirene na pragovima, cik detinji - stvari koje večito traju. Ne menjaš se. Mračna si.
Pivnica si zatvorena s nabojem od zemlje, gde je jednom kročio dečak bosonog i o tom večno misli. Mračna si odaja na koju se misli vazda kao na dvorište drevno gde se rađala zora. ... Od soli i zemlje pogled ti je. Jednog dana ceđaše se od mora. Bilje se pripijalo uz tvoj bok, toplo, i još odiše tobom. Agava i oleander. Sve upijaš u oči. Od soli i zemlje vene su ti i dah. Lahor toplog vetra, senke na pripeci - sve to upijaš u se. Promukao si glas polja, cik šćućurene prepelice, vrelina kamena. (...) Tišina si polegla koja ne uzmiče, usna si i mračne oči. Vinogad si. (...) Kao hrid i trava, kao zemlja si posuvraćena u se; razbijaš se kao more. Ne postoji reč koja te može posedovati ili zaustaviti. Primaš udare kao zemlja, i od njih stvaraš život, dah koji miluje, ćutanje. Opaljena si kao more, kao plod s grebena i ne progovaraš reči i niko ti ne zbori. ... Zemlja jesi i smrt jesi. Tvoje godišnje doba je mrak i ćutanje. Od tebe ništa na svetu nije dalje od svitanja.
Kada izgleda da se budiš jesi sušta bol, bol ti je u očima i krvi, ali ti ne osećaš. Živiš kao što živi kamen ili tvrda zemlja. I oblače te sni, kretnje, jecaji koje ne poznaješ. Bol poput vode jezerske drhti i opasuje te. Po vodi su krugovi. Puštaš ih da iščeznu. Zemlja si i smrt. ... Imaš krv, dah. Sazdana si od puti, kose, pogleda čak i ti. Zemlja i bilje, martovsko nebo, svetlost, trepere i nalikuju ti - tvoj smeh i korak kao vode što drhture - tvoja bora među orvama kao nagomilani oblaci - tvoje nežno telo nož na suncu. ... Slatki plode koji živiš pod vedrim nebom, koji dišeš i živiš ovo naše doba, u tvojoj zgusnutoj tišini tvoja je snaga. Poput treperave trave na vetru, drhturiš i smeješ se, ali ti, ti si zemlja. Svirep si koren. Zemlja si što čeka. (...) Život jesi i smrt jesi. Korak ti je lak. ... I noć je nalik tebi, daleka noć što plače bezglasno, u dubokom srcu, a zvezde potamnele promiču. Obraz dotiče obraz - javlja se drhtaj leden, neko se muči i preklinje te, u tebi izgubljen, sam, u tvojoj groznici.
Noć pati i čezne za svitanjem, siroto srce koje ceptiš. O smrknuto lice, potajna muko, groznico koja žalostiš zvezde, neki čekaju zoru poput tebe ćutke motreći tvoje lice. Počivaš u noći kao vidik mrtav i zatvoren.
Siroto srce koje ceptiš, davnog jednog dana ti si bilo zora. ... Doći će smrt i imaće tvoje oči - ta smrt što nas saleće od jutra do večeri, besana i gluva, kao stara griža savesti ili besmislena mana. Tvoje oči biće uzaludna reč, prigušen krik, muk. Vidiš ih tako svakog jutra kada se nadnosiš nad sobom u ogledalu. O draga nado, toga dana i mi ćemo znati da jesi život i ništavilo.
Za svakoga smrt ima pogled. Doći će smrt i imaće tvoje oči. Biće poput ispravljanja mane, kao zurenje u ogledalo iz koga izranja mrtvo lice, kao slušanje zatvorenih usta. Sići ćemo u bezdane nemi. ... PS: Opet ćeš naći reči s onu stranu kratkog i noćnog života igara, s onu stranu užarenog detinjstva. Biće divno ćutati. Zemlja si i vinograd. Užagreno će ćutanje spržiti polje kao kresovi veče. *
Pesme nastale u periodu od 30. oktobra 1945. do 4. aprila 1950. (Prepev: Milan Komnenić) Priredio P.Šumski
Ana Balandijana JA VERUJEM (iz zbirke: Savremena Rumunska poezija, Svetovi, 1991)
Verujem da smo biljni narod Otkud inače mir U kojem čekamo opadanje lišća? Otkud smelost Da se spustimo niz tobogan sna Do blizu smrti Sigurni Da ćemo ponovo biti kadri Da se rodimo? Verujem da smo biljni narod - Ko je ikad video Drvo koje se buni? * (Zabranjena pesma Ane Balandijane, rumunske pesnikinje, za vreme vladavine Čaušeskua.)
Mevlana Dželaludin Rumi T I H O S T (Iz zbirke: JEDINO SVE, Beograd, 2007.)
Unutar ove nepoznate ljubavi, umri. Tvoj put počinje na drugoj strani. Postani nebo. Kreni sa sekirom na zatvorski zid. Spasi se. Izađi kao neko ko se iznenada rodio u boji. Učini to sada. Pokriven si crnim oblakom. Klizni postrance. Umri, Pojavljuje se sad. * Mevlana Dželaludin Rumi GDE SVE JE MUZIKA (1)
Put do ljubavi nije vešta rasprava. Do nje se stiže kroz opustošenost.
Ptice prave velike krugove
Padaju, i dok propadaju * Znam napamet fraze i čitave stranice, Moraš da sačekaš sve dok ti i ja * Potpuno si me izludeo, čak i tvoje odsustvo razbuktava mi ljubav. Ne pitaj kako.
A onda mi prilaziš. «Nemoj...», kažem, i «Nemoj...», odgovaraš ti. Ne pitaj zašto me to ushićuje. * Šta više vredi, hiljade zbijene u gomilu Sloboda, ili vlast nad celom nacijom?
Malo vremena koje provedeš sam u svojoj sobi * U klanici lubavi ubijaju Svako ko nije zaklan radi ljubavi je besvesno meso. * Imamo ovaj oblik govora, a imamo i jedan drukčiji. Nezavisno od onoga što želimo i od čega se plašimo, svoj oblik stiče u planini. *
GDE SVE JE MUZIKA (2)
Nastavi da hodaš, mada nema mesta na koje bi stigao. Ne pokušavaj pogledom da prodreš u krajnje daljine. To nije za ljudska bića. Kreći se u granicama, ali ne onim na koje te prisiljava strah. * * * Hodaj ka izvoru. Obrći se kao što se zemlja i mesec obrću oko onog što vole. Svemu što kruži poreklo je u središtu. * * * * * *
Nešto nam širi krila. Nešto Osećamo ukus same svetosti. pretvara se u stotinu mene. Kažu da kružim oko tebe. Koješta. Kružim oko sebe. * * * Igraj, ako si poderao zavoj. Igraj usred bitke Igraj u svojoj krvi. Igraj, kad si savršeno slobodan. (Prepevali: Aleksandar Đusić i Aleksandar Ljubiša)
Žak Prever IZGUBLJENO VREME * (prepev: Radivoje Konstantinović)
Tao Juenming (365 - 427 n.e.) POVRATAK PRIRODI
U svojoj mladosti nisam se slagao s ljudima, po prirodi sam ljubitelj brda i planina. Greškom sam upao u klopoku svetskog blata, i tako trideset godina. Ptica u kavezu za starom šumom čezne, riba u ribnjaku za rodnim vrelom žudi. Raskrčio sam veliko južno zemljište trskom zaraslo, i, vođen svojom priprostom naravi, poljima i vrtovima sam se vratio. Na imanju od preko deset rala brvnaru sam sagradio sa osam-devet soba, brestovi i vrbe zasenjuju zadnju nastrešnicu, a dve breskve i šljive poređane su ispred trema. Magloviti i mutni daleki zaseoci, iznad kojih lebdi dim za pijačnih dana, psi koji laju u zabitim sokacima, a petao na vrhu zrelog duda kukuriče. Pred mojim vratima, u dvorištu, nema ni meteža ni prašine, u golim, skromnim sobama odmoran si i bezbedan. Predugo sam bio zarobljen u kavezu, sad sam se vratio Prirodi. *
|
