POEZIJA SVETA - SVETA POEZIJA

...


 

 

Fernando Pesoa

VEČITI KALENDAR (izbor)

(Paideia, 1999.)

 

* * *

Nebrojeni u nama žive,

Ako mislim ili osećam, ne znam

Ko je taj što misli ili oseća.

Ja sam samo mesto

Gde se misli ili oseća.

Imam više od jedne duše.

u meni je više ja od ovog jednog mene.

Ipak postojim

prema svima ravnodušan.

Sve ih ućutkam: govorim ja.

Unakrsni impulsi

Svega sto osećam il ne osećam

Bore se u ovom meni koji sam.

Ali ja pažnju ne obraćam. Ne diktiraju ništa

Onom meni koga znam: pišem sam.

*

Iz mog sela vidim sve sto se sa zemlje može videti od Vasione...

Zato je moje selo veliko kao bilo koje drugo mesto,

Jer ja sam po meri onoga sto vidim

A ne po meri svoje visine...

U gradovima život je manji

Nego ovde u mojoj kući na vrhu ovog brega.

U gradu velike zgrade zagradjuju vidik,

Zaklanjaju obzorje, odvlače naše poglede daleko od svakog neba,

Pretvaraju nas u patuljke jer nam uskraćuju ono što nam naše oči

mogu dati,

I stvaraju od nas siromahe, jer je gledanje naše jedino bogatstvo.

*

 

Ona gospodja ima klavir

 

Koji je prijatan al nije žubor reka

Niti šum koji drveće pravi...

Zašto je potrebno imati klavir?

Bolje je imati uši

I voleti Prirodu.

*

Nemam nikakve filozofije: imam čula...

Ako o Prirodi zborim, ne činim to stoga što je poznajem

Nego zato sto je volim, a volim je baš zbog toga

Jer onaj ko voli nikada ne zna šta to voli

I ne zna zašto voli, niti zna šta je ljubav...

Voleti, to je večna bezazlenost,

a jedina bezazlenost da se ne razmišlja...

*

Ko o Bogu misli, odriče mu poslušnost,

Jer Bog je hteo da ga ne spoznamo,

I zato nam se nije ukazao...

Budimo jednostavni i mirni,

Kao potoci i drveće,

I Bog će nas voleti i učiniti

Da budemo lepi kao drveće i potoci,

I daće nam zelenilo svoga proleća,

I reku u koju ćemo se uliti kad skončamo!...

*

Moj pogled kao nebo plav

Miran je kao voda na suncu.

Takav je, miran i plav,

Jer se ne pita i ne čudi...

Kada bih se ja pitao i čudio,

Ne bi nicalo novo cveće na livadama

Niti bi se išta na suncu izmenilo što bi ga prolepšalo...

*

Nije samo tuđa mržnja ili zavist

Ono što nas sputava i kinji; ko nas voli

Jednako nas sputava ljubavlju.

Neka mi bogovi dopuste da, očišćen od svih

Osećanja, steknem hladnu slobodu

Pustih planinskih visova.

Ko malo hoće, sve ima; ko ništa neće

slobodan je; ko nema, i ne priželjkuje,

Čovek ravan je bogovima.

*

Gospodar budi ili ćuti. Ne troši se, dajuć

Ono čega nemaš.

Šta vredi Cezar koji možeš biti? Nek ti

Malenkost tvoja bude dosta.

Bolje te štiti koliba trošna darovana tebi

Nego palata koju stekao nisi.

*

Da bi bio velik, budi potpun: nek kod tebe

Ništa nije prekomerno, okrnjeno.

Budi sav u svakoj stvari. Uloži čitavog sebe

U najmanje što činiš.

Tako u jezeru svakom ceo mesec

Blista, jer živi u visini.

*

Kratak otisak koji u mekoj travi

Ostavi stopalo, odjek sto muklo ječi,

Senka koja se senči

Beli za lađom trag -

Ni više ni bolje ne ostavlja dušama duša,

Ono što je otišlo onima što će tek poći. Sećanje zaboravlja.

Mrtvi, jos ćemo mreti.

Lidija, znaj, nemamo nikog sem nas.

*

Sam si. Niko to ne zna. Ćuti i pretvaraj se.

Ali se pretvaraj bez pretvaranja.

Ne očekuj ništa što ti već ne pripada,

Svako je tužan kad je sa sobom sam.

Imas sunca, ako je sunčan dan, grane, ako grane tražis,

Sreću, ako je sreća data.

*

Spokojan sačekaj kraj koji nije daleko.

Bilo čiji život - šta je? Kratkotrajna sunca i san.

Sve sto  misliš, iskoristi,

Da bi mislio manje.

Za brodare je mračno more brisani put.

a ti, u zbrkanoj samoći života,

Samog sebe izaberi (jer drugog ne poznaješ)

Za svoje pristanište.

*

Povlačim se unutra i zatvaram prozor.

Donose mi svećnjak i žele laku noć.

I moj zadovoljni glas uzvraća "laku noć".

Daj bože da mi život uvek bude to:

Dan sunčan i od kiše blag,

Ili olujan kao da je smak Sveta,

Prijatno veče i grupice šetača

Posmatrane radoznalo sa prozora,

Poslednji prijateljski pogled upućen spokoju drveća,

A zatim, da mogu, kada se zatvori prozor i svetlost utrne,

Bez čitanja, bez pomišljanja na bilo šta, čak i bez sna,

Da osetim život kako teče u meni kao reka duž svog korita,

a napolju tišina ogromna kao neki bog koji spava.

* * *

Fernando Pesoa (1888. - 1935.)

Bez sumnje najznačajnija figura moderne portugalske književnosti i kulture uopšte. Rođen u Lisabonu, za života je bio poznat tek uskom krugu pesnika i ljubitelja poezije. Pesoa je stvarao pod više pseudonima (ili heteronima) od kojih svaki pokriva celovitu ljudsku i pesničku osobenost. Najznačajniji od tih pseudonima su: ALBERTO KAEJRO, RIKARDO REIŠ i ALVARO DE KAMPOŠ. Pesoina potreba da peva kroz usta izmišljenih, često veoma različitih pesnika, tumačena je na različite načine. Jedni razloge nalaze u njegovoj skolonosti ka mistifikaciji, drugi u potrebi da što potpunije prikaže istinu, treći u različitim stranama Pesoine ličnosti... I zaista, u Pesoi žive uporedo različite ljudske i pesničke ličnosti nezavisno i ravnopravno. Ta višestrukost, tačnije višedimenzionalnost stvaralačke ličnosti omogućila mu je da kroz raznorodne pesničke postupke jednako uspešno izrazi i složenost portugalskog duha, i različite poglede na svet i život i da, ne odstupajući od  protivrečnosti, dopre do univerzalnih istina.

Kod nas su se u knjizarama do skora mogla pronaći dva izbora Pesoine poezije u izvrsnom prevodu Jasmine Nešković: POZNATI STRANAC (pesme Alvara de Kampuša) i VEČITI KALENDAR (pesme Alberta Kaejra i Rikarda Reiša). Obe knjige izdala je PAIDEIA.

* * *


 

 

Arsenije Tarkovski:

O G L E D A L O

(Poezija iz filma Andreja Tarkovskog)

 

I


Svaki trenutak naših susreta
slavili smo kao bogojavljanje
sami na ovom svetu
a Ti, hrabrija i lakša si bila
od ptičjeg krila
stepenice si vrtoglavo preskakala
i kroz vlažni jorgovan vodila
u svoje carstvo sa druge strane

ogledala.

Kada bi pala noć
milost si bila meni poklonjena –
kroz oltarska vrata otvorena
tvoja nagost
u mraku je sijala
i polako se naginjala...
I budeći se govorio sam:
“Budi blagoslovena”
znajući za smelost mog blagoslova
a ti si spavala
i plavetnilom vasione
kapke da ti dodirne
pružao se jorgovan sa stola;
i plavetnilom dodirnuti kapci
bili su mirni i ruka topla;
a u kristalu su pulsirale reke
pušile se planine
svetlucala mora
kristalnu kuglu
na dlanu si držala
na tronu spavala
i Bože paravedni:
bila si moja.

Probudila si se i preobrazila
svakodnevni ljudski rečnik
i govor se napunio
zvonkom snagom
a reč “Ti” -
dobila novi smisao
i značila: Care
na svetu se sve promenilo
čak i obične stvari:
lavor,
bokal -
dok je između nas
kao na straži stajala
slojevita i tvrda voda.

Povelo nas je neznano kuda
pred nama su se kao opsene
razmicali gradovi čudom sagrađeni
metvica nam se pod noge rasprostirala
i pticama je usput bilo sa nama
i ribe su iskakale iz reka
i nebo nam se otvorilo pred očima
dok je Sudbina po tragu
išla za nama
kao ludak
s brijačem u rukama.

*

II

Juče sam te čekao

od jutra

i kao da su znali

da nećeš doći...

Sećaš se kakvo je vreme bilo?

Skoro praznično...

Išao sam bez kaputa

a danas si došla

i posebno tmuran dan

prirediše za nas:

i kišu

i tako kasni sat

i kapljice što klize

po hladnim granama...

Ni rečju da ih zaustaviš

ni maramicom da ih otreš...

*

III

Predosećanjima ne verujem

i predznaka se ne plašim

ni kletve ni otrov

izbeći ne želim:

nema smrti na svetu

besmrtni su svi

i sve je besmrtno...

Ni oni u sedamnaestoj

ni oni u sedamdesetoj

smrti ne treba da se boje:

samo java i svetlost

na tom svetu postoje.

Ni mraka nema, ni smrti – ne...

Svi smo već na obali mora -

od onih sam koji izvlače mreže

kad besmrtnost nastupa klinom:

Živite u kući i

srušiti se neće taj dom.

Pozvaću bilo koje stoleće

ući u njega i u njemu

sagraditi dom:

Evo zašto su vaše žene i deca

sa mnom za istim stolom

a sto zajednički i pradedi i unuku...

Budućnost se zbiva u ovaj čas

i ako podignem ruku

svih pet zraka ostaće uz vas.

Svaki minuli dan

ključnom kosti svojom

kao podupiračem sam podupirao:

geometarskim lancem vreme sam izmerio

i kroz njega kao kroz Ural prošao...

 

Vek sam sebi prema visini odabrao:

išli smo na jug

iznad stepe prašinu dizali

korov se dimio

zrikavac mazio

potkovice brkom dirao

i proricao: pogibijom mi,

kao monah pretio...

Sudbinu sam svoju za sedlo privezao

i sada, u budućem nekom vremenu

poput dečaka - pridižem se u stremenu...

 

Meni je moja besmrtnost dovoljna

da bi mi krv iz jednog

u drugi tekla vek...

Za postojane toplote

siguran kutak tek –

dobrovoljno bih životom platio

kada me leteća igla njegova

kao nit ne bi

po svetu vodila.

...

IV

Jedno je telo u čoveka

kao kod usamljenika:

dozlogrdila je duši

tajna opna s ušima

i očima veličine petoparca

i koža puna ožiljaka

na kostur navučena...

Leti kroz rožnjaču

u nebeske visine

na ledenoj ušici

na ptičjoj dvokolici

i čuje kroz rešetku svoga zatvora

čegrtaljku šuma i polja

trubu sedam mora:

Duša je grešna bez tela

kao telo bez odeće -

ni misli, ni dela

ni ideje, ni retka -

bez odgonetke zagonetka:

ko će nazad da se vrati

otplesavši na podijumu

na kome nema ko plesati?

I sanjam drugu dušu

u drugoj odeći:

od bojažljivosti do nade

gori pretrčavajući

- kao špiritus -

plamenom bez senke

uzmiče po zemlji

ostavljajući za uspomenu

grozd jorgovana na stolu.

Dete!

Trči!

Ne jadikuj

nad Euridikom bednom

i štapićem po svetu diriguj

obruču tvom mednom...

Sve dok u odgovor na svaki korak

makar i četvrtinom sluha

i veseo i suv

šum zemlje ti dopire do uha.

*
Prepev: Petar Šumski

»Ponekad se nešto desi i ja prestanem da sanjam i kuću mog detinjstva, i borove oko nje. Tada počinjem da tugujem. Čekam i ne mogu da dočekam ovaj san u kome ću ponovo da budem srećno dete, zato što je još sve preda mnom, i sve je još moguće.«

(Iz filma »Ogledalo« Andreja Tarkovskog)

*


Konstantin Kavafi

G R A D

(Pesme, Rad, 1979.)


Kažeš: "Poći ću u neku drugu zemlju, poći ću do drugog mora.

Naći će se drugi grad bolji od ovog.

Svaki moj napor ovde je preoklet, osuđen;

i srce mi je - kao leš - pokopano.

Dokle će mi um ostati u ovoj tmini.

Kud god da skrenem pogled, kud god da pogledam,

crne ruševine svog života spazim, ovde,

gde sam proveo tolike godine, proćerdao ih i upropastio."

Nove zemlje nećeš naći, nećeš pronaći druga mora.

Ovaj grad će te pratiti. Ulicama ćeš se kretati

istim. U istom ćeš susedstvu ostariti:

u istim ćeš kućama osedeti.

Uvek ćeš u ovaj grad stizati. Da nekud drugde odeš - ne nadaj se -

nema za tebe broda, nema puta.

Kao što si svoj život ovde proćerdao, u ovom tako malom kutu,

straćio si ga i na celoj kugli zemaljskoj.


(Prepev: Dr Ksenija Maricki Gađanski)

*


 

Adam Zagajevski

U TUĐOJ LEPOTI

(Iz zbirke: Putovati u Lavov, Narodna knjiga 1988.)


Samo u tuđoj lepoti

postoji uteha, u tuđoj

muzici i tuđim pesmama.

Samo u drugima je spas,

makar samoća prijala kao

opijum. Nisu pakao drugi

ako ih ugledamo ujutro, kad

imaju čisto čelo koje su umili snovi.

Zato dugo mislim kakvu

da upotrebim reč, on ili ti. Svako on

jeste izdaja nekog ti, ali

zato u tuđoj pesmi verno

čeka hladan razgovor.

*

(Prepev Petar Vujičić)

 


Mirjana Papić

BLAGORODNO VEČE

(Iz zbirke: Ka tišini šume)

...

Evo jedne dobre

blagorodne večeri

kada se vraćam

samoj sebi

i osećam

da sam tu

da me mnogo ima.

Tiho zadovoljstvo

blaga sreća

osećaj

da je sve u redu

tišina

u kojoj dišem

i postojim.

*

TIŠINA ŠUME

...

Ka tišini šume

krećem u rana jutra

da oslušnem tajnu

najvećeg drveta

da upijem mir

i mudrost ćitanja

da sagledam snagu

potpune odlučnosti

da se traje

na jednom mestu

pušta dubok koren

i izrasta

samo u jednom pravcu

- Ka nebu.

*


 

Pablo Neruda:

ODA SVETLOSTI

(Iz zbirke: Sunce u repu vetra, Rad, 1976.)


Oluja je ostavila

borove igle na travi

i sunce u repu vetra.

Ustremljeno plavetnilo

ispunjava svet.

O, svetli dane,

plode prostora,

moje telo je pehar

u koji svetlost i vazduh

padaju slapom.

Dodirujem

morsku vodu.

Ukus zelene vatre,

poljupca gorkog i dugog

imaju talasi

današnjeg dana.

Predu zlatnu nit

cvrčci
u zvonkoj visini.

Usne života
ljube moje usne.

Živim,

volim

i voljen sam.

Prihvatam

u svoje biće sve što postoji.

Sedim u kamenu

u kome sviraju

vode i slogovi

šume,

plašljiva svetlost

što dolazi

da me poseti.

Dodirujem

kedrovo deblo

čije mi bore govore

o vremenu

i o zemlji.

Hodam,

idem sa rekama,

pevajući sa rekama,

širok, prozračan i svež

u novom danu

i prihvatam ga,

osećam kako

se uvlači

u moje grudi,

gleda mojim očima.

Ja sam

dan,

ja

svetlost.

Zato imam

jutarnje dužnosti,

podnevne poslove.

Moram

da idem

sa vodom i vetrom,

otvaram prozore,

obaram vrata,

rušim zidove,

osvetljavam ćoškove.

Ne mogu

da ostanem sedeći.

Do viđenja.

Sutra

se vidimo.

Danas moram

mnoge bitke da dobijem.

Danas moram mnoge senke

da ranim i dokusurim.

Danas ne mogu

da budem sa tobom, moram

da ispunim svoju dužnost

svetlosti:

idem tamo-amo ulicama,

po kućama i ljudima

uništavajući

mrak. Moram

da se razdelim

dok svuda ne bude dan,

dokle god svuda ne bude

svetlost i radost na zemlji.

*

ODA SREĆNOM DANU

...

Ovog puta me pustite

da budem srećan,

ništa se nije desilo nikom,

sve što se dešava

to je da sam srećan

sa sve četiri strane

srca, kad hodam,

spavam ili pišem.

Šta da vam radim,

srećan sam.

Bezbrojniji sam od paše

na livadama,

osećam kožu kao cerovu koru

i dole nadu,

gore ptice,

more kao kopču

na svome pojasu,

od hleba i kamena

stvorenu zemlju

vazduh raspevan

kao gitara.

Ti, pokraj mene u pesku,

pesak si,

pevaš i pesma si,

svet je

danas moja duša,

pesma i pesak

svet su

danas tvoja usta

pusti me

da u tvojim usnama i pesku

budem srećan,

srećan što dišem

i što ti dišeš,

srećan što dodirujem

tvoje koleno

i tad mi se čini da sam dirnuo

azurnu kožu neba

i njenu svežinu.

Danas me pustite

samog

da budem srećan,

sa svima ili bez ikog,

srećan

sa pašom

i peskom,

srećan sa vazduhom i zemljom,

srećan s tobom, s tvojim usnama

srećan.

*

(Prepev: Radoje Tatić)



 

Tadeuš Ruževič:

KAKO  JE  DOBRO

(Iz zbirke: NEMIR, Kultura, 1970)


Kako je dobro

Mogu da skupljam

jagode u šumi

mislio sam

nema šume i jagoda


Kako je dobro

Mogu da ležim

u senci drveta

mislio sam drveće

ne daje više hlada

Kako je dobro

S tobom sam

kako mi srce bije

mislio sam čovek

nema srca

*
Napomena: pesma je nastala u godinama neposredno posle Drugog svetskog rata.

(Prepev: Petar Vujičić)



 

Žak Brel:

KAD NEMAMO NIŠTA OSIM LJUBAVI

(Iz knjige: BREL, Zvonko Penović, 1986)


Kad nemamo šta da podelimo
na dan velikog putovanja
osim velike ljubavi
kao što je naša

Kad imamo samo ljubav
ti i ja, ljubavi moja
od radosti blista
svaki sat, svaki dan

Kad nemamo nikakvo drugo bogatstvo
da ispunimo obećanja
već samo ljubav
i večno verovanje u nju

Kad imamo samo ljubav
da ostvarimo čuda
i prekrijemo suncem
ružnoću predgrađa

Kad imamo samo ljubav
kao jedini razlog
kao jedinu pesmu
kao jedini spas

 

Kad imamo samo ljubav
da siromahe i probisvete

odenemo zorom
u svilene ogrtače

Kad poput bezazlenog trubadura
nudimo samo ljubav -
u molitvi da bismo ublažili
ljudske nevolje

Kad imamo samo ljubav
da poklonimo onima
kojima je jedini smisao borbe
traženje svetlosti

Kad imamo samo ljubav
da trasiramo put
i pobedimo sudbinu
na svakom raskršću

Kad imamo samo ljubav
za pregovor s topovima
i ništa osim pesme
da nadglasamo bubanj

Tada ćemo, iako nemamo ništa
osim snage da volimo
steći prijateljstvo
celoga sveta.

*

Žak Brel:

NEŽNOST


Za malo nežnosti

dao bih dijamante

koje đavo miluje

u mojim škrinjama s novcem.

Šta misliš lepotice

zbog čega morari u luci

prazne svoje torbe

da bi ponudili blaga

lažnim princezama?

- Zbog malo nežnosti.


Za malo nežnosti
izmenio bih lice
odrekao se pijanstva
izmenio govor...
Šta misliš lepotice
zbog čega na vrhuncu slave

carevi i lutajući svirači
napuštaju često
moć i bogatstvo?
- Zbog malo nežnosti.

Za malo nežnosti
poklonio bih ti vreme
što ostaje od mladosti
na izmaku leta.
Šta misliš lepotice
zbog čega se moja pesma penje
čipkastoj belini
koja pleše na tvom čelu
nagnutom nad moju nevolju?

- Zbog malo nežnosti.

*

Žak Brel (1929 - 1978.), belgijski kantautor, šansonjer. Započeo pevačku karijeru u francuskim kafeima. Njegove pesme, najčešće pune oštre satire, postale su veoma popularne u Evropi, a istorija šansone je nezamisliva bez  klasika poput: Ne ostavljaj me, Kad nemamo ništa osim ljubavi, Amsterdam, Žožo, Dolazim!, i dr... Glumio je i režirao brojne filmove od 1967. do 1973. U Americi je stekao popularnost revijom Žak Brel je živ i zdrav i živi u Parizu (1968).


 


Čezare Paveze:

POEMA  O  NEPOZNATOJ

(Izbor  iz zbirke:"Doći će smrt i imaće tvoje oči", Rad, 1977 )

...

Imaš lice od brušena kamena

krv od opore zemlje,

došla si od mora.

Sve primaš i prebiraš

i sve od sebe odbacuješ

kao more. U srcu

slegla ti se tišina, slegle se

reči progutane. Mračna si.

Svitanje je za tebe tišina.

Jesi poput glasova

zemaljskih - udar

vedra u bunaru,

napev vatre,

potmuli pad jabuke;

reči setne i pomirene

na pragovima,

cik detinji - stvari

koje večito traju.

Ne menjaš se. Mračna si.

Pivnica si zatvorena

s nabojem od zemlje,

gde je jednom kročio

dečak bosonog

i o tom večno misli.

Mračna si odaja

na koju se misli vazda

kao na dvorište drevno

gde se rađala zora.

...

Od soli i zemlje

pogled ti je. Jednog dana

ceđaše se od mora.

Bilje se pripijalo

uz tvoj bok, toplo,

i još odiše tobom.

Agava i oleander.

Sve upijaš u oči.

Od soli i zemlje

vene su ti i dah.

Lahor toplog vetra,

senke na pripeci -

sve to upijaš u se.

Promukao si glas

polja, cik

šćućurene prepelice,

vrelina kamena.

(...)

Tišina si polegla

koja ne uzmiče, usna si

i mračne oči. Vinogad si.

(...)

Kao hrid i trava,

kao zemlja si posuvraćena u se;

razbijaš se kao more.

Ne postoji reč

koja te može posedovati

ili zaustaviti. Primaš

udare kao zemlja,

i od njih stvaraš život, dah

koji miluje, ćutanje.

Opaljena si kao more,

kao plod s grebena

i ne progovaraš reči

i niko ti ne zbori.

...

Zemlja jesi i smrt jesi.

Tvoje godišnje doba je mrak

i ćutanje. Od tebe

ništa na svetu nije

dalje od svitanja.

Kada izgleda da se budiš

jesi sušta bol,

bol ti je u očima i krvi,

ali ti ne osećaš. Živiš

kao što živi kamen

ili tvrda zemlja.

I oblače te sni,

kretnje, jecaji

koje ne poznaješ. Bol

poput vode jezerske

drhti i opasuje te.

Po vodi su krugovi.

Puštaš ih da iščeznu.

Zemlja si i smrt.

...

Imaš krv, dah.

Sazdana si od puti,

kose, pogleda

čak i ti. Zemlja i bilje,

martovsko nebo, svetlost,

trepere i nalikuju ti -

tvoj smeh i korak

kao vode što drhture -

tvoja bora među orvama

kao nagomilani oblaci -

tvoje nežno telo

nož na suncu.

...

Slatki plode koji živiš

pod vedrim nebom,

koji dišeš i živiš

ovo naše doba,

u tvojoj zgusnutoj tišini

tvoja je snaga. Poput

treperave trave na vetru,

drhturiš i smeješ se,

ali ti, ti si zemlja.

Svirep si koren.

Zemlja si što čeka.

(...)

Život jesi i smrt jesi.

Korak ti je lak.

...

I noć je nalik tebi,

daleka noć što plače

bezglasno, u dubokom srcu,

a zvezde potamnele promiču.

Obraz dotiče obraz -

javlja se drhtaj leden,

neko se muči i preklinje te,

u tebi izgubljen, sam, u tvojoj groznici.

Noć pati i čezne za svitanjem,

siroto srce koje ceptiš.

O smrknuto lice, potajna muko,

groznico koja žalostiš zvezde,

neki čekaju zoru poput tebe

ćutke motreći tvoje lice.

Počivaš u noći

kao vidik mrtav i zatvoren.

Siroto srce koje ceptiš,

davnog jednog dana ti si bilo zora.

...

Doći će smrt i imaće tvoje oči -

ta smrt što nas saleće

od jutra do večeri, besana

i gluva, kao stara griža savesti

ili besmislena mana. Tvoje oči

biće uzaludna reč,

prigušen krik, muk.

Vidiš ih tako svakog jutra

kada se nadnosiš nad sobom

u ogledalu. O draga nado,

toga dana i mi ćemo znati

da jesi život i ništavilo.

Za svakoga smrt ima pogled.

Doći će smrt i imaće tvoje oči.

Biće poput ispravljanja mane,

kao zurenje u ogledalo

iz koga izranja mrtvo lice,

kao slušanje zatvorenih usta.

Sići ćemo u bezdane nemi.

...

PS:

Opet ćeš naći reči

s onu stranu kratkog

i noćnog života igara,

s onu stranu užarenog detinjstva.

Biće divno ćutati.

Zemlja si i vinograd.

Užagreno će ćutanje

spržiti polje

kao kresovi veče.

*

Pesme nastale u periodu od 30. oktobra 1945. do 4. aprila 1950.

(Prepev: Milan Komnenić)

Priredio P.Šumski



 

Ana Balandijana

JA VERUJEM

(iz zbirke: Savremena Rumunska poezija, Svetovi, 1991)


Verujem da smo biljni narod

Otkud inače mir

U kojem čekamo opadanje lišća?

Otkud smelost

Da se spustimo niz tobogan sna

Do blizu smrti

Sigurni

Da ćemo ponovo biti kadri

Da se rodimo?

Verujem da smo biljni narod -

Ko je ikad video

Drvo koje se buni?

*

(Zabranjena pesma Ane Balandijane, rumunske pesnikinje, za vreme vladavine Čaušeskua.)



 

Mevlana Dželaludin Rumi

T I H O S T

(Iz zbirke: JEDINO SVE, Beograd, 2007.)


Unutar ove nepoznate ljubavi, umri.

Tvoj put počinje na drugoj strani.

Postani nebo.

Kreni sa sekirom na zatvorski zid.

Spasi se.

Izađi kao neko ko se iznenada rodio u boji.

Učini to sada.

Pokriven si crnim oblakom.

Klizni postrance. Umri,
i bidi tih. Tihost je najsigurniji znak
da si umro.
Tvoj stari život boo je mahnito bežanje
od tišine.
Ćutljivi pun mesec

Pojavljuje se sad.

*

Mevlana Dželaludin Rumi

GDE SVE JE MUZIKA (1)


Put do ljubavi nije vešta rasprava.

Do nje se stiže kroz opustošenost.

Ptice prave velike krugove
leteći po nebu svoje slobode.
Kako to nauče?

Padaju, i dok propadaju
dobijaju krila.

*

Znam napamet fraze i čitave stranice,
ali o ljubavi se ništa ne može reći.

Moraš da sačekaš sve dok ti i ja
ne budemo živeli zajedno.

U razgovoru koji ćemo voditi
tada... budi strpljiv.. tada.

*

Potpuno si me izludeo,

čak i tvoje odsustvo razbuktava mi ljubav.

Ne pitaj kako.

A onda mi prilaziš.

«Nemoj...», kažem, i

«Nemoj...», odgovaraš ti.

Ne pitaj zašto me to ushićuje.

*

Šta više vredi, hiljade zbijene u gomilu
ili tvoja čista, izvorna samoća?

Sloboda, ili vlast nad celom nacijom?

Malo vremena koje provedeš sam u svojoj sobi
pokazaće se dragocenijom od bilo čega drugog
što ti je ikada moglo biti dato.

*

U klanici lubavi ubijaju
one najbolje, nikog od slabunjavih ili unakaženih.
Nemoj bežati od tog umiranja.

Svako ko nije zaklan radi ljubavi je besvesno meso.

*

Imamo ovaj oblik govora, a imamo i jedan drukčiji.

Nezavisno od onoga što želimo i od čega se plašimo,

prožeti smo drugačijim životom, kao što čisto kamenje

svoj oblik stiče u planini.

*

GDE SVE JE MUZIKA (2)


Nastavi da hodaš, mada nema mesta na koje bi stigao.

Ne pokušavaj pogledom da prodreš u krajnje daljine.

To nije za ljudska bića. Kreći se u granicama,

ali ne onim na koje te prisiljava strah.

* * *

Hodaj ka izvoru.

Obrći se kao što se zemlja i mesec

obrću oko onog što vole.

Svemu što kruži poreklo je u središtu.

* * *
Nema potpunije ljubavi od one bez objekta ,
nema rada koji više ispunjava od onog bez svrhe.

Kada bi se mogao manuti podvala i dovitljivosti,
bila bi to najdovitljivija podvala!

* * *
Nekih noći ostani budna do zore,
kao što Mesec to čini radi Sunca.
Budi vedro vode koje se podiže kroz tminu bunara,
napolje – u svetlost.

* * *
Tako sam sitan da me se jedva može videti.
Kako ova ogromna ljubav može da stane u mene?

Pogledaj svoje oči. Male su,
ali vide izvanredno velike stvari.


* * *

Nešto nam širi krila. Nešto
čini da nestanu čamotinja i bol.
Neko puni pehar ispred nas.

Osećamo ukus same svetosti.

* * *
Ustajem, i ovo moje ja

pretvara se u stotinu mene.

Kažu da kružim oko tebe.

Koješta. Kružim oko sebe.

* * *
Živeo sam na ivici ludila
želeći da saznam razloge,
stalno kucao na vrata. A kad se otvoriše,
ispostavi se da sam kucao iznutra!

* * *
Istinska veličina dolazi s mahnitošću -
dole svetac u zanosu, odozgo naučnik.

Svako ko otkrije ljubav
ispod bola i nesreće

iščezava u praznini
sa hiljadu novih maski.

* * *
Igraj, kad si načisto razbijen.

Igraj, ako si poderao zavoj.

Igraj usred bitke

Igraj u svojoj krvi.

Igraj, kad si savršeno slobodan.

*

(Prepevali: Aleksandar Đusić i Aleksandar Ljubiša)



 

Žak Prever

IZGUBLJENO VREME



Ispred vrata fabrike
radnik se naglo zaustavlja
lepo vreme povuklo ga je za kaput
i kako se okrenuo
on gleda u sunce
sasvim crveno sasvim okruglo
i nasmejano na olovnom nebu.
Radnik mu namiguje
baš sasvim prisno:
Čuješ li druže sunce
zar ne nalaziš
da je zaista glupo
da se ovakav dan
žrtvuje
poslodavcu?

*

(prepev: Radivoje Konstantinović)



 

Tao Juenming

(365 - 427 n.e.)

POVRATAK  PRIRODI


U svojoj mladosti nisam se slagao s ljudima,

po prirodi sam ljubitelj brda i planina.

Greškom sam upao u  klopoku svetskog blata,

i tako trideset godina.

Ptica u kavezu za starom šumom čezne,

riba u ribnjaku za rodnim vrelom žudi.

Raskrčio sam veliko južno zemljište trskom zaraslo,

i, vođen svojom priprostom naravi, poljima i vrtovima sam se vratio.

Na imanju od preko deset rala

brvnaru sam sagradio sa osam-devet soba,

brestovi i vrbe zasenjuju zadnju nastrešnicu,

a dve breskve i šljive poređane su ispred trema.

Magloviti i mutni daleki zaseoci,

iznad kojih lebdi dim za pijačnih dana,

psi koji laju u zabitim sokacima,

a petao na vrhu zrelog duda kukuriče.

Pred mojim vratima, u dvorištu, nema ni meteža ni prašine,

u golim, skromnim sobama odmoran si i bezbedan.

Predugo sam bio zarobljen u kavezu,

sad sam se vratio Prirodi.

*



 

 


 

Copyright by Tomislav Trbojevic, 2010

toolbar powered by www.mit3xxx.de