Svetost  je  u  svemu


...
"Poštujte svetost svih stvari."

...

Svetost je u svemu. Da, baš u svemu:  u zrnu peska, truni prašine, kamenu, listu, vlati trave,

crvu, ptici, ribi, zmiji, čoveku... čak i u onome što nazivamo đubretom, otpadom, smećem...

Jer sve je od Boga. Ali, zašto u smeću? Jer nam je to što sada nazivamo smećem, do skora

služilo i život naš podržavalo. To su stvari koje su do malopre imale svoju ulogu, svoju

upotrebnu vrednost, svoje poštovano mesto u ovom svetu, u našem životu - zar ne? Nisu

oduvek bile smeće. Bile su nove, korisne, nekad i voljene, omiljene... A sada, kad su nam

odslužile, kada nam više nisu potrebne, kako se ophodimo prema njima? Odričemo ih se i

bacamo bezdušno, s gađenjem, rasejano ili s potpunom ravnodušnošću – umesto da se

oprostimo od njih s poštovanjem i zahvalnošću zbog njihovog tihog, nenametljivog služenja.

To sadašnje đubre i dalje je sveto: do juče nam je koristilo kao hrana, odeća i obuća, izvor

zadovoljstva, informacija, podrške i udobnosti u našim životima – a sada je nepotrebno,

iskorišćeno i proglašeno otpadom, bačeno na zemlju ili u neki kontejner, pa opet na i u

zemlju...

...

Ne želim da kažem da se od stvari ne treba odvajati. O ne! Bez odvajanja, nema slobode, ni

prostora za novo, ni rasta, ni... (dopišite sami)! Ali bitan je, kao i u svemu, način na koji to

činimo.

...

Sve je oduvek i zauvek sveto – jer je od Boga. Čak i đubre. Niko i ništa ne može oduzeti

bilo čemu inherentnu unutrašnju svetost svih stvari – to je prosto Božanski atribut prirođen

svemu u Postojanju... Ništa ne može oduzeti tu svetost - osim našeg odnosa. Nesvet je

samo naš odnos prema stvarnosti. Naše viđenje i doživljaj stvar-nosti, utiče na našu

Stvarnost, ostavljajući je u svetosti ili joj tu svetost oduzimajući. Svetost se pretvara u

ne-svetost onoga trenutka kada, rastajući se sa onim što nam više ne treba i ne služi –

zaboravimo da se tome zahvalimo sa poštovanjem i ljubavlju i tako ga otpustimo iz našeg

života i predamo dalje – bilo da ga vraćamo Majci Zemlji, ili dajemo nekom drugom na

korišćenje, nekom kome će još služiti.

...

Bez čina zahvalnosti, bez odnosa poštovanja – stvari postaju smeće koje truje našu prelepu

planetu i sav život na njoj. I to se ne odnosi samo na stvari, već i na ljude, naše odnose i

emocije... Ne činimo li sa odnosima, tj. ljudima isto što i sa smećem kada nam više ne

donose zadovoljstvo? Ne odbacujemo li ih često sa otporom, negodovanjem, gađenjem,

prezirom i mržnjom – što dalje od sebe? Ne činimo li to isto sa našim unutrašnjim smećem,

našim karakternim slabostima, negativnim emocijama i stanjima, bilo tako što ih nesvesno

istresamo iz sebe i zatrpavamo druge ljude, bilo tako da ih negiramo, potiskujemo i

odričemo ih se sa gađenjem, ne želeći da ih vidimo, priznamo, zagrlimo i imamo bilo šta sa

njima?

...

Način da unesemo svetost u te, sada nepoželjne odnose i negativne emocije, je da ih vidimo,

prihvatimo, priznamo, postanemo svesni da su nam služili i bili dragoceni u nekom trenutku u

prošlosti, i zatim da se od njih svesno oprostimo s poštovanjem i zahvalnošću za njihovo

služenje. To je način da ostanemo u miru, u jedinstvu, svetosti i ljubavi, i da svaku stvar i

odnos otpustimo u njihovoj inherentnoj svetosti. Time ne stvaramo smeće oko sebe, time ne

zagađujemo Planetu ni fizički, ni mentalno, ni emocionalno, ni energetski, već je ostavljamo

čistom i čuvamo u njenoj čistoti, u njenoj izvornoj svetosti.

...

Ako promenimo naš odnos prema stvarima, ljudima, događajima i našim emotivnim

stanjima – prestaće svako zagađivanje ovog sveta od Boga stvorenog i datog nam za život u

radosti, istini, ljubavi, lepoti i zdravlju duha i tela. I samo tako, promenom našeg odnosa

prema svim aspektima Stvarnosti, prema Životu kao celini – u svakom njegovom deliću,

samo viđenjem svetosti u svemu što jeste  i priznavanjem prava na postojanje

transformisaćemo ovaj opterećeni svet iz đubrišta u Rajsku Baštu. Odnos zasnovan na

poštovanju, zahvalnosti, razumevanju i ljubavi – svaku stvar, ma i onu prividno najgnusniju,

uzdiže u svetost i transformiše u izvornu Božansku čistotu.

...

Oduzmemo li svetost ma čemu u Postojanju našim nemarnim, nesvesnim odnosom, oduzeli

smo tu svetost nikom i ničem drugom do sebi! Šta god da učinimo, sebi smo to učinili. To je

„Kvaka 22“ slobodne volje od Boga nam date: „Čini šta hoćeš. Ali, što god

činiš – sebi činiš. Izbor je samo tvoj.“ I još: “Voli, i čini šta ti je volja.“ Ili, jezikom

svetosti: „Poštuj svetost svih stvari i čini šta ti je volja!“

...

Zahvalite se svakoj stvari, čoveku, odnosu – svemu što vam više ne treba i ne služi – pre

nego što se od njih rastanete. Tako ćete preobraziti ovaj svet i zaustaviti njegovo uništavanje.

...

Od Boga samo ljubav pritiče. To je stvaralačka Reč. Neka svaka naša misao bude u skladu

sa Božjom promišlju – i nema te tame ili đubreta koje neće biti transformisano u Svetlost.

Tako od nesvesnih uništitelja – postajemo svesni Božji ko-stvaraoci. Oni koji žive u svojoj

Izvornoj Svetosti.

*

P. Šumski

29.11.2013.


www.ekologijasvesti.com

 

Copyright by Tomislav Trbojevic, 2010

toolbar powered by www.mit3xxx.de