Kome  treba  vlast?


- Mali uvod u sociokratiju –


...

"Ko je pronašao Boga u sebi, njemu druga vlast ne treba."

...

Zaista, kome treba vlast? Ne ova, sadašnja, ne prošla, ne buduća – već bilo koja vlast? Zar

je našoj duši potrebna neka spoljašnja vlast? Ili našem duhu? Ili telu? Ili našem umu, našim

mislima, našim odlukama i životnim izborima? Kome treba vlast? Da li nam je potrebna vlast

da bismo uradili bilo šta zaista bitno u našem životu: hodali, jeli, vodili ljubav, sanjali, stvarali,

rađali i podizali decu...? Zar ne umemo sami da hodamo, mislimo, govorimo, volimo, vodimo

ljubav, jedemo, radimo, donosimo odluke, upravljamo svojim životom...? Ako sve to

umemo – što će nam vlast? Zar je potrebno da bilo ko drugi upravlja našim životom? Ko

treba da odredi vrednost našeg rada? Vlast? Zar je potrebno da naš život zavisi od volje

nekog čoveka na položaju vlastodršca, ili celokupnog administrativno-birokratskog aparata?

...

Besmisleno je reći da je vlast potrebna zemlji (postojala je i pre vlasti), rekama, šumama,

poljima, planinama... (postojali su pre i postojaće posle svake vlasti), ili državi - jer država

(kao) ne bi mogla bez vlasti... Upravo je obrnuto. Vlast ne bi mogla bez države. Država je

potrebna vlasti kao opravdanje za njeno postojanje: bez državne konstrukcije, bez cele te

vojno-birokratsko-tehnokratske strukture i mašinerije vlast ne bi imala razloga da postoji.

Bez države, sistem državne birokratije bio bi nepotreban. To rađa novo pitanje: kome treba

država?

...

Šta jednu državu čini državom? Granice i institucije, zakoni i planovi (takođe ograničeni i

puni ograničenja), zemlja i ljudi, kao najvredniji resurs. Ljudi koji su suština, oni koji državu

stvaraju svojom svešću i „slobodnim“ izborom. Sve dok država ne postane neki entitet

odvojen od ljudi koji su se, prenoseći svoju odgovornost na vlast, sa tom odgovornošću,

dobrovoljno odrekli i dela svoje slobode!

...

Pravilo je: što je manje svesnosti i ljubavi, što je manje lične odgovornosti – više je zakona i

ograničenja! Država, kao i vlast, predstavlja niz ograničenja. Država je, baš kao i vlast,

potrebna samo ograničenoj autoritarnoj svesti koja podrazumeva odsustvo urođene

slobode, autentičnosti, stvarnog znanja, moralnosti i ljubavi.

...

Pitanje: Možemo li da zamislimo svet bez granica, bez države i njenog aparata? Svet koji

nastanjuju slobodni ljudi koji se slobodno povezuju? Možemo li da zamislimo svet bez

spoljašnje vlasti i prinude? Bez multinacionalnih kompanija, eksploatacije i prinudnog rada?

Možemo li da zamislimo slobodnu proizvodnju i razmenu – ničim ograničenu? Bez sistema

poreza, taksi, papirologije, birokratije, bankarskog sistema, berze, penzionih fondova...?

Možemo li da zamislimo dan u kome se probudimo i koji je ceo naš: za slobodnu igru,

stvaranje i razmenu sa drugim ljudima na svim nivoima – bez hijerarhijskih i autoritarnih

struktura?

Ako je odgovor NE - Matrix nas ima.

*

 

Pogledaj: http://permaculture.rs/

...


 

 

Jednostavna  istina  o  pušenju


(pogled na socio-ekonomsku dimenziju problema,

bez ulaženja u psihološku)

...

Ne postoji licemerna Država otuđena od ljudi. Postojimo mi, ljudi, koji delom svoje

(kolektivne) (ne)svesti stvaramo licemernu državu. Zašto licemernu? Jer smo i sami takvi. Jer

radimo takve poslove. Jer se ponašamo protivno zdravom razumu, a onda optužujemo život

da je nepravedan prema nama i tražimo pomoć od onih koji nisu zaslužni (ili jesu, kao

saučesnici!) za našu nesreću. Jer stvaramo takve zakone. Zakone koji brane legalizaciju i

upotrebu jedne vrste droge (marihuane, npr.), a široko odobravaju i podstiču upotrebu

druge droge koja  stvara zavisnost neuporedivo veću i štetniju po čoveka (uz uokvireno

upozorenje proizvođača i zakonodavca da je to smrtonosno!) Da, reč je o duvanu i pušenju.

I našem licemerju.

...

Zašto je marihuana zabranjena droga, a duvan dozvoljena, kad i jedna i druga stvaraju

zavisnost? Jer Država na marihuani ne može da zaradi  – a na duvanu može, u svakom

segmentu njegove (zlo)upotrebe! I zato jer je marihuana manje zlo i ne stvara bolesnog

čoveka (još niko nije dobio rak od pušenja marihuane!) – čak ga, uz umerenu konzumaciju -

leči!

...

Cilj Države (vlasti) nije zdrav, opušten čovek, jer njime ne može da se vlada i manipuliše.

I na njemu, zdravom, ne može toliko da se zaradi. Od prosečnog konzumenta duvana,

dakle pušača, svi zarađuju: proizvođači duvana, duvanska industrija, prodavci duvana (prva,

druga, treća ruka...), medicinari – belomantijaši, oni koji se bave svim posledicama pušenja

(naravno, bezuspešno), zatim belorukavičari, tj. farmaceuti (farmafija), popovi-crnomantijaši

(kad dođe do opela), i grobari-plavokošuljaši – na kraju. A na početku i na kraju, i u

svakom koraku tog procesa – Država koja ubira porez od svih i svakoga: akcize od

proizvođača duvana, poreze od farmaceuta, lekara i grobara -  samo crnomantijaši tu imaju

čistu zaradu, bez plaćanja poreza Državi. A ko je ta Država, ko su proizvođači, prodavci,

lekari, apotekari, grobari, konzumenti...? Pa to smo mi, upravo mi koji sebe i trujemo, i

lečimo (manje-više bezuspešno), i izričemo zabrane, i opevamo i sahranjujemo... Jurimo svoj

sopstveni rep u beskrajnoj igri samozavaravanja...

...

I to je to. Ako pušite, na vama svi lepo zarađuju (možda čak i vi zaradite koji dinar na

sopstvenoj zavisnosti i bolesti, ako ste proizvođač, prodavac, lekar, farmaceut, pop ili

grobar...) - plaćate svima, a pri tom mislite da vam cigarete daju UKUS SLOBODE!?!

...

Ako pušite, jedno je sigurno: SIGURNO NISTE SLOBODNI!

Zar nije vreme da prekinete jednu od te dve iluzije? Ili onu o slobodi, ili pušenje samo?

...

Petar Šumski

02.02.2015.

 

Copyright by Tomislav Trbojevic, 2010

toolbar powered by www.mit3xxx.de