Kada, za šta i kako se moliti?

- vodič za nemoćne i slabe -


...

Ako vam u naslovu ovog teksta nešto smeta, verovatno ste se prepoznali u drugom delu

naslova koji glasi: vodič za nemoćne i slabe. Da pojasnim odmah: ako se čovek stalno

obraća za pomoć Bogu, Hristu i anđelima tražeći nešto za sebe - zdravlje, ljubav, materijalno

obilje, ispunjenje želja, pomoć oko zemaljskih poslova i stvari - to znači najmanje dve stvari:

1) Da je nezadovoljan onim što već ima

2) Da je nemoćan i slab da situaciju sam promeni na bolje, u svoju korist.

...

Ako se čovek stalno obraća Bogu, Gospodu i Višim Silama iz stava prosjaka, moleći čas za

ovo, čas za ono, uglavnom za sebe i produžetke sebe u vidu svojih poseda ili bliskih i dragih

osoba – onda on sebe programira da trajno bude i ostane na poziciji nemoći, u ulozi

prosjaka koji nema, ili bespomoćnog deteta koje od roditelja traži zaštitu, pomoć, hranu,

igračke... – ukratko, ispunjenje svojih materijalnih želja koje se tiču preživljavanja u svetu...

Tako čovek ostaje večno dete, nesposobno da se nosi sa životom i njegovim izazovima,

nesposobno da vidi uzroke svog stanja u svojim postupcima (životnim izborima) i da ih

promeni snagom voljne i svesne odluke. Ako nešto ne funkcioniše u tvom životu – pa ko je

prvi odgovoran (da ne kažem prvi osumnjičeni), ako ne ti? Osim što tako čovek svoju svest

programira na poziciju nemoći, takođe je programira na svest prosjaka koja kaže: ja

nemam, daj mi, još i još...! Zvuči li vam to poznato? Prepoznajete li sebičluk i prizvuk

pohlepe u tom stavu?

...

Nema ničeg više ponižavajućeg za čoveka koga je Bog stvorio po svom liku i obličju da

bude Car na Zemlji – od toga da puzi i moli za milost od Oca, umesto da svesno preuzme u

svoje ruke odgovornost za sopstveni život, za stanje u kome se nalazi. Tako se stvara

podanički, ropski mentalitet, jer to nas dovodi do treće posledice molitve kao prošnje:

3) Ja nisam odgovoran za svoj život i stanje u kome se nalazim – odgovoran je neko drugi

(Bog sam), pa neka on to i rešava...

...

Da li je to suština molitve i da li je to suština čovekovog odnosa prema životu i Bogu?

Odgovor je ne, ne i ne! Ali se prečesto molitva olako shvata na ovaj način i koristi, da ne

kažem (zlo)upotrebljava, da bi čovek suštinski ostao bespomoćan, neodgovoran, slab i

siromašan. Molioci gotovo nikad toga nisu svesni.

...

Suština molitve je pre svega u zahvalnosti za ono što smo već dobili besplatno kao najviše

dobro: život, svaki dah, svaki tren života, svako iskustvo – jer nas svako iskustvo nečemu

uči, uzdiže i obogaćuje, samo ako hoćemo to da vidimo.

 

Kada ima smisla moliti i za šta se moliti?

...

Za sebe, onda kada smo zaista slabi i nemoćni da sopstvenim snagama promenimo trenutnu

situaciju koja je iz bilo kog razloga teška, bezizlazna i neodrživa.

...

Ima smisla moliti se za druge, ali ne samo da dobiju ono što im treba, već pre svega da nađu

mudrosti, znanja i snage u sebi da promene situaciju u kojoj se nalaze: da se sete svoje

izvorne moći, svoje snage dobijene ljudskim rođenjem.

...

Ima smisla moliti se za dušu, za njenu zaštitu od svakog zla, za njeno očišćenje i dobrobit,

bez obzira da li je još utelovljena ili je prešla na stranu Lica.

...

Ima smisla moliti za svet, za prestanak ratova, za osvešćivanje čovečanstva i prestanak

uništavanja prirode i života na zemlji zbog pohlepe i neznanja, za buđenje čovečanstva iz

omađijanosti strahom, za udaljene nepovoljne događaje na koje ne možemo neposrednim

prisustvom da utičemo i da ih menjamo, za razrešenje konflikata i kriza u razumevanju i

ljubavi...

...

Uvek treba moliti istovremeno za naše najviše dobro i za najviše dobro Celine (Života,

postojanja), naročito onda kada nismo sigurni šta je dobro za nas i ne znamo šta je najbolje

za Celinu Života. Jer mi nikada nismo odvojeni od Celine Života, pa bi ono za šta se molimo,

uvek trebalo da bude u skladu sa tom Celinom, i kako za naše, tako i za najviše dobro

Celine Postojanja. Onaj kome se molimo, to svakako zna da uredi, jer da ne zna – zašto

bismo mu se i obraćali?

...

A pre svega, ima smisla zahvaliti se Bogu-Životu svakog jutra i večeri na daru tog dana, na

ovom telu koje imamo, na prijateljima, krovu nad glavom, hrani koju jedemo, vazduhu koji

dišemo, životvornoj vodi koju pijemo, sunčevoj svetlosti i toploti, na svim iskustvima, na

životu samom koji je čudo nad čudima.

...

Ako zaboravimo na čudo postojanja u telu, u ovom obliku, ako toga nismo svesni svakog

trenutka, nezahvalni smo i onda ćemo i sve ostalo u životu uzimati zdravo za gotovo i živeti

bez zahvalnosti. A bez zahvalnosti, ni jedna molitva nema smisla niti može išta da nam da.

...

Sama zahvalnost je već pola ispunjenja, ako ne i sve što nam je potrebno. Zahvalnost nas

trenutno povezuje i ujedinjuje sa Celinom Postojanja, i tako leči od svega što je nastalo kao

posledica umišljenje odvojenosti i nesklada sa Celinom...

...

Kako da molimo?

...

Kada molimo, onoga kome se obraćamo, kao i ono za šta molimo ili za koga molimo,

moramo osećati u srcu. Osećati i sa-osećati. To znači da pre molitve moramo ući u

unutrašnju tišinu, u pećinu srca, spustiti misao, tj. molitvu (ili želju) u srce i tu je osetiti. Umna

molitva bez topline u srcu ne prolazi na drugu stranu. A toplina se najlakše pali u srcu

iskrenom zahvalnošću. U startu moramo osećati zahvalnost, sa osećajem da smo već dobili

to za šta se molimo.

...

Hvala je mala reč, ali je nikada ne treba preskočiti na kraju molitve, čak i ako smo zaista bili

u zahvalnosti sve vreme.

...

Kada želju srca jednom predamo u Božje ruke – treba da je ostavimo tamo s poverenjem, s

potpunim pouzdanjem i da ne „cimamo“ Onoga kome smo želju predali svaki čas sa

ponovljenim molitvama iza kojih stoji prikriveno nepoverenje u obliku pitanja: „Hoće li to

već jednom...? Jesi li me čuo? Jesi li me razumeo? Može li to malo brže?...“

...

Treba se moliti sa unutrašnjom sigurnošću da je sve što dobijamo i što ćemo dobiti za naše

najviše dobro. Jer i ako ne dobijemo to za šta smo se molili, otkud možemo sa sigurnošću

da znamo da smo tražili pravu stvar za nas? A ako sumnjamo u ishod molitve, u ono što smo

dobili, tada bolje da nismo ni ulazili u molitvu, jer izražavamo nepoverenje prema Onome

kome se molimo i nepoštovanje prema Božjoj volji. A ko zna bolje, šta je za nas najbolje?

Mi, ili Svedržitelj Univerzuma, Tvorac, Izvor života? Ako poverenja u tu Silu nema, molitva

nema nikakvog smisla.

...

Umesto kraja, jer kraja u Životu Večnom nema (tu gde ništa na započinje i ništa ne završava)

– neka bude ova svest: Nikada ne shvatajte molitvu kao puko sredstvo za zadovoljenje

sopstvenih želja i potreba. Shvatite je kao milost koja vas poziva da se vratite vašem

Istinskom Poreklu, Izvoru večne snage, sklada, zdravlja, ljubavi i obilja u vama, shvatite je

kao Put Povratka našem zajedničkom Večnom Domu.

...

U poniznosti i zahvalnosti, neka molitva bude ono što jeste: most kojim vaš um prelazi put do

središta vašeg Srca.

*

Zabeležio milošću Jedine Stvarnosti

P. Šumski

17.01.2015.

*

Voljeni Oče,

Hvala ti na iskustvu života;

na radosti i skladu

bivanja.

 

Hvala ti

na tvojoj Milosti što se neprestano izliva

i na ovom dubokom zadovoljstvu i ljubavi

u mome srcu.

 

I iznad svega,

hvala ti na saznanju

i neprekinutom doživljaju

jedinstva s Tobom

kao nerođenom svešću.

...

- Mooji -

 

Copyright by Tomislav Trbojevic, 2010

toolbar powered by www.mit3xxx.de