Sloboda i „ja“ identitet:

Kamenčić u točku Slobode


...

Pitanje slobode možemo započeti sa bilo kog kraja, sa bilo koje tačke na beskrajnoj kružnici Života-Postojanja, i ako dosledno  idemo ka odgovoru, ne možemo izbeći jedini mogući odgovor, pravo u centru svakog pitanja. To je odgovor na pitanje: Ko sam ja?

Identitet na kome smo određuje kompletnu percepciju realnosti  - a stvarnost je za nas uvek: samo iskustvo naše svesti.

Dakle, ima li slobode u granicama “ja” identiteta? Ima li slobode bez prihvatanja Božije volje? U kakvom su odnosu slobodna i Božija volja? Ima li slobode bez odgovornosti? Da li je sloboda bez odgovornosti zaista – Sloboda? Ko postavlja granice Slobode?

Počnimo redom.

...

Božija i ego-volja

Ako kažemo da je Bog u svemu, da je sve Njim stvoreno – to ima svoje konsekvence. Ako je Bog u svemu -  gde je onda Božija volja? Tamo gde i Bog. U meni je, kao i u tebi, u vlati trave, u zrnu peska, u beskraju Univerzuma... Šta stoji na putu manifestacije te sveopšte volje u čoveku? Ego volja, moć Bogom dana čoveku da kaže „ja“, misleći pod tim „ja“ samo na svoje malo, izolovano sopstvo omeđeno telom – nasuprot svemu ostalom u Postojanju. To malo „ja“ je jedina prepreka ispoljavanju potpune Božije volje u čovekovom životu i celom manifestovanom Univerzumu. To je ono što čoveka odvaja od celine. To je iluzija slobodne volje – takođe Bogom data čoveku. Kao što je Bog odustao od svoje svemoći, od svoje bezgranične volje, dajući svom sinu slobodu i pravo da kaže „da“ i „ne“, da načini izbor u svom ograničenom „ja“-životu, tako se čovek, odustajući od svoje ograničene ego-volje i prepuštajući se volji Božijoj, vraća svom Večnom Ocu, svojoj božanskoj prirodi, i postaje Bogo-čovek sjedinjujući se sa Njim u svesti.

Jedina prepreka ispoljavanju Božije volje u čoveku je ego, malo „ja“. Sila kojoj dopustimo da kroz nas deluje, ono čemu se predamo potpuno, bez otpora, bez ostatka – to je ono što jeste. To je ono što jesmo. Ili delujem kao ego, ili kao Bog. I jedna i druga mogućnost su tu Božijom milošću.

Tajna Božije volje je u bezuslovnom prihvatanju svega što život donese i svega što jeste, prihvatanju sebe pre svega, u svakom trenutku kao izraza Božije volje. Neopiranjem i dopuštanjem, zapravo prepuštanjem toku života – Božija volja se ostvaruje, odvija, ispunjava...

...

Sloboda od i sloboda za…

Na tom putu, jedina stvarna sloboda je sloboda od svakog straha. Čega se najviše bojimo? Više od svega, bojimo se Istine. Istine da smo sami izabrali ova život, da smo odgovorni za taj izbor i svoje odluke... Da svojim mislima kreiramo svaki trenutak svoga života. Da smo „žrtve“ ne sveta i okolnosti, već sopstvene nesvesnosti... Da su patnja, bol i bolest – ono što smo takođe izabrali svojim nesvesnim izborima da bismo naučili lekciju i postali svesniji. Da smo odgovorni za sve što nam se ponavlja u životu, za svaku patnju koja istrajava (u životu na nivou ega – to je istina ego-egzistencije), jer ne tražimo svesno razrešenje ni u nama, ni od Oca Večnog kroz milost, kroz poniznost i prepuštanje. Ponekad je dovoljno samo da priznamo i da se kroz to priznanje iskreno pokajemo: „Ne znam Oče! Glup sam, slab sam da ovo shvatim i razrešim! Ništa sam... Smiluj mi se i pomozi!“ – dovoljno je samo da smo svesni svoje nemoći i neznanja - da ih priznamo, da izrazimo jasnu nameru  i zamolimo za pomoć – i milost će doći! Jer Otac Večni čuje iskrenost vapaja ljudskog srca, i na njega se, kao svaki saosaćajni roditelj – odaziva. Jer Bog je sušto saosećanje i ljubav, a milost je izraz tog saosećanja ili Božije ljubavi. „Traži i biće ti dato!“

Zbunjeni smo idejom prepuštanja volji Božijoj, jer ne prepoznajemo opsenara u nama, naš ego-um koji ne želi i ne može da se prepusti, jer prepuštanje višoj volji i sjedinjenje sa njom za ego znači smrt. Samo u odvojenosti i kontroli – ego-um opstaje. Zato koristi argumente, naizgled razumne: „Kako da se prepustim svetu, kako tuđoj volji, kada je svet nerazuman, ljudi nesvesni... Kako da se prepustim ljudskom zlu protiv koga se treba boriti...? – govori ego u svoju odbranu, previđajući da prepuštanje koje se od njega traži nije prepuštanje samovolji ovog sveta, već Stvoriteljskoj milosti, volji i svemoći Božijoj. Ego to previđa i ne želi da vidi, čuje, zna...

Pognuti se, poniziti se, za ego znači – umreti. To je smrt koje se bojimo više i od fizičke smrti. To je smrt koju izbegavamo na sve načine, čak i u času konačnog rastanka od ovog fizičkog tela: čak i tada želimo da zadržimo kontrolu. A jedino šta se od nas tada traži, i jedino što možemo da učinimo za svoje dobro je - prepuštane toku života – toj sili, toj milosti Božijoj u svemu. Postoje trenuci kada treba odustati od svake kontrole. U času rastanka od tela, jedina stvarna moć je da  predamo svu kontrolu volji Božijoj i prepustimo se, s poverenjem. To prepuštanje je tada izraz hrabrosti i konačne slobode. I to je poslednja prilika za rastanak od ega u ovom životu – kraj igre i predaja partije u ruke Onom ko je igru osmislio i započeo. A to nije prolazno, malo “ja”, već Večno “Ja Jesam!”

...

Sloboda i prihvatanje

Sloboda je u prihvatanju: “Neka bude sve što jeste; neka bude sve što treba da bude… I prošlost je u redu, kakva god da je. Neka bude volja Tvoja!”

Neprihvatanje, opiranje onome što jeste, borba sa sadašnjim trenutkom je samo međukorak (ponekad neophodan) na putu ka prihvatanju i slobodi. Malo “ja” mora ponekad da kaže “ne” okolnostima, ljudima, stvarima, izazovima – jer to “ne” svemu drugom je skriveno “da”- sebi.

A Sopstvo svemu kaže “da”, sve prihvata, čak I kada kaže “ne”, jer to “ne” dolazi sa pozicije Svesti Celine, celovitosti,  Ljubavi, Istine, snage – ono nije otpor onome što jeste, ne puka negacija, već uvek jedno DA ŽIVOTU, DA ISTINI, DA LJUBAVI, DA SLOBODI. “Ne” Sopstva nije zagađeno odbojnošću, odbacivanjem, gađenjem, besom, netolerancijom, osudom, agresijom, osećajem neslobode, vezanosti i sputanosti. “Ne” Sopstva je “ne” laži, a “da” Istini, Dobru, Životu…

“Ne” razdvaja i deli.
“Da” spaja i ujedinjuje.
A Istina Jedinstva je krajnja Istina i jedina Sloboda.

...

Ko postavlja granice?

Vratimo se na poslednje pitanje sa početka ovog razmatranja: Ko postavlja granice slobode? Odgovor je: Svest. Ne postoji ništa izvan Svesti. Svest je Sve. Svest Jeste. Ako umesto reči Svest upotrebimo reč Bog – dobijamo centralni aksiom hrišćanstva i svih monoteističkih religija.

Granice slobode su granice svesti. Granice svesti su granice slobode. Ograničena svest – ograničena sloboda. Bezgranična svest - neograničena sloboda.

Svest ograničena na ovo telo, na ovaj “ja” identitet, na ovaj život i njegovu priču – može proizvesti samo iskustvo ograničene slobode. Bezgranična svest neomeđena telom, identitetom, iskustvom ovog života, prostorom i vremenom – daje iskustvo, miris i ukus istinske, neograničene Slobode. Jer Sloboda je, po definiciji, samo ono što je oslobođeno granica. Sveobuhvatna, neograničena Svest, Sve-Svest, ima za prirodnu posledicu Ljubav. Jer kada sve vidiš i doživiš u sebi i sebe u svemu, kada shvatiš da si ti sve i svako, i da je svako biće i svaki događaj samo tren u evoluciji Svesti – ne  možeš da ne voliš ono što jeste tvoje delo i tvoj deo: Svet kao izraz Svesti.

Kada voliš, sloboda ne može biti zloupotrebljena, a pitanje zloupotrebe se ne postavlja, jer Ljubav je strpljiva, ne gordi se, sve podnosi, sve dopušta i prašta – a Sloboda je samo izraz te Ljubavi.

Zato reči Sv. Avgustina predstavljaju krajnji, najsažetiji izraz veze koja postoji između Slobode i Ljubavi: “Voli i čini šta ti je volja!”, što znači: Voli i slobodno čini sve što iz Ljubavi izlazi, jer iz dobrog samo dobro nastaje i jeste. Tek sa podlogom Ljubavi, Sloboda dobija pun smisao i istinsko značenje.

Ljubav, Sloboda i Svest su Sveto Trojstvo Manifestacije: uzajamno zamenjivi i neodvojivi jedan od drugog, ovi principi su temelj Stvaranja i održavanja ovog Sveta. Jer, šta je svet, ako ne igra Svesti koja u Ljubavi i Slobodi stvara…?

*

POSTOJANJE

...

Postoji samo jedna Sloboda:

Sloboda od svakog straha.

Postoji samo jedna Radost:

Radost služenja i predaje.

Postoji samo jedna Ljubav:

Ona koja sve prašta i prihvata.

Postoji samo jedna Istina:

Ona koja se može čuti u Tišini.

*

P. Šumski

U Beogradu, 30.11.2016.


 

Copyright by Tomislav Trbojevic, 2010

toolbar powered by www.mit3xxx.de