B O L


...

Bol je armatura ego-identiteta.

Zlo je otelotvoreni bol razdvojenosti, odvojenosti od Istine onoga što u Istini Jesmo.

Bes i agresija koju ređe ili češće ispoljavamo u konfliktima sa najbližima, u odnosima sa roditeljima, partnerima, a naročito u patološkim vezama, izraz su neosvešćenog i nezaceljenog bola koji nosmo u sebi. Ono što nas vezuje i vraća u odnos bliskosti iznova i iznova, uprkos svim pokušajima da iz tog odnosa izađemo – najčešće su naša tela bola (toliko slična), pre nego ljubav. Naša tela bola traže isceljenje, olakšanje, prihvatanje, utehu, priznavanje i ljubav - ali ne u sebi (jer to nemaju), već kroz odnos, od drugog. Ali, umesto da se uzajamno leče, naša tela bola zadaju još bola kroz bes neshvaćenosti, neprihvaćenosti, povređenosti. Ona vrištanjem i agresijom žele da kažu: "Vidi me već jednom! Čuj me već jednom! Ne povređuj me više! Isceli me već jednom! Voli me već jednom!" Ali time samo stvaraju još veći odmak, još viši zid i osećaj odvojenosti, jer je dostojanstvo druge ličnosti time povređeno i traži poravnanje i način da se zakrpi kroz odmazdu i vraćanje duga po principu: “Oko za oko, zub za zub... “ To je logika ega.

.

Cela ta drama je u režiji "jadan ja" identiteta (ega) i njegovog tela bola koje je isto što i nesvesno: sve povrede, programi straha i nesigurnosti su u tom telu i njegovom energetskom polju koje nas nepogrešivo privlači jer se prepoznaje u drugom i traži lek prihvatanja, priznavanja i ljubavi... A to je upravo ono što na vrhuncu drame jedno drugom ne pružamo (i ne možemo da pružimo) jer smo poistovećeni sa tim jadnim, povređenim identitetom, gladnim ljubavi... Sve što tada kažemo (vrišteći) ili uradimo (kroz agresiju) je u funkciji njegove odbrane, njegovog samoodržanja i "krpljenja rupa" u slici koju ima o sebi - slici koja je narušena i ugrožena rupama koje ne može da podnese! To je bolest. To je negacija života. To je sva nesloboda poistovećenosti sa egom i njegovim telom bola... To je ono što treba da bude viđeno do dna, prepoznato, zagrljeno i isceljeno na Izvoru...

.

Bez isceljenja tog bola, samo ćemo se dalje povređivati u pokušajima da taj bol zacelimo kroz odnos sa drugim. U odnose ulazimo iz dva moguća razloga: ili imamo I želimo nešto da damo, ili nešto tražimo od druge osobe. Ako nosimo ogroman bol u sebi, tada je drugi naša potreba, potreba koja je u funkciji tela bola. Možemo da damo samo ono što imamo: nudimo bol i tražimo lek. Tako drugi postaje sredstvo isceljenja i ucelovljenja ranjenog i necelovitog identiteta. Drugi postaje upijač za naš bol…

.

Kao što nam iskustvo pokazuje, taj bol i taj identitet neće nestati ako okrenemo glavu na drugu stranu i ako ne gledamo u njega - jer je lažan. Nazvati ga lažnim – ne znači ništa. To je nešto što smo pročitali ili čuli iz usta Učitelja i lajfkouča. Ali, za nas je stvarno ono što osećamo i doživljavamo: a to je upravo bol. Um može da slaže i zaboravi. Ali telo pamti i nikad ne laže… Bol koji osećamo, koji nosimo u nesvesnom, samo će se pritajiti do prve sledeće prilike i ispoljiti u svoj svojoj silini u potrazi za priznanjem i ljubavlju, u potrazi za isceljenjem!

.

Kroz svaki konflikt (ispoljeni bol), kao i kroz potiskivanje bola, taj entitet bola postaje još jači. Podjednako ga osnažuju i negacija i identifikacija. I neće nestati dokle god ga ne prepoznamo, ne prihvatimo, ne priznamo, i ne zacelimo u sebi! To može da učini samo svetlo svesti koja ne sudi, već samo gleda, odražava i prihvata, bez suđenja i otpora.

*

Petar Šumski

11.03.2018.

 

Copyright by Tomislav Trbojevic, 2010

toolbar powered by www.mit3xxx.de