O odnosima Ljubavi i neljubavi


...

Kada se zagledaš u nešto blisko, toliko blisko da ti zaklanja ceo vidik, tad izgubiš perspektivu, izgubiš se u detaljima i od drveta ne vidiš šumu... Tada – udalji se i pogledaj oko sebe. Poveži se opet sa Celinom.
...

U odnosima ljubavi ne postoji „pravo vlasništva“, bez obzira na staž i uloženo vreme i energiju. Niko ništa drugom ne duguje. Niko nije dužan da drugome „briše guzu kada se drugi ukaki“. Niko nije dužan da se ponaša na ovaj ili onaj način i ispunjava bilo čija očekivanja. Ili postoji povezanost srca, prepoznavanje, poštovanje, poverenje i sloboda, otvorenost i iskrenost - ili toga nema. To je jedino merodavno: ako povezanost srca postoji – sve drugo po pravilu dolazi na svoje pravo mesto. Ako toga nema, sve drugo je nebitno: bilo koje očekivanje, ispunjavanje forme, pozivanje na pravo – sve to je laž koja se bori da opstane. Otuda bol, praznina, konflikt – od udaljenosti od Istine, od sukoba Istine Duše i laži uma koji se nameće i bori za opstanak.

Glas uma je laž. Izvor i podloga te laži je strah. U Istini je mir. U laži je seme i vatra konflikta. Ako si u miru sa sobom, u miru si sa drugim i svetom – jer si Istinit sebi i svetu. Ako si u sukobu sa sobom, i posledično svetom, laž (glas uma) još upravlja tvojim životom.

*

Ako je bol tu – i otpor stvarnosti je tu. Bol je dokaz dubokog sna, dubokog samozaborava. San se sudara sa stvarnošću. Posledica je – bol. Bol je stvaran, iako je uzrok, san – nestvaran. Bol je budilnik iz sna, poziv na buđenje iz sna u Stvarnost. Što je san dublji, bol je jači i buđenje u Stvarnost je bliže, izvesnije.

...

Svaki odnos se odvija u granicama sna. Kada se odnos završi, bol koji ostaje je naša nespremnost na (na)pustimo san, da se oprostimo od iluzije u koju smo verovali, koju smo gradili i u koju smo ulagali svoju energiju, vreme, život... Ono što se završilo, ono što je umrlo – je san, iluzija u koju smo verovali. Može li umreti ono što je Stvarno? Šta prolazi? Nestvarno, prolazno, san.

Kraj svakog sna je prilika: bilo za početak novog sna, bilo za buđenje u Stvarnosti, tamo gde bol ne može više prići (jer nema odvojenosti), tamo gde smo konačno slobodni od svake iluzije, pa i od svakog bola. Bol je poziv na buđenje iz nesvesnog sna u Stvarnost u kojoj možemo da sanjamo budni, i koju, prvi put, možemo da stvaramo svesno. A tada, u punoj Svesti, ko bi stvarao san pun bola?

*

Jesi li spreman/na prodati svoju slobodu za malo nežnosti?
Jesi li spreman/na dati u bescenje ono najvrednije – sebe – zarad tuđe ljubavi?
Seti se kada si prvi put odustao/la od sebe u strahu od užasne smrti napuštenosti?
Kada si sklopio/la sporazum sa sobom da ćeš sve učiniti i sve dati za osećaj privrženosti, topline, bliskosti...?
Seti se kada je osmeh žene, majke ili oca, postalo centar oko koga se okreće tvoje srce, kao suncokret, ili Zemlja oko Sunca?
Seti se kada su dodir, bliskost, toplina druge osobe postali tako dragocena hrana, da bez nje nisi mogao/la da živiš, da bez nje i danas veneš i umireš?
Tada si svoju moć predao/la drugome.
Tada si moć stavio/la u ruke drugog čoveka.
Tada si prodao/la svoju slobodu.
Tada si kupio/la ulaznicu za bol.
Tada si izgubio/la svoju nezavisnost.
Tada si izgubio/la samopoštovanje.
Bio/bila si dete i Ugovor je izgledao valjan, jer ti je sačuvao život.
Više nisi dete, a Ugovor je još uvek na snazi.
Dok je taj Ugovor na snazi, ti nemaš svu svoju snagu, jer ona zavisi od drugoga, onoga ko čak nije stavio ni potpis na taj Ugovor.

Ugovor koji si potpisao/la sa samim sobom:

„Moj život zavisi od drugog.
Bez drugog ne znam kako da živim.
Umreću ako drugi ode.
Sam ne mogu da opstanem.
Učiniću sve da drugi ostane sa mnom, po cenu samoporicanja.
Dodir, bliskost, toplina drugog bića – znače život i važniji su od hrane.
Ne smem da ostanem bez hrane života.
Prazno je i strašno biti napušten i sam.
Svet nije sigurno mesto.“

Kada ne bi bilo tog Ugovora, šta bi bilo sa mojim životom?

Ja više ne bih bio ovaj ja.
Ne bih više zavisio od tuđeg mišljenja, prihvatanja, poštovanja, „ljubavi“, prisustva...
Ne bih više morao da igram igru „dopadanja“, igru „jadan ja“, igru „žrtve i sudije“...
Ne bih se više kačio za druge.
Ne bih više živeo u strahu od osude, tuđeg mišljenja, napuštanja...
Ne bih se više pretvarao da sam ono što nisam.
Živeo bih svoj život, a ne tuđe priče.
Vratio bih svoju autentičnu snagu.
Bio bih stvaran.
Bio bih slobodan.
...

Vreme je za novi Ugovor.

*

Glad za bliskošću je podmukli ubica slobode, autentičnosti, radosti, hrabrosti, ljubavi, samopoštovanja...

Želja da sa drugim bićem ostvarimo bliskost, podelimo svoj svet (snove, znanja, iskustva, osećanja, radosti, život) je prirodna i zdrava, pod uslovom da ta želja nije toliko jaka da ide po cenu odricanja od sebe. A ta pretnja je uvek tu, ako jedna ili obe osobe u odnosu imaju duboki podsvesni strah od odbacivanja i napuštanja, utemeljen na gladi za ljubavlju i bliskošću, ako imaju uprogramiranu duboku nesigurnost u sebe, u spostvenu vrednost i sposobnost preživljavanja bez drugoga. Tada je gubljenje sebe u odnosu gotovo neizbežno: strah od gubitka drugoga (koji je izvor sigurnosti i života) jači je od cene koju moramo da platimo - gubitkom sebe.

Drugi, kome smo dali dozvolu-ovlašćenje da bude izvor naše sreće, postaje gospodar i tamničar našeg identiteta, naše snage, naše životnosti i slobode. Kada je strah od gubitka drugoga jači od straha od gubitka sebe, znači da je došlo do zamene identiteta u odnosu, i da smo svu, ili veliki deo svoje snage, projektovali na drugog dajući mu ključeve naše sreće i našeg života u ruke.

Zato drugog istovremeno i „volimo“ i mrzimo, zato smo stalno na ivici „blaženstva bliskosti“ i „pakla odvojenosti“, stalno u strahu od gubitka – jer nas drugi drži u šaci, jer smo mu nesvesno dali dozvolu da upravlja našim životom, našom srećom ili nesrećom. Zato u takvom odnosu zavisnosti postoji stalna potreba za kontrolom, posesivnost i ljubomora – jer naš centar sigurnosti nije u nama, već je projektovan i izmešten na drugoga. Drugi postaje centralna tačka našeg života, a to nas dodatno čini ranjivim, nesigurnim, uplašenim. Jer, šta ako drugi ode?

Zato u trenutku raskida, na kratko osetimo veliko olakšanje, dašak oslobođenja od okova koje smo sami sebi postavili (projektujući to, naravno, na drugoga).

Istina je da nas niko ne može zarobiti ili osloboditi do mi sami sebe. Svoju slobodu ili neslobodu čovek nosi u sebi, sa sobom.

*

Ta bazična nesigurnost i spremnost da se žrtvuje sopstveni identitet (autentičnost) zarad prihvatanja („ljubavi“) drugog čoveka, za sobom povlači sledeće programe samoporicanja:

1) Nizak osećaj samopoštovanja. Nepoštovanje sebe i drugih: drugi se vide samo kao sredstva za zadovoljenje sopstvene hronične potrebe-gladi za pažnjom, bliskošću, sigurnošću...

2) Nesigurnost stvara mentalitet gubitnika: „Sve što volim, kad tad će otići, nestati. Ono što mi je najvažnije, uvek izmiče“

3) Osećaj bezvrednosti, beznačajnosti: „Ako me ti nećeš - ko sam ja? Kome ovakav vredim? Kome sam dobar?“

4) Strah od odbacivnja vodi do samoporicanja i „glumljenja života“ umesto življenja.

*

Ko može da bude stvaran, autentičan, iskren - kada živi u senci straha od napuštanja, straha od života, straha od drugih, straha od osude i neprihvatanja? Koliko sam nestvaran, koliko ne-svoj bio i jesam – to ni sam ne znam.

Ko može da bude stvaran kada mu je um, utroba i svaka ćelija zatrovana parazitskim programom straha od napuštanja koji mrzne i parališe telo i misao, koji uključuje alarme svaki put kada se pojavi pretnja ostavljenosti u vidu drugog muškarca ili žene? Ko može da bude autentičan kada je kontrola stvarnosti, svake situacije, imperativ u cilju preživljavanja nesigurnog, prestrašenog deteta koje vapi za bliskošću, dodirom i pažnjom druge (voljene) osobe?

A „voljena“ je često, voljena, samo zato što tu duboku potrebu za dodirom i sigurnošću, bar na trenutke može da pruži i zadovolji... Nesigurni um se za te trenutke grčevito hvata, kao beba za majku, tražeći garanciju, tražeći sigurnostda će te potrebe i ubuduće uvek biti zadovoljene. Jer one su za to nesigurno dete, za taj program straha, pitanje opstanka. Zato svaka pretnja gubitka izvora dodira, pažnje, sigurnosti – mora biti otklonjena što pre, jer izaziva beskrajnu patnju, agoniju. Um je uvek oprezan, uvek na straži u cilju očuvanja teritorije.

Gde je tu prostor za opuštenost, radost, ljubav, slobodu, širenje... autentičnost?

Pa ipak se može reći da smo svi na nivou uma i njegovih programa, na neki način – autentični: autentično sjebani, autentično zarobljeni (neslobodni), autentično iskrivljeni... Svako na svoj način. Ali, to je samo autentičnost u okviru kaveza, neslobode. Šta je iza rešetki tesnog kaveza straha? Šta je život u slobodi od svakog straha? To je tek početak života. Hrabrost da se bude sam je tek prvi stvarni udah Života.

Udahni.

*

Zakoni Ljubavi:

Prvi zakon Ljubavi glasi: „Ne zarobi!“

Drugi zakon Ljubavi glasi: „Odveži se!“

Treći zakon Ljubavi glasi: „Pusti!“

*

Od čega Ljubav raste i cveta?
Od sebe same i svojih izdanaka: slobode, otvorenosti, radosti, dopuštanja, prepuštanja, prihvatanja, saosećanja, opuštenosti, nevezanosti, poverenja, nesebičnosti, davanja, bezuslovnosti, neograničenosti, nežnosti, poštovanja...

Od čega Ljunav vene?
Od straha i njegovih izdanaka: zatvorenosti, kontrole, vezanosti, grča, neopuštenosti, tuge, besa, sumnje (nepoverenja), sebičluka, neprihvatanja, grubosti, nepoštovanja, grabljenja, posesivnosti, ljubomore, mržnje, osude, krivice, nepraštanja, osvete, agresije...

*

Ne možeš voleti onoga od koga zavisiš, od čije ljubavi zavisiš. Ako sada možeš da me voliš, to je zato što više ne zavisiš od mene, od mog odgovora, od moje ljubavi, jer nisam jedini Izvor nade i ljubavi za tebe, jer nisi više onako vezan(a) za mene...

Svako vezivanje, svaka vezanost vodi strahu, a strah mržnji.
Svako odvezivenje vodi širenju, a širenje – ljubavi.

Samo slobodno, srce može da voli. Jer srce voli slobodu. Srce uvek ide tamo gde je Život.

...

Svaka slepljenost brzo uguši vatru, ma koliko ona bila velika na početku. Jer, potreban je prostor, potreban je vazduh da bi vatra gorela, mera bliskosti i udaljenosti. Taj prostor, ta udaljenost – to je poštovanje različitosti drugog, njegove privatnosti, njegovog unutrašnjeg sveta, njegovih iskustava, pogleda i težnji. Taj prostor daje život i trajanje bliskosti.

Pokušaj da stisneš bilo koje dve stvari preko granica njihovih oblika i elastičnosti: počeće da se odbijaju, otpor će rasti, i na kraju će se ili odbiti, ili slomiti. Fizičari kažu (i potvrdili su) da elektroni kruže na tako velikoj udaljenosti od jezgra atoma, da 99,99% atoma predstavlja prazan prostor! Ta udaljenost elektrona od jezgra i taj prazan prostor, održavaju stabilnost atoma i daju mu trajanje. Ako je atom, što na grčkom znači „nedeljiv“, 99,99% prazan prostor, koliko bi trebalo da bude prostora u našim odnosima da bi trajali?

*

KAKO…

Kako volimo naše kaveze…

Kako se bojimo Slobode.
.

Kako volimo naše predstave…

Kako se bojimo Istine.
.

Kako nosimo maske grubosti…

Kako se bojimo Nežnosti.
.

Kako grlimo naše patnje…

Kako se bojimo Radosti.

.

Kako gajimo naše iluzije…

Kako se bojimo Stvarnosti.
.

Kako čuvamo naše strahove…

Kako se bojimo Ljubavi.

*

P. Šumski

 

Copyright by Tomislav Trbojevic, 2010

toolbar powered by www.mit3xxx.de