P O S E T A

Jutros me je ponovo posetila Gospođa Smrt. Ni ovog puta nisam bio spreman da joj se predam, da odgovorim njenom pozivu koji je bio prilično glasan - već sam se opirao kao prase kada ga vode na klanje. Držao sam se Života kao beba majčine sise i Gospođa Smrt me je pustila, i ovaj put. Otišla je, ostavivši me njenom Bratu – Životu, do sledećeg susreta... Ali nije bila neučtiva i saopštila mi je nekoliko stvari, pre odlaska.
...

Životna energija svakog trena može da napusti telo, ako njom ne upravljaš svesno i odgovorno. Zato neguj i poštuj svoju energiju. To je prva lekcija koju mi je saopštila u našem kratkom susretu.
...

Druga: ako se tako grčevito držiš Života i voliš ga, nije li mudro da u svemu što radiš postaviš sebi ovo pitanje: „Služi li ovo što radim Životu, ili NeŽivotu?“ “Da li me to što radim oslobađa ili zarobljava?” „U šta usmeravam svoju energiju: u Život ili NeŽivot?“ Namerno mi je tako rekla: NeŽivot, jer je ova obična, fizička, telesna smrt, takođe u službi Života. To nije slučaj sa Duhovnom Smrću koja je NeŽivot.
...

Treće što mi je rekla: Prošlost je mrtva za tebe – umri i ti za Prošlost. U Budućnosti ti si mrtav, zasigurno, pa što ne bi umro i za Budućnost – sada? I šta ti ostaje, kada nemaš ni jedan trenutak više ispred sebe, kada je sve tvoje vreme za tobom, kada ti je sve oduzeto osim poslednjeg udaha i izdaha?
OVAJ TRENUTAK – SADA.
...

Kada sve prošlo moraš da ostaviš iza sebe, kada nemaš više ni trenutak budućnosti pred sobom, jedino što preostaje je OVAJ TRENUTAK. I šta je onda zaista važno u Životu koji toliko voliš? Gde je tvoja pažnja ako ne u OVOM TRENUTKU? U prošlosti koja je mrtva i živi samo u sećanju, u mislima, ili budućnosti koja nikad nije bila i koja živi kao projekcija uma samo u mislima... Kada ostaneš bez prošlosti i budućnosti, kada ostaneš bez IČEGA – sve što postoji i sve što imaš je SVEST OVOG TRENUTKA. To je Sve što Jeste. Jedina realnost, jedina izvesnost.
...

Jedino što te drži izvan domašaja Smrti je SVEST O SVAKOM TRENUTKU, U SVAKOM TRENUTKU. POTPUNO BUDNO PRISUSTVO. Na to me je njena poseta podsetila i naterala da se probudim za taj – za ovaj trenutak. Jedini trenutak u kome Ja Jesam, jedini trenutak Života.
...

Otišla je, ostavivši me sa ovom svešću. Sa neprocenjivošću svakog trenutka – jer svaki može biti poslednji. Jesi li spreman za njega?
...

Niko nikada nije dovoljno mlad za Smrt. Jer ovaj ples – Dame biraju. Jesi li spreman da odgovoriš pozivu na ples Gospođe Smrti?
...

Moraću da se naviknem na Njeno prisustvo, jer - vratiće se, znam. Ona je verna sestra svoga Brata – Života i verna saputnica svakoga od nas. Vratiće se, i možda neće prihvatiti svako moje odbijanje, svaki moj izgovor: “Nisam spreman, ne još!” Preko jednog neće preći. Biće to moj poslednji izgovor. I ona je, na kraju krajeva, Dama – a znate kakve su žene: ne vole da budu stalno odbijane i na kraju uvek nađu način da se slatko osvete i  dođu po svoje...
...

Samo da budem BUDAN kada dođe, i spreman za potpuno sjedinjenje sa Njom, za poslednji ples Života. Jer, kao što mi je rekla: Poslednji ples – Dame biraju.

*

P.Šumski

20.06.2018