Освит Нове Земље

...

Тог јутра свет је освануо окупан блиставом светлошћу првобитног

Сунца, примордијарном светлошћу Стварања. Светлост је била у свему

и прожимала све. Блистала је свака трунка прашине, сваки камен и

грумен земље, свака капљица воде, сав ваздух,  свака травка и

листић, свака грана и дрво, свака животиња, сваки човек, жена,

дете... Све је било просветљено двоструком светлошћу унутрашњег и

спољашњег Сунца: унутрашња светлост Божанске искре у сваком

човеку, сваком бићу и свакој ствари, ослобођена вела илузије, стапала

се са светлошћу Првобитног Сунца које је обасјавало преображени,

прочишћени, обновљени свет, Нову Земљу, чисту као првог дана

Стварања. Рај је опет био ту, где је промишљу Божијом првобитно

успостављен: на вољеној Мајци Земљи, датој Човеку, сину Божијем, на

чување, уређивање, неговање и сустварање... Потпуно обновљена,

Мајка Земља је блистала као предивни плави бисер кроз читаву

Креацију, кроз Сунчев систем и Млечни пут, кроз све галаксије

и све универзуме... Пробуђени и подмлађени Људи Новог Човечанства,

посматрали су предивну Креацију, потпуно свесни своје припадности

Створитељу и свог задатка у Вечности.

...

Окупани унутрашњом светлошћу Божије милости и Љубави, зацељених

и прочишћених срца, грлили су се братском и сестринском љубављу и

купали обновљени Свет енергијом Чисте Љубави и Радости Живљења

која је исијавала из њихових просветљених Срца... Човек се вратио у

Рај, у првобитно Јединство Створитеља и Творевине.

...
Све је озаривало и опијало човека: цвеће јарким бојама и облицима без

броја и хиљадамасуптилних мириса...; птице хорским појањем

цвркутавих арија и шаренилом перја...; вода жубором, одсјајима

светлости са површине и спектром дугиних боја које су се преламале и

одражавале у свакој капљици...; ваздух шумом лишћа у крошњама

дрвећа, благошћу додира и мирисима чисте Радости Живота који је

бујао на све стране... Лепота се простирала докле год је поглед допирао,

Лепота је била у свему и све је било Лепота. Лепота која је спасила

Свет, и Милост и Љубав Божија.

...

Тог јутра, свет се пробудио окупан блиставом светлошћу првобитног

Сунца, а човек је поново стајао у средишту Божије креације, окружен

својом браћом и сестрама по животу, биљкама и животињама, у

Љубави, у хармонији свих планова и свих царстава, потпуно

усклађених са Божијом вољом и стопљених са њом. Бог и Човек,

Креатор и Креација, опет су били Једно. У Свести пуног

препознавања, сваки пробуђени Син, свака пробуђена Кћи је опет

могла да каже: Отац и ја смо Једно!
...

Иза поцепаног вела илузије одвојености, остали су еони самозаборава –

заборављени.
...

Тако је било, тако јесте и тако биће.
Амин!

*
05.01.2020.