NEOBIČAN SLUČAJ BENDŽAMINA BATONA –

(i njegove posledice koje živimo)


...

Možda se još sećate filma Dejvida Finčera iz 2008. – „Neobičan slučaj

Benžamina Batona“ o bebi rođenoj sa retkom bolešću preranog starenja,

koja nekim čudom preživljava sopstveno rođenje i odrasta podmlađujući se

svakog dana... Film je dobio tri Oskara: za scenario, specijalne efekte i

sporednu žensku ulogu. Ali krenimo redom. Priča počinje 1918. godine u

Nju Orleansu, na dan završetka Prvog svetskog rata. Na porođaju Benžamina

Batona, majka umire, a otac, lokalni industrijalac koji se bavi proizvodnjom

dugmadi, zgrožen izgledom bebe-starca, grabi je iz kolevke pred punom

kućom posluge i lekara koji je bio na porođaju i trčeći ulucama grada

prepunog ljudi koji proslavljaju kraj rata, usput gonjen od lokalnog policajca

koji je spazio vrišteći zamotuljak u njegovim rukama – nekako stiže do

stepeništa staračkog doma i tu ostavlja bebu. Bebu pronalazi mlada Crnkinja

koja tu radi, prihvata je, daje joj ime Bendžamin i podiže kao svoje dete.

Beba odrasta od starca u prelepog mladog čoveka (Bred Pit) koji prolazi

ozbiljne životne škole, zaljubljuje se, odlazi na more, odatle u Drugi svetski

rat itd... U nekom trenutku u njegov život ponovo ulazi njegov otac, koji ga

kontaktira, prvo inkognito, da bi pred kraj života, već teško bolestan,

Bendžaminu otkrio svoj identitet i ostavio mu u nasledstvo sav svoj imetak.

Mnogo je još detalja ove priče koja traje gotovo 3 sata, no, postoji jedan

detalj koji, verujem, malo ko primeti, a koji celu priču čini apsurdnom jer

razotkriva iracionalne temelje na kojim ona počiva. Detalj koji promakne

većini ljudi, jer bivaju opčinjeni magijom i odvučeni tokom priče od samog

početka – od temelja priče postavljenih na pesku. A to je postupak oca koji,

iako viđen od bar 10 ljudi u kući gde radnja filma počinje, i kasnije

osvedočen od još mnogo više drugih (jer majka je na porođaju umrla a beba

– nestala) - taj postupak otimanja sopstvenog deteta i njegovog sklanjanja iz

života - prolazi nekažnjeno, a otac se nonšalantno pojavljuje u

Benžaminovim tinejdžerskim godinama i pokajnički počinje druženje sa

njim...
...

Kako je moguće da otac nije odmah uhapšen i zatvoren zbog mogućeg

ubistva bebe i otmice pred punom kućom svedoka? Kako to da se policija

nije dala u potragu i pronašla bebu? Kako...?
...

Ova analiza nema za cilj da ukaže na površnost i tankost scenarija koji je

dobio Oskara (površna civilizacija ili kultura površnost nagrađuje, što je

logično!), već ukazuje na nešto drugo: na detalj koji je svima promakao! Na

detalj koji nas je doveo ovde, u civilizacijski ćorsokak i lokalno, na nivou

Srbije, i globalno. Na detalj (ili detalje) ličnih života koji nama izmiču i

kojih smo potpuno nesvesni – a koji voze priču naših života u pogrešnom

pravcu jer je grade na temeljima od peska...

...

Ako smo ovde gde smo sada, i ako tim sada nismo zadovoljni – koji je to

detalj koji nam je promakao? Šta je to što smo prevideli? Koja je to laž u

koju smo poverovali, bez preispitivanja njene verodostojnosti? Šta je to što

je ugrađeno u temelje naših života i poimanja sveta, koje uverenje, koja

pretpostavka, koja je to cigla ili grumen zemlje umesto čvrstog kamena, i još

na pogrešnom mestu? Prepoznajemo li Veliku Laž u čijem kavezu živimo,

misleći da smo slobodni, svoji, autentični kreatori naših sudbina...?
...

Koliko je naš život zaista NAŠ, a koliko je još samo jedan neobičan slučaj

Bendžamina Batona (ili Trumanov šou), čiji je tanki scenario napisao neki

osrednji Holivudski scenarista za sve nas?

*
P. Šumski
22.01.2024.

 

Copyright by Tomislav Trbojevic, 2010

toolbar powered by www.mit3xxx.de