|
NEOBIČAN SLUČAJ BENDŽAMINA BATONA – ...
Možda se još sećate filma Dejvida Finčera iz 2008. – „Neobičan slučaj Benžamina Batona“ o bebi rođenoj sa retkom bolešću preranog starenja, koja nekim čudom preživljava sopstveno rođenje i odrasta podmlađujući se svakog dana... Film je dobio tri Oskara: za scenario, specijalne efekte i sporednu žensku ulogu. Ali krenimo redom. Priča počinje 1918. godine u Nju Orleansu, na dan završetka Prvog svetskog rata. Na porođaju Benžamina Batona, majka umire, a otac, lokalni industrijalac koji se bavi proizvodnjom dugmadi, zgrožen izgledom bebe-starca, grabi je iz kolevke pred punom kućom posluge i lekara koji je bio na porođaju i trčeći ulucama grada prepunog ljudi koji proslavljaju kraj rata, usput gonjen od lokalnog policajca koji je spazio vrišteći zamotuljak u njegovim rukama – nekako stiže do stepeništa staračkog doma i tu ostavlja bebu. Bebu pronalazi mlada Crnkinja koja tu radi, prihvata je, daje joj ime Bendžamin i podiže kao svoje dete. Beba odrasta od starca u prelepog mladog čoveka (Bred Pit) koji prolazi ozbiljne životne škole, zaljubljuje se, odlazi na more, odatle u Drugi svetski rat itd... U nekom trenutku u njegov život ponovo ulazi njegov otac, koji ga kontaktira, prvo inkognito, da bi pred kraj života, već teško bolestan, Bendžaminu otkrio svoj identitet i ostavio mu u nasledstvo sav svoj imetak. Mnogo je još detalja ove priče koja traje gotovo 3 sata, no, postoji jedan detalj koji, verujem, malo ko primeti, a koji celu priču čini apsurdnom jer razotkriva iracionalne temelje na kojim ona počiva. Detalj koji promakne većini ljudi, jer bivaju opčinjeni magijom i odvučeni tokom priče od samog početka – od temelja priče postavljenih na pesku. A to je postupak oca koji, iako viđen od bar 10 ljudi u kući gde radnja filma počinje, i kasnije osvedočen od još mnogo više drugih (jer majka je na porođaju umrla a beba – nestala) - taj postupak otimanja sopstvenog deteta i njegovog sklanjanja iz života - prolazi nekažnjeno, a otac se nonšalantno pojavljuje u Benžaminovim tinejdžerskim godinama i pokajnički počinje druženje sa njim... Kako je moguće da otac nije odmah uhapšen i zatvoren zbog mogućeg ubistva bebe i otmice pred punom kućom svedoka? Kako to da se policija nije dala u potragu i pronašla bebu? Kako...? Ova analiza nema za cilj da ukaže na površnost i tankost scenarija koji je dobio Oskara (površna civilizacija ili kultura površnost nagrađuje, što je logično!), već ukazuje na nešto drugo: na detalj koji je svima promakao! Na detalj koji nas je doveo ovde, u civilizacijski ćorsokak i lokalno, na nivou Srbije, i globalno. Na detalj (ili detalje) ličnih života koji nama izmiču i kojih smo potpuno nesvesni – a koji voze priču naših života u pogrešnom pravcu jer je grade na temeljima od peska... ... Ako smo ovde gde smo sada, i ako tim sada nismo zadovoljni – koji je to detalj koji nam je promakao? Šta je to što smo prevideli? Koja je to laž u koju smo poverovali, bez preispitivanja njene verodostojnosti? Šta je to što je ugrađeno u temelje naših života i poimanja sveta, koje uverenje, koja pretpostavka, koja je to cigla ili grumen zemlje umesto čvrstog kamena, i još na pogrešnom mestu? Prepoznajemo li Veliku Laž u čijem kavezu živimo, misleći da smo slobodni, svoji, autentični kreatori naših sudbina...? Koliko je naš život zaista NAŠ, a koliko je još samo jedan neobičan slučaj Bendžamina Batona (ili Trumanov šou), čiji je tanki scenario napisao neki osrednji Holivudski scenarista za sve nas? * |
Copyright by Tomislav Trbojevic, 2010