08. Buđenje života




Kaluđerske Bare, krajem marta

Reči najčešće nisu dovoljne da prenesu doživljaj. Nemoć reči, ponekad, ne može da premosti ni slika iako govori više od hiljadu reči. Punoća doživljaja mesta i trenutka može biti dostignuta samo punoćom Prisustva. Potpuno Prisustvo govori više od hiljadu slika. Rečima nedostaje boja, slikama mirisi, svežina vazduha, treptaji raspoloženja, šum povetarca u granama četinara, žubor vode što otiče tajno ispod debelih naslaga snega, rapavost i bliska toplota kore bora uz koju sam prislonio leđa dok udišem lepotu ranog prolećnog dana u okruženju planinskog pejsaža Tare. Samoizabrano desetodnevno izgnanstvo u predele jedva dotaknute divljine...

...

 

Šapat šume

Tiho je i bezljudno na Tari krajem marta. Sedim u letnjoj majci na osunčanom, toplom vresištu - ostrvcu oslobođenom zagrljaja beline. U krošnjama četinara pevaju vetar i ptice. Da okolno tlo nije prekriveno snegom, mislio bih da je leto. Zatvaram oči. Šuma oko mene diše šapatom Večnosti, dok topli vetar i žubor otopljenog snega najavljuju još jednu promenu u beskrajnom ciklusu godišnjih doba. Miriše probuđeni život uz pratnju hora senica. Rekvijem za odlazeću zimu i oda dolazećem proleću. Kada i poslednji cvrkut utihne, i poslednji detlić završi svoju perkusionističku tačku, najbučnija stvar koja ostaje u ovom utihlom predelu su moje nestišane misli i buka velegrada koja još uvek, kao pozadinski šum, odjekuje kroz spletove preopterećenih neurona. Taj šum, koji ne pripada ovom prostoru svete tišine, doneo sam sa sobom kao miraz u svojim ušima.

...

Negde, duboko u Večnosti, vodi se rat. Rat za Tišinu. Šum vetra u krošnjama četinara odjek je tog rata. Vetar samo prenosi vesti. Osluškujem: Hoće li stići do nas? Čija je pobeda?

...

Nešto dalje, na putu za Mitrovac, bivam zatečen potpunim odsustvom bilo kakvog zvuka. Put, probijen kroz jedan i po metar snega, je pust. Nikog osim mene. Kada stanem – sve stane. Ne čuje se ni jedna ptica. Nema žubora vode. I vetar kao da stoji u krošnjama četinara, osluškuje i čeka... Drevnost šume obraća se pažljivom slušaocu govorom tišine: savršenom tišinom ljudskog odsustva. Čoveku je možda potrebno ovakvo mesto. Ovom mestu - čovek nije potreban. Tek ovde shvatam koliko sam beznačajan. Moje prisustvo je samo slučajan incident. Ali gde su drugi stanovnici ovog prostora? Apsolutna tišina. Zastrašujuća. Bojim se, ako naglo udahnem ili izdahnem, čuće se do kraja sveta.

...

Govor vode

Stojim na obali potoka. Žubor vode mi nešto govori. Zvuči čudno poznato. Neko staro narečje, grgutavi ženski glas... Kao da prepoznajem reči, delove rečenica, čiji mi smisao, na kraju, ipak izmiče. Kao da je to nešto čega treba da se setim. Nešto davno, nekad prisno, a sada zaboravljeno. Pridružuju se četinari opojnim mirisom. Duša radošću i miljem odgovara na prepoznavanje. Smeh – tek tako – otima se iz grudi i grla... A onda, pogled u plavet neba, plavet koja nije od sveta koji poznajem... I bljesak sećanja na trenutak pre izgnanstva: ovde sam već jednom bio. Ne u ovom prostoru, već u ovom trenutku. Ovom sada. I ime tog trenutka, upisanog duboko u pamćenju ne samo mom, već celog čovečanstva - je Raj. Božanska Bašta koja nam je data da bi u njoj uživali, čuvali je i delili sa svim bićima koja u njoj žive. Vrt života i izobilja iz koga smo proterali sami sebe svojom glupošću, pohlepom, ohološću. Mišlju da ovaj svet pripada samo nama.

Na trenutak me zaboli prisećanje na nakaznost naših gradova, na bolesnički izraz fasada, ulica, zgrada i lica ljudi koji ih nastanjuju... Ovde, pored ovog potoka, pod ovim sunčanim nebom, okružen belinom snega i mirisom četinara, znam da je duša naše civilizacije bolesna i da njen kraj neće biti kraj sveta – već nas samih.

...

Veliki beli

Na putu kroz šumu, nasutom debelim zastorom utabanog snega, korak po korak, idem ka Dobrom Polju. Put naglo skreće u planinski usek. Iznenada, usek se širi, četinari nestaju i ustupaju mesto iznenađujućem prizoru: zaobljene ali strme strane doline kroz koju se put provlači, visoke 30-tak metara, prekrivene snegom, sa leve strane puta stvaraju dugački beli zid sa krestom snežnog nanosa na vrhu visokom oko 3 metra: veličanstveni snežni talas zaustavljen u trenu. Džinovski beli cunami smrznut u pretećem pokretu. Zastrašujući i bezopasan. U mešavini zadivljenosti, radosti i strahopoštovanja ostajem pred tim prizorom, dugo, dugo.  Nastavljam. Hodam kroz belinu koja me uzdiže u svetlost iza plaveti neba. Nestaje potreba za rečima i slikama. U ovom času sve jeste: TaRaj.

*

(Iz knjige: P.Šumski: Ljubav je život)

 



 

Copyright by Tomislav Trbojevic, 2010

toolbar powered by www.mit3xxx.de