31. Susreti sa sobom

 



Pucketanje vatre sa ognjišta.

Spori otkucaji sata.

Fijuk vetra u krošnjama:

Sveto trojstvo Tišine.

 

Šumarak, novembra 2008.

*

Možemo li stvoriti svet savršeniji od onog koji nam je poklonjen od Boga – Postanjem? Zar smo toliko oholi... glupi... zaslepljeni? Stvoreni smo savršeni, na Njegovu sliku i priliku. Kako ono što je krajnji izraz Božje promisli, Njegovo savršeno delo, može da zamisli nešto savršenije izvan sebe, izvan kreacije Oca, nešto što bi moglo nadmašiti umeće Tvorca? Sve je već u nama. Sve drugo – manje je od toga. Manje savršeno od nas i svega Bogom stvorenog. Zaigrana smo deca na obali nesvesna beskrajnog Okeana. Crtamo u pesku. Do prvog talasa...

Čovek ne može da nadmaši Tvorca, ni sebe samog – savršenog. Može samo da dostigne, da dobaci do sebe – od Tvorca zamišljenog. Da se seti i vrati svojoj prvobitnoj, savršenoj prirodi. I tu se sreće sa Ocem – u sebi. Tu borba završava, a počinje bivanje u Jednom. Ličnost umire u Jednom i rađa se kao Individualnost u Jednom.

Ni jedna misao, reč ili delo ne dobacuje do lepote Bivanja. Sve je odraz savršenstva: Tvorac u nemanifestovanom - Čovek u manifestaciji.

*

Zvon klepetuša.

Zuj muva.

Pesma zrikavaca.

Sveto Trojstvo Tišine.

*

Šta znači biti prisutan, biti u trenutku? Dopustiti sebi i svemu drugom, svemu što jeste, da bude tako kako jeste. Ne činiti ništa. Ne misliti. Ne govoriti. Biti u potpunoj harmoniji sa trenutkom, u tišini punog prisustva. Prazan sebe, prazan svakog suda ili namere. Čist u Postojanju. Disati – dopuštajući dahu da ulazi i izlazi. Čuti bez slušanja. Videti bez gledanja. Dodirivati Stvarnost bez dodira. Postići sve bez volje.

(Dok ovo pišem, sedeći na  ivici osunčanog šumskog puta, veliki crveni vilin-konjic sleteo je na vrh ove strane, tik uz moj levi palac, dodirujući ga prozračnim krilom. Glasnik koji kaže: «OK, tako je. Ali sad je dosta pisanja! Marš u bivanje!» )

*

Ja Jesam. Ništa drugo ne znam. Sve drugo je sporno. Um može da prevari, zavede. U svemu osim u prostoj činjenici: Ja Jesam. Toje sve što je potrebno za postojanje.

*

Šta znači bivati? Nastaniti telo. Biti u telu kao kod kuće, potpuno prisutan. Stanar u telu –život u kući.

Kakva treba da je kuća?  Dobro utemeljena, čvrsto sazidana, prohodna, čista, neprenatrpana, funkcionalna, skladnih proporcija, svetla, udobna za život. Suvišne informacije, prejaki čulni utisci, preobilna hrana – za telo su isto što i suvišne stvari za kuću: zatrpavaju je, čine neprotočnom i nefunkcionalnom, remete joj sklad i razdrmavaju temelje. Skromnost i umerenost su izvor sklada. Pročišćavanje, održavanje čistoće – izvor je ravnoteže i udobnosti, protočnosti i jasnosti. Za skladno sazdanu, čistu i neprenatrpanu kuću nije potrebna velika snaga za održavanje. Mera u svemu je izvor trajanja kuće.

*

Ako ja nisam gospodar svoga tela i svoga života – ko je? Svi drugi i niko. Moj život suštinski ne treba nikome osim meni. Drugi ga mogu manipulisati, koristiti i na kraju, kad im više nije ni od kakve koristi – ostaviti. Ja to ne mogu. Moj život je potreban samo meni i onom delu Stvarnosti za koji sam preuzeo odgovornost. Onim bićima koja, na nekom delu svoga Puta, bez mog prisustva ne mogu. Na kraju Puta, Duša polaže račun sama sebi, ne drugima. Nema drugih. Svako je ovde prvo zbog sebe, a tek zatim zbog svih drugih. Tako, ako si tu (prisutan) za sebe – možeš biti i za druge. Prvo nastani sopstvenu kuću da bi bio ravnopravan stanar Kuće Sveta. Kuće u kojoj smo svi zajedno – Jedno. Veliko Jedno koje je tu prvo zbog sebe, a ne zbog Velikog Drugog... I tako do kraja u Jednom – Jedinom. Od jedinstva u sebi – do jedinstva u Jednom. Kroz jedinstvo u sebi – do jedinstva u Jednom.

*

- Šta je to što možeš da daš drugom i dobiješ od drugog ako to već nisi dao sebi – šta god to bilo: energija, ljubav, prihvatanje, podrška, sloboda, radost, snaga, razumevanje, nežnost, čak i novac...?
- Ništa.
Ne očekuj od drugog ono što ti ne možeš da daš sebi. Nahrani prvo sebe. Ako to ne možeš, verovatno si beba u pelenama, imaš od 1 do 4 godine, i još čekaš da te neko podoji i nahrani kada si gladna, obriše i opere guzu kada se ukakiš...

Samo u stanju otvorenosti (kome prethodi opuštanje i otpuštanje) – možeš da primiš i daš. U stanju otvorenosti čin davanja i primanja su isto: protočnost energije u oba smera, poput disanja. Otvoren za primanje (snage, Ljubavi, energije...) ti dopuštaš Univerzumu da ti da ono što ti je potrebno – i postaješ davalac: stapaš se sa svojim većim Ja, proširuješ se i preko Univerzuma daješ sebi ono što ti već pripada: snagu, Ljubav, energiju, blaženstvo... Primanje je davanje sebi kroz otvaranje za Boga u sebi. Ako si zatvoren, u grču, ne možeš ni da primiš ni da daš. Opuštanje i otpuštanje grča su ključevi otvaranja. Tada ti sve dolazi. Univerzum te s ljubavlju prima i ugnježđuje u svoje okrilje. Tvoje Večno okrilje.

*

Da li želiš da učiš, ili želiš da u tvom životu sve ide glatko? Ako želiš da ide glatko – moraš da (na)učiš. Dokle god je tvrdo i rapavo, dokle god ne ide glatko, znači da još nisi naučio. Čime se postiže glatkoća drveta ili mermera? Šmirglanjem. Nešto tako glatko i fino postiže se tako grubim i tvrdim sredstvom. Nešto tako grubo i tvrdo kao šmirgla – daje nešto tako fino kao što je uglačani komad drveta ili mermera. Isto je i sa Dušom. Životne lekcije su šmirgla za Dušu i telo. Savršenstvo se postiže trenjem. Do uglačanosti jednog savršenog ogledala.

*

Ljubav je svuda: u nama, oko nas. Ako je ne vidimo, ne znači da je nema, da nije tu i ne čeka. Šta čeka? Da se otvorimo i primimo je, dopustimo joj da prođe u nas, kroz nas i bude u nama, sa nama, kroz nas... Preduslov za to je opuštanje i otpuštanje svega za šta se držimo, svih vezanosti, svega ličnog...

*

Početak svake uspešne ljubavne veze glasi: «Volim se!»

*

Strah od života i strah od smrti – dve strane istog novčića. Strah je samo jedan – i ima izvor u neviđenju celine, u iluziji dvojstva, kroz osećaj nedovoljnosti, necelovitosti. U jedinstvu Jednog – nema straha – jer nema odvojenosti. U Večnosti ne postoji razlika između života i smrti, jer nema smrti – postoji samo Život Večni koji se manifestuje na bezbrojne načine kao život i smrt, kao prolaznost, kao dva. Nema straha u Jednom. Strah uvek počinje od dva, od podele na Ja i ne-Ja. To je temeljna iluzija koja daje pokret svetu, koja pokreće postojanje u manifestaciji. Razlika je vetar postojanja u manifestaciji: razlika između Ja i ne-Ja.

Ukidanje te razlike u svetlosti Svesti je povratak u Jedno, u jedinstvo, u Večnost – u izvorno stanje Bića: nepodeljenost, celovitost. Dokle god se održava i potencira distanca između Ja i ne-Ja, točak sveta se ubrzava i udaljava iskru svesnosti od centra, od sebe-Jednog, od Istine: Ja jesam. I obrnuto: kada se svesnom odlukom, činom svesti, kretanje svesti umiri i točak sveta uspori do tačke mirovanja, do potpune tišine – sve(s)t se skuplja ka centru i vraća u izvorno Jedinstvo: Ja i ne-Ja stapaju se u Jedno.

Beskraj dvojstva u tišini postaje Beskraj Jednog. Izvor nepodeljen. Ono što jeste.

*

Šta je samospoznaja?

Samospoznaja je - Bogospoznaja.

Božja igra sastoji se u sretanju samog sebe na svim nivoima samozaborava i samoprisećanja (samospoznaje) kroz sve oblike postojanja u beskrajnoj kreaciji. Božja igra ukršta putanje ograničenih oblika na onom nivou sebe-svesnosti do kojih su u tom ograničenom trenutku vremena stigli, i malo po malo ih proširuje i uzdiže do pune samospoznaje njihove prave beskonačne prirode, do Bogospoznaje – Jedog Jedinog u Jednom: sebe u sebi.

*

Iz nezadovoljene čežnje za samim sobom, iz nezadovoljstva i  neispunjenosti sopstvenim životom, zavirujemo u tuđe živote kroz filmove, romane, tv-serije, žutu štampu, realiti i pozorišne predstave – tražeći samo jedno: ispunjenje. Želja za ispunjenjem i celovitošću pokreće nas na sve strane: ispunjenje te želje tražimo u novcu, kupovini i prodaji, sticanju i posedovanju materijalnih dobara, konforu, zabavi, avanturi, drugim ljudima, profesionalnim titulama i aplauzima na pozornici života, umetničkim delima i drugim produktima kulture... (To je izvor i pokretačka sila konzumerizma potrošačkog društva – preadresiranje duhovne gladi, unutrašnje praznine, na konzumaciju materijalnih dobara: uverenje koje smo nesvesno usvojili da se crna rupa egzistencijalne žudnje može popuniti unošenjem spoljašnjih objekata.) I čim dostignemo jedan predmet želje,  zasićeni, ali ne i i ispunjeni, upućujemo se ka drugom objektu želje, drugom izvoru zadovoljstva, verujući da ćemo njegovim dosezanjem dosegnuti ispunjenje, celovitost, mir, tačku ravnoteže... -ono što zapravo tražimo kroz sve bezbrojne objekte i oblike postojanja.

Ali to što tražimo nikada ne možemo dostići kroz sve te objekte izvan nas, jer se ispunjenje, radost, mir, celovitost – sve za čim istinski žudimo - ne nalazi u novcu, materijalnim dobrima i  drugim ljudima... To nije tamo, već na jedinom mestu gde ga ne tražimo, i poslednjem mestu gde ćemo ga potražiti – ovde, u nama samima... A čak ne ni tu, sve dok tražimo, jer nas sam čin traženja uvek pomera dalje od centra i drži na distanci od cilja čak i kada nam je cilj na dohvat ruke. Jer traženje je izjava Univerzumu: «Ja To nemam. Ja To nisam. To nije kod mene i u meni». Sam čin traženja sebe kroz bilo šta i bilo gde, pa i u sebi – predstavlja poslednju prepreku pronalaženju i stizanju kući. U nekom trenutku, da bi se stiglo, mora se potpuno odustati od svake potrage, predati i stati: «Ne znam! Predajem se! Neka bude volja Tvoja. Tu sam gde jesam. Neka bude ono što Jeste!»

U trenutku odustajanja, odricanja od dalje potrage – sve nam može biti dato i sve što jesmo prepoznato kao ono što je oduvek tu i što zauvek Jeste: «Ja Jesam!»

Kada kuću svoga bića ispraznimo od grozničave potrage uma (ega), tj. njEga samog (jer um je i tragač i potraga), ostaje ono što jeste iza buke uma, iza potrage – Božansko prisustvo u nama, Večni stanar u svojoj kući, u svemu što jeste.

Najveća opasnost za one koji su u stalnoj potrazi za odgovorima (sobom, Istinom, Bogom) – je ta što lako mogu da previde odgovor i kada im se ponudi i, prešavši preko njega a da nisu ni za tren zastali i uživali u blagoslovu, nastave dalje svoju grozničavu potragu. Toliko su se uživeli u ulogu tragalaca, da je potraga za njih postala hronična – kao bolest bez koje se život više ne može zamisliti – i nema tog odgovora koji će biti dovoljno dobar da bi tu potragu jednom i okončali.  Njihov um u potrazi za sobom samim, tj. oslobođenjem od sebe, traži još i još dokaza, što je siguran način opstanka na duge staze – ali ne i oslobođenja.

Zasićenje je tačka preokreta. Kada osetimo da više ništa od onoga što unosimo ne može da nam donese ispunjenje, mir i zadovoljenje, kada stvarnost izgubi ukus, jedino što preostaje je da stanemo i sve što smo uneli vratimo Svetu, da od onoga koji traži i uzima - postanemo davalac.

*


 

Copyright by Tomislav Trbojevic, 2010

toolbar powered by www.mit3xxx.de