17. Tamna noć duše



Prenadražena čula zatvaraju se pred agresijom svakodnevice – zatvaraju za stvarnost, za iskustvo, za emocije, protok energije - u strahu od bola povrede... I svet postaje suv, svakodnevica siva ili bezbojna, a život tvrd i bezukusan kao bajat hleb koji nije mogao ni da se ubuđa u odsustvu vlage, već se skupio, uvukao u sebe, otvrdnuo i okamenio...

Prezasićenost svime: sobom, drugima, okruženjem, svakodnevicom... Previše svega: senzacija, slika, zvukova, površnih dodira i reči... Premalo ljubavi. Nesvarljiva gomila utisaka. Inflacija značenja. Odsustvo dubine. Beznačajnost egzistencije svedene na ponavljanje rutine. Obilje koje vodi ispraznosti. Mnoštvo neželjenog i odsustvo željenog. Surogati emocija, suštine, pravih dodira, ljubavi, lepote, stvarnog iskustva, punoće življenja.

 

...

Ovaj dan je čitav život. Mirno je i beznačajno kao sedenje u tihoj i praznoj sobi. Kao život lutke u kartonskoj kutiji. Baš ništa se ne dešava: beznačajne reči, misli, brige, strahovi, planovi – svi beznačajniji jedan od drugoga - promiču vazduhom. Ništa me ne boli i ništa ne raduje. Ništa nema značaja. Ništa ne prianja za srce. Možda zato što nema Ljubavi? Ili zato što je sve baš tako kako jeste: beznačajno i prazno?

...

Možda je to zato što se nema šta više osvajati? Ili se nema s kim? Ili se nema kome dati? Ili sam neprimetno umro (u čekaonici života) prepustivši telo inerciji življenja? Ili je Velika Iluzija prevršila meru i raspala se u prah, urušila u sebe samu – ostavljajući za sobom samo ono što jeste: prazninu? Čak i da je sve tako, nemam pravo da bilo kome oduzimam njegovo pravo na iluziju, njegovo parče Patnje i Radosti.

...

Ako dođe Ljubav, ako dođe Opasnost, ako dođu Bol ili Smrt – sve će opet postati važno – jer tek između krajnosti, na oštrici nepostojanja, Život dobija na značaju i postaje vredan.

Ali večeras, u ovoj kutiji, za mene je sve završeno. Sedim u tihoj i praznoj sobi svesti, dok reka iluzije i bučno i bešumno protiče sa druge strane stakla – bez značaja.

Postoji li iko kome mogu nešto dati? Postoji li iko kome moje Postojanje znači Radost?

I dokle ponavljati uvek iste pokrete održanja života bez radosti, bez dodira, bez značaja i smisla? Bez poverenja u iskonsku dobrotu Sveta? U strahu od izražavanja Ljubavi koja čeka da se izlije i potopi svet bez granica?

*

Bliži se čas potpunog odustajanja od svega ličnog: volje, poseda, želja, ambicija... i potpune predaje i prepuštanja milosti i volji Božijoj. U tom trenutku, sva započeta ili završena dela, akcije, planovi – postaće potpuno izlišni, beznačajni i prozirni u svetlosti Jednog pred kojim ćemo stajati Licem u Lice. I jedino što će to Jedno od nas tražiti, jedino što će u tom trenutku biti važno, biće: da napravimo izbor, da odustanemo od svega što mislimo da jesmo, i Budemo ono što Jeste. Ili da ne budemo. Tada će moje srce reći: »Ništa sam Bože! Ti si sve što Jeste!« Za mene, to je jedina izvesnost.

...

Kako do izvora? Odustajanjem. Oduzimanjem. Odbacivanjem svega suvišnog. Pustinju duše u vrevi otuđenosti leče samo pustinje peska, vode i tišine. Praznina iz koje se rađa dah želje za Životom, ljubav prema Postojanju, čežnja za Bogom. Odbaciti sve beznačajno, sve što nije Ljubav – jer i Večnost je kratka za beznačajnosti – i od svoga srca načiniti gnezdo Božanske ljubavi. Upaliti plamen tišine i... Čekati.

*



 

Copyright by Tomislav Trbojevic, 2010

toolbar powered by www.mit3xxx.de