15. Um i Biće: Iluzija i Stvarnost




Nejasna slutnja, osećaj nedovoljnosti i nezadovoljstva stvarnošću koja mi se nudila kao

Jedina, bili su podsticaj na početak traganja za odgovorima na pitanja o smislu života.

Uvidi o prirodi uma i Bića - rezultat su te potrage.

...

Um i Biće

U šetnji šumom, od pozne jeseni do ranog proleća, možete ugledati iznenađujući prizor zelenilom prekrivenih stabala i krošnji, tada inače ogoljenog listopadnog drveća. Ta ostrva zelenila usred jesenjeg sivila ili snežne beline su biljke-podstanari koje parazitiraju na telima svojih domaćina, hraneći se njihovim sokovima i životnom snagom, čak i u periodu mirovanja vegetacije. Kao što bršljan ili imela parazitiraju na drveću, tako i čovekov um parazitira na Biću, Božanskoj suštini koja prebiva u svemu što postoji. Sklonite imelu ili bršljan, i ugledaćete stablo – osnovu bez koje ne bi mogli da postoje. Ako se stablo osuši, suše se i imela i bršljan. Ono što nadživljava čak i smrt drveta jeste princip, dah života. To je Biće. Uklonite um i ugledaćete to što Jeste. Biće je pre i posle uma, i opstaje čak i ako se stablo-telo osuši.

...

Koprena preko Bića

Um ne može da gospodari Bićem, iako na njemu parazitira. Da bi opstao u iluziji gospodara, um mora da stvori operativnog podanika – nešto što će mu vratiti odraz i biti potvrda njegove važnosti, njegovog postojanja kao gospodara. Tako um stvara ego, sopstvenu projekciju, dvojnika čija je uloga odbrana lažnih granica koju je um povukao oko svog poseda – tela i onoga što mu je u dometu: misli, reči, stavova, emocija, uspomena, želja, materijalnih poseda... Um, odnosno ego, «prisvaja» telo i hrani se njegovom vitalnom energijom.

Um je tek senka Bića, a ego – prva linija odbrane uma. Ego, sa svojom zaštitnom funkcijom je idealizovana, lažna slika «sebe», kopija falsifikata. Tako jedna senka (um) stvara drugu senku (ego) da bi potvrdila sopstveno postojanje. U kući punoj iskrivljenih ogledala, u bezbroj odraza, um stvara iluziju koja zamagljuje ono što Jeste: Jedinu Stvarnost, odnosno Biće.

...

Kreativnost uma i Bića

Kreativnost uma je površinska i u poređenju sa kreativnošću Bića – sasvim mehanička. Um je mašina za četovanje (brbljanje). U većini slučajeva, ljudi su nesvesni robovi neprekidnog mentalnog procesa – unutrašnjeg monologa koji je 90% iracionalan, neefikasan, suvišan i štetan, jer troši životnu energiju i telesnu vitalnost na samoodržanje sopstvenog toka.

Um je lopov: on prisvaja postignuća Bića, veličajući tako lažnu predstavu sebe samog: njegova sopstvena postignuća nedovoljna su za održanje predstave o samovažnosti, vrednosti i veličini. Tako nastaje duhovni ego ili gordost: hipertrofirani ego koji se hrani duhovnim postignućima i uvidima utemeljenim na dodiru sa Bićem, što je čest slučaj kod umetnika i onih koji se bave duhovnim praksama. Sve istinski vredno, sve u Univerzumu koji nas okružuje, uključujući i sva ljudska dela koja nadživljuju vekove, došla su od Bića, plod su božanskog nadahnuća i kontakta sa Bićem.

Um uvek barata onim što poznaje: iskustvima i informacijama iz prošlosti, skače sa jedne na drugu misao po sistemu slobodnih asocijacija i vidi samo deo slike. Slika Celine izostaje jer je umu ona nedostupna. Celina je od Bića i dostupna je samo Biću. Um je talasić. Biće je Okean.

...

Destruktivnost uma

Baš kao i vatra i voda: um je dobar sluga, ali loš gospodar. Um i telo su savršeni alati, ali tek u rukama pravog Majstora. Odrođen od suštine Bića, um se nameće kao lažni vladar navlačeći na sebe masku sveznajućeg, narcisoidnog Ega kome nije ništa sveto, ništa drugo važno osim samoodržanja privida sopstvene važnosti i potvrde sopstvene sve(ne)moći.

Ako izuzmemo prirodne katastrofe, um je najveći masovni ubica i samoubica. Svi zločini dogode se prvo u umu, pa tek zatim u realnosti. To se odnosi i na zločine prema sebi. Gde nastaju odluke o autodestruktivnom ponašanju: pušenju, konzumiranju alkohola, droga i neadekvatnih količina nezdrave hrane? U nesvesnim delovima uma. Kada um, zamišljen od Bića kao dobar sluga, veštinom vrhunskog opsenara zamagli svest i proglasi se za Gospodara, žrtva te iluzije postaje fizičko telo, odnosno Život sam. Od podivljale misli, podivljaju ćelije tela! Telo je moneta za potkusurivanje bolesti uma.

Razulareni um, konj bez kočijaša (Bića), upravlja kočijom (telom) kako mu se prohte. Tada i život i smrt postaju stvar slučajnosti, slepe sudbine, jer se hir uma ne može predvideti, a sloboda izbora ne postoji. Sloboda izbora moguća je samo u punoj svesti koja je izvan uma, u domenu Bića – tj.čistog postojanja. Dok je um na slobodi, Biće je u lancima.

Metastaza uma vodi u ludilo, bolest i smrt. Misao je otrov samoubilačkog uma. Haotičan, grozničav svet koji smo stvorili i u kome živimo, prepun svakakvog zagađenja i pretnji, produkt je upravo takvog uma: u prirodi takve disharmonije nema. «Um je najveće uporište za bolesne želje (...) i on zapliće čoveka u mrežu, načinivši ga pticom uhvaćenom u zamku, uzdrmanog strahom, stvarajući drhtaje u njegovom srcu i zbunjujući njegovu inteligenciju.» (Babađijev ključ za sve bolesti)

...

Nesigurni kontrolor

Siguran znak da je tiranski um preuzeo kontrolu nad vašim životom je dominacija negativnih emocija i stanja: strepnje, brige, uznemirenosti, nepoverenja i straha, crnih, pesimističkih misli, besa, osude, usamljenosti, malodušnosti, osećaja uskraćenosti i frustriranosti, pojava nesanica... – što je praćeno iscrpljenošću (mentalnom i fizičkom) i padom vitalnosti i elana.

Nasuprot tome, Biće se ispoljava kroz prihvatanje života u svim njegovim aspektima, ljubav i saosećanje prema drugim bićima, mir, radost i zahvalnost, celovitost i ispunjenost, emotivnu stabilnost – centriranost, visok životni i radni elan i kreativnost.

Spasenje života iz kandži iluzije razularenog uma, moguće je samo činom posvećene, dosledne pažnje, posmatranjem i smirivanjem tog istog uma do utihnića, do Tišine iz čije dubine izranja Biće: ono što jeste u osnovi, pre i posle uma. U drevnim svetim spisima, Upanišadama, rečeno je: «Kada su pet čila i duh mirni i kada misleći intelekt miruje, počinje najviši put.« Meditacija u pokretu ili miru, tihovanje, svesno disanje, pevanje svetih pesama ili mantri, posvećeni rad do samozaborava – sve su to sredstva, mogući putevi povratka Biću - Bogu u čoveku, i iskonskoj Radosti Postojanja.

Takođe, boravak u prirodi može nas dovesti u kontakt sa našim Bićem, onim što jesmo izvan imena, uloga i oblika. Tišina i spokoj oko nas, podržavaju i bude iste kvalitete u nama. O tome, u knjizi «Tišina govori», Ekart Tol kaže: «Samo kada vaš bučni um utihne možete da se povežete sa prirodom na jednom dubokom nivou i da odete iza osećanja otuđenosti koje je proizvelo prekomerno razmišljanje. Razmišljanje je stupanj u evoluciji života. Priroda postoji u nevinoj mirnoći koja je prvobitnija od nastanka mišljenja. Drvo, cvet, ptica, kamen – svi su oni nesvesni sopstvene lepote i svetosti. Kada čovek postane spokojan, on odlazi iza mišljenja. Tamo, u smirenosti iza mišljenja postoji jedna dimenzija spoznaje, svesnosti.

Priroda vas može dovesti do te smirenosti. To je njen poklon vama. Kada je opažate i kada joj se pridružujete u polju mira, to polje postaje prožeto vašom svesnošću. To je vaš dar prirodi. Kroz vas priroda postaje svesna same sebe.»

...

Iluzija posedovanja

Zamislite dve grinje koje negde na površini vaše kože vode rat za teritoriju: svaka tvrdi da je taj kvadratni santimetar kože, tj. vas, baš njen i to dokazuje silom, a da ih vi niste ni svesni! Tako se ponaša i većina ljudi u odnosu na planetu Zemlju, ograđujući prostor i boreći se za posed nad nečim što je beskrajno veće od svakog od nas pojedinačno i svih ljudi zajedno, i što nas sve hrani i kao temelj, u Univerzumu i postojanju održava.

Vezanost za posed je još jedna od prevara uma i jedna od najvećih prepreka za ulazak u Carstvo Božije. Hrist je to nedvosmisleno rekao: »Lakše je kamili proći kroz ušice igle, nego bogatome ući u Carstvo Nebesko!» A narodna poslovica kaže: «Zalud mi je biser kad mi grlo davi!»

Čoveka od Boga odvajaju i za ovaj materijalni svet vezuju dva poseda: posed sačinjen od materijalnih dobara i ego posed – vezanost za lažnu predstavu o sebi. Oba poseda izvor su strahova i briga. Oba su povezana sa mogućnošću gubitka. Oba nas izbacuju iz sadašnjeg trenutka i ubacuju u ja-prošlost ili ja-budućnost: gde/ko sam bio, i gde/ko ću biti? A život je samo Sada. Vreme kao projekcija uma je iluzija. Stvarno je samo Sada.

Dokle god smo vezani našim materijalnim posedom i psihološkim vezama, tj. ambicijama za ovaj svet – Večnost, tj. Život Večni u sadašnjem trenutku – nam izmiče. Vreme je klopka uma. Bez bezbrižnosti i prepuštanja, nemoguće je ući u Carstvo Božje koje je Sada.

...

Iluzija vremena

«Moraš! Požuri, nećeš stići!» Ko to mora? Kome se žuri? Biću? Ne, jer ono je večno. Biće je samoispunjeno Savršenstvo. Ono prebiva (Jeste) u nepomućenom miru samosvesti, ljubavi i radosti.

Ko onda stvara žurbu i paniku? Um. Um je taj večno nezadovoljni perfekcionista sa bičem misli kao sredstvom prisile. Telo se opire tim zahtevima na sve načine - sve do bolesti i smrti, jer je pod konstantnim pritiskom stresa koji nastaje u odnosu na projektovane ciljeve uma koji su u vremenu i najčešće suprotni potrebama i mogućnostima tela i u neskladu sa istinskim težnjama Bića!

Um nikada nema vremena, nikada ne dostiže ispunjenje, mir, trajnu sreću – jer živi u vremenu. U prošlosti uvek ima razloga za žajenje. Gotovo nikad u sadašnjosti. U budućnosti gotovo uvek ima razloga za strah. Gotovo nikad u sadašnjosti. Sutra je uvek Tamo. Sada je uvek Ovde. Ako nisi sada – nisi ovde, nisi nigde! Ako nisi sada, nikada nećeš Biti – jer samo sada Ti Jesi. Sutra - ti nisi. Nema garancija. Biće ne postoji u vremenu. U vremenu postoji samo igra lažnih odraza, igra senki. Biće je Bezvremeno. To je Život Večni, za razliku od života u telu koji je prolazan, jer je samo san koji sanja Biće. Um živi u vremenu. Biće prebiva u Večnosti.

Mir, radost, savršenstvo, bezgraničnost prostora i vremena – dostupni su samo u stanju Bića, odnosno u Večnosti.

...

Akcija i reakcija

Akcija dolazi iz stanja smirenog, stabilnog uma. Reakcija iz neravnotežnog, odbijajućeg ili privlačećeg uma. Akcija je stanje neuslovljenosti averzjom i privlačenjem, dok je reakcija uvek psihološki uslovljena: odgovor uma motivisan strahom.

...

Otpor i prihvatanje

Kontrola i odbrana su osnovne funkcije ega. U toku večne promene, iz trena u tren, jasno je da je ego osuđen na trajnu strepnju i frustraciju. Jer Stvarnost je nemoguće ograničiti i trajno kontrolisati, svodeći je na potrebe ega. A frustrirani, nezadovoljni ego je opasan: ako se okrene ka spolja – uništava druge, ako se okrene na unutra – postaje autodestruktivan.

Biće je uvek u «Jeste». Ego je uvek u «nije». Jer da bi opstao u svojoj lažnosti, ego mora da negira Biće, odnosno Stvarnost. Priznavanjem i prihvatanjem lažnosti – dolazi do čudesne transformacije. Laž opstaje samo u otporu, u poricanju onoga što Jeste. Priznata i prihvaćena – laž postaje Istina, Stvarnost sama. U svetlosti svesti, u svetlu svesnog prihvatanja, čak i laž postaje Istina ovog trenutka – ovog Sada koje je sve što Jeste. U punoj Svesti, sve ima ukus Boga, miris Blaženstva. To je Stvarnost: tačka transmutacije, Život Večni u kome se sve dešava.

Prihvatanje je ključ Stvarnosti, ulazak u Istinu onoga što Jeste. Viđenje – umesto neuviđanja; prepoznavanje – umesto ne-prepoznavanja; priznavanje – umesto negacije; prihvatanje – umesto odbacivanja. U prihvatanju nema otpora, osude, potiskivanja, negiranja – nema opiranja Stvarnosti. Pošto nema opiranja - Stvarnost je samo to Što Jeste. Energija se ne troši na otpor onome što Jeste, već netaknuta, osnažena prihvatanjem, može da se usmeri u pravcu pozitivne promene stanja, ili za prosto, radosno bivanje u Stvarnosti.

...

Put ka Jedinstvu

Um opstaje samo u iluziji odvojenosti, u stanju ega gde postoji «ja» i «ne-ja», «ja» i «sve drugo» u stalnom konfliktu, opoziciji, strahu od povrede i gubitka poseda. Smrt ega um doživljava kao sopstvenu smrt: smrt tela i sveta, jer iluzija je jedini oblik postojanja za koji um zna – toliko snažna, da veruje da je ona Sve. Ali nije Sve. Biće koje ostaje u pozadini, u tišini, kao svedok – preživljava smrt uma-ega, kao i smrt tela. Besmrtna samosvest, najsuptilniji oblik postojanja u osnovi svega – stapa se sa Pozadinom (Osnovom) od koje nikada i nije bila odvojena. Biće je beskrajno i besmrtno. Zato u stanju Bića nema straha.

Sve stvoreno, sve što postoji, od najsuptilnijih oblika energije-svetlosti, do najgrubljih materijalnih stvari pojavnog sveta: minerala, biljaka, životinja, ljudi – sve je izraz i ispoljavanje Ljubavi, odnosno Bića. Biće i Ljubav su jedno. Jedno je sve što Jeste. Materija je oblik zgusnute energije. Energija je forma svetlosti. Svetlost je Ljubav. Sve što postoji, svi oblici, samo su forme Ljubavi. Čak i kada toga nisu svesne, kad obitavaju u senci samozaborava, one to jesu.

Patnja je posledica razdvojenosti od Istine, čežnja tela-života za Jedinstvom, čežja Bića za samim sobom. Intenzitet patnje ukazuje na dve stvari: na stepen odvojenosti i rastuću svest o neodrživosti odvojenosti. Pred zoru je najmračnije. Patnja je budilnik Bića, nagoveštaj osvita svesti. Treba istrajati i ne dozvoliti lošem gospodaru (umu) da odseče granu na kojoj sedi.

Sva suština oslobođenja (prosvetljenja) je u tome: odbaciti iluziju uma i ući u Stvarnost Jedinstva. Tek tada život postaje Život: jer bivanje u Stvarnosti daje slobodu svesnog izbora koja pre toga (pre probuđenja) - nije moguća. Život je Stvaran Život samo ako je svestan i slobodan.

...

Bivanje u Ljubavi

Za razliku od patnje odvojenosti, Ljubav je stanje jedinstva sa sobom i svime što postoji. Kada si u stanju Ljubavi, odnosno Jedinstva ili Bića – i sve što postoji u skladu je sa tobom koji Jesi: Jedinstvo je uvek sveobuhvatno – jedinstvo sa svime ili celovitost. Nema ničeg drugog. Nema odvojenosti. Nema parcijalnog jedinstva. Jedinstvo je ili potpuno – ili nije Jedinstvo.

Svrha našeg postojanja je da spoznamo sebe kao Biće, kao večni izvor Ljubavi, učvrstimo se u tom stanju i služimo jedni drugima, svim bićima i celokupnom Postojanju. Služenje, odnosno davanje, je suština Ljubavi. Oblici služenja mogu biti različiti, ali je suština posvećenosti, odnosno Ljubavi – ista za sve. Služiti - ne samo našim ego prohtevima i na egu izgrađenim ličnostima i različitostima, već, prihvatajući različitosti, služiti onome što je u osnovi isto i zajedničko svima: Životu i Biću. Tek u viđenju suštine, u prihvatanju jedinstva i nerazlikovanju, bezuslovna Ljubav i bezuslovno služenje su mogući. A Ljubav je ili bezuslovna – ili nije Ljubav.

...

Istina - put do Ljubavi

Kako stići do stanja bezuslovne Ljubavi? Preispitivanjem, iskrenošću prema sebi i

drugima, negovanjem ljubavi prema Istini i stavljanjem Istine na prvo mesto. 2)

Jer samo u Istini - Sloboda je moguća. Jer samo u Slobodi – Ljubav je moguća. Samo

u Ljubavi – Radost je moguća. Samo u Radosti – Život jeste Život.

Ljubav bez Istine, Slobode i Radosti – je puka sentimentalna apstrakcija.

Sloboda bez kvaliteta Istine, Ljubavi i Radosti - puka je apstrakcija.

Radost bez Istine, Slobode i Ljubavi -  nemoguća je.

Život bez Istine, Slobode, Ljubavi i Radosti – nije Život.

A Istina sama ne može da postoji a da se ne ispolji kao Ljubav, Sloboda i Radost – jer to je

suština postojanja: sve to zajedno je Dobro, sve to jeste Bog.

Ali, šta je Istina? Svest o Stvarnosti. Svest o onome što Jeste iza reči, pojava, imena i oblika. Čista, nepodeljena Svest. Svest jedinstva i međuzavisnosti svega: od najsitnijeg delića atoma, od ćelije i jedinke – do Univerzuma; od najgrubljeg oblika materije – do najsuptilnijeg daška energije. Potpuni, nepodeljeni doživljaj Svejedinstva na nivou Bića.

...

Prihvatiti sebe

Ljubav prema drugima i svetu, počinje ljubavlju prema sebi. Nemoguće je voleti drugog, a ne voleti sebe. Nemoguće je služiti druge iz nezadovoljstva sobom. Ako si prestrog sudija sebi, neblagonaklon i nezadovoljan, to isto projektuješ i na okruženje koje doživljavaš kao produžetek tvojih potreba za ispunjenjem, zadovoljstvom, ljubavlju, savršenstvom...

Sudeći sebi – odbacuješ sebe neprihvatanjem. Sudeći sebi i drugima – odvajaš se od toka stvarnosti, podižeš ogradu od bodljikave žice na putu svog života, i tvoj hod kroz život postaje bolan.

Iskrenost je početak puta isceljenja. Zavoleti, prihvatiti sebe je prvi korak ka prihvatanju sveta i Ljubavi prema svetu. Drugi put ne postoji. I put molitve i milosti probuđenja, gde se događa integracija sebe i sveta u celinu Jednog, pretpostavlja iskrenost i predaju. To je trenutan i simultan proces ucelovljenja: čin ljubavnog spajanja u sopstvenoj prirodi Božanskog koji ne zavisi od naše ego-volje, već od Božanske milosti i naše spremnosti i otvorenosti da joj se bezrezervno prepustimo i predamo.

...

Procvat Bića

Ljubav i smeh. Nežnost i radost. To su stvari koje mogu preobraziti svet. Jer kada su one tu, tu je i Biće, tu je svesnost, tu je Bog. Ljubav i radost su izraz svesnosti prisustva Božanskog. Ako nema smeha, ako nema Ljubavi, ako su tu strah, gnev, briga, tuga, agresija – tu je ego vladar. Laž je gospodar, Istina je odsutna. Biće nikada nije destruktivno. Kako se može biti destruktivan u blaženstvu, u nežnosti i radosti, u ljubavi i smehu? Jedino što u prisustvu Bića biva uništeno je iluzija, laž. Jedina stvaralačka smrt je – smrt ega. U smrti ega, Biće se rađa, procvetava.

Kako kaže Ošo: «Ego je najveće ropstvo, jedini pakao za koji znam. (...) Da bi bio jedno sa univerzumom, ti moraš da nestaneš, a pustiš postojanje da bude. Jednostavno moraš da budeš odsutan, kako bi biće bilo prisutno u svojoj celovitosti. Kad kažem da moraš da nestaneš da bi shvatio ono krajnje, ne mislim na tebe; mislim na ono što ti nisi. Mislim na tebe kakav misliš da jesi. Ja koje spoznaješ kada si jedno sa postojanjem, nije tvoje staro ja. Ono je bilo tvoja ličnost - a ovo je tvoja individualnost. Ono ti je dalo društvo, a ovo je priroda, stvarnost, dar postojanja.»

Ego je proizvod i instrument održavanja društva kakvo sada jeste: društva sa svojim institucijama, zakonima, hijerarhijama, sredstvima represije – vojskom i policijom; društva zasnovanog na pohlepi i strahu od drugog; društva ne-jedinstva, društva podele. A podela u društvu samo je izraz podeljenosti u čoveku, izraz njegove odvojenosti od sopstvene Prirode, od Postojanja, tj. Bića. Društvo je savršen odraz stanja čovekovog Uma i prava mera prisustva ili odsustva Bića.

...

Služenje svetu

Zaboravi na sebe, na svoje malo ja – i stigao si do svoje suštine. U tom trenutku, svi strahovi će nestati. Kako da zaboraviš? Služenjem drugima, služenjem Stvarnosti. Budi ceo u jednom – u samozaboravu služenja, u pregoru davanja, bez očekivanja da dobiješ bilo šta zauzvrat. Daj se 100% i ne traži ništa. U tom davanju ti postaješ ono što jesi i postojiš kao Ono što Jeste: Beskonačni Davalac i Stvaralac. To je Bog. To je sve što Jeste. Sve drugo je iluzija – san koji sanja um.

Kako služiti, kako se dati? Radosno, svesno, slobodno, u Ljubavi. Pre donošenja bilo koje odluke, dobro je da se zapitamo:

Da li je moj izbor izraz Ljubavi ili ne-ljubavi?

Da li služi Stvarnosti ili iluziji?

Da li služi Životu ili ne-životu?

Da li me oslobađa ili zarobljava?

Da li moje zadovoljstvo nekoga povređuje, ugrožava?

Da li to služi još nekome ili nečemu, osim ličnom zadovoljenju?

Da li to što činim oslobađa drugo biće ili ga drži u iluziji i patnji?

Kada uđeš u stanje ne-uma, odnosno Bića, ova pitanja postaće suvišna.

*

Napomene:

1) “Nema ničeg lošeg  u  osuđujućem umu. Njegova  sposobnost da procenjuje i  bira  je važan deo  inteligencije koju mi, kao ljudska bića, koristimo radi sopstvene bezbednosti i  preživljavanja. Problem je u  tome što  je njegov  uticaj postao disproporcionalno velik u  našem  svakodnevnom životu  i  što on nikada  neće  da se umiri! Pažljivim i  strpljivim istraživanjem, uviđamo njegovu hiperaktivnost u pravom svetlu i vraćamo tu diskriminativnu funkciju tamo gde joj je mesto. Šta god da se događa, doživljavamo  to  sa punom  pažnjom, smireno i sa dozom blagonaklonosti. U  svakom trenutku, kada sagledamo osuđujući um ovako objektivno – onakvog kakav jeste  – mi ujedno pročišćujemo i naš osnovni pogled na sam život.”

Ađan Munindo

...

2) Veliki duhovni učitelj iz Indije, Šri Aurobino, smatrao je da je um najviši dosad postignut izraz u evoluciji, ali nije najviše što je moguće ostvariti. Iznad uma je Superum, Istinska svest, koja je u svojoj prirodi samosvesna svetlost i snaga Božanskog znanja. Tako je um neznanje u traganju za Istinom, a do nje se stiže samo otvaranjem većoj, Božanskoj svesti.

*

(Iz knjige: P.Šumski: Ljubav je život)



 

Copyright by Tomislav Trbojevic, 2010

toolbar powered by www.mit3xxx.de