07. Održivi razvoj



...

Ni sve gore posjeci, ni bez drva doma dođi!”

*

»Imam plac sa nešto voćaka, malo obradive zemlje, štalu i par krava. I poneko tele, kad prispe. Tu  su i moja žena i dvoje dece. To je, uz kuću i ove ruke, sve što imam. Svake godine kada voće sazri oberem plodove, jedan deo odvojim za sebe i porodicu, ostatak odvezem na pijac i prodam. Prodam i mleko kad pretekne. Kad prispe tele, prodam i njega. Bude taman za osnovne potrebe i još malo preko. Tako ekonomski opstajem godinama. Ali ove godine, vidim, prvi komšija podigao kuću na tri sprata. Ej, na tri! I još kapiju sa lavićima i labudovima... I ja bih želeo da imam takvu kuću. Ali otkud mi pare? Mogao bih da prodam krave, ceo rod voća, ma i voćnjak: da isečem i prodam drva ili sa sve zemljom... E, tad bih imao taman za prizemlje i prvi sprat. A možda i za pod krov ako bih malo prištedeo na meterijalu i sve svojim rukama uradio... Ali bre, od čega posle da živim ja i moja nejač, šta da jedem, od čega da se obučem...?« - tako, u nekoj idealnoj situaciji, razmišlja prosečan Srbin iz nekog od prigradskih sela...

 

...

Svojim nedomaćinskim ponašanjem poslednjih sto godina, naročito poslednjih pola veka, poneto čudom ubrzanog tehnološkog razvija, perspektivom enormnih profita, napretkom nauke i rastom životnog standarda - Čovečanstvo se na početku XXI veka našlo u sličnoj situaciji i dilemi kao i ovaj naš virtuelno-realni zemljak sa početka priče: Da li da uništim ovo što je ostalo od Planete da bih još jedan dan uživao u iluziji svemoći, blagostanja, izobilja i preobilja svega - ili da se uzdržim i odreknem ponečeg i tako produžim život i sebi i Planeti?

...

Pri tom, nije više toliko važno to što je štetu napravio čovek zapadne civilizacije konceptom liberalne ekonomije koji maksimizira sve: i uloženu energiju, i eksploataciju prirodnih resursa, i proizvodnju i potrošnju i profit - konceptom koji favorizuje sve osim budućnosti za sve... Ko i gde je štetu napravio nije toliko važno jer je ona po svojim razmerama globalna: tiče se Čovečanstva i Planete u celini. Život u globalnom selu rezultira globalnim posledicama. Upravo sada sve je stavljeno na kocku: čovečanstvo i sve čovekom stvoreno (jezik, kultura, arhitektura...), kompletna civilizacija, ali  pre svega - sama biološka osnova našeg postojanja, supstrat iz koga smo nastali i na kome rastemo: zemlja, voda, vazduh, biosfera.... Upravo sada sve je stavljeno na kocku, a ulog je ogroman, najveći do sad: životna sredina, jedina sredina u kojoj je naš život moguć.

...

U takvoj situaciji, u perspektivi rastuće opasnosti od globalnog ekološkog kolapsa čiji su predznaci svakim danom sve vidljiviji – kao tračak nade, vizija silaska sa tobogana smrti, krajem XX veka pojavio se koncept održivog razvoja kao odgovor i nada za opstanak budućnosti.

...

Narodna izreka iz podnaslova ovoga teksta: Ni sve gore posjeci, ni bez drva doma dođi! – sažima taj koncept u jednu rečenicu – istovremeno svedočeći o prisutnoj ekološkoj svesti i podsećajući nas da je domaćinsko ponašanje u prošlosti bilo deo tradicionalnog odnosa našeg naroda prema okruženju.

...

Koncept održivog razvoja se zasniva na osnovnoj pretpostavci da pojam “ekonomske racionalnosti”“ekološke racionalnosti” koja je zalog dugoročne dobrobiti za sve članove Zajednice života na  Zemlji. To podrazumeva život unutar granica kapaciteta obnovljivosti, asimilacije i izdržljvosti Planete, kao i svest da je naše danas - prvi dan sutrašnjice za sve. Naša deca, njihova deca  i deca njihove dece su deo te zajedničke sutrašnjice. To takođe podrazumeva blagonaklon, strateljski odnos prema prirodi i njenoj ranjivosti. koji je okrenut maksimizaciji profita, odnosno  kratkoročnoj dobiti za pojedinca ili mali deo zajednice ljudi – treba zameniti činom

...

Ekološka zapovest: “Koristi svoju svest, svoja znanja i uvećane tehničko-tehnološke mogućnosti za dobrobit svih članova Zajednice života na Zemlji!” - treba da bude osnovno merilo svih akcija i poduhvata: sadašnjih i budućih.

...

Pitanje koje koncept održivog razvoja postavlja vrlo eksplicitno nije više Hamletovsko: Biti ili ne biti? - već: Biti samo danas ili biti i sutra? Održivi razvoj dovodi u pitanje naše životne navike i kompletan sistem vrednosti zasnovan na hiperprodukciji i potrošačkom mentalitetu. Ponečeg ćemo zaista morati da se odreknemo za svoje i opšte dobro, za račun opstanka budućnosti. »Ako nastavim da negujem svoje voćke, muzem i telim krave, ako se ponašam domaćinski, štedljivo i racionalno raspolažući i upravljajući onim što imam, ne jureći za iluzijom blagostanja, ne podležući megalomaniji potrošačkog društva, ja i moja porodica imamo osiguranu budućnost: bez gladi, bez siromaštva... Moja će deca naslediti voćnjak i štalu i kuću koja se može, malo po malo, po potrebi popraviti ili dozidati... Ja im to ostavljam, pa nek vide kako će dalje. Imaju osnovu. Tako i moj komšija, i njegov komšija, i komšija komšijinog komšije... Tako ceo Svet.«

...

Uz racionalno gazdovanje, uz poštovanje prirodnih zakona obnovljivosti, asimilacije i kapaciteta izdržljivosti, Planeta ima potencijal da nas sve hrani i deli svoja blaga dovoljno dugo da bi to iz ljudske perspektive mogli nazvati beskonačnošću... Ono što taj planetarni potencijal može dovesti u pitanje jesu izvesni ljudski »potencijali«: pohlepa, samoživost, zaslepljenost iluzijom svemoći, iluzijom o posedovanju zemlje, egocentričnost, glupost, neznanje... Na početku XXI veka to je i dovelo mogućnost opstanka celokupnog života na Planeti u pitanje. Činjenice su neumoljive: klima se radikalno menja u pravcu globalnog otopljenja, pustinje i bad-lands (zemljište ispošćeno i devastirano erozijom) se šire, ozonski omotač je sve tanji, zalihe pitke vode sve su manje, ljudi je sve više, a prostora  za život, posledično, sve manje; gladuje trećina čovečanstva; brojne biljne i životinjske vrste koje su opstajale u koegzistenciji milione godina, sada svakodnevno iščezavaju sa lica Zemlje...

...

Po svim pokazateljima Čovek je od sveta-bašte uspeo da napravi svet-deponiju. Kriza životne sredine je blizu svog vrhunca. Nije ostalo još mnogo vremena ni manevarskog prostora.

...

Protivljenje SAD, kao ekonomski i tehnološki najrazvijenije zemlje i najvećeg zagađivača sveta, da stavi svoj potpis na jedan broj konvencija koje se tiču zaštite ozonskog omotača (smanjivanjem štetnih emisija freona) - dovodi u sumnju sprovodljivost koncepta održivog razvoja, i to ne zato što taj koncept nije valjan, već zato što podrazmevajući odricanje od dela profita radi opšteg dobra - ne odgovara ineresima krupnog kapitala. Održivi razvoj je, naime, nemoguć bez zaustavljanja rasta proizvodnje i potrošnje – na kojima se zasniva logika neograničenog ekonomskog rasta promotera novog (starog) svetskog poretka . S druge strane, jednoglasnost Evrope i ostatka sveta, daje nadu da održivi razvoj nije tek još jedan koncept koji je presudom krupnog kapitala pretvoren u utopiju.

...

Jer, ne postavlja se pitanje da li je taj koncept dobar, već da li ima dobru alternativu. Odgovor je, bar za sada, negativan. Razlog više da se viziji održivog razvoja pruži sva moguća institucionalna i neinstitucionalna podrška: stručna, zakonodavna (pravna), ekonomska, obrazovna, moralna, životno-praktična... Ko će pretegnuti na klackalici svesti i savesti, ostaje da se vidi. Vrlo brzo.

...

Naš narod je to oduvek znao: Posle kiše - sunce sine; posle noći – dođe dan. Princip jina i janga – drevni koncept sveprožimajuće polarnosti kaže: sve je u svemu sadržano. Tako i svaka kriza na svom vrhuncu sadrži u sebi i seme vlastite propasti – tačnije mogućnost prevazilaženja. Ako je kriza životne sredine dostigla svoj vrhunac – ima prostora za optimizam. Rešenje će biti ili ljudsko (rešenje čiji je mogući izraz koncept održivog razvoja), ili će biti Planetarno - a to znači  možda i bez našeg učešća u budućnosti... Planeta kao živi organizam koji ima svoje kapacitete i granice izdržljivosti i do sada je u kriznim situacijama nalazila samoregulišuće mehanizme u cilju vlastitog opstanka koji nisu uvek bili bezbolni po čovečanstvo. A jesu li naši mehanizmi ponašanja poslednjih sto godina bezbolni po Planetu? Nismo jedina živa vrsta na Planeti, ali smo jedina vrsta koja kvalitet života progresivno degradira a ceo život dovodi u pitanje. Šta nam daje pravo da se tako ponašamo? Zaslužujemo li mi svoje mesto na ovom kosmičkom ostrvu života ili smo sav kredit odavno potrošili?

...

Budućnost možda neće biti ljudska, ali će Planeta opstati. Ako na stvar ne gledamo antropocentrično, pomisao je utešna, čak optimistična. Istovremeno imamo još jednu mogućnost, još jedno rešenje koje nas ne isključuje: ono podrazumeva radikalnu promenu navika i zaustavljanje nekontrolisanog rasta proizvodnje i potrošnje, preuzimanje odgovornosti za do sada nastale štete, kao i odgovornosti za budućnost u kojoj će biti mesta za sve članove zajednice života... Sve što je potrebno je upaliti svetlo svesti i savesti.

U tom svetlu, održivi razvoj izgleda kao sasvim održiv i dugoživ koncept.

*

(Iz knjige: P.Šumski: Ljubav je život)



 

Copyright by Tomislav Trbojevic, 2010

toolbar powered by www.mit3xxx.de