|
04. Njegovo Veličanstvo Automobil
Ako imate tu »privilegiju« da živite u velegradu, sigurno vam se ne mali broj puta dogodilo da, kao vozač ili putnik, uletite u saobraćajni krkljanac i budete osujećeni u nameri da brzo i udobno stignete do željenog odredišta... Ili potrošite desetine minuta u pokušaju da nađete bilo kakvo mesto za parkiranje... Ili da, kao pešak, bezuspešno pokušavate da pređete ulicu na prelazu bez semafora, ili budete prinuđeni da se krećete kolovozom strepeći od automobila koji su (gle čuda!) osvojili i sav prostor trotoara... A možda ste morali i da zaustavite disanje na nekom prometnom mestu, kako biste izbegli oblak crnog smrada iz nekog auspuha... Koliko ste puta osetili pravedan gnev i gnušanje prema svim tim automobilima, zagađivačima i nesavesnim vozačima koji ne poštuju nikog... A od tog gneva ste se, na kraju, vi osećali loše, jer je svaka negativna emocija autodestruktivna i predstavlja oblik mentalnog zagađenja... ... Gospodari grada Kome pripada velegrad? Onome ko zauzima najveći prostor javnih površina, i troši najviše kiseonika. A to više nije čovek, već automobil! Ono što je trebalo da bude blagoslov, pretvorilo se u još jedno tehnološko prokletstvo.
Veliki gradovi, posebno njihove ulice, više ne pripadaju ljudima već, automobilima, kao što ni vreme više ne pripada nama, već novcu, tj. kapitalu za koji radimo u cilju opstanka, i tehničkim sredstvima koja proizvodimo i koja održavamo... Automobili svakim danom zauzimaju sve više raspoloživih površina: nadzemnih, podzemnih, namenskih i nenamenskih... A iza sveg tog haosa, stoji ljudska težnja za većim ličnim konforom. Težnja koja, očigledno, ostaje izneverena. Jer, svaki automobil više - znači manje prostora, vazduha, mira i tišine (spoljašnje i unutrašnje) za stotine i hiljade ljudi, uključujući i samog vlasnika automobila. Još jedan klasičan primer zloupotrebe, inače korisnog izuma. Automobil za svakoga - ne znači i slobodu za sve.
... Ekološka nesvest Za ljude koji svakodnevno ličnim vozilom odlaze na posao, pretežno sami, može se bez preterivanja reći da imaju izuzetno nizak nivo ekološke svesti i crtu sebičnosti (konformizma) koja predstavlja mentalni problem. To ostavlja sasvim merljive negativne posledice na njih same i okruženje. Posledice su destruktivne (sve vrste ugrožavanja okruženja) i autodestruktivne (posledice nekretanja, psihološkog stresa, autointoksikacije...). Od ovakve ocene mogu se izuzeti ljudi sa hendikepom i oni koji iz bilo kog razloga do željenog odredišta ne mogu da stignu na drugi način. ... Gledano iz ugla stanovnika velegrada, postoji i nekoliko uobičajenih vozačkih prigovora. Razmotrimo ih. Prvo, na temu zakrčenosti: ulice gradskog centra nisu projektovane za ovoliki broj automobila, pa ni ljudi. Tačno: u vreme kada je mreža ulica postavljana, automobila gotovo da nije ni bilo, a ulice od onda nisu proširivane. Pa zar je to izgovor za odlazak na posao privatnim vozilom? Drugo: gradski saobraćaj je nedovoljan, spor i loše organizovan. I tu ima istine. Ali, istina je da, kada bi manje privatnih vozila bilo u špicevima na ulicama, i postojeći sistem javnog prevoza bolje bi funkcionisao jer ne bi bilo saobraćajnih gužvi! Uostalom, da li ste se ikada zapitali da li time što (navodno) rešavate pitanje svog konfora, to pravo uskraćujete desetinama i stotinama drugih ljudi? Pravo na čist vazduh, tišinu i prostor ulice, trga i drugih javnih površina... Da li ste pomislili da biste do posla mogli da stignete i peške, biciklom ili rolerima, a novac utrošen na kupovinu i održavanje kola, nabavku goriva i plaćanje parking mesta - upotrebite na neki kreativniji i manje sebičan način? Mogući rezultat: manje fizičkog i mentalnog zagađenja, bolja kondicija, prohodnije ulice, više prostora za sve, više susreta i ne mala svakodnevna ušteda novca, živaca i vremena na pronalaženje slobodnog parking mesta... Vredi probati. * (Iz knjige: Ljubav je život)
|
