02. Bosonogi i trave




Prirodno je gaziti travu. Ništa prirodnije od toga: hodati poljem, ledinom, livadom,

planinskim kosinama i rečnim dolinama, brežuljcima i proplancima obraslim travom... Od

proleća do jeseni bosonog, ili u obući pod kojom se osećaju buseni trave i oblici zemlje...

 

Ljudi su oduvek gazili travu, jer trava je izdanak Zemlje kojom čovek hodi, na kojoj i od

koje živi. Ili je živeo... Sve dok nije počeo da stvara civilizaciju oličenu u gradovima, sve dok

asfaltom i betonom, veštačkim stazama i građevinama nije prekrio zemlju. Tako je počeo

proces odvajanja od prirode. Malo manje blata i zemlje pod nogama, malo više komfora za

sebe i svoje prevozno sredstvo: sve izgleda logično, proces je tekao, rekli bismo, prirodno.

Samo što nije.

...

U prirodi ne postoje travnjaci. Postoji samo zemlja, nigde i ničim ograničena, obrasla

travama. Travnjaci se javljaju tamo gde zemlja, prekrivena asfaltom i betonom, ne može

drugačije da se vidi. Travnjaci su  prirodni rezervati trave u gradovima, kao što su parkovi

prirodni rezervati drveća – minijaturna okna kroz koja zarobljena zemlja diše i svedoči o

svom prikrivenom prisustvu.

...

Engleski travnjaci, savršeno zeleni, savršeno podšišani, savršeno jednoobrazni - koje

viđate ispred ekskluzivnih hotela i na golf terenima koji ulaze “u modu”- u Prirodi ovog

podneblja ne postoje. Pogledajte bilo koju ledinu, livadu, pašnjak, bilo koje parče zemlje

obraslo samoniklom travnom vegetacijom bilo gde u vašoj okolini izvan uređenih gradskih

zelenih površina. Monokulturu "engleske trave" ili bilo koje druge trave nigde nećete naći.

Samo organsko jedinstvao desetina različitih vrsta trava, korova (koji to nisu), cvetova,

lekovitog bilja... Divno šarenilo različitosti u savršenoj harmoniji. Ideal oličen u engleskom

travnjaku (savršeno uredan, savršeno zelen i savršeno sterilan!), je produkt holivudske

globalizacije, implantirana tvorevina savršeno neprirodna i neadekvatna ovom podneblju.

...

“Ne gazi travu!”, postala je rečenica koju roditelji, vaspitači i vaspitačice od malih nogu

utiskuju u svest deci koja žive u gradovima. To upozorenje nikada nećete čuti u nekom selu,

u planini, u šumi ili bilo kom delu očuvane prirode. Samo u velikim urbanim centrima. Tablu

sa upozorenjem: “Ne gazi travu” nećete videti u savani gde krda divljih bivola i slonova

prave svoje staze krećući se slobodno preko zemlje. Nećete je videti ni u jednom selu, gde

ljudi zemljanim putevima, stazama i puteljcima ili livadama idu za svojim poslovima, svojim

voćnjacima i njivama koje obrađuju. Oni koji žive na zemlji, u netaknutoj Prirodi, i oni koji

zemlju obrađuju, imaju pravo i privilegiju da se slobodno kreću zemljom, gaze travu i prave

svoje staze... Samo čoveku koji živi u gradu je potrebna ograda, ivičnjak, tabla sa

upozorenjem: “Ne gazi travu!” Tamo gde je previše ljudi na jednom mestu, trava se mora

čuvati kao retkost, na dobrobit svih, kao prizor namenjen samo za gledanje, inače je ne bi

bilo. Tako se jednom započet proces odvajanja od prirode nastavlja i traje. Ljudi na jednoj

strani, sa asfaltom pod nogama, trava na drugoj, iza ograde, sa zemljom pod sobom. Ljudi

bez korena u zemlji, trava dobro ukorenjena.

...

Ljudi i trave su oduvek živeli zajedno, u organskom jedinstvu. Čovek je to organsko

jedinstvo prekinuo prekrivanjem zemlje svojom potrebom za udobnošću i uzdizanjem iznad

zemlje, gomilanjem svoga prisustva i stvaranjem gradova vođen ekonomskom racionalnošću

i logikom profita, kao i stvaranjem virtuelnih svetova elektronskih medija koji ubrzavaju

komunikaciju među ljudima odvajajući ih jedne od drugih i od zemlje - zemlje koju od

neposrednog doživjaja trave pod nogama, pretvaraju u treperavu sliku na ekranu.

...

Prirodno je gaziti travu, bosonog kad god toplota zemlje to dopušta. Gaziti šljunkovite

obale, stene i golu zemlju... Ništa prirodnije od toga. Ovo nije poziv da izgazimo travnjake u

našim gradovima. Ako smo izabrali da tu i tako živimo, oznaka: “Ne gazi travu!” postaje i

ostaje čin poštovanja prema zemlji i pravu drugoga da makar vizuelno, ako već ne može i

taktilno, uživa u prizoru zelenog prisustva trave. Staze slonova ostaju privilegija onih koji žive

u Prirodi. Poneka ljudska staza, tek tu i tamo, prečica do supermarketa ili škole preko neke

zatravljene ledine, u gradu je dozvoljena.

...

Ovo nije poziv na gaženje travnjaka. Ali jeste poziv za povratak organskom jedinstvu

čoveka i trava, čoveka i Prirode koje znači: suživot bez uništavanja, dodir bez zatiranja. Ovo

je poziv na susret sa stvarnošću neposredovanom virtuelnim slikama i pogledom na prirodne

rezervate trava i drveća. Kada vam se pogled umori od kompjuterskog ili TV ekrana, kada

vam se telo umori od sedenja u fotelji ili na sedištu automobila i autobusa, kada vam se noge

umore od obuće i tvrdoće asfalta i betona, kada vam se sva čula umore od buke i

neprekidnog šuma informacija, pronađite prvo parče nataknute prirode u blizini, izujte se i

prošetajte bosonogi po zemlji. Zatvorite oči, udahnite duboko, oslušnite zvuke i zapamtite taj

osećaj... I setite ga se kada vam se umor od života omeđenog zidovima, ekranima,

betonskim i asfaltnim stazama, ponovo nakupi u duši i telu...

...

Neposredan kontakt sa zemljom i biljem je lekovit. Asfalt, beton i obuća od veštačkih

sirovina koju skidamo samo u našim armirano-betonskim stanovima (faradejevim kavezima)

kada pođemo na počinak – fizički nas izoluju od prirodnih energija i njihovog slobodnog

protoka, onemogućavajući Čoveku da bude ono što po sebi jeste: spona između Zemlje i

Neba. Blokiran protok energije između zemlje i neba dovodi do poremećaja u energetskoj

strukturi čoveka. To se direktno odražava na njegovo fizičko zdravlje, raspoloženje,

vitalnost – što prouzrokuje disharmoniju u kompletnoj psiho-fiziološkoj strukturi. Odlaskom

u prirodu i hodanjem bosih nogu po zemlji, čovek otvara sebe za protok prirodnih energija,

re-kreira i vraća izgubljenu ravnotežu tela i duha.

...

Trave strpljivo čekaju. Podnosiće naše korake krotko i sa zahvalnošću, čak i ako rešimo

još jednom da pokušamo život u manjim zajednicama u kojima prolazak čoveka preko

zemlje neće značiti uništenje, već Prisustvo.

*

(Iz knjige: P.Šumski: Ljubav je život)



 

Copyright by Tomislav Trbojevic, 2010

toolbar powered by www.mit3xxx.de