09. Prihvatanje života



...

“Kakvo pasje vreme!” “Kakva nesnosna vrućina!” “Dokle ova kiša…?” “Hoće li

već jednom doći taj autobus!” “Opet gužva! Hoću li ikada proći ovaj semafor?!”

“Kuda idu svi ti ljudi svojim kolima…?” “Opet si to uradio! A koliko sam ti puta

rekla da…” – Ako svakodnevno reagujemo na ovaj način, onda se dobar deo našeg

životnog iskustva i odnosa prema stvarnosti svodi na opiranje stvarnosti, na poricanje života,

 

osudu i negaciju onoga što jeste. Tada smo žrtve i robovi okolnosti, a ne gospodari svoga

života, ali ne zato što su okolnosti takve, već zbog našeg odnosa prema životu, tj. stvarnosti.

Žrtvom nas ne čine okolnosti i iskusta, već naš odnos prema njima. Ono što nekoga čini

robom ili gospodarem je izbor između mentaliteta žrtve, tj. uma koji kaže: “Jadan ja…

Čime sam ovo zaslužio?”, ili svesti gospodara koja kaže: “Ovo je život. Odgovoran sam

za svako svoje iskustvo i prihvatam ga, jer da nije trebalo da se dogodi, ne bi bilo tu.

Hajde da vidim šta iz ovoga mogu da naučim!” Naravno, kiša ili vrućina nisu nešto za šta

smo mi neposredno odgovorni. Oni su tu kao izraz stvarnosti bez obzira na naš otpor ili

prihvatanje, ali smo odgovorni za stav koji ćemo izabrati: hoćemo li se opirati životu, ili ćemo

prihvatiti ono što jeste i što ne možemo da promenimo. Hoće li naš otpor zaustaviti kišu i

vetar? Ne. Samo ćemo potrošiti dragocene trenutke i energiju na nerviranje i poricanje

stvarnosti koja će i dalje biti takva kakva jeste. Pri tom se nećemo osećati dobro, jer smo

nesvesno, svojim mentalnim stavom, izabrali da budemo u ulozi žrtve. Da smo svesno izabrali

prihvatanje, u istoj situaciji osećali bismo se dobro, bili puni energije i otvoreni za ono što

život u tom trenutku jeste.

...

Sve je samo iskustvo

Pokušajte da razmišljate ovako: “Šta mi se zaista loše može dogoditi? Šta god da se dogodi to je samo život. Takav kakav jeste. Da li je to dobro ili loše? Nema dobrog i lošeg, to je samo moja subjektivna procena ograničena mojom percepcijom, mojom svešću i moći sagledavanja najšire moguće slike. Sve što mi se dogodi je samo iskustvo, putokaz, glasnik koji kaže: “Ne tamo, promeni nešto… vidiš šta se događa kada nisi svestan toga što činiš…” “Loše” stvari, događaji, životna iskustva - to su naši blagoslovi i učitelji koji nas usmeravaju, ispravljaju naš životni kurs ka ljubavi, istini, snazi, slobodi – u skladu sa najvišim težnjama naše Duše, našeg Višeg Ja. Jer ako smo svesni i odgovorni, onda smo odgovorni za celinu našeg životnog iskustva. To je zrelost. Tada znamo da smo mi izvor svih događaja u našem životu, i da su sva iskustva kroz koja prolazimo samo lekcije na našem putu ka ličnom savršenstvu koje je krajnji domet škole života kroz koju svi prolazimo.

Tako možemo da prihvatimo svaki trenutak, svako iskustvo, sa osmehom, kao prijatelja i učitelja, bez otpora i negacije, znajući da je ono tu da bi nas nečemu naučilo. Ako ništa ne naučimo iz prividno lošeg iskustva i nastavimo kao da se ništa nije dogodilo, to će nam se iskustvo ponavljati u sve izraženijem vidu da bi nas razdrmalo i probudilo – sve dok ga ne shvatimo i ne integrišemo u svoj život. Integracija se dešava osvešćivanjem i promenom stava prema onome čemu nas je iskustvo podučilo.

Prihvatanje svake situacije, ma koliko značajna ili beznačajna bila, je ključno. To je neophodan prvi korak u školi života koji nam otvara mogućnosti stvarnog rasta bez granica. Prihvatanje nas otvara za celinu života, celinu iskustva stvarnosti, i daje nam snagu i podršku. Nasuprot tome, stav negiranja i otpora pred nekom situacijom nas zatvara ne samo za to konkretno iskustvo, već i za celinu života. Naravno da ćemo preduzeti akciju u slučaju očigledne nepravde, nasilja koje se nad nekim vrši, naravno da ćemo zaštititi sebe i drugog kada je to neophodno, ali to je aktivan odgovor koji nas otvara jer je u toku života, a nije pasivna negacija, osuda i odbacivanje situacije, sebe, drugoga ili života u celini.  Kada se zgrčimo iznutra pred “neprihvatljivim”, energija je blokirana, tok prestaje, i veliki deo energije se troši upravo na otpor, na odbranu od situacije i poricanje toga što ne možemo da prihvatimo. Nasuprot tome, u otvorenosti i prihvatanju, energija slobodno teče, jer čin prihvatanja ne zahteva nikakvu energiju. Prihvatanje života svakog trenutka, u svim njegovim ispoljavanjima je u samom toku života, deo matice, život sam. U prihvatanju, čovek je jedno sa životom, neodvojivi deo toka, i samim tim nikakvog gubitka i ne može biti. Prihvatanje je čin poverenja u život, u stvarnost, Tvorca i njegovu promisao. Ako se opirete životu u njegovim različitim ispoljavanjima, ne samo da ne verujete sebi i ne volite sebe i svoj život, već ne verujete ni životu, Tvorcu i njegovom delu, Postojanju.

...

Dve magične reči

Postoje dve magične reči, reči mudrosti dovoljne za ceo život, reči života koje glase: NEKA BUDE! Neka bude sve što život nosi, sve što jeste. Neka bude i dobro i zlo i toplo i hladno i gorko i slatko i radosno i tužno i svetlo i tamno... Neka bude: Život! To je prihvatanje života, opuštanje i prepuštanje životu u svim njegovim aspektima. To je sloboda od svake vezanosti i očekivanja. To je prestanak straha i potrebe da se stvarnost kontroliše. To je kraj svakog otpora životu i svake kontrole. To je dopuštanje energiji života (tj. stvarnosti) da teče, da bude. To je prestanak dvojnosti. Probudiš se ujutro i kažeš danu sa osmehom: Neka bude! Neka bude sve što dan donese, jer to je ono što treba da bude. I živiš taj dan kao da ti je prvi i poslednju u životu, znajući da je sve što ti dan donese - ono što si sam u svoj život prizvao, i da te, poput vodiča, usmerava ka izlasku iz sna. To je život u matici trenutka, ovde i sada, sa stavom prihvatanja i zahvalnosti. To je sloboda. To jedini Život. Neka bude!

P.Šumski

*



 

Copyright by Tomislav Trbojevic, 2010

toolbar powered by www.mit3xxx.de