08. Očekivanja



...

Mogu li drugi, uvek, 100% da računaju na vas? Možete li vi uvek, 100% da računate na

sebe, da ćete ispuniti svako obećanje sebi dato? Naravno da - ne! Pa kako onda očekujete

da se svako vaše očekivanje, ili želja koja se tiče drugih, ispuni 100%?

Sigurno vam se ne jednom dogodilo da ste, izneverivši neki dogovor, obećanje ili samo

očekivanje da ćete se ponašati na određen način, od bliske osobe čuli rečenicu poput ove:

«Upropastio si mi dan...!», što bi u vama pokrenulo pomešana osećanja krivice, tuge,

žaljenja, otpora ili čak besa prema onome ko vam je takav prekor uputio, bez obzira na

vašu «realnu krivicu», tačnije odgovornost. I sami ste se, kao i vama bliska osoba, sigurno

bezbroj puta suočili sa sličnim osećajem povređenosti i izneverenih očekivanja. Čime ste

bivali povređeni? - Stvarnošću, tačnije: razlikom između vaših očekivanja (iluzije) i realnosti -

onoga što jeste.

 

...

Mudrost prihvatanja

Ne postoje dobra i loša iskustva. Svaki događaj je samo to što jeste: jedno iskustvo. Ono nam može biti prijatno ili neprijatno – što je naš subjektivni doživljaj iskustva. Svako iskustvo je samo lekcija na našem putu, putu evolucije svesti, i ona najneprijatnija, najbolnija iskustva, samo su jače lekcije koje treba da nam ukažu na to gde smo i probude nas u Stvarnosti. Upravo «loša», «najteža» i «najneprijatnija» iskustva su naši najbolji prijatelji i učitelji, najveći blagoslov i najbolje prilike za prevazilaženje naših ograničenja i proširenje naše svesti od ego-svesti mnoštva i izolovanog «ja», ka svesti Jedinstva.

...

Ako mislite da vaša sreća zavisi od ispunjenja ili neispunjenja očekivanja koja polažete u druge ili sled događaja, tada ste u problemu – jer je vaša sreća uvek u rukama drugih i ne zavisi od vas! Ne može neko drugi da upropasti vaš dan – jer ga on nije ni stvorio! Svaki dan je Božji dar vama s kojim možete da činite šta hoćete, a može da ga upropasti samo stavljanje u okvir vaših želja i očekivanje da će se sve odvijati onako kako ste zamislili i poželeli: vreme je lepo, prijatelj je došao na vreme, pare su legle na račun, nema saobraćajne gužve na putu... A šta ako nije tako? Uvek postoji verovatnoća da se sve neće odvijati po tom, našem, idealno zamišljenom scenariju. Bar 50% verovatnoće koja se tiče drugog u jednačini događaja. I šta tada preostaje? Da budete ljuti na Stvarnost što nije onakva kakvom ste je zamislili? Što vam nije izašla u susret?

...

Niko nije dužan da ispunjava bilo čija očekivanja. Ma šta učinio, ja nisam, i ne mogu da budem odgovoran za vaša osećanja i postupke, jer mi ona ne pripadaju. Odgovoran sam za sebe i svoje postupke, kao i za prihvatanje posledica tih postupaka, za svoja osećanja. A vaša osećanja i postupci su – vaša odgovornost. Odgovor na svaku situaciju je u punoj svesnosti svakog trenutka.

...

Stvarnost se nikada ne može u potpunosti kontrolisati, jer uključuje suviše veliki broj nepoznatih u stalnom kretanju i promeni. To je uzaludan napor – jer takva je priroda života. Svako naše očekivanje je projekcija naših želja u Stvarnost. U samoj želji da sve bude dobro i u najboljem redu - nema ničeg lošeg dokle god ostajemo otvoreni za sve druge ishode bez obzira na nama najpoželjniji. Problem nastaje kada se emotivno vežemo za ishod naše želje, kada našu želju pretvorimo u očekivanje: «Tako i nikako drugačije biću srećan!» «Ako tako ne bude – biću nesrećan!» Tada se javlja potreba za kontrolom Stvarnosti i strah od gubitka te kontrole. Ta psihološka vezanost za ishod naše namere, želje, očekivanja - je izvor patnje. To je ono što nas čini lomljivim, prepuštenim na milost i nemilost Stvarnosti koja je po sebi uvek dobra, jer je, u konačnom, svako iskistvo za naše najviše dobro. Stvari nisu uvek onakve kakvim se čine na prvi pogled.

...

Prihvatanje Stvarnosti kakva jeste – ukida potrebu za kontrolom, kao i osećaje povređenosti i izneverenosti. Harmonija se uspostavlja samim činom prihvatanja. Prihvatanje, za razliku od otpora (suprotstavljanja), ne troši energiju – već je daje, jer je i samo čin davanja, dopuštanja i prepuštanja, čin otpuštanja sopstvene ego-volje, i prepuštanja višoj, Božanskoj volji kao izvoru Stvarnosti. «Neka bude volja Tvoja!» - reči su koje govore o tom suštinskom iskoraku iz sebe-ega (i njegovih očekivanja, želja, potreba) - u Stvarnost bez samonametnutih granica i ograničenja. Dok smo u stanju svesti očekivanja, naša sreća zavisi od onoga što mislimo da možemo da dobijemo, a ne od onoga što možemo da damo. A jedini recept za trajnu sreću je da smo mi davalac i da dajemo bez očekivanja. Tada je naše davanje iskreno i neuslovljeno. A tek to je Ljubav.

P.Šumski

*



 

Copyright by Tomislav Trbojevic, 2010

toolbar powered by www.mit3xxx.de