06. Čovek je molitva Tvorcu


...

Sigurno vam je poznat stih: »Pesma nas je održala, njojzi hvala!« To još više važi za molitvu

kojom se čovek, u nevolji, od pamtiveka obraćao višim silama, Prirodi ili Tvorcu i nalazio

utehu i ispunjenje. Bez obzira da li ste vernik ili ne, sigurno znate za Isusovu molitvu i Očenaš

na kojima počiva molitvena praksa u Hrišćanstvu. Međutim, postoji veliki broj drugih, ništa

manje dubokih molitvi: zahvalnosti i oprosta, molitvi za zdravlje, za duhovni napredak i svako

drugo blagostanje... Dok se kroz kanonske molitve, od davnina, Bogu obraća kolektivni duh

čovečanstva, postoje i lične molitve. Lična molitva dolazi iz srca svakog od nas i izraz je

potrebe čoveka da sa Bogom ostvari neposredan kontakt jezikom srca ili duše. Sve molitve

koje se danas nalaze u molitvenicima i koriste u crkvenim obredima, nekada su bile lične

molitve pojedinaca predanih Bogu, monaha i podvižnika duha koji su kasnije kanonizovani:

monasi u svece, a molitve u kanonske. Svaki čovek je molitva upućena Tvorcu.

...

Molitva je izraz vere i pesma srca Bogu. U knjizi »Tajne uspešnog voljenja«, Sondra Rej

kaže:

»Kada se molimo, mi se obraćamo Bogu. Kada meditiramo, tada slušamo šta Bog govori

nama.« Kada dajemo i nesebično služimo drugim ljudima i svim živim bićima sa kojima

delimo ovu Planetu, tada istinski služimo celokupnom Postojanju i to je najuzvišeniji oblik

molitve.

...

Treba se moliti svakodnevno, uvek i svuda, kad god osetimo istinsku potrebu. Ne samo

onda kada nam je teško i kada tražimo da nam bude ispunjena neka želja; ne samo

nedeljom u crkvi; ne samo kada smo očajni, već i kada smo radosni, kada nam je srce puno

i kada želimo da izrazimo zahalnost za darove koje smo primili, ili zatražimo oprost zbog

nepravde i grešaka koje smo učinili delom, rečju i mišlju u odnosu na druge, ili koje su drugi

učinili nama. Molite se za dobro u svetu, ljubav, lepotu  života, zdravlje svoje i svojih bližnjih,

ali ne zaboravite da se, kako je Isus poučavao, pomolite i za svoje neprijatelje. Jer oni su

naša ogledala i naši najbolji učitelji.

...

Dan bi trebalo početi i završiti molitvom. Ujutro, čim otvorimo oči, dobro je setiti se: »Živ

sam! Hvala ti Bože za još jedan dan života. Daj mi snage da u danu koji je preda

mnom vidim dobro i činim dobro. Blagoslovi ovaj dan da ga proživim u Istini,

Ljubavi i Radosti (...)« – svako neka iz svog srca isprede svoju molitvu zahvalnosti, jer to

je najlepši početak dana. Takođe, dobro je pred svaki obrok, kroz molitvu se zahvaliti

Tvorcu za život koji nam je dao i blagoslovenu hranu kojom  nas u životu održava. Dobro je

uveče, pred odlazak na počinak, zahvaliti se za sve radosti i životne lekcije koje smo primili

u danu koji je iza nas i zamoliti da nam noć prođe u miru i okrepljujućem snu.

...

U molitvu je najbolje ući čista i otvorena srca iz stanja meditacije, odnosno tihovanja.

Tihovanjem, povlačenjem u sebe, stišavamo misli i emocije, pročišćavamo i praznimo svoj

unutrašnji prostor: prostor  uma od mentalnih sadržaja i prostor duše od emotivnih

uzburkanosti. Tek kada dostignemo određeni mir, kada iskreno oprostimo sebi i drugima,

kada se očistimo i postanemo prijemčivi i ponizni, kada osetimo zahvalnost u srcu zato što

smo živi, zahvalnost zbog svakog trenutka koji nam je dat da ga proživimo, da učimo, delimo

i radimo sa drugima – tek tada smo spremni za molitvu. Jer molitva treba da bude iskrena,

pozitivna, jasno određena, okrenuta kako ličnoj, tako i dobrobiti svih drugih, nikome na zlo,

izrečena i odaslata (u sebi ili naglas) bez sumnji i nedoumica. Tako čista srca puštamo

molitvu da uzleti.

...

Što se tiče mesta za molitvu, kada je čovek u srcu, svako je mesto pravo. Jer srce

čovekovo je taj hram i Božji presto sa koga molitva kreće na svoj put. A kako je Onaj

kome se obraćamo sveprisutan, možemo mu se obratitit ma gde bili: u kući, u prirodi, na

ulici, na poslu, za kuhinjskim stolom, u crkvi... Ipak, da bismo čuli naše srce i ono što nam

ono poručuje, poželjno je da odaberemo neko tiho, mirno mesto, da bi iz naše unutrašnje

tišine lakše otvorili put molitvi ka Stvaraocu. Dobro je imati svoje posebno mesto posvećeno

molitvi, jer ono (kako je to i u hramovima), upija energiju molitve i ojačava je, jačajući time i

našu veru i život. Čak i za one koji ne znaju da se mole, naš narod ima utehu: »Ko ne zna da

se moli, neka pođe na more!«

...

Zašto je molitva suštinski važna? Molitva je ogledalo naše duše. Molitva pročišćava dušu,

leči je i uzdiže je ka Duhu. Bez zdravlja duha, nema ni zdravlja tela. U molitvi i kroz molitvu,

otvaramo naše srce i postajemo istinitiji, stvarniji, bliži sebi i svojim istinskim težnjama,

dubokim težnjama našeg višeg Ja, našeg Sopstva. Kroz molitvu mi stupamo u komunikaciju

sa celim Univerzumom, usklađujemo se i, želeći i šaljući dobro i ljubav, otvaramo se za

prijem milosti Božanske Ljubavi. Molitvom ozdravljujemo naš život, dajemo mu smisao i

lepotu. Molitva nas uči poniznosti i povezanosti svega, uklanja prepreku gordosti i

izdvojenosti. Kroz molitvu se sjedinjujemo sa Najvišim i postajemo jedno sa celokupnim

Postojanjem. Molitva je oblik i izraz Ljubavi i poverenja. Vere da nismo sami.

...

(Iz knjige: P.Šumski: Ljubav je život)

*




 

Copyright by Tomislav Trbojevic, 2010

toolbar powered by www.mit3xxx.de