04. O silama koje vladaju svetom

...


...

Pođimo od dve logične, i prilično raširene premise:

1)      Mržnja, strah, bes, haos – to su razjedinjujuće, razgrađujuće, adhezione, centrifugalne sile Univerzuma. One za posledicu imaju destrukciju, udaljavanje, širenje, hlađenje, razdvajanje...

2)      Ljubav je ujedinjujuća (koheziona, centripetalna) sila Univerzuma. Ona sjedinjuje, spaja razdvojeno, privlači ka centru, zagreva, gradi...

Ako je tako, ovaj fizički svet, svet materije, trebalo bi da bude krajnji izraz Božanske ljubavi (milosti) jer je u materiji energija transformisana i sabijena u čestice, a čestice povezane najčvršćim vezama - silama. Ta neodoljiva privlačnost materije svoj ekstreman izraz nalazi u pojavi crnih rupa – tačkama beskonačno snažnog (gravitacionog) zagrljaja Univerzuma, iz koga čak ni svetlost ne može da pobegne. Ukratko, ovaj fizički, materijalni svet bi trebalo da bude Svet Ljubavi. Da li je tako, i ako nije, zašto nije?

 

...

Sve materijalno i ispoljeno ima granice stišljivosti, makar one bile i nezamislivo velike. Univerzum ima svoju granicu stišljivosti (tačka singulariteta), plazma ima svoju granicu stišljivosti; vazduh je stišljiviji od vode, voda od zemlje – ali sve ima svoju granicu. Kako gore tako i dole. Duh i duša takođe imaju svoje granice stišljivosti, život takođe. Kada se one prekorače, kada gustina postane prevelika, počinju da deluju odbojne, centrifugalne sile, sile razdvajanja, razgradnje i... kontra-pulsacija počinje! Privlačenje-odbijanje-privlačenje-odbijanje... Sažimanje –širenje-sažimanje-širenje... Tako Univerzum diše – kroz oscilacije: implozija (sažimanje do tačke sigulariteta) – eksplozija (širenje do tačke krajnje »rastegljivosti« - kada počinje kontra-pulsacija sažimanja)...
...

Procesi sažimanja (implozije) i širenja (eksplozije i ekspanzije) se odigravaju simultano na različitim ravnima postojanja. Dok se poznati Univerzum širio i dalje širi, na mezo i mikro planovima započeo je, i još uvek se odvija, proces sažimanja i transformacije energije u materiju i sve čvršće povezivanje materijalnih čestica (atoma, molekula) u sve gušće elemente. Kada Univerzum kao celina u svojoj širećoj pulsaciji bude došao do imaginarne krajnje tačke i započne obrnut proces – novi ciklus sažimanja (što se možda već sada dešava jer su vidljive granice poznatog Univerzuma, zapravo granice prošlosti) - na mezo i mikro planovima nastaviće paralelno da se odvijaju suprotni procesi, procesi širenja (nuklearne eksplozije i eksplozije super-novih, možda i čitavih galaksija). Ako bolje pogledamo u prirodu samog procesa širenja i sažimanja, uvidećemo da su eksplozija i implozija isti neodvojiv proces: eksplozija je nezakočena, beskrajna implozija, negativ implozije, involucija procesa sažimanja, i obrnuto.

...

Ali, vratimo se pitanju ispoljavanja ljubavi na materijalnoj ravni postojanja. Bog voli prostor. Ljubav traži prostor da bi se ispoljila. Svemu ispoljenom potreban je prostor da bi moglo da postoji, da se ispolji do krajnjih granica svojih mogućnosti. Na planetarnom nivou, u biosferi, odigravaju se procesi slični univerzalnim – kosmičkim. Kada gustina neke populacije postane prevelika, kada se javi prenaseljenost, dolazi do pojave reakcije i ispoljavanja antagonističkih sila unutar populacije (odbijanje, razdvajanje) kao i reakcije okruženja u pravcu ponovnog uspostavljanja narušene ravnoteže. To se dešava promenom bioloških uslova opstanka, što vodi smanjenju brojnosti populacije do optimalnog nivoa. Samoregulacija brojnosti populacije kod ljudske vrste odvija se kroz autodestrukciju: opadanje ljubavi, mržnju, ratove,  bolesti i, jednim delom, kroz odgovor okruženja u vidu prirodnih katastrofa. Zato se javljaju periodi kada ljubav kao gradivna sila kao da nestaje iz sveta materije i ustupa mesto procesima destrukcije, razgradnje...

...

Na nivou jedinke, međutim, materija ne predstavlja neprolaznu prepreku na putu sjedinjenja u Ljubavi i svetlosti spoznaje Izvora. U svemu materijalnom, kao od Tvorca ispoljenom, ukodirana je mogućnost osvešćivanja i povratka nikad stvarno izgubljenom Jedinstvu. U slučaju čoveka, sama materija i životni procesi sa svim svojim ograničenjima (težina, inertnost, nepostojanost, propadljivost) nisu prepreka spoznaji Stvarnosti. Prepreka je Um kao lažna svest o odvojenosti. Jedina granica postavljena između čoveka i Boga je granica uma koji kaže: Ja - moje, Ti – tvoje; Ja i Bog, Ja i sve drugo... Ukloniti granicu uma, znači ukloniti lažnu svest o izolovanom sopstvu – ukloniti ego. To je sve što je potrebno.

...

Moć uma se završava u intelektualnoj spoznaji. Ona ima svoje granice: ima visinu i oštrinu, ali joj nedostaju toplina, dubina i širina – upravo ono što je potrebno za Bogospoznaju. Da bi Istina, odnosno Stvarnost imala ukus, potrebno je srce. Srce je organ Bogospoznaje. Spoznaja podrazumeva preobražaj celog bića. Samospoznaja je Bogospoznaja. To je iskustvo, to je doživljaj koji prožima sve: od najviših titraja duha i duše, do najdubljih slojeva telesnog, do ćelije i molekula.

...

Kada u ljubavnom zagrljaju nestane granice između ja i ti – nestaje i podela, nestaje razlika između mene i tebe, mene i Sveta. Svet-sam-Ja-sam-Ti, i Ti-si-Ja-sam-Svet. Sa nestankom podele nestaje i borba između Mene i Sveta, nestaje patnja odvojenosti. Svet je u »mom« zagrljaju, kao što sam i sam u zagrljaju Sveta. Tačnije: ne postoje više Zagrljaj, Svet i Ja. Zagrljaj-Svet-Ja smo jedno. I to Jedno je jedino što postoji.

Zabeležio: P.Šumski

*



 

Copyright by Tomislav Trbojevic, 2010

toolbar powered by www.mit3xxx.de