02. Život


...

 

Čovek se rodi, živi i umre. To je u najgrubljim crtama skica, opis čovekovog postojanja. Roditi se znači doći iz Nepoznatog kroz roditelje, kao kapiju, u ovaj materijalni svet. Živeti znači prolaziti kroz različita iskustva u ovom svetu, učiti, saznavati, rasti, ostavljati trag(ove).

Umreti znači vratiti se u Nepoznato iz koga smo došli. U tim okvirima odvija se kompletno čovekovo iskustvo zvano – život.

...

Rođenje

Dete na ovaj svet dolazi savršeno celovito, jedinstveno, prepuno života i svih

potencijala. Potpuno svoje. Manje više nesvesno sebe, svojih potencijala, ali i bilo

kakvih ograničenja. Potpuno otvoreno za spoznaju i rast u najviši izraz sebe i svoje

osobenosti. Sve dok roditelji i okruženje ne počnu na razne načine da mu govore da to

što je svoje i celo – nije dobro: nije dobro što je previše živo, iskreno, radoznalo,

glasno, neustrašivo, prepuno energije, slobodno. Nije dobro što je istinito, živo i svoje!

Da ne treba da se ponaša na svoj, već na njima propisan način. Da ne treba da bude

svoje, već njihovo, tj.socijalno prihvatljivo. I počinje preoblikovanje i skretanje života

i spontanosti u pravcu laži, mrtvila, poslušnosti, neautentičnosti, potčinjavanja, često i

primenom ne samo verbalnih pretnji, već i fizičke sile… I dete gubi sebe, svoju

slobodu, prilagođavajući se, pod pritiskom sile, zahtevima onih od kojih zavisi, a koji

su, takođe, i sami promenjeni, izgubili svoju slobodu, životnost, iskrenost,

autentičnost, spontanost… Ono što je ubijeno, mrtvo – ne može da podnese život. Ono

što je lažno – ne podnosi Istinu. Ono što je neslobodno – ne podnosi Slobodu. Tako

roditelji, nesvesno, psihološki i duhovno kastriraju svoju decu uterujući im strah od

života, pretvarajući ih u poslušne male robote i sopstvene kopije, u kopije društva i

kulture u kojoj su rođeni, jer su i sami u detinjstvu bili podvrgnuti istoj dresuri od

strane roditelja i društva.

...

Sistem (poredak stvari) se automatski održava preslikavajući se sa generacije na

generaciju, bez preispitivanja. Kada dođe do tinejdžerske pobune – već je kasno – jer

dete je već oblikovano, zapečaćeno do svoje 7 godine. Matrica sudbine je utisnuta u

njegovu čistu dušu do tada, i do kraja života ono nosi i živi model (kalup) primljen od

roditelja – sa malim varijacijama. Ponekad je taj model dobar, izgrađen na ljubavi,

slobodi i poštovanju života. Mnogo češće – to je model ograničavanja, nepoštovanja

detinje duše i slobode, zasnovan na roditeljskom strahu, koji odvlači dete od njegovog

istinskog predodređenja, od namere zbog koje je njegova duša došla u život i ovaj

svet.

...

Život

Život je kratak. Život je neizmeran dar. Kako ga živimo? Da li ga stvarno živimo ili ga traćimo? Da li živimo svoje najuzvišenije snove, ili ih odlažemo u beskraj - za neko bolje sutra? Da li smo odustali od svih snova, od radosti života? Da li smo ostvarili ono što istinski želimo - našu najintimniju, najdublju, najuzvišeniju viziju i želju? Da li smo došli u ovaj svet da bismo mrzeli, ogovarali, očajavali, lagali, krali i ubijali jedni druge, ratovali, robovali na poslovima koje ne volimo, živeli od milosti države, neprestano se žalili na sve i svakoga igrajući celoga života ulogu žrtve? Da li smo došli u život da bismo jedni druge porobljavali, sputavali, ograničavali, sabotirali, živeli u strahu i sumnji, trovali i uništavali naša tela, okruženje i planetu antiživotnim navikama, pohlepom, sebičlukom, neznanjem i glupošću… - da li smo došli u ovaj svet zato - ili da bismo slavili život, stvarali, voleli, širili se i rasli, saznavali, podsticali, uzdizali jedni druge, razmenjivali svoja materijalna i duhovna blaga, delilii davali, pomagali jedni drugima u životu, spoznaji, usavršavanju, rastu, oslobađali jedni druge svakog oblika ropstva, bili iskreni, ljubazni i tolerantni, u poštovanju svakog oblika života – ma koliko različit bio, učili jedni druge onome što znamo, bez prisile i nametanja, živeli jednostavno, u dobroti i radosti, u veri i otvorenosti za život? Da li smo došli u život da bismo uništavali i zagađivali prirodu, ubijali druga živa bića, ili da bismo od ove Planete napravili Rajski vrt, poštujući i negujući život, unapređujući i čuvajući Prirodu i učeći od nje?

Zašto smo se rodili: da bismo stvarali po ugledu na Tvorca (koji je nas stvorio), ili da bismo razarali? Da bismo živeli u brizi i nezadovoljstvu, ili u spokoju i zadovoljstvu? Da bismo živeli kao slobodni ljudi ili kao robovi? Ko nas je učinio robovima? Ko je odgovoran za to kako živimo? Neko drugi a ne mi? Onda smo zaista robovi – jer ropstvo podrazumeva upravo to odsustvo odgovornosti: odrekao sam se svoje slobode da bi neko drugi upravljao mojim životom i bio odgovoran za to kako je meni! Samo svestan i odgovoran čovek je slobodan čovek. Samo slobodan čovek preuzima punu odgovornost za sopstveni život.

Samo svestan, odgovoran i slobodan čovek zaista živi. Samo svestan, odgovoran i slobodan život - jeste Život. Sve drugo je duhovna smrt u živom telu, odnosno život tela u Dolini smrti… Sloboda počinje uviđanjem i priznanjem sebi da nisi slobodan. Kao što i svako istinsko znanje počinje priznanjem da ne znaš.

...

Zašto živiš? Za koga živiš? Šta te održava u životu? Šta je smisao tvog života? – ovo

su pitanja koja nikada neće postaviti zdrav duh. Ali takođe i pitanja koja nikada neće

postaviti duh nesvestan svoje bolesti. Gubitak želje za življenjem posledica je gubitka

smisla, a pitanja su znak svesnosti tog gubitka, početak puta ozdravljenja.

...

Smrt

Čovek se rodi, živi i umre. Svako se rodi. Svako umre. Samo poneko, zaista živi. Većina se rodi i odmah počne da umire: u nezdravom životnom i socijalnom okruženju, u porodicama zatrovanim mržnjom i netolerancijom, u nezadovoljavajućim emotivnim vezama ili na lošim, nezadovoljavajućim poslovima, držeći se celog života starog i poznatog, u strahu od promene, u strahu od novog i nepoznatog. Neko mrtav hoda 40, neko 50, 70 ili 80 godina… Dužina hoda po zemlji je nebitna ako ne živiš, kao i ako zaista živiš. Važan je samo trag koji ostaviš. Da li je to trag ljubavi, radosti, stvaranja - ili trag straha, tuge i razaranja? Da li je to trag slobodnog Čoveka ili roba? Ako zaista živiš, svaki trenutak tvog života je ceo život. Oni koji su živeli dostojno Čoveka, kao Božjeg Sina, po završenom poslu, zadovoljni urađenim, odlaze mirno, sa osmehom. Kako živiš – tako i umireš.

...

Nije se dovoljno roditi. Dar života treba slaviti živeći ga u ljubavi i vratiti s ljubavlju. Treba dar života iskoristiti i zaslužiti ime: Čovek. Šta radiš sa svojim darom?

P.Šumski, 15.07.2010.

*


 

Copyright by Tomislav Trbojevic, 2010

toolbar powered by www.mit3xxx.de