GŽ!3: Grad i sloboda

 

G O L I   Ž i V O T!

Magazin  za  sveSt  bez  granica  i  trzišne  ekonomije




Tema: GRAD I SLOBODA

Iskrice

Grad u tri slike:

Remizov, Manganeli, Kavafi

Broj  03


 

1.


GRAĐANSKE SLOBODE
...
Čovek u gradu zavisi od:


zebri i semafora

vozača i kontrolora
elektrodistribucije
vodovoda i kanalizacije
električara i vodoinstalatera
komunalaca i policajaca
bankara i lihvara
pekara i lekara
mesara i obućara
proizvođača i potrošača
trgovaca i kupaca
poverilaca i proneverilaca
poštara i inkasanata
lopova i prevaranata
sudija i advokata
demokrata i tehnokrata
plate i penzije
niskog krvnog pritiska i hipertenzije
mobilnog i laptopa
radija i televizije
kuvara i konobara
direktora i vratara
sekretarica i kafe kuvarica
GSP -a i putara
političara i analitičara
dilera na malo
i dilera na veliko
taksi vozača i
plaćenih razbijača
građevinara i rokova
deviznog kursa
i novčanih tokova...

Sve u svemu:

Građanske slobode.

...

P.Šumski

* * *

Graðansko društvo je u svoj biti represivno društvo. Svojim pravnim, obicajnim, moralnim i religioznim normama ono je svakom svom clanu odredilo šta sme i šta ne sme, šta treba i šta ne treba, šta je sveto a šta svetovno.  Svojim sistemom obrazovanja  i vaspitanja  ono više ohrabruje pokoravanje tim normama nego ispoljavanje licnih mogucnosti. Ova vrsta društva ne moze se nazvati “zdravim društvom”, jer ono sputava coveka na svakom koraku njegovog istinskog potvrðivanja. Posledica ovog sputavanja, kako nas je upozorila psihoanaliza, jesu neuroze. “Utvrdili smo da covek postaje neurotican jer ne moze da podnese obim odricanja koja mu je nametnulo društvo radi svojih kulturnih ideala.” (S.Frojd)

Ðuro Šušnjic, RIBARI LJUDSKIH DUŠA (str. 169)

* * *

Pocev od 19. veka  u svetu u kome zivimo tradicija više nije podsticana duhovnim vrednostima. Tu su ulogu sada preuzele ekonomija i politika. U ovo ce nas uveriti i samo posmatranje gradova. Pogledajmo srednjevekovni grad: najviša zgrada u njemu uvek je bila katedrala. Krenemo li do starih gvatemalskih gradica, primeticemo da su najviše zgrade bili hramovi. Meðutim, u evropi 17. veka glavna zgrada jeste palata. Kultura se pomerila prema politickom centru. Uðemo li u bilo koji od naših savremenih gradova, San Francisko - na primer, videcemo da su najviše zgrade u njemu ekonomska zdanja, visoke stambeno-poslovne zgrade. Samo po sebi ovo govori šta je dominantno u kulturi. Pomeranje naglaska o kojem govorim poznato je kao kraj kulture. Špengler je u "Propasti Zapada" napisao da se mi danas nalazimo na stupnju kulture starog Rima. Utilitarno-politicki ureðena drzava predstavlja pocetak kraja.

Dzozef Kembel: U SVETLU MITA

* * *

Iz mog sela vidim sve što se sa zemlje moze videti od Vasione...
Zato je moje selo veliko kao bilo koje drugo mesto,
Jer ja sam po meri onoga što vidim
A ne po meri svoje visine...

U gradovima zivot je manji
Nego ovde u mojoj kuci na vrhu ovog brega.
U gradu velike zgrade zagraðuju vidik,
Zaklanjaju obzorje, odvlace naše poglede daleko od svakog neba,
Pretvaraju nas u patuljke jer nam uskracuju ono što nam naše oci
mogu dati,
I stvaraju od nas siromahe, jer je gledanje naše jedino bogatstvo.

Fernando Pesoa, "Veciti kalendar"

* * *

"Dragi brate, prema tebi osecam najdublje sazaljenje. Poslušaj moj savet i postani Hjuron. Jer ja jasno vidim veliku razliku izmeðu tvog i mog polozaja. Ja sam jedini gospodar svoje sudbine i svog zivota. Potpuno raspolazem sobom i slobodan sam da cinim šta mi je volja. Ja sam prvi i poslednji meðu svojim ljudima. Ne plašim se nijednog coveka i zavisim samo od Velikog Duha. Dok si ti, citavim svojim telom i dušom, osuðen na vecitu zavisnost od tvog velikog kapetana, a vaš Vicekralj moze i sa tobom i sa njim da cini što mu je volja. Nisi slobodan da slediš svoje misli, ziviš u stalnom strahu od pljacke, laznih svedoka i ubica i uvek zavisiš od beskrajnog niza osoba koje se po polozaju nizu iznad tebe. Kazi, da li je tako ili nije?"

Poglavica Hjurona Tionnontate, zvani Kondiaronk ili Pacov, baronu De Lahontanu, glavnom zapovedniku francuske kolonije Placentia, Newfoundland, 1690.  (Izvor: P.Clastres, Društvo protiv drzave, ANARHIJA BLOK 45)

* * *


2.
Znate li da...
...jedna sedmina stanovnika Njujorka zivi od javne pomoci?

...sveopšte širenje najamnih radnih odnosa i masovne robne proizvodnje cini nas nesposobnim da proizvodimo prema svojim potrebama, da trošimo prema svojim zeljama i vodimo zivot kakav  zelimo?

...rastuca brzina i brojnost individualnuh prevoznih sredstava kao izraz naše zelje za komforom (udobnije, dalje, brze...) parališe naš saobracaj u kome izlazemo sebe vecem stresu (buka, aerozagaðenje, psihozagaðenje) i gubimo više vremena nego ikad ranije?

...su najrasprostranjenije epidemicne bolesti današnjice: rak, kardiovaskularna oboljenja, reumatizam itd., sve, bez izuzetka degenerativne bolesti, bolesti civilizacije, koje medicina ne zna ni da spreci ni da leci;
...ove bolesti pogaðaju sve veci  deo stanovništva uprkos korišcenja sve skupljih nacina lecenja? ...Sve ukazuje na to da su one vezane za naš nacin zivota i našu zivotnu sredinu: civilizacije koje se razlikuju od naše ne podlezu tim bolestima...

* * *


3.
I s k r i c e

  • U grad kad hoceš, a iz grada kad te puste.
    Narodna izreka
  • ...
  • Covek ne moze da otkrije novi okean ako nema hrabrosti da izgubi iz vida obalu.
  • Andre Žid
    ...
  • Ono što spasava coveka je prvi korak. Zatim i drugi.
  • Antoan de Sent-Egziperi
    ...

  • Usuditi se: u tome je tajna revolucije.
  • Sen Dzon Pers

    ...

  • Stvarnost oko nas nikad nije loša ili problematična - ono što je kod nje loše ili stvara određeni problem, je način na koji mislimo.
    ...
  • Svako nastojanje možeš ostvariti ako imaš ispoljavanje ljubavi umesto besa i mržnje.
    ...
  • U osnovi potrebe za sigurnošću leži nepoznavanje svoga pravog ja.
  • Todd

    ...

  • Bogatstvo se ne meri materijalnim vrednostima koje čovek poseduje, vec čašću koju je stekao.
    Epikur

  • * * *

    G  R  A  D

    - u tri slike -


    1.

    U gradu je život tekao svojim tokom.

    Ljudi nisu imali vremena da posvršavaju sve svoje poslove, a vremena je bilo strašno mnogo.

    A svi su poslovi bili nepotrebni i nevažni, sav njihov smisao bio je kratkotrajan.

    Svi su hteli da učine nešto tako da se jednom za svagda umire, ali nisu znali put u taj spokoj i zato su jurili tamo-amo, laćali se čas jednog čas drugog.

    I završavajući jedno, videli su ništavnost učinjenog i započinjali su drugo, a najčešće su tapkali u mestu, prevrćući i popravljajući jedno te isto čitavog života.

    Sve čemu se težilo, nije se ispunjavalo, a ako je i dolazilo, dolazilo je slučajno, a najčešće je dolazilo ono od čega su se obema rukama branili.

    Nisu znali kakva će biti sutrašnjica.

    Izgledalo je kao da je neko potajno priprema, i u pomrčini podmeće na ulicu, a ljudi izjutra od iznenađenja samo zinu i počinju život po tajnoj zapovesti, besmisleno, na svoju nesreću.

    Đavo se zabavljao.

    Snage se trošilo vrlo mnogo.

    Svaki na svoj način: jedni su radili zato što je glad to zahtevala, radili su do besvesti, a koristi nije bilo - gladovali su kao i ranije, i postajali gluplji; drugi su živeli u izobilju - prejedali su se i opijali, brbljali i skitali, izmišljali su sebi brige i nepotrebne poslove, a koristi nije bilo - nisu osećali zadovoljstvo i, smalaksavši, pstajali su tupi.

    Od jutra do noći na ulicama su vrveli judi.

    Trčkarali su svi tamo-amo za svojim poslovima.

    Lica su bila zabrnuta ili iskrivljena ili izveštačena, niko se nije smešio kako treba, a ako su se i smešili i smejali, onda je to bilo gadno i odvratno.

    Zapovesti su se gazile i usred bela dana i noću, pod prismotrom zidova i pod otvorenim nebom.

    Silovali su, ubijali, pljačkali, varali, skrnavili, klevetali...

    U sitnicama su svi već bili prekoračili, i nije više bilo šta da se prekoračuje, potajno je sve prekršeno, i nije bilo šta da se proba.

    Svi su znali zapovesti i na izgled su ih poštovali.

    Zapovesti su stajale kao nešto nametljivo - pristojno, život se međutim, kotrljao svojim putem, putem nepoznatog i nezakonitog.

    I kada su se rasplamsavale strasti i kada su skriveno vrvele požude, praznikom ili radnim danom, svejedno, kako su smešno izgledale sve usamljene želje i brbljanja tih obnovitelja i organizatora tog zbijenog čopora koji se zove - ljudi.

    Odnekud iz daljine, iza zidova koji su opkoljavali grad, dopirao je prorokov glas.

    Prorok je pozivao:

    - Zaustavite se! Opametite se!

    I sva ta gužva je čula i gurala se i trčala, strižući svojim malim lukavim ušima i uplakanog srca.

    Ne zaustaviti se, već juriti, glavom bez obzira, ne opametiti se, nego se ošamutiti da bi se živelo, živelo drugačije, inače će im se putevi razići i neće ih biti, inače će nebo pasti na zemlju, vreme će se zaustaviti, smrt će ih prožderati.

    - A smrt je nepotrebna! nepotrebna! nepotrebna!

    (...)

    - Gospode, samo da dan lepo prođe i da se sutra ujutru probudim.

    A zašto da se probudim?

    Svugde smarad, prljavština, pomije, gola trulež i trulež ukrašena.

    ...

    Sve se tu skupljalo - lepo i ružno, ljupko i odvratno - bilo zasićeno da bi čeznulo za još većom sitošću, rađalo je da bi ubijalo, i ubijalo je da bi se razmnožavalo.

    Izgledalo je kao da će se svakog časa raspojasati, zbaciti rite i ukrase sa leđa, baciti se jedan na drugoga i zametnuti borbu i sa pregriženim grlom i sa rasporenim stomakom telo će se sručiti na telo.

    Licemerje je potkopavalo svaku veru i ta podmukla prividna pravednost je zavaravala.

    Jadni ljudi - jer na drugi način život nije mogao da teče.

    Za više u njima nije bilo mesta...

    (...)

    Nečastivi je zaista prvi bio kolovođa.

    Nije uzalud kružila fama o prokletom ribnjaku...

    (Aleksej Remizov: Ribnjak)


    2.

    Grad je krajnje siromašan. Odavno, stanovnici su odustali od toga da menjaju svoje stanje, pa žive samotnim, odeljenim, ćutljivim životom. Polako, stanovništvo se smanjuje, ne zato što se neko iseljava - niko nema mašte da ode i "potraži sreću", kako se kaže - nego zbog toga što mrtve niko ne nadomešta; ako se rodi dete, što je dosta retko, ponude ga susednim gradovima, gde se nađe neko ko ga usvoji. Kuće su stare i napravljene od građe koja već sada odaje znake stalnog, već naglog propadanja. Nema pravih radova, nego se, svaki tren, određenom broju stanovnika naredi da prenosi poneki kamen - tri, pet - iz jedne ulice u drugu. Ako ima pet kamenova, dolazi deset građana i svaki obavi pola puta; za to ima se daje naknada u izlizanom, nečitljivom novcu, koji nije u opticaju ni u kojem gradu. Oni ga neretko gube, jer u gradu nema šta da se kupi. Žive od bedne hrane iz vrtova što ih obrađuju ljudi koji ne znaju i ne vole obrađivati vrtove. Budući da imaju te vrtove, nikada ili gotovo nikada ne izlaze na ulicu. Imaju utisak da se sprema kiša, kakvo god vreme bilo. Nema krojača, a odela se polako kvare, ali kako se neznatno upotrebljavaju, biće ih dovoljno do potpunog odumiranja grada. Poreklo tolike bede je nepoznato. Možda ga treba pripisati neobuzdanim verskim krizama, zaključenim u smrtnoj dezorjentisanosti. Ili mreži istovremenih ljubavnih razočarenja, koja su osamila muškarce i žene, nagnavši neke na samoću, a druge na brakove bez želje i bez ljubavi.  U tom se gradu mnogo godina niko ne zaljubljuje i premda se u dugim, praznim satima čitaju ljubavne knjige, to se smatra nečasnom igrom. U početku su naučni odbori dolazili u razgledanje grada ne bi li shvatili ustrojstvo tog neverovatnog siromaštva. Poslaše cirkus koji je, besplatno, dva dana nastupao na gradskom trgu. Dođe samo jedan čovek, gluv, koji je imao utisak da je reč o pogrebno-verskom obredu. Ostali građani ostadoše svi zatvoreni u kućama, silno pateći zbog tog raskošnog urnebesa. Ne može se reći da oni očekuju svoj kraj i kraj grada; na maglovit način znaju da oni jesu kraj.

    (Giorgio Manganeli, Centurija: Devedeset)

    *

    3.

    Kažeš: "Poći ću u neku drugu zemlju, poći ću do drugog mora.

    Naći će se drugi grad bolji od ovog.

    Svaki moj napor ovde je preoklet, osuđen;

    i srce mi je - kao leš - pokopano.

    Dokle će mi um ostati u ovoj tmini.

    Kud god da skrenem pogled, kud god da pogledam,

    crne ruševine svog života spazim, ovde,

    gde sam proveo tolike godine, proćerdao ih i upropastio."

    Nove zemlje nećeš naći, nećeš pronaći druga mora.

    Ovaj grad će te pratiti. Ulicama ćeš se kretati

    istim. U istom ćeš susedstvu ostariti:

    u istim ćeš kućama osedeti.

    Uvek ćeš u ovaj grad stizati. Da nekud drugde odeš - ne nadaj se -

    nema za tebe broda, nema puta.

    Kao što si svoj život ovde proćerdao, u ovom tako malom kutu,

    straćio si ga i na celoj kugli zemaljskoj.

    ...

    (Konstantin Kavafi: Grad)

    * * *



    PITANJE:

    U cemu je za tebe lepota?




     


     

    Copyright by Tomislav Trbojevic, 2010

    toolbar powered by www.mit3xxx.de