7. januar:

Dan, kao i svaki drugi



...

Osvanuo je i prošao još jedan 7. januar, dan podsećanja na nešto što bismo trebali da

znamo i živimo 365 dana u godini. Jedan od dva dana u godini kada kao mantru, u susretima

sa bližnjima, od ranog jutra do večeri, ponavljamo Spasiteljevo i Iskupiteljevo ime, ime

Bogočoveka, kako su nas učili od rođenja... «Hristos se rodi!» (ili, nekoliko meseci

kasnije: «Hristos voskrese!»), kao da je to činjenica koju dobro poznajemo, toliko da se

podrazumeva, toliko da je ne treba proveravati nigde, ni u knjigama rođenih i umrlih, ni u

memoriji i hronikama milenijuma, nigde - pa ni u srcu... I zatim, automatski, po navici, sledi

odgovor: «Vaistinu se rodi!» i «Vaistinu voskrese!»... Ali ko to istinski zna i oseća? Ko zna

da je to Istina? Ko to živi? Ko to izgovara i ko odgovara? Tradicija? Navika? Društvo?

Običaji?Veroučitelji? Crkva? Sveto pismo? Prinuda? Istinsko znanje i pouzdanje? Svi, pa

zašto ne bih i ja...?

 

...

 

Šta znače te reči, osim onoga što su nam rekli da znače: naši roditelji, mediji, Crkva,

društvo, tradicija, vaspitači i učitelji, istorijske i verske knjige...? Ko to zna? Ko u to istinski

veruje? I zašto? Imaju li te reči neko dublje značenje od običajnog (papagajskog)

ponavljanja jednom ili dvaput godišnje? Imaju li one svoju Istinu i koja je posledica te Istine?

Neka se svako zapita: Ko je za mene Hrist? Šta za mene On predstavlja? Šta znam o

Hristu? Šta za mene znači činjenica Njegovog rođenja, Učenja, raspeća i uskrsnuća (ako

sve to kao činjenicu prihvatam)? Kakve to konsekvence ima na moj život? Kako utiče na

moj život Istina o Bogočoveku (ili priča u koju sam poverovao i verom prihvatio kao Istinu):

Njegov dolazak na svet od Duha Svetoga, Njegovo učenje Mira, Ljubavi, praštanja,

prihvatanja i tolerancije, učenje o dolasku Carstva Nebeskog, Njegova žrtva na krstu,

Njegovo uskrsnuće u Duhu...? Kako se to odražava u mojim osećanjima, mislima, rečima i

delima...?

...

Kako se odnosim prema bližnjima, prijateljima i neprijateljima...? Imam li neprijatelja? Da li

ih grlim i okrećem im drugi obraz? Kako se odnosim prema okruženju: poštujem li Život i

negujem li ga u svim njegovim pojavnim oblicima? Živim li u istinskom zajedništvu i jedinstvu

sa svojim okruženjem, bližim i daljim? Kakav je svet 2000 godina posle Hristovog rođenja,

odaje li sliku Mira, Ljubavi, harmonije, tolerancije...?

...

«Hristos se rodi!»

Ako je to Istina, ako to znamo, zašto živimo tako kao da nam je ta činjenica potpuno

nepoznata ili nebitna?

Zašto ne volimo sebe i svoj život?

Zašto ne prihvatamo i ne praštamo bližnjima: roditeljima, deci, prijateljima, braći i sestrama,

životnim partnerima, komšijama, zemljacima, sugrađanima, strancima?

Zašto uništavamo svoja Božanska tela (te besplatne Božanske darove), otrovima misli,

emocija, reči i dela, te hranom i pićem koje u njih unosimo...?

Zašto uništavamo svoje okruženje?

...

Da: «Hristos se rodi, vaistinu se rodi!» – u Bogu, u Sebi. A da li se rodi i u Tebi? Ima li

Njegovo rođenje, učenje, stradanje i uskrsnuće ikakav značaj, ako se sve to u Tebi nije

rodilo i kroz tebe izrazilo u Svetu u kome živiš, u kome živimo?

...

Voleo bih da silno grešim kada ovo kažem: Usamljen je Hrist u svom rođenju,  kao i u

svojoj smrti na krstu, jer ga tako malo srca dočekuje, ispraća i istinski grli ljubavlju prema

Životu, tom daru nad darovima kojim smo neraskidivo povezani sa celokupnim postojanjem:

od mikroba i mrava, od vlati trave i najvišeg drveta, do galaksije i Univerzuma... Dara u

kome smo zauvek sjedinjeni, zauvek Jedno sa Ocem i Sinom i Svetim Duhom, a koji tako

olako odbacujemo bez istinske poniznosti i zahvalnosti. Jer, da te poniznosti i zahvalnosti

ima, živeli bismo već sada u Raju, ovde na Zemlji, u našim svakodnevnim životima.

...

Zato, sledeći put kada vas okolnosti nekog običajnog datuma navedu da izgovorite reči koje

tog dana svi izgovaraju ne misleći o tome šta te reči uistinu znače, zastanite i zapitajte se:

Jesu li to i za mene samo reči? Šta iza njih stoji? Stoji li moje iskustvo, celi moj život

iza tih reči? Mogu li svojim osećanjima, mislima, rečima i delima da svedočim o Istini

i značaju Hristovog rođenja, učenja, raspeća i uskrsnuća? Jer, svaki dan je dan

Hristovog rođenja i uskrsnuća ako se ja tog dana budim i rađam sa Hristom i Njegovom

Ljubavlju u srcu. Svaki dan, kao i ovaj dan, je ceo moj život! Kako osećam, mislim,

govorim i činim danas – tako osećam, mislim, govorim i činim svakog dana svog života! Hrist

je u mom srcu sada i ovde, uvek i zauvek, ili nije nikad i nigde!

...

Zato ne mogu lako i lakonski da izgovaram pozdrav Istine, ako mi ta Istina nije u srcu sada i

uvek. I zato Vas, prijatelji, braćo i sestre po Životu, u Sinu i Ocu, molim da srcem osetite šta

ćete i da li ćete sledećeg Božića ili Uskrsa reći svojim bližnjim u odgovor. Tišina je, često,

mnogo rečitija i dublja od praznih reči koje svi izgovaramo bez stvarnog osećaja poniznosti,

jer nam je neko rekao da tako treba.


S mirom i ljubavlju,


Vaš...




 

Copyright by Tomislav Trbojevic, 2010

toolbar powered by www.mit3xxx.de