REČ O PESMI

Osećam kako se svakog trenutka rađam

Za večitu novinu Sveta...

- F.Pesoa -

Pesma je govor duše, jezik i molitva srca.

Pesme su same svoji autori. Kroz pesmu Istina pokušava da postane vidljiva, da se objavi čoveku i svetu. Kada neka pesma hoće da se rodi, da se ispolji, ona potraži i pronađe odgovarajući kanal, um pesnika koji će je artikulisati, prevesti u reči, i tako doneti u svet. U interferenciji pojedinačnog uma i beskrajnog Polja Svesti čiji je polje misli (ideja) samo jedan deo, nastaje sve što se rečima može izraziti. I naravno, ne samo rečima. Sve slike žele da budu naslikane, sve kuće sagrađene, sve mogućnosti iz polja beskonačnih mogućnosti ostvarene. Celokupna kreacija izražava se kroz nas. Naša iskustva, naše individualne nečistoće i nesavršenosti - daju boju tom izrazu. Čisti kanali, pročišćeni umovi, odražavaju čistu svetlost Izvora, jasnu svetlost Stvarnosti. Uz pomoć Izvora, na nama je da kristal uma učinimo čistim, prozračnim.

Kada je um spreman, mesto i trenutak u saglasju, misao silazi, pesma se rađa. To nazivamo nadahnućem. Nešto nas nadahnjuje i reči nam udahnjuje. To nešto diše kroz naš um, misli kroz nas, izražava se kroz nas. Pesma je igra energija: čoveka, vremena, mesta i Neizrecivog.

Šta je starije: pesnik ili pesma? Duša je starija. Pesma stvara pesnika, dopuštajući mu da je artikuliše. Pesnik stvara pesmu dopuštajući joj da kroz njega izađe u Svet.

Postoji li pesnik pre no što napiše pesmu? I da i ne. Ne u svetu, da u Večnosti kao nemanifestovan. Postoji li pesma pre no što pesnik da svoj pristanak? I da i ne. Ne u svetu, da u Večnosti kao neispoljena. U Večnosti sve oduvek postoji. Ali pesma i pesnik u Svetu ne postoje jedno bez drugog.

Pesme i mi potičemo sa istog Izvora – izvora svekolike Stvarnosti. Pesme su oblik prepoznavanja tog Izvora. Mi se kroz pesmu ogledamo u vodi Izvora. Izvor se kroz pesmu ogleda u nama. Isti je potpis i ispod pesme i ispod uma koji tu pesmu artikuliše, donosi u svet. Od istog roditelja, svoji preci i potomci, pesme i mi se prožimamo u igri ispoljavanja Tvorca. Dva aspekta iste Stvarnosti, dve struje iste vode, vode sa istog Izvora. Pesma traži pesnika, pesnik traži pesmu. Pronalaze se u trenutku nadahnuća. A ispod pesnika i pesme, njihove igre traženja i nalaženja – stoji potpis Tvorca.

Sva voda u potoku potiče od izvora. Ali sva voda potoka obuhvata i izvor. Voda je sadžana u izvoru, izvor je sadržan u vodi.

Sva je voda od Izvora

i Izvor je u svoj vodi.

Voda traži da se rodi

Izvor želi da je rodi.

Pripada li voda Izvoru

ili izvor pripada Vodi?

Ako je u početku bila Reč, čovek je jedan od dijalekata, a pesme su reči Izgovorenog, reči Čovečije kroz koje još odjekuje snaga prve Reči. Pesma je neizrođen govor.

*

PESMA O REČIMA

Pesoi

O čemu pevati?

Život sobom peva sam.

Samo Biti – pesma je:

Ja Jesam – toliko znam.

Život se provlači između slova

a reči žive životom reči...

Sav drugi život

u rečima lažan je:

pesma je uvek pesma

o odsutnosti

priziv života izvan nje same...

U reči ne može stati

cvrkut ptica

ni dodir nečije ruke:

samo loša onomatopeja

cvrkuta reči

šapata kože...

Reči i pesme golicaju um

i kada su najbolje

bude svest o Onome što Jeste

i bivaju napuštene...

Jer gde reči prestaju

Život tek počinje.

*

... O PESNICIMA

A tiho ja spremam pesmu vremenu koje dolazi!

Pesmu života koji u sebi prima

sav mrtvi i živi svet podjednako;

života koji se smrti suprotstavlja

i sve gubitke i tuge prevladava;

života koji ne mari za rase i verovanja,

onoga koji pobedonosno napred korača

i svakom i svemu vrednost priznaje,

dok ja, pesnik, pevam u slavu vremena dolazećeg.

Kalindi Čaran Panigrahi

*

Dato im je da budu proroci i vidioci doba koje dolazi, onog koje nikada ne prolazi... Dato im je da naslute Tajnu, da pevaju o ovom i drugim svetovima, o višim dimenzijama stvarnosti, čak i o najvišoj Stvarnosti... Dato im je da dodirnu iskustvo Jednosti i - to je sve što im je dato. Delom svoga bića oni zauvek ostaju čvrsto i bolno ukorenjeni u ovom svetu, razapeti između zova Večnosti i zagrljaja prolaznosti. Zato pesničko prizivanje Beskonačnosti, Ljubavi, Slobode - ima prizvuk čežnje žednih kojima je dato da vide, čak i kušaju vodu sa Izvora, ali ne i da se njome napiju i utole žeđ. Blejk, Rembo, Vitmen, Pesoa, Antić... Gotovo prosvetljeni. Gotovo prokleti.

*

Dužnost je pesnika da svetu vrati deo proživljene Lepote i Istine sveta, jer kroz pesmu Istina želi da se objavi čoveku i svetu. Sudbina pesnika je - naslućivanje viših svetova i Jedine Stvarnosti, a poezije - otvaranje prolaza duši za putovanje do tih svetova, i konačno, putovanje do samog Izvora Stvarnosti.

*

O “PLAMENU TIŠINE”

…

Ovo je poezija imenovanja i stanja. Ona nije pjevna ni slikovita, nije melodiozna, ni u jezik zaljubljena. Ona nije pogodna za recitaciju, osim tu i tamo. Osim tu i tamo, u njoj nema ruda i minerala za kojima je potražnja: nema, naime, zvučnih sudara percepcija, ni sklapanja sablažnjivih i duhovitih brakova riječi, nema jarkih drmanja razlozima i zrenicima, ni slasti da se proburazi opna privida, ni potresa kad se tamo, iza opne, ne nađe ništa.

Kakva je onda to poezija, i čega u njoj ima?

Ne znam bolju riječ od: meditativna. U njoj traju stanja i imenovanja nečega što od pamtivijeka nosi čovjeka, što svuda i uvijek jest čovjekova i rana i izazov, i pitanje i nadahnuće. Jedna karakteristična riječ, "tišina", cilj je i zuj ovih pjesama, kao što je ona i cilj meditacije.

Možda bismo se morali vratiti tragom mnogih tisućljeća, u vrijeme prvih zabilježenih čovjekovih pjevanja, kada se ona, ta pjevanja, nisu razlikovala od molitve, od uvida, od mantre pročišćenja, od ekstatičnoga poklika, od izgovaranja sakralne tajne. Možda bismo morali još jednom promisliti je li poezija teo-filozofsko-emocionalna spoznaja, omogućena nečim četvrtim - jezikom ljepote? Možda bismo još jednom morali o tomu promisliti - ne zato da bismo dosegnuli konačni odgovor, već da bismo se načas oprali od zakorjelih definicija i vidika.

Poezija, to nisu osjećaji, rekao je Rilke.

S tim se slažu ovi stihovi.

Oni ne očajavaju, ne podižu bunu, ne padaju u zanose (osim tu i tamo). Oni hoće i hoće doprijeti do konačne riječi. Drugim riječima: do stanja tišine, do uminuća. O tomu razgovaraju sa svojim izgovarateljem, već dva desetljeća. Govore mu što hoće. Ima li nade? On, pomoću njih, objašnjava sebi što hoće, i pomoću njih pamti što voli. Mislila sam da danas više nema takvih pustinjaka.

U toj tihoj pohlepi za sobom, ovaj je samogovor nepopustljiv. Što god pjesma načela, od čega god krenula, tu je izgaranje za cjelinom i povratkom. Kao kašalj joj je ta stremnja, ta usmjerenost, kao kašalj ili kao ljubav - ne može se ni sakriti, ni zatomiti.

Ali ako čitateljevo iskustvo ne poznaje takvu ljubavnu bolest, ako su mu strana ta stanja spokojnoga pijanstva i ti uvidi u nevidljivi ideal, on će, unatoč jasnoći kazivanja, ostati nedodirnut poezijom ovih pjesama. O moru ne možeš s nekim, tko je more vidio samo na filmu.

P. S.:

Riječi pjesme, govora, mantre, čarolije, šuljaju se u krug oko tišine, odakle su vrcnule. I kako se koja od njih baci put osovine kruga, tako se i vrati neobavljena posla. Jer,

"Pesma koja se može ispevati

nije Večna Pesma".

Sve, pa i ono najljepše što je čovjek diljem vremena i širom meridijana pjevao/svirao/slikao/pronicao, spada u taj predani, neumorni, neobavljivi posao. Ali, sporazumjeli smo se s neobavljivošću, i činimo joj na volju: svom snagom trošimo život u smjeru osovine kruga, koji smo mi sami.

Vesna Krmpotić

(Iz zbirke: P.Šumski: Plamen tišine)

*

O “PLAMENU TIŠINE” I “ANTIKVARNICI SRCA”

Poštovani čitaoče – saputniče,

zbirke pesama “Plamen tišine” i “Antikvarnica srca”, zamišljene su kao putovanje kroz predele ljudskog iskustva, sa početkom i krajem u nepoznatom, ili tek naslućenom. Pesme ovde sabrane, plod su tridesetogodišnje prakse pisanja za sebe i svoju dušu. One nisu nastale kao rezultat književnih ambicija, već kao sredstvo svođenja računa sa sobom i svetom, i kao pokušaj da se izvesni trenuci života, doživljaji, susreti, emocije, stanja, boje i mirisi mesta - sačuvaju od zaborava. Ono što povezuje ove pesme, jesu jedan isti putnik i put, duša Putnika i duh Puta.

Ovaj pokušaj izlaska iz tišine anonimnosti i iskorak u susret tebi, nastao  je iz potrebe da se jedno iskustvo, jedan doživljaj sveta, podeli sa drugim bićem, da se kaže: Evo me, postojim, nisi sam na Putu!

Sve stihove posvećujem svim ljudima, mestima i trenucima koje sam zavoleo…Svim ljubavima i rastancima iz kojih sam rastao…I Tajni neotkrivenoj.

Bilo bi mi drago da ove pesme doživiš kao nešto vredno deljenja.

P.Šumski