pesme saputnika

Volimo se...


...

 

Volimo se

život i ja

bez uslova i bez granica

igramo se

život i ja

igre u kojoj

nevažno je ko dobija

slavimo lepotu

život i ja

tkajući

fino tkanje od svetlosti

svaki dan.

*


27.10.2012.

B.

 

Pesme saputnika




Todd


LJUBAV ILI MOŽDA NE?


Mislite li da imate ljubavi ?

Pogledajte u sebe i posmatrajte okolinu...

Kako se odnosite prema svom telu i duhu?

Da li oni stvarno dobijaju ono što im je potrebno?

Pogledajte za koliko bića ste preuzeli odgovornost

i znaćete kolika je ta ljubav...

Pogledajte svoje želje i želje vama bliskih...

Šta vam to govori? Koje imaju prednost ?

Zapitajte se i znaćete koliko razumevate pravu ljubav...

Živite ljubav, budite ljubav, zracite ljubav.

Pogledajte oči neznanca,

da li vidite ljubav u tom odsjaju ?

Pogledajte nebo, planine, nežne biljke -

ima li u vama ljubavi za svo to prostranstvo?

Ako mislite da ima, pogledajte dobro

sta jedete, mislite, govorite,

pogledajte svoje roditelje, braću, sestre-

preispitujte tu ljubav na svakodnevnom ispitu

i znaćete šta vam je činiti...

Živite ljubav, budite ljubav, zračite ljubav.

Lako je voleti životinje, one su tako smerne..

Da li možete voleti onoga ko vas je povredio,

onoga ko živi u neznanju, zločinca, paćenika, onoga

od koga se plašite da će vas odvojiti od tela?

Da li ste ikad razmislili o tome koliko

je Isus voleo svoje mučitelje?

Voleo i zračio im ljubav, dok su ga satirali...

Da li stvarno mislite da znate šta je ljubav ?

Živite ljubav, budite ljubav, zračite ljubav.

Mislite da ste voleli nekog muškarca, ženu...

Pogledajte šta je ostalo od toga kako vreme prolazi...

Razmislite da li ste voleli to biće onakvo kakvo ono jeste

ili samo svoju zamišljenu predstavu o njemu ?

Da li je ono sačuvalo svoju prirodnu slobodu ?

Osetite vibraciju ljubavi u nekom svom tihovanju

i prenesite je u svoj svet.

Neka svet oko vas tada bude ispunjen ljubavlju,

mirom i spoznajom te vibracije sopstva...

Živite ljubav, budite ljubav, zračite ljubav.

 

*


 

Maja Radojković

...

Umrimo  u  Istini

...

 

Ne-videlo

...

Propustili smo noć.

Polako je prolazila pred našim očima

a mi je nismo ni primetili.

I zvezdano nebo i pun mesec

svojom lepotom objavili su prisustvo.

Zagledani u jednu tačku,

slepi i obnevideli,

ponosni i brbljivi,

opisivali smo jedno drugom tajnu noći.

Kako to,

da smo uvek zagledani u ono što ne sija?


*

 

Sredina

...

Bili smo zajedno i rastali se.

Sanjali smo i budili se.

Bili smo u neznanju i shvatali smo.

Zatvoreni za ljubav,

ponekad živeli smo je.

I tako smo se,

od danas do sutra,

kretali na stazi života.

Išli smo i levo i desno,

i gore i dole,

dok nismo spoznali sredinu.

I u nju smo kročili,

zaslepljeni lepotom jednostavnosti.

Ali nismo dugo ostali

jer ne besmo je dostojni.

Ona ne trpi komplikacije

i skida sve granice, laži i navike.

A mi smo od istih sazdani.

*

 

Bekstvo

...

Možda treba da odem,

da prekinem sve veze između nas

i zaustavim glad duše za tobom.

Treba…

Da glas uma utihne i dopusti mi

da čujem tišinu.

Trebam sebe a ne tebe.

Trebam izvor a ne baru,

i mirisno cveće na mestu blata.

Možda te jedino tako mogu voleti;

daleko od tebe a blizu sebe.

I možda jedino tako mogu videti

da udaljenost, zapravo,

ništa ne menja.

Ili Jesam i pored tebe i pored sebe,

ili Nisam ni pored tebe ni pored sebe.

*

 

Iluzija

...

Toliko je lažnog u meni;

želim napolje...!

Rekla bih ti, rado,

da odeš, da me ostaviš i zaboraviš.

Ponekad teško prihvatam sebe,

a još teže sebe grlim.

Gde je kraj laži,

gde je kraj iluziji moje nutrine?

Ovo nisam ja,

a ono živi u meni.

I to što vidim u tvom nemom pogledu

nisi ti, a tako mi je poznato.

Zaustavih se, na čas,

u svom bolnom prepoznavanju.

Zaustavih se da izgovorim ‘da’,

da raširim ruke i otvorim srce,

za prepoznato, za ogoljeno, za lažno,

za sve što nije, a ipak jeste,

za Iluziju da prođe.

Samo tako, ja joj krčim put,

kroz sebe, od sebe, do nepostojanja.

I gle…

To ja sijam!

*

 

I On reče: Volim te

...

Pogledaj se, mila…

Dok gledaš se očima punim suza

u odrazu ogledala,

vidiš li kako si lepa?

Tvoje oči su sjajne,

tvoja koža tako meka,

a duša ti je mekša od najdivnijeg satena.

Ne traži u pogledu svom

ružno i grubo,

iako su možda tu;

pažnju pridaj svetlosti,

lepoti i nežnosti, koja jesi.

I ne traži ljubav u rečima,

u tuđim pesmama,

ne traži je u očima drugih

i dodirima,

ne žudi za njom u blizini voljenog,

jer oni ti je ne mogu dati.

Ne mogu ti pokloniti ono što već imaš.

Duboko u sebi otkrij Izvor

sa kog ti nudim da piješ me,

da živiš me, da voliš.

Ljubav si ti, mila,

nikako drugačije ne može biti.

Zaboravi sve što su ti rekli,

sve čemu su te naučili.

Odbaci prošlost,

ne gradi budućnost,

oslušni postojanje

i…Budi.

Budi sam Izvor.

Vekovima čekam na tvoj odgovor.

Jer te Volim.

*

 

Ja ne umem da volim, Bože

...

Kako je tužno ne biti Ljubav,

ne biti Radost, ne biti Postojanje.

Ja ne umem da volim, Bože.

Ja ne umem da delim,

da dajem, da širim,

bez težnje, bez želje, bez žudnje,

da mrvu jednu nazad dobijem.

Ja ne umem njega da delim

sa prošlim, sa budućim,

sa sadašnjim princezama

njegovog života.

Teskoba u duši,

u srcu nesklad i jad,

kad misli poteku i obuzmu me celu,

i drsko me zamagle svu.

Ja ne umem da volim, Bože.

Bez suza, bez bola,

bez grča i tuge,

slobodnog srca prostranog

do dalekih zvezda.

I ja ne mogu da živim bez Ljubavi,

jer Ljubav Jesam,

i ne mogu da živim bez radosti,

jer Radost sam.

Otkrij mi tajnu:

Kako da ljubim, smejem se i volim?

Jer umirem, Bože.

*

 

Zahvalnost

...

Kroz zagrljaj njegov dao si mi sve.

Suštinom si me dotakao,

Ljubavlju ispunio,

Istinom obojio.

I suze su potekle

iz dubina duše moje,

jer ne mogoh da govorim pred lepotom

Tvog prisustva.

To beše poruka Tvoja:

“Mila moja, ovako Ja Volim”.

I pred Ljubavlju Tvojom

sve ograde su pale.

Tvrđava u meni se srušila,

noseći sa sobom bol, bol od iskona.

Ogoljena, gola i čista, pred Tobom

u zagrljaju njegovom stajah,

sa nadom da te nikada ispustiti neću,

da me nikada ispustiti nećeš

iz toplog zagrljaja.

Divim Ti se, Bože,

i zahvaljujem,

što se uvek iznova trudiš

da pokažeš mi ko sam,

da pokažeš mi ko si,

da ogledalo mi za Biće budeš.

Moja zahvalnost Tebi

rasprostire se bez početka i kraja,

odavde do večnosti,

u tišini, u praznini, u nemom plakanju.

Hvala Ti, Bože,

na Istini Ljubavi,

na Radosti, na Prisustvu.

*

 

Bezimeni talas

...

Ti si samo talas u meni,

bezimeni talas svitanja i buđenja.

Tvoje uzde ponekad su tako snažne,

da mislim da ću se ugušiti.

Ponekad strah sobom nosiš,

ponekad mržnjom kršiš sebi put.

Ili je to tek nečujni dašak ludila,

praotac svih talasa.

Donosiš sa sobom različite svetove.

U mene se uvlačiš tiho,

dok mi hladnim sečivom svog velikog mača

razaraš grudi.

Ipak,

tvoj put prate svetle senke,

tvoj odraz nije tama.

To sjajno svetlo

što ti bešumno dahće za vratom,

tvoj je pratilac

i moj izbavitelj, u času

kada tvoja sila prevlada.

Od njega ne možes pobeći,

njega se ne možeš osloboditi,

jer ono je tvoje drugo ti

i moje pravo ja.

Vi ste tandem koji pustoši i obnavlja,

koji ranjava i zaceljuje,

vi ste par koji ruši i ponovo gradi.

Vi ste srce sa dva pola jedne Stvarnosti,

vi ste Ljubav u svojoj Potpunosti.

*


Bivanje

...

Ruke podignute uvis,

oči uprte u nebo,

kosa vijori na vetru.

Elementi, priroda i ja.

Bivanje.

Kakva radost!

*

 

Sada

...

Sve što je prošlo više nije,

i neka tako ostane.

Sve što je sada – isprati;

ono više nikada Biti neće.

Otvori oči, premda duša gori

od bola, ili od tuge možda.

Videćeš, dok gledaš,

ako se usudiš,

da ništa lepše od ‘sada’

nisi video.

Samo sada je Život,

samo sada si Ti,

i nikada više.

Zato… Budi.

*

 

Ko?

...

Moj dom je nigde.

Noge me vode,

ne znam gde sam.

Čije je ovo telo što se pokreće,

čiji to smeh čujem,

čiji to odraz u ogledalu gledam?

Dišem, hodam, sedim.

Slušam reči,

negde unutra, jedna drugu prate.

Pitam se ko to govori:

sve to lepo i slatko,

znano i neznano,

ružno i tužno?

Ko sebe zove imenom mojim,

ko mi bol u srcu stvara,

ko žudnju moje duše pokreće;

ma, pitam se,

čiji to glas čujem?

Ja sam niko,

ja sam ništa,

ne prepoznajem se,

odraza nemam.

Tek ponekad, naiđe titraj

što dobro mi je poznat.

Možda sam taj titraj ja?

Ko to zna…?

*

Ti

- Za tebe -

...

Bože!

Kada bi spoznao samo

lepotu svoju,

nikada osmeh s njegovog lica

silazio ne bi.

Kada bi spoznao širinu

srca svoga,

više ga nikad zatvorio ne bi.

Kada bi otkrio Tebe

u nutrini svojoj,

nežnošću svojom

grlio bi svet..

Bože,

kako da mu kažem

šta je u duši mojoj,

kad se duša ispisati ne može?

I kako da mu istinu

svog srca dam,

a da ga mač istine ne povredi?

Ti, koji u sebi nosiš

celo Božje carstvo,

Ti, Bog sakriven u telu,

hoćeš li se usuditi

da otvoriš oči

i živiš svoju lepotu?

*

Život

Sveže pokošena trava.

Prsti dodiruju tlo.

Topla zemlja budi moja čula.

Suncem okupano cveće

raduje se danu.

Možeš li biti lepši,

Živote?

*

 

Čekaj …

...

Čekaj me…

Čekaj dok iz mene ne izađu

i poslednji tragovi

ljutnje, žudnje i bola.

Ako možeš – čekaj

da krila svoja raširim

i postanem široka

kao i sam Beskraj

što se u pogledu tvom odražava.

Strpljenju se predaj,

jer ono će te voditi

putevima neznanim

dok čekaš da se pojavim.

Sačekaj još trenutaka par,

koje kao Večnost doživeti možeš,

da ti srce svoje dam,

da te u dubinu svoju

na pravo mesto postavim.

Želim ti dati sebe –

onu koja Jeste,

onu koja Voli,

onu koja je Radost.

Malo strpljenja molim,

da ti se otkrijem,

da ti se poklonim,

da ti se dam.

Zato,

čekaj...

*

Poziv

...

Negde, duboko u meni

skrio se tvoj lik.

Taj lik tako dobro znam.

Ko si ti?

To milo lice,

ta nežnost i lepota

kao da izviru u meni.

Ko je onaj

ko sjaj svoj

do mog srca uznosi?

Ko se krije iza tih

dubokih očiju?

Da li to znaš?

Jesi li spreman

da tragaš za sobom,

da dozvoliš

da vatra mog prisustva,

i mač istine iz mojih

teških, neprilagođenih reči,

dopru do same tvoje srži

i naprave pometnju,

do sad nepoznatu?

Ako se usudiš, znaj

da sve ograde svoje

spustiti trebaš,

da bi se zid znanja

sto ga u sebi nosiš,

srušio.

Pozivam te, mili,

da kreneš sa mnom

na put u nepoznato,

jer to je jedina,

na staklenim nogama

postavljena, garancija

da kraj mene budeš.

Iako garancija nema…

Ako se plašiš,

ako strepiš,

ako se ne usuđuješ,

da celog sebe u prah pretvoriš,

onda produži i čekaj neku

čije ce srce istim tonom

kao tvoje kucati.

Nije dovoljno reći:

“O kako si lepa, Boginjo moja.

Tebe sam čekao.”

I nije dovoljno samo prepoznati

svetlost i lepotu

što ih u odrazu vidiš;

potrebno je jaz

nerazumevanja prevazići,

potrebno je

iznova i iznova umreti,

tako da od ‘ja’ ništa ne ostane,

tako da se reči

na tvojim usnama zaustave.

Ne poznaješ me, dragi,

a misliš da znaš,

jer veruješ u ono što vidiš.

Još samu sebe ne sretoh;

gde je onda to

gde me ti srećeš?

I gde si onda tu Ti?

*

 

Radost

...

Trenuci radosti tako su retki.

I kada se pojave

nastaje čista milost Bića,

izvorna pesma Žvota

u svetim dubinama tišine.

Ne, to nije radost

nalik na bilo koju drugu.

Ona se ne može opisati,

ona se rečima ne da ograničiti,

ne može stati ni u jednu pesmu,

ni u jednu knjigu,

i nema ime, oblik ili boju.

Ona jednostavno Jeste,

i zbog toga je tako nespoznatljiva

i tako beskrajno velika

kao i sam Kosmos.

Ni naslutiti ne mogu

kada će se pojaviti,

kada će cvetove svoje

u meni otvoriti,

jer se nikada ne najavljuje.

Ali kada se pojavi,

ništa sem osmeha ne koristi

da lice moje ukrasi.

I ništa nije lepše od tog osmeha…

Bez daha sam,

nema i tiha,

plašim se da koraknem,

da mir njen ne narušim.

O radosti,

kada ćeš mi ponovo doći?

*

 

Sve kako treba je

...

Možda se to u očima tvojim tuga krije.

Možda ti u srcu bije i gori

sve od čežnje, od žudnje i želje

za telom mojim;

možda ti se duša sada slama

pod teretom silnih strahova i bola

što ih u sebi prepoznaješ.

I možda su te rane otvorene

sada jako bolne

da ni melem ljubavi tu ništa ne pomaže.

I možda ti trebam,

i možda me želiš,

i možda… sve kako treba je.

I svako ‘možda’ zapravo Jeste,

jer u svakom se krije odgovor:

“Da, tako je.”

I sve kako treba je.

I tuga u očima,

i srce što gori,

i sva patnja, bol i nespokoj,

i sve rane upaljene…

Da… to Život pročišćenje donosi,

to ‘bezimeni talas’ sada tebe stiže.

To Stvarnost se poigrava tvojom budnošću,

i svojim te oštrim noktima iz sna čupa.

I sve kako treba je,

baš kao i svaki put do sad,

kada se anđeli umilostive

pa ti dašak svoje ljubavi pošalju,

da te nauči,

da te probudi,

da te podigne, i pošalje

na neke veće visine,

u neke mnogo prostranije dubine.

I ja sam tu da ti svedok budem,

da ti radošću, mirom i ljubavlju,

što ih u sebi odražavam,

žiška svetlosti na tom putu

u nepoznato budem,

da ti odsjaj Tvog Bica dam.

I baš sve kako treba je.

*

 

Samo…

...

Samo biti uz tebe,

postojati, ležati…

Dodir il’ dva

dok telo se uz telo pribija,

i miris kože…

Samo pogled blažen i mio,

i tek nečujni pokret te ruke što me grli…

Jedan osmeh što lepotu pojačava,

nežnost,

i usne što klize

toplim dahom da prekriju telo…

Samo to,

samo Ti,

da sve u meni probudi:

sećanje na spokoj,

bivanje u raju,

jedan san što mnogo je lepši od ovog,

i srce što ga u blaženstvu damari odaju.

“Stvarnost ili tek samo san”- pitam,

dok se polako rastapam i nestajem

u ništavilu nečega čemu ime ne poznajem.

“Da li se to možda ljubav zove?”

Osluškujem,

i odgovor čekam uporno…

*

 

Sa osmehom na licu

...

Hoću li nestati.

hoću li umreti,

šta će se sa mnom zbiti?

Ako me ne pogledaš,

ako ne pozoveš,

ako ne dođeš?

Hoće li sjaj iz oka nestati,

hoće li me duboko zaboleti

onaj prostor

što ga jednom ispunih tobom?

Hoću li preživeti,

hoće li osmeh na licu ostati,

uprkos svemu,

uprkos tebi,

koji ne mariš,

koji me ne gledaš,

koji drugu voliš?

Pitam, i čujem

odgovor koji se nudi.

Ne...

Neću umreti,

samo ću u bolu biti

dok ne shvatim

da živa sam,

da cela sam,

uprkos tebi,

uprkos svemu,

sa osmehom na licu...

*

 

Sve što Jeste

...

Ceo svet stao je u moje šake.

Ceo svet smestio se u moj zagrljaj.

Sve što postoji

Ja sam.

Sve što Jeste

Jesam.

*

 

Parovima

...

Gledam parove kako se ljube,

i pitam se:

Da li znaju išta jedno o drugom?

Pogledom pratim pokrete tela što ih odaju

i u sebi čujem razgovor koji vode.

Poznate reči klize im niz usne,

sve iste, reciklirane,

već bezbroj puta izgovorene.

Pitam se:

kada će shvatiti da je sve to samo san,

jedna nespoznata laž,

imaginarna predstava

bezbroj puta ponovljena

iz navike…

Izraz na njihovim licima ne govori ništa

o dubini Bića,

o centru praznine u kojoj se dvoje

susreću, stapaju i prelivaju

do obezgraničenja.

On samo nagoveštava i upućuje

na prolaznu, sveprisutnu površinu

na kojoj su se sreli.

Hoće li ikada spoznati svoja prava lica

i pokazati ih prkosno pred očima Sveta?

I šta će tada biti?

Hoće li imati hrabrosti

da ponovo dodirnu jedno drugo,

da se zagrle i poljube,

i otvore srca pred onim što vide?

Hoće li izdržati jačinu Istine u svojim dušama

i poroditi razumevanje u času

kada svoj odraz budu sreli?

Ljubavnici,

vi što mislite da volite,

budite spremni da vam se sve iluzije sruše,

budite spremni na bol i suze pročišćenja,

pri susretu sa onim

što istinska Ljubav u vama budi.

Jer Ljubav nije ono što ste mislili.

Ljubav nije ono što sanjate.

Ljubav vam samo pokazuje put

da je otkrijete…

A šta je prava priroda Ljubavi

to vam ne mogu reći,

jer ni sama ne znam.

Tek korake pravim na putu…

*

 

Večeras

...

Večeras ti ništa neću reći,

neću ti pričati o Duši,

o iskušenjima i izazovima,

ili o ova naša dva sveta što se stapaju.

Večeras ću ćutati, srećna

što ću u tišini moći da te dodirnem

mnogo dublje, nevinije, nežnije.

Večeras ću se prepustiti reci tvojih dodira

i biću spremna za put u nepoznato.

Večeras ću dopustiti tvom dahu

da probudi sva moja čula,

da razgori unutrašnju vatru

i dotakne središte iz kog te volim,

grlim i celivam.

Večeras ću spretno raširiti svoja bedra,

topla i nežna,

da bih te primila duboko u sebe,

najdublje dokle možeš doći.

A onda ću te obujmiti

svakom ćelijom svog tela,

dok se ne upoznam sa svakom tvojom,

i ne upijem svaki pokret koji praviš.

Večeras ću te voleti na više različitih načina,

dok tvoj dah ne ostavi trag na mojim usnama,

dok ne čujem i poslednju reč koju izgovaraš

dok ne svršiš.

Večeras ću slušati tvoje dahtanje,

tu blaženu pesmu što me uzbuđuje,

dok ti se disanje ubrzava i ritam srca pojačava,

a ti nestaješ u blaženstvu postignutog vrhunca.

Večeras ću ti se pridružiti u toj pesmi

i spojiti svoje uzdahe sa tvojim.

Večeras ću prekriti poljupcima

celo tvoje telo

govoreći mu koliko ga volim,

i ostaviću tragove zuba tamo gde najmanje boli.

Večeras ću  voditi ljubav sa tobom

uživajući kao nikada do sad,

jer, sve te više volim, ljubavi

i sve mi draži postaješ, voljeni.

Večeras ću svoje nago telo

priljubiti uz tvoje,

da zagrljeni ostanemo do svanuća.

Večeras ću te samo voleti.

*

 

Slušanje

...

Slušaj – reče Glas.

Poslušah – i čuh sve.

Ne beše nijedne izgovorene reči.

Ne beše nikakvog pokreta

niti akcije.

I sve bi rečeno – Tišinom.

*

 

Što manje, to više

...

Što manje misli

to otvoreniji prolaz ka Biću.

Što manje reči

to susretanje moguće postaje.

Što manje podela

to Stvarnost se jasnije izražava.

Što više osmeha

to Duša radost lakše isijava.

Što više praznine

to mir Srce više nastanjuje.

Što više mira

to ravnoteža više nudi svoje obilje.

U Tišini, u Praznini, u Miru

Sve Istina postaje.

*


Zajedno

...

Svako jutro je toplije

kada se telima ujutro pozdravimo

i osmesima pogladimo jedno drugo.

I trava je zelenija

kada na nju zajedno kročimo

bosim nogama da upijemo rosu.

I svaki dan je blag i mio

kada se uhvatimo za ruke

i veselim korakom krenemo

put livada i polja.

I kiša je tako smirujuća,

čak i kada je hladno,

jer su nam srca topla

kad smo zajedno.

Veselje se uvek iznova rađa

u našim srcima,

čak i kada su nam

srca hladna ili otuđena.

Jer sve to prođe za tren,

za tren oka,

dok se gledamo

i iznova rastemo u ljubavi -

Zajedno…

 

*

 

Sve to u meni je

...

Zamisli dane bez boja

i cvetove bez mirisa.

Zamisli modru travu

i nebo bez plavetnila.

Kakav je to svet u kojem nema

ni boja ni mirisa,

ni šarenila ni zvukova,

i sve je tupo, i sivo, i bez oblika?

Kakav je to svet u kojem sunca,

kad podigneš glavu,

ne možeš naći,

nit topline i nežnosti zraka njegovih?

Eto…

Takvim se ponekad

čine dani bez tebe,

al’ onda shvatim:

to su samo dani u kojima

nema mene.

Ipak, prepoznah u sebi

i žutu i crvenu,

i sivu i crnu,

i sve nijanse ovog sveta neobičnog…

Prepoznah u sebi gromove i oluju,

i sveže jutro rosom okvašeno.

Prepoznah i tmurno nebo,

uragane i povetarce,

i milo sunce

koje i peče i gladi.

U meni je toliko kišnih dana,

kao kad u prašumu odeš,

a ona samo pada i pada…

U meni su i zvezde što sjaje,

za koje niko, ama baš niko, ne mari

da li su od danas ili od juče.

U meni su i sva godišnja doba,

sve sezone i divljine,

prašume i prerije,

nežni brežuljci i snežni vrhovi.

I ptice na nebu u meni su.

I toliko je vode sto teče bez prestanka,

sa svim životom svojim,

koliko je i mrava i bubica,

travki i olujnih vetrova.

Biće dušo,

da ti priroda nešto nije draga,

kad samo sunčane i tople dane tražiš,

večno proleće

i možda ponekad leto neko.

Zar se nikada čarobno osećao nisi

prekriven ledenim januarskim snegom

i mekim pahuljama nežno zaodenut

poput onog milog laneta iz bajke?

Kažem ti:

sav život u meni je;

sve različitosti,

sve boje i mirisi,

a izgleda da tebi život mučan postade

zbog nešto malo gromova i kiše.

I znam da će sunce ponovo doći

milujućim zracima da dodirne nas.

Samo se pitam:

gde ćes ti biti tada

da u njima uživaš?

*

 

Povratak

...

Tražih od tebe ljubav

i ti mi je ne dade.

Zatražih je ponovo

i ti me odgurnu.

Najveća pomoć

ponekad je ponuđena

rukom onog koji te davi.

Ne guraš me ti to od sebe,

već me vraćaš meni samoj.

Hvala ti!

*

 


A moment of bliss is

Coming out of nowhere…

Silence of the mind,

Peace in the heart

and This that just Is.

So simple…

Unborn happiness

and never ending stillness

have been waiting

for so long…

Just Here and only Now

and nowhere else to find That

with no face and no form

that wants Itself revealed.

As if I ever knew anything…

No, I never was.

*

 

Ko?

...

Kada te zaboli,

pitaj koga boli.

Kada tuga dođe,

ko je tužan tada?

Kada strah potresa telo,

na koga on utiče?

Kada se jutrom umoran probudiš,

zapitaj se,

ko sebe umornim naziva?

Kada prihvatanje od drugoga tražiš,

sa čijih usana je pitanje stiglo?

Treba li Biću išta?

Može li bol da peče Prostor,

Tišinu, Ništavilo,

ako nema nikoga…?

Ko pita?

Ko traži?

Ko želi?

Ko smišlja?

Ko stvara slike, i čemu?

Ko izbegava?

Ko se ljuti?

Ko ne želi da čuje?

Ko je veseo?

Ko je tužan?

Ko je nesrećan,

a ko radostan?

Ko je promenljiv i nestalan?

Ko se žali?

Ko je besan?

Ko se ‘s pravom’ ljuti,

ako zaista nema nikoga?

I ako nikoga nema,

ko bi mogao odgovor da da?

Otkrijmo…

Mi?

Ne…

Otkrivanje se dešava.

*


Umrimo u Istini

...

Pitaš: Kada?

Možda nikada...

Ne trebam tebi slobodna ja.

Zar nije tako lakše?

Budi ti slobodan

i udomi me u svojoj bezgraničnoj ljubavi.

Daj da osetim ono što sa tvojih usana siđe

i u reči se pretvori.

Budi primer Te Slobode

i Te Ljubavi.

Zaćuti, i tišinom vodi me.

Lako je govoriti i snove stvarati,

ali stvaran – kako je teško biti!

Eh da mi je da to doživim;

onog koji ne traži da neko drugi umesto njega

večnim sjajem Istine zrači.

Eh da mi je da u prisustvu tvome mogu da poletim!

...

Stvarniji si kada ti se duša cepa i slama

pod teretom bola;

lepši si od najlepšeg

kada ti suze svojim tonom kvase lice.

Prirodniji si u otvorenosti i predaji

kad ne znaš i ne shvataš,

i za glavu se hvataš.

Malo je takvih trenutaka bilo...

Sva tvoja žudnja, sva tvoja želja,

i sva druga ispoljavanja,

kad sve je fino, super i ugodno,

od tebe naprave tek odraz čiste površnosti.

Rečeno je da se

dubina i poniznost patnjom najbrže stiču.

Da mi je da te vidim kad sve izgubiš

i na kolena padneš.

To će biti trenutak velikog uskrsnuća!

Da mi je da ne tražiš od mene više ništa;

da mi je da stigneš do mesta na kom se samo voli...

Da mi je da samo voliš i ponovo se rodiš!

Imala bih nekog tako blizu

na koga bih mogla da se ugledam.

Ovako...

Od zaludnih reči i tuđih očekivanja,

tako malo susretanja ima.

Još se nismo sreli...

I šta uopšte znamo?

...


Budi prvi

i ja ću te slediti.

Budi primer

i ja ću te pratiti.

Budi Istina

i ja ću ti verovati.

Budi Tišina

i ’ja’ će nestati.

Istopi se

i ja ću se rastopiti.

Zašto uvek neko drugi

mora da bude prvi?

 

...

Strahove svoje ne poznaješ,

i nesigurnost što kao veo sve pokriva.

Nađimo se kroz neko vreme

pa ćeš mi reći kako to izgleda

kad strah te potresa.

Koliko puta si do sada pobegao

od siline ljutnje i besa

što su ti punile nedra?

Koliko puta si zatvorio srce

a da na ljubav ni pomislio nisi;

i da te onda upitam:

šta je ’tvoja’ istina tada bila,

a šta stvarnost ’tvoja’?

Ali sve s pravom.

Ti imaš pravo za sve, zar ne?

S pravom ljut,

s pravom besan,

s pravom podučavaš o Ljubavi,

Tišini i Istini,

s pravom zameraš svetu,

ljudima i njihovim delima,

jer ti znaš šta je Božja volja, zar ne?

Ali kad se drveće poseče,

to nije božja volja,

ni zagađenje,

ni buka,

ni drski i pokvareni ljudi,

ni gužva u saobraćaju,

ni tvoja majka

koja nije ono što bi trebalo da bude,

pa ni ja,

nit savršena nit idealna zamišljena ljuba,

ništa to nije po tvojoj meri,

ali s pravom tvoj komentar zaslužuju...

Kako neko ko zna ’Kako živeti Sebe’

nije slobodan i srce mu se zatvara

kada draga ne ispunjava listu očekivanja,

pati od bolova emotivne prirode

i još uvek se pita zašto je sve onako kako jeste?

 

...

Od sve ove priče ništa neće biti.

Hoćemo li nastaviti i opet se odvojiti

i brojati ponore između nas?

Možemo li za promenu ćutati,

i samo priznati: ne znam, i ne razumem ništa?

Možemo li u tom neznanju pognuti glave

i samo biti

i tiho se razumeti?

Ova bitka traje od početka naših dana.

Da li nam je dosta?

Hoćemo li prekinuti

ili još jednom shvatiti

da ništa nismo naučili?

 

...

Ne mogu više ništa da ’znam’...

Svako ’znam’ padne između nas kao stena

i tu ostane...

Možeš li ti drugačije učiti?

Uz nekog slobodnog i punog ljubavi

da te samo hrani.

Zar ne reče juče da je lakše voleti slobodnog

od onog nestvarnog

pored koga u strahu podrhtavaš?

Zar ne vidiš šta biraš?

Uvek lakši put...

Možeš li me voleti ovakvu, zaista?

Čak i kad tvrdim da znam,

bez potrebe da to ispraviš ili negiraš,

bez procene, osude ili negodovanja,

sa osmehom,

znajući da to nisam ja?

Zašto tražiš da budem neka druga?

Zar Ti nisi Ja?

Zar nismo isto...Jedno?

Pa zašto me onda samo ne voliš?

Očekuješ od mene ono

što ni sam ne možeš da porodiš.

Zar ti niko nije rekao

da se samo primerom podučava?

Kada budeš, i samo budeš,

Ljubav, Istina,

Ono što Jeste,

tada - svi će ti se klanjati i stopala ljubiti.

I ja među njima.

Kada budem i samo budem,

Ljubav, Istina,

Ono što Jeste,

tada – svi će mi se klanjati i stopala ljubiti.

I ti među njima.

Sve drugo je prazna priča.

Kako kod tebe tako i kod mene.

Zato ’moje’ ili ’tvoje’ znam

jeste čista arogancija i ništa više.

Umrimo u Istini.

*

 


 

Ana Đorđević


Svaka je ljubav

kap Ljubavi Tvoje

...

 

Izrasta

iz rasta bilja, mirisa i daljina

nešto blisko

nadohvat srca svima

Izrasta

iz roda šuma, šumova i dolina

nešto toplo

nadohvat srca svima

izrasta

iz reči čistih, jasnih i mekih

nešto samo SRCEM RAZUMLJIVO

izrasta

iz  rasta šuma dalekih

nešto što seme Novom Životu biva

...


Tvoje

je ovo srce koje u meni bije

Tvoje

mada te moje oko videlo nije

Tvoje

jer svaki put kada zatvorim oči

Tvoje

su zvezde lampe u mojoj slepoj noći

Tvoji

su ovi dani u kojima se sjaje

Tvoja

živa svetla iz Tvoje tajne odaje

Tvoje

su odaje pune blaga sto pružaš svima

Tvoje

je blago Svetlost i Ljubav i Toplina

Tvoju

svetlost ja jedem i tvoju Ljubav pijem

Tvoje

je zato to srce koje u meni bije

...

Prepoznavanje

...

Umilne oci ka meni

zelene pupoljke nižu

Srce se otvara žedno

cvetovi u meni dišu

Meke ruke ka meni

zelene stabljike šalju

Telo se prepliće s njima

u nežnom zagrljaju

Poklon bića iz oka

zelenih livada snenih

Probudi prostor svetao

negde duboko u meni

...

Pogled

...

Postoji li

dublja bliskost

od pogleda što se međusobno znaju?

Traju

bez istorije

u beskraju

zraci susreta

i kažem “ODUVEK”

a beskonačnost me vuče van sećanja,

bez početka, bez kraja…

Nešto svevremeno

naše oči u jedan pogled spaja

...

Maštam

da mašta java postane

Verujem

da vera stvarnost postane

Sanjam

da san dan postane

Jer znam da možemo leteti

bez potrebe za krilima

...


Srce mi se vraća

Tebi za to zahvaljujem

Srce mi se vraća

ljubavlju se preplavljuje

Srce okean biva

talasa nebeskih staza

Samo u sebi pliva

Samo sebi oaza

Srce mi se vraća

Tebi za to zahvaljujem

Srce mi se vraća

od tebe ga večno pozajmljujem

Želim da ga vratim Tebi

jer Tebi pripada ono

ali ne bih da ga vratim

tek tako nepromenjeno

Želim da uvećano

ono kao dar bude

okean-oaza Tebi

i staza za sve ljude

...


Ti si

oblutak među stenjem grubim

među oblucima-oblak lak

među oblacima-lahor mek

kroz lahor-jasan glas

u glasu-čisti ton

u tonu najčistijem

ISKRA SVEŽIVOTA

...

Ti si

lik nove nade

u prostranstvu mome

pitomo bilje

koje se nežno širi

po livadi moga srca

...

Razvezuješ čvor na duši

Peglaš pogužvane misli

Porubljuješ iskrzane poljupce

Čistiš prašinu sa istrošenih zagrljaja

Skraćuješ crne niti, svetle produžavaš

Prazniš prepunjene čaše žudnje

Zalivaš suve sadnice srca

Hraniš onemoćale ptice slobode

Bistriš šarenu reku svesti

Kad se otvorim

Ti me obnoviš

...

Ako nekada negde

tvoja duša iz sveg glasa moju pozove

hoću li te čuti?

Ako te čujem

hoću li se odazvati?

Ako se odazovem

hoću li poverovati?

Ako poverujem

hoću li istrajati?

Istrošiti srce je nemoguće.

...

Kao mesec

nad neherenim kedrom

svest osvetljava stvarnost

Kao sunce

nad nemim mesecom

srce osvetljava svest

Sve svetli samo od srca

...

Voleti sve

i ono što se ne da voleti

Voleti ranu

Voleti nespretnost

Voleti prljave šoljice za kafu

Voleti prosuto mleko

Voleti bezvoljnost

Voleti besmislenu raspravu

Voleti licemerno sveštenstvo

Voleti preveliki stomak

Voleti crno ispod noktiju

Voleti tebe u daljini

Voleti daljinu u tebi

Voleti nesposobnost da se voli

Voleti hemijsku koja ne radi

Voleti bolest

Voleti bol

Voleti pokvarena kola

Voleti pokvareni zub

Voleti zub vremena

Voleti vreme koje ne dozvoljava

da se sretnemo

Voleti opuške po podu

Voleti one koji vole samo sebe

Voleti namernu nepažnju

Voleti razbijeno ogledalo

Voleti prljave noge

Voleti noge u laži kratke i dugačke

Voleti laž

Voleti podgrejani ručak za večeru

Voleti podgrejane zagrljaje

Voleti rasparan džemper

Voleti oklope i štitove

Voleti one koji ne vole poeziju

Voleti sve

i ono što se ne da voleti

...

Ovaj omotač duše

izbrazdan njenim putovanjima

obeležen njenim prohtevima

osenčen njenim padovima

osvetljen njenim skokovima

omotač duše telom nazvan

sa zahvalnošću nosim

i puštam da me nosi

zadivljena zauvek

savršenstvom njegovog kroja

Koji bi drugačiji omotač

tako verno pratio

tu dušu koja je moja i Tvoja

...


Između

tebe i mene

postoji jedna Duša

željna da nas zauvek iznova spaja

Između

tebe i mene

postoji jedna Duša

mirna kao polje u ponoć zimsku

Između

tebe i mene

postoji jedna Duša

raskalašna kao u podne talasi morski

Između

tebe i mene

postoji jedna Duša

neumorna

neuhvatljiva

nepokolebljiva

jedno gromoglasno DA

nemo

između nasih duša

sluša i peva

...

Maslinasti mesec

u tvojim rukama

u tvojim očima

zeleno sunce.

Cede se na mene

tvoje trave

ali do mene ne stižu kapi.

Pijem i dalje sokove svoje.

Čekam da sazriš.

...

Iskuj mač

od najtvrđih  misli

za najmekšu borbu

Razdeli sebe od sebe

Iskuj prsten

od najmekših osećanja

za najtvrđi savez

Poveži sebe sa sobom

...

Usidrićeš se pored mene

svečan, snažan i tih,

bez snebivanja.

Spremne su nežne šarene vrpce,

najlepše voće i najiskrenija poezija

za tvoj doček.

Moja utroba pravi ti mesto,

blaga, svetla i čista od namere

da zajedno

kroz radost hiljadu vatrometa

oblikujemo novi život.

Dodirni me bez snebivanja.

...

Svaka je ljubav

kap Ljubavi Tvoje

kroz lica koja volim

oblik Tvog lica otkrivam

ono što volim živim biva

ono što živim

Ljubavlju se ispunjava

...

Ni milion rastanaka

nije dovoljno

Uvek te iznova srećem

uvek sa srećom

susrećem sebe

kada te ugledam jasnog

u moru bezoblika

Ni milion rastanaka

nije dovoljno

Putevi koji su se ukrstili

ukrstiće se opet

...

Život koji je ostao

u danima večnog podneva

iskrsava u krasnim trenucima

kroz krošnje pozajmljenog parka

Ista svetlost svira

kroz krivudave ulice misli

o životu koji je ostao

u danima večnog podneva.

Živim li tuđi život

ili tuđi život živi mene

Može li se životom zvati

čekanje da se srce vrati?

...


Ko sam ja

u ovoj šumi:

opali žir bez kape

raskošni žuti maslačak

jedan nevidljivi list

u mrkom moru jesenjeg lišća

iznenadno svetlucanje kroz šiblje

iznenadni zvuk kroz krošnje

lepet i muk i leptir i crv

dodir dva raznobojna lista

dodir dve boje na jednom listu…

Ko sam ja

u ovoj šumi:

stoglasni nemi zov breze

četi usamljenih četinara

na nekoj planini ko zna gde…

...

Dajem ti se

Dajem ti sve

Sve osmehe svoje

Sve svoje navike i naivnosti

Sve misli

Sve mašne i mostove svoje

Sve mogućnosti

Sva svoja mora i mir

Sva neba sa svim zvezdama

Sva sunca svoja

Sve svoje svetove svete

Dajem ti se

Dajem ti sve

...

Ima nečeg dobrog

u danima krhkosti

Ja sam slomljeni bokal

kome su izrasla krila

...

U mome srcu se otvara jedan prozor

u Tvoj vrt

Svaki cvet i svaki kamen su na svom mestu

Svaka zima i svako proleće stižu u svoje vreme

...

Miluješ me

svim vazduhom

Kupaš me

svim suncem

Dodiruješ me

svim biljem

Hraniš me

svim voćem

Gledaš me

iz svih stvari

Kako da  ti se zahvalim

Bivajući ono što jesam

kao vazduh

kao sunce

kao bilje

kao voće

kao sve stvari

...

 


 

 

Marina Pavlović


TRAŽENJE


Zaboravila sam ruke u tvom kaputu

i noge u tvojim čizmama

a sve drugo - ne znam kome sam dala

svakom sam pomalo ostavljala

i sada me tražiš.

Zaboravila sam srce na putu

i osmeh u tvojim očima

a snagu - ne znam kome sam dala

svima sam je pomalo ostavljala

i sada je tražim.

*

U PEĆINI


Ne mogu pronaći sebe u toj pećini

uvek pronađem tragove tuđih cipela

da li je to dokaz da nismo jedini?

Ne, ne mogu pronaći tebe u toj pećini

uvek pronađem kamen i vodu

i tišinu koja je spojila nas...

Da li je to dokaz da nismo jedini

kojima uzalud odzvanja glas?

*

ŽIVIM NA BRDU


Otrovno bilje miluje mi tabane

i sve te boje ponekad mame me

živim na brdu i ne znam zašto se stari.

Hranim pticu i ona peva sve moje snove

živim visoko i mislim da volim

i sve što ne znam kako se zove.

Smejem se vetru – vetar me greje

mislim o tebi – živim na brdu

i ne znam zašto se smeje.

*

BILI SMO TU


Prolaze ribe

prave me talasi

zapliću trave

bili smo tu.

Svako se snalazi

neko pliva

neko rukama maše

a neko sa obale posmatra to.

Plovili smo dublje i dublje

u plitkom smo tonuli

ili samo nismo uspeli da se snađemo

pa smo ronili i lovili pesak i školjke

i čuvali dah ako se nađemo.

Prolaze ptice

prave me vetrovi

zapliću trave

bili smo tu.

*

NACRTAJ MI SLIKU

NA KOJOJ SE SMEJEM


Nacrtaj mi sliku na kojoj se smejem

na kojoj padam sa stolice

razbijam ruke i noge i imam plave oči…

Ja znam za vetar

i širim ruke kada se smejem

U sledećem času

ruke su mi sklopljene

vetar me je odneo

vetar me je voleo

obećao proleća

U sledećem času

padam sa stolice

ne nije me bolelo

vetar me je poneo

i rekao ko je

Zato širim ruke

i zato mi nacrtaj sliku

na kojoj se smejem

za još jedan pad sa stolice

za one koji misle šta sam to mislila

dok si me crtao

za one koji misle kako si me voleo

za obećana proleća…


*

VREME KOJE SPAVAŠ


Koliko ljudi stane ti u glavu

dok ovaj zid noktima paraš

dok znoj se sliva niz moje grudi

ponovo te budi – vreme koje spavaš.

A je te srećem namerno

i volim te iz dosade

budim te sekund ranije

odlazim po tvoj dan.

*

SREĆA


Nestale su stvari iz mog džepa,

a te davne priče o sreći -

mnoge sam zaboravila

a i te što sam znala

nisam ti htela reći...

Ne želim da pričam o sreći

to rade samo tužni

ti trenici kratki

samo su nam dati

da vratimo bolom

koliko smo dužni.

Više se ne sećam svih stvari iz džepa

možda sam izgubila i nešto tvoje...

Ali ne želim da mislim o tebi i sreći

mnogi su je smislili u beznađu

a ja se samo pitam šta je sa onima

koji je nikada ne nađu.

*

KRAJ


Do novog početka

ostajemo svačiji i sami

tresu se tuđe noge -

grliš me jer sve je igra.

Još ponekad zavirim u noć

i ostavim negde u tami

misli od juče

svetlost od sutra...

Do novog početka stajem

na prste da ti dohvatim čelo

tvoje snove bojim u belo

ti nestaješ u mojoj kosi.

A vrednost sitnica pada niz telo

do novog početka...

Za svečanost šijem tvoje odelo

tvoje mirise nosim na koži.

*


RAĐANJE


Gledaj me kako se rađam

i spiram krv sa sebe

iskustvo mi daje moć

kao da sam te već volela, jednom.

Prolazim kroz šuplje drvo

dolazim, u novom danu

od neba kradem poslednje uzdahe

od zemlje poslednju hranu.

Gledaj me kako se rađam

hvatam se za koren i rastem

tvoja kiša jača moje kosti

i kao da sam te već volela, jednom.

*

STRAH OD STAROSTI


Kada ne znam gde počinješ

a gde se završavaš

želim da te nastavim...

A kad žile bune se

uvek ih obuzda

strah od starosti.

Kada te zovem

samo mi je hladno

želim da te nastavim...

Pod veliko ćebe odlaze zvuci

ne može ih čuti strah od starosti.

Jednom rukom samo dodirujem noć

drugom se golicam, dodirujem snagu

a tebe dozivam – kada mi je hladno...

Dodirujem granu na koju se penjem...

*

ZAPLOVI


Nisu me odneli talasi

Odnela me je obična voda

Zaplovi

Uhvati se za lotos

Uhvati se za patos

Uhvati se za vetar

*

DUBINE


Ne, neću potonuti ako dotaknem dno

Ja samo želim da vidim koliko je duboka reka...

Zato pusti me i drži me

Zato uzmi me i ostavi slobodi.

Nešto sam videla u ovoj vodi

I voleću te ako si video to...

Ne, neću potonuti samo moram da vidim

Koliko je duboka reka.

*

TONEMO


Čežnja će pobediti smrt

osmeh će ogrejati sunce

u noći u kojoj zaboraviš jutro

držaću se za tvoja kolena.

Tonemo čuvajući dah

jer na kraju svake scene

želeo si da te poljubim -

tonemo ne znajući šta je mrak,

da li želim da se probudim.

Dodir će ubiti strepnju

želja će opravdati moć -

evo, nadolaze nove vode

da operu nova jutra.

Gurni me u plavlje – tonemo

držim se za tvoja stopala

ali voda ne govori o postojanju

i pretvara u mehur -

svako naše pitanje.

*

PTICE


Ostavile su me rode kraj duboke vode

sa ravnim tabanima

ja nisam bila kao one ptice što krila lome

letela sam sa onim samima.

On mi je rekao da ću biti njegova

ako se sačuvam snegova i sunca

velikih ptica i bregova.

Ostavile su me rode kraj duboke vode

sa krivim nogama

ja nisam bila kao one ptice što krila lome

da bi letele među mnogima.

On mi je rekao da nije ovde

da mnogo žuri i mnogo kasni

i nema vremena da me zagrli.

Ostavile su me rode kraj duboke vode

izgubljenu u koraku

jer ja sam bila kao one ptice što krila lome

da bi nestala u oblaku.

Dugo me nije bilo i kad sam došla

ponovo su cvetali kupusi.

*


VARAM TE


Varam te sa sobom i sa šumama

i sa drugim ljudima,

ponekad, kada me nema

a šume postanu hladne

Varam te dok misliš

da te najviše volim

da ne postojim

jer sam savršena

Varam te u sebi i u šumama

i na drugim mestima

ponekad, kada me nema

a šume postanu hladne.

*

PAS


Beži od mene jer ja sam pas

čuvar ulice sa tvojim imenom

nekad sam režao lajao bežao

izvini što sada ćutim.

Svi moji zubi su ostali u tebi

i samo taj trag može da me oda

jer meso što sam zgrabio - nije bilo tvoje

i nisu tekli ni krv, ni voda...

Beži od mene - ja još uvek hodam

i nemoj da me tapšeš po glavi

jer ako me navikneš na ljubav -

nauči me kako da je prodam.

*

BUDI ME


Budi me budi me

Sanjam kako dolazi sreća

Plašim se da ne osudi me

Budi me budi

Sanjam da me se neko seća

Gde nema nikog

A ti budi.

Budi me.

*

OBIČNA


Zvaću se običnim imenom

čuvaj me od običnih ljudi

pokazaću ti obično telo

i pomešati dve obične boje

koje kad spojiš – dobiješ belo

vodiću obične kerove

na šarenim lancima

u večernjoj haljini

daću ti običnu ljubav

kao zaslugu za sve

što fali mi

reći ću ti običnu tajnu

običnog srca, običnih grudi

zvaću se običnim imenom

čuvaj me od običnih ljudi...

*


NEŠTO


Nešto mi je ispalo iz džepa

dok sam se sagla da te podignem

Nešto se slomilo u meni

dok sam skakala da te dodirnem

Nešto mi je upalo u oko

dok sam te dugo gledala

Bilo je to sunce...

*

NEKO


Neko se smeje

kaže da me voli

mirišem na cvet...

Ne zna što sam tužna

tog prolećnog dana

ne zna što sam ružna

na drugom ogledalu

ni zašto šapućem

sve što bih zaurlala...

Gleda me dok tražim

cvet u svojim rukama

haljinu šivenu

samo za moj struk

i jednu prašnjavu

kutiju za cipele

u kojima plešem

poslednji put.

Neko me skriva

pod oblak da ne čujem

kako se sunce lomi...

Otkriva trenutak kasnije

da osetim kako mi para

kožu sa obraza...

Praveći osmeh za moje lice

privija platno nežno uz moj struk

i briše prašnjavu kutiju za cipele

u kojima plešem – poslednji put.

*

DEVOJČICI


Devojčice nikada ne stare

samo se menja izgled papira

džep od kaputa -

i samo ostaje pogled što vara

kada ostariš da te još jednom slaže.

Sada kada imam hiljadu godina

ponovo znam

da devojčice nikada ne stare

i zato mi budi svedok

jer kasnim.

*

SUTRA


Sutra ću ti priznati koliko sam sama

koliko me nema u svemu što ima

osećaj da gubi, budi i postoji.

Sutra ću ti priznati da sve je prosto

i da je tako složeno bez reda

ti si negde u juče ostao

a meni, možda, i danas treba...

Tražeći nove razloge

zbog sutra - danas ću plakati

danas ću želeti da odem

danas ću zauvek ostati.

*


KAKO NE VIDIŠ


Kako ne vidiš u mojim očima

hiljadu lica, kuću sa pticama

jučerašnje novine, obale i raskršća?

Ne, nisu nas odale ni reči, ni ruke

ni gola tela, ni molitve:

mi smo stajali sami

i brojali trenutke…

Kako ne vidiš u mojim očima

da te vidim prvi put

a već te gledam hiljadu godina

i sada me mami tvoj prljavi dah?

Kako ne vidiš da smo sami

i kako uzalud sanjamo?

Kako ne vidiš da smo dotakli

smisao, da padamo...?

Kako ne vidiš…

*

NIČIJA


Kada bi znao koliko želim da budem ničija

Kao krevet u kome spavam

I grad u kom te tražim...

Ne bi me tako uzeo u ruke

i pričao tako da ti verujem...

Kada bi znao koliko želim da budem ničija

ne bi sa mnom ušao u vodu

i plovio sve do obale...

Ne bi pobrao iz tih vrtova

baš sve one ruže što su mi se dopale...

Kada bi znao koliko želim da budem ničija

ne bi me poveo u noć.

*

(Marina Pavlović: «Nacrtaj mi sliku na kojoj se smejem», Beograd 2009.)



Vlado Milisavljević


TRAGAJ

Lutaš svetom i plačeš...

Tvoje suze što miju lice

Šta oplakuju -

Ludost ili neznanje?

Lutaš svetom i jecaš

Ali ne dovoljno glasno

Da nastane zvuk

Koji bi rekao da si živ

Lutaš svetom pun tuge

Koja nevidljive strune,

Bogom dane, čine nemim

Žalosno tihim

Lutaš svetom i tražiš

Svoj glas što od bujice

Misli što u glavi huče

Ne možeš čuti

Kažem ti...

Lutajući nikada

Nikuda stići nećeš,

Bar ne dalje od sveta...

Ne lutaj više...tragaj

*


KOLIKO MOGU DATI...


Zovu me daljine

Nemerljive ljudskim korakom

Nevidljive ljudskom oku.....

I ne mogu drugačije nego poći...

Ja kročiti moram na taj Put...

Zovu me neistraženi

Delovi postojanja...

Zovu me svim srcima koja

Sam ikada nosio u grudima...

Ja tim putem kročiti moram...

Zovu me odbljesci

Razigrane svesnosti koja

Tako lako menja oblik...

Tako lako menja stvarnost

I baš zato na taj put ja moram...

Jer šta stvarnost i jeste?

Šta sam to ja i šta to ja jeste?

Ko sam ja?

Ko sam ja na ovoj planeti?

To je put kojim hoditi želim...

To je ono što želim znati...

Koliko ljubavi mogu dati,

Ne uzeti, ni dobiti...već dati

Dok to ne saznam ne mogu stati.

*


SUSRET IZNAD VRANJA


U tišini

malene crkve

i huk vetra

što vrh

sv. Ilije bije

sreo jesam

Onog što se

od većine,

naizgled krije.

Podelili mi smo

trenom

šta koga i

koliko tišti

i potom

tihovali.

A onda

seli pod svod

okupan

svetlošću Sunca

i zajedno stihovali.

*

(Vado Milisavljević: Kao med u ustima, Bgd. 2009.)



Suzana Garić:

Povratak kući

...

9.


Oblaci Arunačale

nežno izlivaju kišu

tokom čitavog dana.

Na Papajijevom mestu

u šumi,

između kamena i neba,

zgušnjava

i rasteže se vreme

po dišućem bregu.

Koja kiša?

Koji život?

Oštra i bezvremenska

Tvoja sveprisutna

egzistencija.


11.


Stoji

bez ikakvih pitanja,

pulsirajuća praznina

slučajno

u obliku brda.

Pogledaš

li tamo

središte će ti biti

poklonjeno.


12.


Pri penjanju na Arunačalu

glatko polirano kamenje

pod stopalima hodočasnika,

majmuni

krešte u granama.

Duž šumskih zvukova

mir

duboko

obavija

Šivinu vatru.

Praznog duha

punog srca

slavi

Puđa Sadua sa Arunačale

put na gore.


15.


Odjednom

se uspostavlja tok.

Jesam li pevajući hor?

Bramačarija,

razigrano dete?

Pevanje nadahnjuje,

traganje

vodi ka izvoru,

na kraju svega

narandžasti smeh!


19.


Spirala sećanja,

fantaziranih slika

dopire samo

od levog do desnog ramena.

Trenutno

dišuća sredina,

nit vremena

se otkida,

zaustavljena

u kretanjima duha.

Diše me.


20.


Na nemirnoj površini vod

kupališta Sadua

opalo lišće,

naivno

i lako

prizemljeno.

Tako miruju

i moje misli

uprkos pokretanju

svakodnevnog vetra

u senci tvoga lika,

oh, Arunačala!


22.


Zlatne ribice

u malom planinskom jezeru,

tamo, amo

plivajući,

sijajući,

bezbrižno

tamo, amo...

Lokvanji

za sebe

rascvetani,

tu između.


23.


Penjući se na Arunačalu,

kao latice zrelog cveća

opada moje Ja.

Vreme je da se stigne kući.

Strah od ne-nalaženja

nisam ja,

umor traženja

nisam ja,

radost nalaženja

nisam ja.

Ja gubi na značaju,

opažajući zvukove

tiha je šuma.


27.


Nakon časa

kad Tebe u sebi prepoznam,

postoji samo ono

sto ja sama pružam.

Žeđ se gasi,

kada sebi dozvolim

sa Tvog izvora da pijem,

sve dok opijena

nikad više ne prestanem

u svojoj duši konačište

da tražim.


28.


Umorna,

okružena

drhćućim granama.

Ništa ne menjati,

ništa ne želeti,

ništa ne zadržavati,

ništa

samo šuštanje

obližnjeg vodopada

u mojim ušima.

*

(Suzana Garić: Povratak kući, 2008.)

*

Suzana Garić, roðena 1962.godine u Beogradu.

Studije psihologije na Beogradskom univerzitetu.

Od 1988. živi i radi kao psihoanalitičar u Berlinu.

Od 1999. učenica Zen majstora Willigis Jäger.

Ova poezija nastala je na putovanju kroz južnu i jugoistočnu Indiju, od novembra 2005. do aprila 2006.,u toku kojeg je provela neko vreme sa Zen majstorom Ama Samyjem, u pećinama Arunačale,u ašramu Šri Ramana Maharšija, kao i sa Muđi, jednim učenikom Šri Papajija, koji je u to vreme podučavao u Tiruvanamalai.


*


 

Tanja Čolović:

BILO JE I BIĆE


...

Čini mi se da su svi moji životi
Priprema za ovaj trenutak

*

Makar na tren

On jeste njen

I njegova ona je sen

*

Da popravi nebo je hteo

Sipao plavo, sipao belo

Ali, NEBO to nije htelo.

Igrao, pevao, ponekad zevao,

Jurio, radio, učio, sadio,

Dušu nagradio.

Voleo život je smelo

Predao svoje je telo

Dobio nebo je celo.

*

Može li slika bez rama?

Može li bog bez hrama?

Moze li noć bez dana?

Može li čovek bez mana?

Mogu li ja sama?

*

A ko vreme briše

Od tišine tiše?

Svetove ko njiše?

Samo dete (čista duša)

Srećom kad miriše!


*

Sada mažem stopala

Kamforovim uljem

I ne gledam dnevnike

Neću da se trujem

Namazaću i ručice

Neka budu glatke

Biće tako spremne

Za dodire slatke

I kosu sam oprala

Zanosno vijori

Suvišne su reći

Ona sama zbori

Zdravlje neka caruje

Lepota nek slavi

Radost da se širi

Ljubav sve nek miri !

*

Kad se smeješ

Srce greješ

Radost seješ

*
Svaki dan je putovanje,

Neka bude radovanje!

*
Otkriješ sebe

Novog a starog

Otkriješ sebe pravog.

Kad?

Kad otkriješ SAD.

*

Sreli se

Duboko,Visoko i Široko.

U Tebi.

*

I DA I NE

Životinjsko carstvo

Je l' to čokoladica?

Tri srca

Je l' to kisela voda?

Loto

Je l' to sreća?

Ti

Je l' sam to ja?

*

A

Čovek sam,

Čast mi je.

Žena sam,

Radost mi je.

Umetnik sam,

Sreća mi je.

Volim,

Život mi je.

*

SANKANJE

Sankanje je belo,smelo i veselo!

Sankanje je kad si dete celo

Kada juri na sankama telo.

Sankanje nije san

Kada se obraščići rumene

I rukavice šarene.

Sankanje je u crvenom nosiću

i plavom skafanderu.

Sankanje služi da budeš

brz i srećan.

Sanjkanje je čuuuuuvaaaaaj !!!!!

*

Okrećem se sad u loncu

Ko zna koji put

I spuštam se

skroz duboko

u paprikaš ljut.

Varjača sam

i kad mešam

taj kačamak žut.

Kakva mi je ovo karma

I gde mi je put ?

*

Otkači me,

privij me

uz svoje mokro telo

ja ti lepše stojim

neg' novo odelo.

Već se dugo sušim

I čekam u mraku,

šta ću kad sam peškir

okačen o kvaku...

*

Danas je jedan pingvin

Naučio da pliva.

Danas je jedna roda

naučila da leti.

Jedan je Miša

Naučio da voli

Ali, danas

Nikako da se seti...

*

Zalazak purpurni,

Golub na grani.

Ja na balkonu.

Zajedno,obasjani.

*
Beskrajna i kružna

Putovanja moja

Ti si samo drvo

A ja senka tvoja...

*

Sanjalo je selo

Da postalo je grad

Kašljalo je cele noći

Gušio ga smrad.

Al kad petlić probudi ga

Uz mirisnu,

šumsku zoru,

selo srećno,

osmehnu se,

zaboravi noćnu moru.

*

Suncokret,

Suncobran,

Sunčev sat,

Sunčan dan.

Sunčevo sam i ja dete

Sred plave planete.

*

U mrvici mrva

I u ništa sve.

Gde to ima?

Gde to može?

I da li to sme?

Može, može!

Maštica i Maštac

Kad se množe,

Sve to ima

Sve to može

I naravno, sme!

*


SETI SE

Padala je kiša

Spopala je tuga

Srelo ju je SUNCE

pa nastala DUGA!

Zato, i kad plačeš

Seti se svog smeha

Nadji svoju DUGU

Izgubićeš tugu!

*

IPAK SE OKREĆE

Gde sever poljubi jug

Spaja se ceo krug.

Kad glava i srce se slože

Krugovi sami se množe.

Ako si prirodi drug

Dobijaš Zlatan krug.

*

LET

Ušla je u oblak sivi

Rešila je tu da živi.

Svoju pesmu tu je krila,

Svoje gnezdo nije svila

Baš je čudna ptica bila.

Spopala je moda

Htela je da hoda.

Prolazilo vreme

Menjale se teme.

Shvatila je jednog dana

Da je glupost teška mana.

Vratila je let,

Otišla u svet.

*

ZNAM

Nevažno je odelo što nosiš

Znam tvoje telo.

Nevažno je telo koje nosiš

Znam tvoju dušu.

Ko oseća, zna.

Ko oseća taj se seća.

ZBOG JEDNOG

Ples od jednog koraka

Let iz jednog zamaha

Ljubav zbog jednog pogleda

Život u jednom dahu

Sve zbog jednog...

*

Život te uvek voli!

Ugosti ga najbolje što možeš

I VOLI GA!

Stopi se s njim!

I razmisli:

Bez NJEGA ili

Bez ega?

*

 

Čemu kuća, makar i najlepša,

ako u njoj niko ne živi?

Čemu telo, makar i najlepše,

ako u njemu niko ne živi.

Ima li kuće lepše od života?

Ima li tela lepšeg od života?

ŽIVOT U ŽIVOTU - JEDAN JE ŽIVOT!

KAP U OKEANU - JEDNA JE VODA!

ČOVEK U LJUBAVI - JEDAN JE BOG!

*

Ljudi se dogovore da se lepo slažu

pa se ipak posvađaju.

Možda bi trebalo da se dogovore

kako da se posvađaju...

*

Ovde sam da podelimo čaj

kada ti nije dobro.

Ovde sam da podelimo čaj

kada ti je dobro.

Čaj, kako mala reč za nešto

što ne može da stane u šolju

čaja, a može se iz nje piti.

*

18.8.2009.

...

http://tanja-colovic-poezija.blogspot.com/

http://www.tanja-colovic.blogspot.com/

 


 

 


 



Copyright by Tomislav Trbojevic, 2010

toolbar powered by www.mit3xxx.de