|
Knjige-budilnici
...
1.
Mevlana Dželaludin Rumi
Plamena česma
Lek San Dar, Beograd 2012.
*
Slovo o Rumiju
...
Cveće i ribe samim svojim kretanjem tvore kaligrafiju. Veliko sunce napolju i sunce unutar svakog od nas zajedno bruje i tiho pevaju. A mi smo sjajno jezgro njihovog sazvučja. Mi čeznemo za lepotom, čak i dok plivamo u njoj. Rumijeve pesme slave slobodu begunaca, onih koji su se oslobodili svojih ličnosti i ušli u stvarnost svog bića. U tom novom životu prepliću se čistota i razigranost, lakoća i spokoj. Sufije, mističko islamsko bratstvo, kažu da postoje tri načina da se bude sa tajnom: molitva, pa iznad nje meditacija, a iznad svega je razgovor, opštenje, mistična razmena koju zovu sohbet.
Kada čovek postane ljubavnik, dužnosti postaju nadahnuća. Postupci postaju ples, poezija, muzika potoka koji teče. Nastupa nešto što spontano uživa u samom sebi. Pronalaženje razloga za delanje više ne predstavlja problem. Duša je ovde radi svog vlastitog zadovoljstva. Usled nekog izvanrednog pomeranja energije bivamo posvećeni u ljubav.
Ljubav kao put do Boga je mahnita i zbunjujuća. Sjedinjenje! Odsustvo! Šta znače te reči? Atar, Rumijev stariji suvremenik, kaže: „Ako želiš da saznaš tajne ljubavi, sve ćeš žrtvovati. Izgubićeš ono što si smatrao važnim, ali na kraju ćeš začuti glas, za kojim si toliko žudeo, kako ti kaže: Da. Uđi.“
Rumijev otac, veliki mistik, je jednom prilikom rekao: «Ja sam podložan različitim stanjima. U jednom stanju mogu da govorim a u drugom ne govorim. U jednom stanju mogu da slušam priče o tuđim životima i da reagujem na njih. U drugom se povlačim u svoju sobu i nikog ne viđam. A u nekom trećem sam potpuno izbezumljen, utonuo u Boga, nesposoban da komuniciram.»
* * *
Rumi je rođen 30. septembra 1207. godine u Balku, gradiću u Avganistanu, na tadašnjoj istočnoj granici Persijskog carstva. Bežeći pred najezdom Džingis Kanove mongolske vojske, njegova porodica se nekoliko puta selila – prvo u Vakš koji se nalazi u današnjem Tadžikistanu, pa u Samarkand, u Damask, u Nišapur (gde su sreli čuvenog pesnika i učitelja Faridudina Atara koji je u mladom Rumiju prepoznao duhovnu veličinu, pa je – videvši oca Bahaudina i odmah za njim mladog Rumija kako mu prilaze – rekao: «Evo ga more praćeno okeanom!» i poklonio Rumiju svoje delo Knjiga Božja), da bi se porodica na kraju skrasila u Konji, mestu na visoravni u središnjoj Anadoliji. Tu se Bahaudin vratio svojoj ulozi starešine derviške obrazovne zajednice, medrese. On je bio veoma osoben mistik, koji je u dnevniku beležio svoje časove provedene sa božanskim. Posle očeve smrti, njegov Marif je bio jedno od Rumiju najdražih štiva. Proučavao ga je zajedno sa očevim bivšim učenikom Burhanudinom Mahakikom. Čitali su i Sanaija i Atara, a Burhan je tokom devet godina vodio mladog Rumija na brojne čile, četrdesetodnevna povlačenja od sveta uz strogi post. Burhan je bio ekscentrični usamljenik kojeg se nimalo nisu ticali čovekova veroispovest i rodoslovlje. Čini se da je upravo on valjano pripremio Dželaludina za presudni događaj u životu mladog mistika – njegov susret sa Šemsom od Tabriza.
Posle očeve smrti Rumi je, u trećoj deceniji svog života, preuzeo njegov položaj i vodio izučavanje bogoslovlja, pesništva, muzike i drugih predmeta i praksi povezanih sa razvitkom duše, uključujući i kuvanje i poljoprivredu. Rumi je nadaleko stekao ugled pobožnog učenjaka, a njegovu školu pohađalo je preko deset hiljada đaka.
Posao derviške zajednice bio je otvaranje srca, istraživanje tajne sjedinjenja, vatrena potraga za istinom i nastojanje da se ona iskaže, kao i proslavljanje lepote i teškoće bivanja u ljudskom telu. U te svrhe su koristili ćutanje i pevanje, poeziju, molitvu, priče, raspravu i šale. Postili su i naslađivali se. Zajedno su šetali i posmatrali životinje. Kuvali su i radili u vrtu. Gajili voćke i vinove loze.
Postavljala su se važna životna pitanja. Koja je svrha želje? Šta je san? Šta pesma? Kako odgonetamo dubinu tišine u drugom čoveku? Šta je srce? Šta znači biti istinsko ljudsko biće? Šta je izvorište univerzuma i kako se naše pojedinačne svesti povezuju sa njim? Šta je to na dnu što drži svet? Kako da dovedemo u ravnotežu predavanje i disciplinu? Pritom su znali da odgovori ne moraju da se jave u racionalnom obliku, već pre putem muzike, slike, sna i događaja iz svakodnevice.
A bilo je i praktičnijih pitanja, na koja se Rumi uvek trudio da nađe odgovor i da bude od pomoći.. Kako da zaradim za život? Kako da isteram rođake koji su mi se uselili u kuću? Možeš li mi pomoći da odložim isplatu pozajmice? Jer, i derviši su se bavili običnim poslovima: bili su zidari, tkači, knjigovesci, bakalini, šeširdžije, krojači, tesari... Bili su vešti zanatlije i nisu se sklanjali od svakodnevnog života, već su ushićeno učestvovali u njemu i stvarali. Često su ih nazivali sufijama ili misticima. Kako god ih nazivali, sigurno je da su to bili ljudi na stazi srca.
* * *
ŠEMS OD TABRIZA
...
Krajem oktobra 1244. godine Rumiju je bilo trideset i sedam. Šems je bio dvadeset, a možda i trideset godina stariji. Bio je to vatreni Bogočovek, biće koje nije znalo za kompromise. Nosio je stari crni plašt. Imao je naizmenične periode ushićenog duševnog zanosa i fizičkog, zidarskog posla. Kad god bi se oko njega okupili učenici, a to nije bila retkost, on bi se ogrnuo plaštom, oprostio se od njih i otišao.
Centralna zagonetka Rumijevog života svakako je bio taj Šems iz Tabriza, naelektrisani čudnovati lutalica sa harizmom pustinjskog vetra. Pre njihovog susreta, Šems je klečao i molio se za prijatelja koji bi mu bio ravan po produhovljenosti. Začuo se glas: A šta ćeš dati zauzvrat? ''Svoju glavu.'' Dželaludin iz Konje je tvoj Prijatelj.
Došao je Rumiju kada je ovaj bio spreman da primi njegovu tajnu. Ostalo je zapisano i to da se u njihovom kasnijem odnosu nije moglo razlučiti ko je tu zapravo bio učitelj a ko učenik.
Neke izreke prže dušu dok je ne sprže i oslobode je opštih i posebnih navika i svih okolnosti u kojima je rođena. Kad je Šems prilikom njihovog prvog susreta pobacao Rumijeve knjige – uključujući i zapise duše njegovog oca Bahaudina – u gradsku fontanu pored koje je ovaj držao besede pred masom sveta, Rumi ga je upitao: «Ko si ti i šta to radiš?» Šems je rekao: «Sada moraš da živiš ono što si čitao i o čemu si govorio.» Rumi je pogledao knjige u vodi. «Možemo da ih izvadimo», rekao je Šems. «Biće potpuno suve.» Podigao je jednu knjigu da ga uveri. Sasvim suva. «Ostavi ih», rekao je Rumi.
Rumi se manuo knjiga i sa Šemsom se na više meseci povukao od sveta. Okončao se njegov poziv bogoslovskog učenjaka. Njegova duša vapila je za sagorevanjem, a Šems je govorio ''Ja sam vatra''. I upravo ta Šemsova “Plamena česma” je ono što je ove pesme, koje su pred vama, prečistilo i dalo im snagu i draž vrhunske duhovne pustolovine.
Njihov susret i potonji sohbet (mistično opštenje, obično bez reči) doveli su do novih priča i zanosnih slika iz carstva mistične svesnosti i ljubavi. Njihovo Prijateljstvo ostalo je jedna od velikih tajni. Rumijevo pesništvo je neprekidno i uzbuđeno odjekivanje tog prijateljstva. Međutim, neki ljudi u derviškoj zajednici bili su ljubomorni. Nisu imali poverenja u Šemsa i ljutilo ih je što je njihovog učitelja odvratio od poučavanja. Prisilili su ga da ode u Damask, ali Rumi ga je pozvao da se vrati. Njihovo razdvajanje na telesnoj ravni odigralo se četiri godine kasnije, 5. decembra 1248. Postoje neslaganja o tome kako je Šems nestao. Glasina da su ga ubili Rumijevi ljubomorni sledbenici po svoj prilici je neosnovana. Ono što zasigurno znamo je ovo što imamo, ove pesme natopljene tugom i ushićenjem. Rumi je u bolu počeo da kruži oko direka u svojoj bašti i da kazuje poeziju koja se smatra najiskrenijim i najuzbudljivijim zapisom koji imamo o potrazi za božanskim drugarstvom. Iz česme – potekao je Šemsov plamen.
Rumi je neko vreme krstario u potrazi za Šemsom, sve dok jednog dana u Damasku nije shvatio da više ne mora da ga traži. Osećao je i znao da Šems prebiva u Večnosti, i da je on, Rumi, upravo deo nje. Iz te spoznaje krenule su pesme.
Prijateljstvo sa Šemsom od Tabriza – taj neiskaziv a ipak osobit odnos – Rumiju je razorilo same temelje religije. Prijateljstvo je postalo njegovo bogosluženje. On ne ističe važnost molitve toliko koliko važnost neprestanog opštenja, drugovanja. Ukoliko je naša istinska svest izvan vremena i prostora, onda je i srž bogoštovanja svakako izvan bilo kojeg kulturnog ili religijskog uređenja. Posle njegovog susreta i sohbeta sa Šemsom, ni teološke rasprave više nisu imale značaja. Sam čovek je milost, lepota, svetlost, baraka, moćan blagoslov.
Na kraju mevlevijske inicijacije stiže se do stanja potpune ushićenosti zvanog hulul. Rumijevo pesništvo daje nam ukus tog transa, izvesnu predstavu o njemu, kao i o drugim stanicama na duhovnom putu. Samo, taj trenutak inicijacije (iliti posvećenja) o kojem Rumi govori može da nastupi u skoro svakom trenutku našeg života. To je naš rad u nevidljivom, veza sa Bogom! Rumi kaže da u tom radu treba da budemo marljivi barem koliko i u svakodnevnom poslu.
* * *
Nakon Šemsovog nestanka, Rumi je živeo još dvadeset i šest godina kao duhovni predvodnik zajednice derviša i ostavio nam ogromno književno nasledstvo. On je poeziju kazivao spontano. Pisari su je beležili, a on ju je kasnije u rukopisu pregledao i prepravljao. Kad se oporavio od gubitka Šemsa, Rumi je pronašao novog prijatelja u čijem je prisustvu mogao otvoriti srce. Bio je to Saladin Zarkub, kujundžija; on je bio star čovek (pa su i Rumijeve pesme postale spokojnije i nežnije), a na mestu prijatelja Rumijevog srca nasledio ga je Husam Čelebi, njegov poslednji pisar. Njih dvojica su stvorili šest knjiga Mesnevija (Duhovni distisi, ukupno 64000 stihova), Rumijevo kapitalno delo, od koga je dobrim delom satkana i knjiga koja je pred vama.
Ženio se dva puta; njegova prva supruga Govhar Katun umrla je mlada pošto mu je rodila sinove Sultana Velada i Aladina. I sa drugom ženom, Kirom Katun, imao je dvoje dece: sina Mozafera i kći Maleki.
Rumi je preminuo kao tamno-crveno nebo na zalasku sunca. «Strpljenja, zemljo stara!», uzviknuo je. «Uskoro ćeš dobiti svoj slatki zalogaj.» Njegov grob u Konji (Turska) i u današnje vreme posećuje više hiljada ljudi mesečno. Kažu da su predstavnici svih većih religija prisustvovali njegovoj sahrani. Za njih su Rumi i njegovo pesništvo bili sredstvo za produbljivanje njihove vlastite vere. Često su ga zvali Mevlana ili Maulana, što znači ''učitelj'', ''majstor'' ili ''gospodar''. On je isticao da se svako ko smatra veroispovest ili nacionalnu pripadnost važnim ljudskim kategorijama nalazi u opasnosti da svoje srce liši sposobnosti da postupa saosećajno. Svake godine se 17. decembra njegova godišnjica širom sveta obeležava kao noć njegovog spajanja sa božanskim – njegov urs ili svadbena noć. Za Rumija je to sjedinjenje bilo prirodno poput disanja, nešto što je u srži svakog poriva za veličanjem ''voljenog'' ili ''Prijatelja''.
* * *
Zapanjuje kad Rumi kaže: “Bog živi između ljudskog bića i predmeta njegove želje.“ Tragaoci bi trebalo da ispune svoje želje kako bi bili u stanju da se izdignu iznad njih ka večnom cilju. U srži svačije prirode nalazi se jedinstveno semenje želje, koje raste i rascvetava se kako se ličnost razvija, a ne putem bilo kakvog njenog potiskivanja. Rešenje nije u tome da postanemo ubledeli isposnici bez ikakvih želja. Životinje žudnje – petao pohote, patka nametljivosti, konj žestine, paun želje za priznanjem, vrana sticanja stvari, lav sa titulom veličanstva – ne treba da budu osujećene nego proživljene, preobražene i prisajedinjene. To je umeće formiranja ličnosti. Samo ako pustimo životinjske snage da deluju u nama, možemo da uvidimo da ta zadovoljenja nisu ono za čime žudimo. Postoji još nešto, nešto veće, i mi smo ovde upravo da bismo prodrli u sve tajne čežnje koja je van domašaja tih želja. Svrha želje je da usavrši čežnju, jer u jezgru čežnje je Prijatelj, Hrist, Krišna, praznina. „U vasioni ne postoji ništa čega bi se trebalo bojati.“ Uzvišena ljubav u središtu čežnje ne zna za strah.
Hazrat Inajat Kan kaže: «Rad na unutarnjem životu ima za cilj da se Bog učini vlastitom stvarnošću i da više ne bude samo fantazija», što je neuporedivo najzahtevniji zadatak. Potrebno je uspostaviti potpunu ravnotežu između ljubavi – zanosa, oduševljenja, i discipline - praktičnosti. Kada se u tome uspe, «tada čoveku njegov odnos sa Bogom može da izgleda stvarniji od bilo kog drugog odnosa u ovom svetu, i tada svi odnosi, ma koliko bliski i dragi, postaju manje vezujući. Ali, to ne znači da osoba postaje hladna; naprotiv, ona postaje još ispunjenija ljubavlju.»
Rumi kaže da je ushićeno ljudsko biće uglačano ogledalo koje ne može a da ne odražava. Ono što volimo, to i jesmo. Kada se srce pročisti, vidimo Kraljevstvo onakvo kakvo je. Postajemo odražena svetlost. Kada živimo u duši sve može da nam posluži za jasnoću. Jedno je sigurno – glačanje ogledala srca zahteva disciplinu.
Sam Šems je o Rumiju rekao: «Svakog dana posmatram u njemu neko stanje ili svojstvo kojeg ranije nije bilo... On govori lepe, utančane reči, ali nemojte se zadovoljiti njima. Iza svake se nalazi nešto što treba da ga pitate.»
* * *
Po Rumijevom mišljenju, biće je podeljeno na dva glavna dela, malo Ja (ličnost) i bezgranično biće (dušu). Njihovo uzajamno dejstvo moglo bi da se opiše kao nastojanje psetanceta (ličnosti) da vas (večnu dušu) uvuče u igru sa njim. A gde to čovek živi kad mu njegovo fizičko obličje ne predstavlja najvažniju stvar? Ne u čamcu, nego u talasima koji zapljuskuju čamac. Ne u zlatu, nego u vatri koja ga prečišćava.
Do suštinske promene koja nas uvodi u misteriju može da se dopre uz pomoć živog učitelja, kroz vrata čovekovih skrušenih iskustava ili putem nevidljivog prisustva, pratioca koji je samo vama poznat. Načina da se ostvari taj preobražaj ima koliko i ljudskih bića.
Postoji izvesno stanje svesti koje Rumi zove velelepnost, veličanstvenost ili uzvišenost. U njemu je veza između sveta i njegovog tvorca neobuzdana, mirišljava, snažna i strasno živa u svakom trenutku.
U zanosu ljubavi osećamo preteću opasnost, osećamo da će nas to iskustvo promeniti iz temelja. I to je tačno. Ljubavni lopov krade ključeve naših omiljenih soba, krade naše poluljubavi. Kada nastupi duševna ljubav, dolazi do razornog udara. Svest se otvara i Prijateljstvo se oseća ovde i sada. Ljubav je naša osama sa gospodarem takve lepote i dubine da uopšte nismo usamljeni. Ta tako vrtoglavo puna praznina je ono što gnostici zovu pleroma, a neki drugi – oblak neobaveštenosti.
Zvanična nauka ne uzima u obzir ono što su mnogi od nas doživeli kao realno iskustvo, samo zato što te stvari ne mogu po volji da se ponove. Mi imamo čitav niz opažanja i uviđanja koja opštepriznata nauka ne dopušta kao mogućnosti. Rumijeva poezija sasvim prirodno govori o telepatiji, prekogniciji (prethodnom znanju), opštenju s mrtvima, viđenju na daljinu i putovanju duhom.
Trenutak je, kaže Rumi, zametak u ljusci jajeta koja biva razbijena da bi došlo do rađanja i postajanja ptičjim pojem i Bogom! To je zadivljujuća slika preobražavajuće ivice sadašnjosti.
Ram Das je jednom rekao da u sufijskom pesništvu čuje ljubav prema životu na ivici, ushićenje na rubu stapanja sa božanskim. Rumi poredi život duše sa voćnjakom jabuka, a jezik sa gustom jutarnjom maglom koja ga prekriva. Postepeno, kako se sunce rađa i rasteruje maglu, sve bolje vidimo neizrecivu lepotu. I zato bismo pre svega trebali da se posvetimo glačanju srca: poniranju u tišinu i molitvu koje pomažu da duša postane plemenita i lepa.
Ali, i ostajanje u ropstvu ima svoje udobnosti, te se malo ko rešava na dugo potucanje praćeno sušnim periodima, koje počinje kada ostavimo te utehe za sobom i krenemo u svetu potragu za slobodom.
U radosti drugarstva postoji nagoveštaj stvarne prisnosti. Govorenje može da bude od pomoći u našoj čežnji za Prijateljem. Ipak, preporučuje nam se da povremeno, recimo jednom u svakom godišnjem dobu, obezbedimo nekoliko dana koje ćemo provesti bez govora i čitanja (a u naše vreme i bez telefona i televizije). Dodir sa stvarnošću tada postaje potpuniji, sadržajniji i uzbudljiviji. Tišina nam pruža priliku da odemo dublje i okusimo jezgro svog bića. Nema sumnje da se i mistični razgovor Rumija i Šemsa temeljio na tišini.
Neki čovek je jednom pitao Rumija: «Zašto ti toliko govoriš o ćutanju?» Njegov odgovor je bio: «Onaj ozareni u meni nikada nije rekao ni reč.»
Sufije Rumija zovu Qutb, stožer, i to stožer ljubavi. Ime Mevlana Dželaludin Rumi zapravo znači učitelj ljubavi i ushićenog leta u beskraj.
Kada je video mevlevijske derviše u Kairu 1910. godine, veliki mistički pesnik XX veka Rajner Marija Rilke je rekao: «Sa Rumijem je lestvica podignuta, jer ovo je tajna čoveka čije je klečanje potresno. Usredsređen na čudnovatu težinu i snagu u svojim kolenima, on pripada onom svetu u kojem je visina dubina. Ovo je noć razotkrivene blistave dubine.» Mislio je na noć 17. decembra, u kojoj je Rumi umro 1273. godine i koja se slavi kao njegovo spajanje sa božanskim.
...
Aleksandar Đusić
Izbor stihova iz “Plamene česme”
*
Da li bi voleo da ti se otkrije
istina o Prijatelju?
Ostavi se kore
i zađi u jezgro.
I Voljeni, sloj po sloj,
tone u sopstvenu bit. Ovaj svet
je natopljen tim utapanjem.
*
DERVIŠI
Tek kad i škola i džamija i minaret
budu porušeni, derviši mogu da
započnu druženje. Dok se vernost
ne pretvori u izdaju, a izdaja u poverenje,
nijedno ljudsko biće ne može da postane
deo i organ istine.
*
Dok si i dalje “ti”
slep si za oba sveta.
Opijenost sobom neće ti
dozvoliti da vidiš. Tek kada se očistiš
od straha i besa, preseći ćeš im
duboko korenje.
*
Dok se ne rastoči, čovek ne može saznati
šta je sjedinjenje.
Predstoji silazak u prazninu.
Laž neće postati istina
pukim govorenjem o njoj.
*
Zamišljanje je kao pipanje oko sebe
po mračnoj stazi, ili ispiranje
očiju krvlju.
Ti si istina od glave do pete. E pa,
šta bi još hteo da znaš?
*
Rumi (1207-1273)
...
Beleška o Autoru
Po mnogima najveći persijski pesnik svih vremena. Iako je stvarao pre osam vekova, Rumi je i danas jedan od načitanijih pesnika na svetu. Bio je začetnik Mevlevijskog sufijskog reda obrćućih derviša, naijstaknutijeg islamskog mističnog bratstva.
*
Mevlana Dželaludin Rumi: PLAMENA ČESMA
Prepevali i priredili: Aleksandar Đusić i Aleksandar Ljubiša
Izdavač: Lek San Dar, Beograd, 2012.
Obim: 386 str.
Format: A5
ćirilica, broširano
Cena: 1100 din
Ovu, kao i prethodnu zbirku Rumijevih stihova: JEDINO SVE, možete naručiti preko Knjižarskog prozorčeta.
Kontakt:
Ova adresa el. pošte zaštićena je od spam napada, treba omogućiti JavaSkript da biste je videli
, 064 26 52 916 |
