ljubav je život

Društvo za zaštitu prava biljaka na život


...

Svakako ste se ne mali broj puta sreli sa prizorom iskrčenog šumarka ili šume, osakaćenog

ili posečenog drveća po parkovima i izletištima - gde ste ostajali ožalošćeni i zapitani: Ko je

to uradio i zašto?

Ovo pitanje najčešće ostaje bez dovoljno ubedljivog odgovora. Tako mi je, pre nekoliko

godina, u susretu sa jednim takvim žalosnim prizorom bez opravdanja i odgovora, palo na

pamet da bi bilo dobro napisati nešto kao Ustav za život, ili "Deklaraciju o pravima

biljaka na život" i osnovati Društvo za zaštitu biljaka, poput onih koja postoje za zaštitu

životinja.


Ž
ivotinje su, valjda zato što hodaju, imaju oči i aktivno komuniciraju sa nama na brojne

načine, poodavno u centru pažnje raznih zaštitara, ali je bilje, ostalo nekako skrajnuto (ili mi

se čini) i prepušteno na milost i nemilost ljudske samovolje, nemorala i nesvesnosti...

Društvo za zaštitu biljaka nisam osnovao, ali sam napisao pomenuti Ustav za Život u

formi nacrta. Nezavršen i otvoren, sa nabacanim osnovnim idejama, čeka vaše sugestije,

dopune, primedbe ili pohvale.


Voleo bih da ovaj tekst probudi svest ljudi o svetosti i jednakosti Života u ma kom obliku se

taj Život ispoljavao... Pozdrav zelenilu koje se budi u našim srcima!

Pozdrav Životu koji je Večan!

 

*

USTAV za ŽIVOT

- nacrt -

...

1. Osnovne odredbe: Pravo na Život

...

1) Svaki oblik života je od Boga dat.

2) Zato: Svako živo biće je sveto.

3) Život je svetinja i osnovno pravo. Svako živo biće ima osnovno i neotuđivopravo na Život – od Boga dat.

4) Niko nema pravo da bilo kom biću oduzme život – jer život pripada samo Bogu (Stvaraocu života) i tom određenom obliku života – i nikom drugom.

5) Svako oduzimanje života, ma kom biću (čoveku, životinji, biljci – podjednako), je zločin protiv Života i kršenje Božjeg zakona.

6) Osnovni Božji zakon glasi: „Ne ubij!"

7) Biljke, životinje, ljudi i planeta Zemlja u celini - su živa bića i braća po životu, jednaka u svemu, pa i po pravu na život.

8) Svaki oblik života zavisi od svakog drugog oblika života, jer Život je Jedan. Sve je povezano.

9) Mera uzimanja (zahvatanja) iz riznice života - je samo: održanje i davanje Života, a ne gomilanje bogatstva na račun smrti drugih bića.

10) Nijedan oblik Života po Božjem zakonu, nije vredniji od ma kog drugog oblika Života. Pred Bogom smo svi jednaki: i biljke, i životinje i ljudi.

11) Ako čovek nema odgovornost prema Životu, ako ne poštuje prvi Božji zakon – promašuje suštinu svog postojanja na Zemlji. Time čini zločin protiv Boga i njegovog dara: Života.

12) Svako zlonamerno, nemarno i nezakonito oduzimanje Života (biljci, životinji ili čoveku), je kršenje prvog Božjeg zakona i podleže ljudskim zakonima na Njemu utemeljenim, te kao takvo, smatra se zločinom protiv Života.

13) Svaki zločin protiv života mora biti sankcionisan.

14) Planeta Zemlja kao živo biće (kolevka života i naš Dom) i svi oblici života koji je nastanjuju – povereni su od Boga nama, ljudima, na staranje, čuvanje i unapređivanje – ne na uništavanje!

15) Osnovni zadatak, cilj i svrha postojanja Čoveka na Zemlji je da prepozna, voli i čuva Život u celini i svakom njegovom delu.

...

2. Posebne odredbe: Pravo biljaka na Život

...

16) Svaki oblik života je svet. Svaka biljka, svaka travka, drvo, cvet – su sveti jer su od Boga dar.

17) Biljke su, uz vodu, osnova - potka Života na planeti Zemlji. Daju nam vazduh koji dišemo, svoja tela kao hranu i lek, građu i ogrev za naše domove, hrane nam sva čula i dušu lepotom, održavaju balans temperature, vodnih režima, kretanja vazdušnih masa (itd.) na Planeti, pružaju dom bezbrojnim oblicima života...

18) Bez biljaka i vode, život na Zemlji bio bi nemoguć. Ubijamo li biljke (šume, livade, barske i okeanske biocenoze...) – ubijamo osnovu našeg postojanja na planeti, ubijamo Život, ubijamo sami sebe.

19) Život je Bog i Bog je Život. Ne poštujemo li bilje i svaki oblik života na Zemlji, ne poštujemo ni sebe, ni Boga koji je sve stvorio. Poštovanje Kreacije je poštovanje Kreatora.

20) Kako se odnosimo prema biljkama, tako se odnosimo i jedni prema drugima. Tako se odnosimo prema Životu.

21) Biljke i ljudi su braća po životu, oduvek su delili isti prostor i njihova prava na prostor i život su jednaka. Ljudi i biljke čine deo jedinstvene zajednice života.

22) Naš opstanak, opstanak Čovečanstva i svih drugih oblika života i Zemlje u celini, zavisi od opstanka biljaka. Nestanu li biljke, nestaće i Život na planeti Zemlji. Nestaće i Čovek.

...

3. Prava biljaka na život u gradu /Pravo čoveka na biljke u gradu

...

1) Prava biljaka u gradu su ista kao i prava svih biljaka i svih oblika života na Zemlji, ma gde postojali. Samo je njihovo očuvanje još značajnije, jer je naša potreba za njima u gradu veća.

2) Život u gradu bez biljaka je nemoguć.

3) Beton i asfalt ne mogu da zamene posečeno drvo ili zatrti travnjak. Beton i asfalt ne daju kiseonik, zaklon od sunca i kiše, šum vetra u krošnjama, mesto za svijanje gnezda pticama, radost umornim čulima koje pruža zelenilo krošnje, mekoću trave pod stopalima, ne daju hranu ni telu ni duši. Beton i asfalt ne stvaraju život.

4) Betoniranje i zatiranje zelenih površina („parkova“), kao i seča drveća su oblik ludila i zločin protiv Života: i uništenih biljaka i ljudi koji u gradu stanuju. Ti činovi degradiraju Život i ljudskost.

5) Svaki čovek ima pravo na minimalnu količinu zelenila u gradu (...) zbog održanja duhovnog, mentalnog, psihičkog i fizičkog zdravlja. Svaki čovek ima pravo da neguje svoj komadić zelenila, travnjaka, svoje drvo – svoj komad zemlje-života...

6) ...itd...

7) (Sve sugestije i dopune koje su u duhu odbrane života od čovekove nesvesnosti, sebičluka, pohlepe i samovolje su dobrodošle!

Dopišite... :)

*

Život za Život!

...

Predlog Ustava za Život:

P. Šumski


U Beogradu, 31.03.2012.


 

Sloboda i „ja“ identitet:

Kamenčić u točku Slobode


...

Pitanje slobode možemo započeti sa bilo kog kraja, sa bilo koje tačke na beskrajnoj kružnici Života-Postojanja, i ako dosledno  idemo ka odgovoru, ne možemo izbeći jedini mogući odgovor, pravo u centru svakog pitanja. To je odgovor na pitanje: Ko sam ja?

Identitet na kome smo određuje kompletnu percepciju realnosti  - a stvarnost je za nas uvek: samo iskustvo naše svesti.

Dakle, ima li slobode u granicama “ja” identiteta? Ima li slobode bez prihvatanja Božije volje? U kakvom su odnosu slobodna i Božija volja? Ima li slobode bez odgovornosti? Da li je sloboda bez odgovornosti zaista – Sloboda? Ko postavlja granice Slobode?

Počnimo redom.

...

Božija i ego-volja

Ako kažemo da je Bog u svemu, da je sve Njim stvoreno – to ima svoje konsekvence. Ako je Bog u svemu -  gde je onda Božija volja? Tamo gde i Bog. U meni je, kao i u tebi, u vlati trave, u zrnu peska, u beskraju Univerzuma... Šta stoji na putu manifestacije te sveopšte volje u čoveku? Ego volja, moć Bogom dana čoveku da kaže „ja“, misleći pod tim „ja“ samo na svoje malo, izolovano sopstvo omeđeno telom – nasuprot svemu ostalom u Postojanju. To malo „ja“ je jedina prepreka ispoljavanju potpune Božije volje u čovekovom životu i celom manifestovanom Univerzumu. To je ono što čoveka odvaja od celine. To je iluzija slobodne volje – takođe Bogom data čoveku. Kao što je Bog odustao od svoje svemoći, od svoje bezgranične volje, dajući svom sinu slobodu i pravo da kaže „da“ i „ne“, da načini izbor u svom ograničenom „ja“-životu, tako se čovek, odustajući od svoje ograničene ego-volje i prepuštajući se volji Božijoj, vraća svom Večnom Ocu, svojoj božanskoj prirodi, i postaje Bogo-čovek sjedinjujući se sa Njim u svesti.

Jedina prepreka ispoljavanju Božije volje u čoveku je ego, malo „ja“. Sila kojoj dopustimo da kroz nas deluje, ono čemu se predamo potpuno, bez otpora, bez ostatka – to je ono što jeste. To je ono što jesmo. Ili delujem kao ego, ili kao Bog. I jedna i druga mogućnost su tu Božijom milošću.

Tajna Božije volje je u bezuslovnom prihvatanju svega što život donese i svega što jeste, prihvatanju sebe pre svega, u svakom trenutku kao izraza Božije volje. Neopiranjem i dopuštanjem, zapravo prepuštanjem toku života – Božija volja se ostvaruje, odvija, ispunjava...

...

Sloboda od i sloboda za…

Na tom putu, jedina stvarna sloboda je sloboda od svakog straha. Čega se najviše bojimo? Više od svega, bojimo se Istine. Istine da smo sami izabrali ova život, da smo odgovorni za taj izbor i svoje odluke... Da svojim mislima kreiramo svaki trenutak svoga života. Da smo „žrtve“ ne sveta i okolnosti, već sopstvene nesvesnosti... Da su patnja, bol i bolest – ono što smo takođe izabrali svojim nesvesnim izborima da bismo naučili lekciju i postali svesniji. Da smo odgovorni za sve što nam se ponavlja u životu, za svaku patnju koja istrajava (u životu na nivou ega – to je istina ego-egzistencije), jer ne tražimo svesno razrešenje ni u nama, ni od Oca Večnog kroz milost, kroz poniznost i prepuštanje. Ponekad je dovoljno samo da priznamo i da se kroz to priznanje iskreno pokajemo: „Ne znam Oče! Glup sam, slab sam da ovo shvatim i razrešim! Ništa sam... Smiluj mi se i pomozi!“ – dovoljno je samo da smo svesni svoje nemoći i neznanja - da ih priznamo, da izrazimo jasnu nameru  i zamolimo za pomoć – i milost će doći! Jer Otac Večni čuje iskrenost vapaja ljudskog srca, i na njega se, kao svaki saosaćajni roditelj – odaziva. Jer Bog je sušto saosećanje i ljubav, a milost je izraz tog saosećanja ili Božije ljubavi. „Traži i biće ti dato!“

Zbunjeni smo idejom prepuštanja volji Božijoj, jer ne prepoznajemo opsenara u nama, naš ego-um koji ne želi i ne može da se prepusti, jer prepuštanje višoj volji i sjedinjenje sa njom za ego znači smrt. Samo u odvojenosti i kontroli – ego-um opstaje. Zato koristi argumente, naizgled razumne: „Kako da se prepustim svetu, kako tuđoj volji, kada je svet nerazuman, ljudi nesvesni... Kako da se prepustim ljudskom zlu protiv koga se treba boriti...? – govori ego u svoju odbranu, previđajući da prepuštanje koje se od njega traži nije prepuštanje samovolji ovog sveta, već Stvoriteljskoj milosti, volji i svemoći Božijoj. Ego to previđa i ne želi da vidi, čuje, zna...

Pognuti se, poniziti se, za ego znači – umreti. To je smrt koje se bojimo više i od fizičke smrti. To je smrt koju izbegavamo na sve načine, čak i u času konačnog rastanka od ovog fizičkog tela: čak i tada želimo da zadržimo kontrolu. A jedino šta se od nas tada traži, i jedino što možemo da učinimo za svoje dobro je - prepuštane toku života – toj sili, toj milosti Božijoj u svemu. Postoje trenuci kada treba odustati od svake kontrole. U času rastanka od tela, jedina stvarna moć je da  predamo svu kontrolu volji Božijoj i prepustimo se, s poverenjem. To prepuštanje je tada izraz hrabrosti i konačne slobode. I to je poslednja prilika za rastanak od ega u ovom životu – kraj igre i predaja partije u ruke Onom ko je igru osmislio i započeo. A to nije prolazno, malo “ja”, već Večno “Ja Jesam!”

...

Sloboda i prihvatanje

Sloboda je u prihvatanju: “Neka bude sve što jeste; neka bude sve što treba da bude… I prošlost je u redu, kakva god da je. Neka bude volja Tvoja!”

Neprihvatanje, opiranje onome što jeste, borba sa sadašnjim trenutkom je samo međukorak (ponekad neophodan) na putu ka prihvatanju i slobodi. Malo “ja” mora ponekad da kaže “ne” okolnostima, ljudima, stvarima, izazovima – jer to “ne” svemu drugom je skriveno “da”- sebi.

A Sopstvo svemu kaže “da”, sve prihvata, čak I kada kaže “ne”, jer to “ne” dolazi sa pozicije Svesti Celine, celovitosti,  Ljubavi, Istine, snage – ono nije otpor onome što jeste, ne puka negacija, već uvek jedno DA ŽIVOTU, DA ISTINI, DA LJUBAVI, DA SLOBODI. “Ne” Sopstva nije zagađeno odbojnošću, odbacivanjem, gađenjem, besom, netolerancijom, osudom, agresijom, osećajem neslobode, vezanosti i sputanosti. “Ne” Sopstva je “ne” laži, a “da” Istini, Dobru, Životu…

“Ne” razdvaja i deli.
“Da” spaja i ujedinjuje.
A Istina Jedinstva je krajnja Istina i jedina Sloboda.

...

Ko postavlja granice?

Vratimo se na poslednje pitanje sa početka ovog razmatranja: Ko postavlja granice slobode? Odgovor je: Svest. Ne postoji ništa izvan Svesti. Svest je Sve. Svest Jeste. Ako umesto reči Svest upotrebimo reč Bog – dobijamo centralni aksiom hrišćanstva i svih monoteističkih religija.

Granice slobode su granice svesti. Granice svesti su granice slobode. Ograničena svest – ograničena sloboda. Bezgranična svest - neograničena sloboda.

Svest ograničena na ovo telo, na ovaj “ja” identitet, na ovaj život i njegovu priču – može proizvesti samo iskustvo ograničene slobode. Bezgranična svest neomeđena telom, identitetom, iskustvom ovog života, prostorom i vremenom – daje iskustvo, miris i ukus istinske, neograničene Slobode. Jer Sloboda je, po definiciji, samo ono što je oslobođeno granica. Sveobuhvatna, neograničena Svest, Sve-Svest, ima za prirodnu posledicu Ljubav. Jer kada sve vidiš i doživiš u sebi i sebe u svemu, kada shvatiš da si ti sve i svako, i da je svako biće i svaki događaj samo tren u evoluciji Svesti – ne  možeš da ne voliš ono što jeste tvoje delo i tvoj deo: Svet kao izraz Svesti.

Kada voliš, sloboda ne može biti zloupotrebljena, a pitanje zloupotrebe se ne postavlja, jer Ljubav je strpljiva, ne gordi se, sve podnosi, sve dopušta i prašta – a Sloboda je samo izraz te Ljubavi.

Zato reči Sv. Avgustina predstavljaju krajnji, najsažetiji izraz veze koja postoji između Slobode i Ljubavi: “Voli i čini šta ti je volja!”, što znači: Voli i slobodno čini sve što iz Ljubavi izlazi, jer iz dobrog samo dobro nastaje i jeste. Tek sa podlogom Ljubavi, Sloboda dobija pun smisao i istinsko značenje.

Ljubav, Sloboda i Svest su Sveto Trojstvo Manifestacije: uzajamno zamenjivi i neodvojivi jedan od drugog, ovi principi su temelj Stvaranja i održavanja ovog Sveta. Jer, šta je svet, ako ne igra Svesti koja u Ljubavi i Slobodi stvara…?

*

POSTOJANJE

...

Postoji samo jedna Sloboda:

Sloboda od svakog straha.

Postoji samo jedna Radost:

Radost služenja i predaje.

Postoji samo jedna Ljubav:

Ona koja sve prašta i prihvata.

Postoji samo jedna Istina:

Ona koja se može čuti u Tišini.

*

P. Šumski

U Beogradu, 30.11.2016.


 

Čovek bez svojstava


(O slobodi da se bude - Niko)



Ne mogu da lažem, ni sebe, ni vas: prepun sam svojstava! Po njima ćete me prepoznati u gomili, ma koliko diskretna ta svojstva bila: visina, oblik, način odevanja, hoda, izražavanja, zračenje aure, miris tela... Ona su moj otisak, jedinstvena aroma postojanja u ovom materijalnom svetu. Ona su izraz ličnosti, tako moje i ničije više... A opet, ja nisam ta ličnost. Ona je puka maska, samo (ob)lik navučen na bezoblično, lično na bez-ob-ličnom, ime napisano na onome što nema imena... To, što izgleda tako stvarno i čvrsto – to je ono nestvarno, to je ono što ja nisam u Stvarnosti. Svojstva su boja naneta na prazno i čvrsto zategnuto platno života koje je pre svake slike, pre svakog svojstva. Ono naizgled nestvarno, nevidljivo, bezoblično, prozračno, neuhvatljivo... na šta su sve boje mog života nanesene, sva svojstva upisana – samo to je Stvarno, i to ću vam jednostavno dokazati.

...

I ako niste slikar, ovo ćete razumeti: Na čemu bi stajele boje da nema platna? U vazduhu, u praznom prostoru? Teško. Jeste li ikada pokušali da naslikate nešto na vazduhu? Ne trudite se. Dobićete samo gomilu prolivene boje na podu...

...

Belina slikarskog platna je podloga bez koje ni tih svojstava ne bi bilo, materijalni izraz onoga što je bez svojstva, a čini podlogu za koju prianjaju sva svojstva, na koju su ona nanesena. Zamislite boje koje kažu: „Samo mi postojimo, samo mi smo važne, mi smo slika i nema ničeg drugog osim nas! Pogledajte kakve smo – raskošne, svojstvene, jedinstvene...!“ A onda neko, diskretno, jednim potezom veštog čarobnjaka, izvuče platno iza slike i boje se raspu u ništavilu, slika nestane u nepostojanju... Ono što je samo bez boje, drži sve boje na okupu, daje im podlogu na kojoj mogu da po-stoje.

...

A i samo to platno, i ono je nestvarno, iako stvarnije od boja na njega nanetih!

...

Ko drži to platno? Kako je nastalo? Od čega? Od prvobitne zamisli Tvorca koji je upreo neke niti i zategao ih na ram, koji čini okvir života. Svemu je prethodila misao, namera da se platno stvori, da bi slika imala na šta da se nanese... Ako je majstor-slikar to uradio u materijalnoj realnosti, ko je to uradio u nematerijalnoj, onoj koja je prethodila ovom stvorenom svetu, pre svakog objekta, pre rama, platna, boja, tela, života...? Ko je napravio okvir našeg života, okvir svih života pre nas do samog početka, do prve klice života? Ko je istkao platno, ovu prelepu planetu sa svim svojim čudima, da bude podloga slici naših života? Nemojte reći da su sami od sebe nastali!

...

Postoji početak, i on je pre svakog početka koji možemo zamisliti, jer nije u vremenu, jer nije čak ni u prostoru. On je prostor sam, iako je i prostor u njemu. Jer je svugde i nigde. Jer je pre svakog svojstva, a ipak, On je inteligencija koja stoji iza svih svojstava...

...

Svojstva... Ona me određuju i ograničavaju, sputavaju, ako se za njih držim, ako verujem da sam ja ta slika, a previđam platno bez svojstava iza slike mog života. Budalasto je i ograničeno misliti da si neko, kada bi mogao biti bilo ko, ili prosto - niko. Najteže je, naizgled, ono što je najlakše: Biti NIKO. Niko ne želi da bude Niko, jer smo svi zaljubljeni u naše identitete, u naše posebnosti, u naša svojstva... A Biti Niko je beskrajno prostranije, nego biti NEKO. Biti  „Neko“, znači biti određen, ograničen. Biti „Niko“, znači biti slobodan od svakog identiteta, od svakog svojstva, svakog ograničenja sa mogućnošću da budeš – bilo ko, ili bilo šta. Jer iz praznine bez svojstava, iz beline platna pre svake slike, nastaju sve slike. Na samom Izvoru Stvaranja, tamo gde je sve još samo beskrajno polje svih mogućnosti, još nemanifestovanih, nalazi se prostor (manji od tačke) jedine stvarne slobode, slobode izbora – mesto bez svojstava, u prostoru pre prostora. Samo na tom mestu ja jesam. Samo to mesto Izvor je sveg života, intenziteta, obilja...

...

Ako izbrišem sliku nanetu na platno koja predstavlja moj poznati lik, sliku svog života – šta preostaje? Život sam. Beskraj mogućnosti koji se otvara - čoveku bez svojstava.

*

Tišina je pozadina zvuka.

Tama je pozadina svetla.

Praznina je pozadina Punoće.

Nemanifestovano je iza sve manifestacije.

Ne-Biće je izvor Bića.

*

P. Šumski, u ime Onog Bez Imena i svojstava

17.02.2016.

 

Kome  treba  vlast?


- Mali uvod u sociokratiju –


...

"Ko je pronašao Boga u sebi, njemu druga vlast ne treba."

...

Zaista, kome treba vlast? Ne ova, sadašnja, ne prošla, ne buduća – već bilo koja vlast? Zar

je našoj duši potrebna neka spoljašnja vlast? Ili našem duhu? Ili telu? Ili našem umu, našim

mislima, našim odlukama i životnim izborima? Kome treba vlast? Da li nam je potrebna vlast

da bismo uradili bilo šta zaista bitno u našem životu: hodali, jeli, vodili ljubav, sanjali, stvarali,

rađali i podizali decu...? Zar ne umemo sami da hodamo, mislimo, govorimo, volimo, vodimo

ljubav, jedemo, radimo, donosimo odluke, upravljamo svojim životom...? Ako sve to

umemo – što će nam vlast? Zar je potrebno da bilo ko drugi upravlja našim životom? Ko

treba da odredi vrednost našeg rada? Vlast? Zar je potrebno da naš život zavisi od volje

nekog čoveka na položaju vlastodršca, ili celokupnog administrativno-birokratskog aparata?

...

Besmisleno je reći da je vlast potrebna zemlji (postojala je i pre vlasti), rekama, šumama,

poljima, planinama... (postojali su pre i postojaće posle svake vlasti), ili državi - jer država

(kao) ne bi mogla bez vlasti... Upravo je obrnuto. Vlast ne bi mogla bez države. Država je

potrebna vlasti kao opravdanje za njeno postojanje: bez državne konstrukcije, bez cele te

vojno-birokratsko-tehnokratske strukture i mašinerije vlast ne bi imala razloga da postoji.

Bez države, sistem državne birokratije bio bi nepotreban. To rađa novo pitanje: kome treba

država?

...

Šta jednu državu čini državom? Granice i institucije, zakoni i planovi (takođe ograničeni i

puni ograničenja), zemlja i ljudi, kao najvredniji resurs. Ljudi koji su suština, oni koji državu

stvaraju svojom svešću i „slobodnim“ izborom. Sve dok država ne postane neki entitet

odvojen od ljudi koji su se, prenoseći svoju odgovornost na vlast, sa tom odgovornošću,

dobrovoljno odrekli i dela svoje slobode!

...

Pravilo je: što je manje svesnosti i ljubavi, što je manje lične odgovornosti – više je zakona i

ograničenja! Država, kao i vlast, predstavlja niz ograničenja. Država je, baš kao i vlast,

potrebna samo ograničenoj autoritarnoj svesti koja podrazumeva odsustvo urođene

slobode, autentičnosti, stvarnog znanja, moralnosti i ljubavi.

...

Pitanje: Možemo li da zamislimo svet bez granica, bez države i njenog aparata? Svet koji

nastanjuju slobodni ljudi koji se slobodno povezuju? Možemo li da zamislimo svet bez

spoljašnje vlasti i prinude? Bez multinacionalnih kompanija, eksploatacije i prinudnog rada?

Možemo li da zamislimo slobodnu proizvodnju i razmenu – ničim ograničenu? Bez sistema

poreza, taksi, papirologije, birokratije, bankarskog sistema, berze, penzionih fondova...?

Možemo li da zamislimo dan u kome se probudimo i koji je ceo naš: za slobodnu igru,

stvaranje i razmenu sa drugim ljudima na svim nivoima – bez hijerarhijskih i autoritarnih

struktura?

Ako je odgovor NE - Matrix nas ima.

*

 

Pogledaj: http://permaculture.rs/

...


 

 

Jednostavna  istina  o  pušenju


(pogled na socio-ekonomsku dimenziju problema,

bez ulaženja u psihološku)

...

Ne postoji licemerna Država otuđena od ljudi. Postojimo mi, ljudi, koji delom svoje

(kolektivne) (ne)svesti stvaramo licemernu državu. Zašto licemernu? Jer smo i sami takvi. Jer

radimo takve poslove. Jer se ponašamo protivno zdravom razumu, a onda optužujemo život

da je nepravedan prema nama i tražimo pomoć od onih koji nisu zaslužni (ili jesu, kao

saučesnici!) za našu nesreću. Jer stvaramo takve zakone. Zakone koji brane legalizaciju i

upotrebu jedne vrste droge (marihuane, npr.), a široko odobravaju i podstiču upotrebu

druge droge koja  stvara zavisnost neuporedivo veću i štetniju po čoveka (uz uokvireno

upozorenje proizvođača i zakonodavca da je to smrtonosno!) Da, reč je o duvanu i pušenju.

I našem licemerju.

...

Zašto je marihuana zabranjena droga, a duvan dozvoljena, kad i jedna i druga stvaraju

zavisnost? Jer Država na marihuani ne može da zaradi  – a na duvanu može, u svakom

segmentu njegove (zlo)upotrebe! I zato jer je marihuana manje zlo i ne stvara bolesnog

čoveka (još niko nije dobio rak od pušenja marihuane!) – čak ga, uz umerenu konzumaciju -

leči!

...

Cilj Države (vlasti) nije zdrav, opušten čovek, jer njime ne može da se vlada i manipuliše.

I na njemu, zdravom, ne može toliko da se zaradi. Od prosečnog konzumenta duvana,

dakle pušača, svi zarađuju: proizvođači duvana, duvanska industrija, prodavci duvana (prva,

druga, treća ruka...), medicinari – belomantijaši, oni koji se bave svim posledicama pušenja

(naravno, bezuspešno), zatim belorukavičari, tj. farmaceuti (farmafija), popovi-crnomantijaši

(kad dođe do opela), i grobari-plavokošuljaši – na kraju. A na početku i na kraju, i u

svakom koraku tog procesa – Država koja ubira porez od svih i svakoga: akcize od

proizvođača duvana, poreze od farmaceuta, lekara i grobara -  samo crnomantijaši tu imaju

čistu zaradu, bez plaćanja poreza Državi. A ko je ta Država, ko su proizvođači, prodavci,

lekari, apotekari, grobari, konzumenti...? Pa to smo mi, upravo mi koji sebe i trujemo, i

lečimo (manje-više bezuspešno), i izričemo zabrane, i opevamo i sahranjujemo... Jurimo svoj

sopstveni rep u beskrajnoj igri samozavaravanja...

...

I to je to. Ako pušite, na vama svi lepo zarađuju (možda čak i vi zaradite koji dinar na

sopstvenoj zavisnosti i bolesti, ako ste proizvođač, prodavac, lekar, farmaceut, pop ili

grobar...) - plaćate svima, a pri tom mislite da vam cigarete daju UKUS SLOBODE!?!

...

Ako pušite, jedno je sigurno: SIGURNO NISTE SLOBODNI!

Zar nije vreme da prekinete jednu od te dve iluzije? Ili onu o slobodi, ili pušenje samo?

...

Petar Šumski

02.02.2015.

 

Ko si Ti - to sam Ja


...
1.

...

Zatvori oči.

Zatvori uši.

Zatvori um.

Otvori srce i slušaj – srcem.

I ne pitaj: Kako?

Već učini – tako.

Um pita, um želi da zna: „kako?“

A ono, to „kako?“ – je beskrajno.

Seti se: iza svakog detinjeg : „zašto i kako?“, i odgovora: „zato i tako“, postoji novo: „a

zašto, a kako?“

Ono ti sada ne treba.

Učini To bez znanja, bez uma:

Slušaj srcem.

Ono zna „kako“ bez pitanja, bez znanja.

Jer je na Izvoru svakog znanja, Ljubav uvek zna „kako“, samo ako otvorimo srce – i

sklonimo ili utišamo sve koncepte uma: predstave, strahove, „istine“, sumnje, uverenja,

želje...

Kada nema filtera uma, Stvarnost se ukazuje u svojoj čistoti, onakva kakva jeste:

neposredovana tumačenjima, uslovljenostima i konceptima uma. Pre svakog iskustva ona -

Stvarnost – jeste.

Pre svakog iskustva - ti si ta Stvarnost. Ti si To. I sve je To.

...

2.

Kada znaš ko si, postaješ i ostaješ suštinski nevezan: za telo i njegove potrebe, život i smrt,

želje i strahove, ljude i stvari, ideje i događaje... Ta nevezanost za svet pojavnog – to je

sloboda, jedina stvarna sloboda i jedina Stvarnost, konačna Istina.

...

Znajući ko si, znaš ko je (ili šta je) svako i sve što jeste. Saosećaš, ali ne brineš – jer znaš da

patnja i bol, ma koliko izgledali stvarni – prolazni su i pripadaju iluziji. Oslobođen iluzije, više

ne kupuješ u „hipermarketu Sveta“ i svetskih događaja, već razgledaš i svedočiš ostajući

(ne)dodirnut: dirnut ali nevezan za ishod sveta. Izašao si iz iluzorne bitke polarnosti -

dvojstva u Stvarnosti Jednog. Znaš da je Svest sve što jeste: i stvaralac i Svedok, i Tragalac

i Traženo...

...

Svest je Izvor i Ušće: kružna priroda Stvarnosti, beskraj tišine u prividu toka i manifestacije:

večni Mir u promeni...

To si Ti.

Ti si To.

...

3.

Napusti zauvek vezanost za sebe, za poznatu priču o sebi. Napuštajući jedan identitet i

njegovu priču, otvara se prostor za početak druge priče, i nova priča može da počne! Jedno

je završeno, novo stoji kao mogućnost – u zametku... Ako privrženost jednom obliku i

njegovoj priči nestane – šta ostaje? Ako možeš da odbaciš vezanost i privrženost jednom

identitetu sa kompletnom njegovom pričom (sećanjima, istorijom) i ostaneš prazan, na

samom početku, ne počinjući ništa – ko si Ti? Ko si Ti u tom trenutku? Taj prošli identitet sa

svojom istorijom, neki još neodređeni, budući identitet, bilo koji identitet... – ili samo polje

mogućnosti pre svega i svakog identiteta?

...

Ti si upravo To!

...

Ako možeš biti bilo ko i bilo šta – na Izvoru, ti si samo neispoljena mogućnost, praznina pre

svake manifestacije, nepomičnost pume pred skok (u toj nepomičnost skok je već zapisan),

tišina orkestra pre prvog pokreta dirigentske palice... Koju ćeš melodiju (simfoniju) započeti

– stvar je Svesti koja se spontano izražava u odsustvu uma. Ali sa svakim početkom –

zvuk-priča-oblik-identitet-um se pojavljuje i kreće u život, i vezanost za taj oblik (priču,

identitet) počinje kao želja za životom i trajanjem – do samog kraja!

...

Ta želja za životom je vezanost za život u tom obliku i poistovećenost sa pričom koju živiš;

ona je izvor želje za trajanjem i izvor straha od smrti – ona je izvor sve (psihološke) patnje.

...

Ako odemo korak nazad, shvatamo da je samozaborav, tj. zaborav tačke Izvora svih

mogućnosti koji  jesmo – izvor patnje ovog i svih života. U toj tački Izvora pre

manifestacije, svi oblici, sve mogućnosti, sav život je Jedno – jer To nemanifestovano, Izvor

je sve manifestacije. Biti To – jedina je izvesnost, jedina mogućnost i jedina Istina. Jer to je

Život Večni, ono što život daje, ali samo ne biva ni rođeno, niti umire... Znati To i živeti To –

znači biti u Istini. A to je konačna i jedina Sloboda.

...

„Pre ovog tela i posle ovog tela – Ja Jesam.

Pre i posle svake priče – Ja Jesam.

U svakom obliku i pre svakog oblika - Ja Jesam.

U svemu - Ja Jesam.

Ja, Samorođeni: i roditelj i dete, i ono što oboje donosi u postojanje - Ja Jesam.

Život sam i Izvor Života.

Izvor svega u postojanju - Ja Jesam.

Sve u Svemu - Ja Jesam.“

*

Zabeležio milošću Jedine Stvarnosti:

P. Šumski, 19.-23.09.2014.

 


Strana 1 od 13

Copyright by Tomislav Trbojevic, 2010

toolbar powered by www.mit3xxx.de