ljubav je život

Život  Večni

– izvan namere i postignuća -


...

Ako Život Večni postoji, da li je to nešto što mogu izgubiti? Da li je to nešto što mogu

zaslužiti, osvojiti, postići - bogosluženjem, praksama, naporom na duhovnim

stazama?

...

Ako je nešto Večno i Postoji, ako je to osnova Postojanja, tačnije - Postojanje samo, onda

je ono preko svih granica i mogućnosti dobitka i gubitka. To nije nešto što mogu da

postignem, jer ono već Jeste, bez obzira na moje viđenje ili ne viđenje toga. Mogu biti fizički

slep i ne videti drvo, čak iako osećam njegov hlad ili čujem šum lišća. Mogu ići toliko daleko

da poričem i hlad i šum lišća, čak iako ih osećam. Mogu reći da postoji hlad i postoji šum,

ali da to nema uzrok u bilo čemu drugom izvan hlada i šuma,  da nešto takvo kao drvo ne

postoji, jer ga ja ne vidim. Ali kada dodirnem ili udarim u drvo glavom, mogu li dalje poricati

njegovo postojanje? Teoretski, da, jer ego to uglavnom i čini celog života poričući sve što ne

vidi i ne razume, sve što nadilazi njegovu ograničenu percepciju i skučen interes za

samoodržanjem.

...

U stvarnosti, na nivou Istine Bića, u tom trenutku susreta i dodira, moja suština automatski

prepoznaje Istinu Postojanja tog drveta. Da li je to drvo sada više tu nego štoje bilo pre

toga? Da li je ono Stvarnije? Ne, promenila se samo moja percepcija. Ono je postojalo u

Stvarnosti izvan moje percepcije, ali ne i kao deo moje stvarnosti ograničene mojom

individualnom percepcijom.

...

Kao i u slučaju tog drveta,  Život Večni je ono čemu mogu da se opirem, da ga negiram ili da

mu se otvorim i predam. Jedina prepreka između Života Večnog i mene nije u prostoru i

vremenu, ne u postignuću,  već u percepciji onoga što jeste. Sva razlika je samo u

viđenju (doživljaju), ne i u Stvarnosti. Život Večni je sve što jeste, oduvek i zauvek,

uključujući i ono što nazivam „ja“, uključujući dakle i „mene“ i sve „moje“: iskustva,

postignuća, tuge, radosti, bolesti, namere, poslove, posede, rođenje i smrt, pre i posle

rođenja i smrti... Ili to vidim - ili ne vidim. Ili se tome opirem - ili se tome predajem.

...

Ko se opire Istini onoga što Jeste? Ko To vidi ili ne vidi? Lažni identitet, ego, um. Laž ne

može da vidi i prepozna Istinu. Videti i prepoznati Istinu, za laž znači njenu sopstvenu smrt.

Ono što nije, a izdaje se da jeste (ego), opire se onome što naizgled nije (jer ga ego

nesvesno previđa, ne opaža), a u stvari Jedino Jeste: to je Život Večni, Sopstvo, Biće, Čista

Svest, Apsolut, Bog... Nepodeljeno Jedinstvo Svega. Jedno.

...

Ne postoji način da Život Večni postignem, jer TO jeste ono što ja jesam na nivou Suštine,

na nivou Bića, ispod privida ovog prolaznog tela, ovog oblika koji Život uzima kao kostim u

igri Života u ovoj materijalnoj dimenziji. Ono što Jeste sve što jeste, ne mogu ni zadobiti ni

izgubiti. Može li Sopstvo izgubiti Sopstvo, tj. sebe samo? Ono što se može zadobiti i

izgubiti pripada prolaznom i relativnom, svetu dualnosti.  To što Jeste ne može biti moje

postignuće. Jedino postignuće je uklanjanje vela iluzije, vela neznanja navučenog preko

Stvarnosti, koja je beskrajna, bespočetna, sveprožimajuća, svesadržavajuća, svetvoreća...

...

Ko uklanja veo iluzije? Ja kao ego-jedinka, kao ego-svest? Ne. To je izvan moći moje

ograničene ljudske prirode. To čini Sopstvo samo.  To je čin milosti.

...

Večnost, Čista Svest, Izvor ...- obuhvata i prostor i vreme. Ona je beskraj u svim

dimenzijama Postojanja i nepostojanja. Pošto obuhvata i prostor i vreme i sve izvan njih,

Život Večni je izvan prostora i vremena: prostor i vreme su u Njemu! To je jedina „stvar“

koju ne možeš ni osvojiti, ni izgubiti. Sve ostalo što dolazi – već je izgubljeno, osuđeno na

odlazak, jer pripada prolaznosti, toku Večne Promene. Ali Večnost sama, koja sadrži i tu

Večnu Promenu – može li ona biti izgubljena?

...

Predaja Životu Večnom je konačna predaja Sebi na sopstvenom Izvoru - na Izvoru

Sopstva. To je konačno prepoznavanje i prihvatanje Sebe u Istini onoga što Ja Jesam.

*

Petar Šumski

15.05.2014.

 

Povezani članci:

- Objave

- Bog u Čoveku

- Besmrtnost

 

Ko je, zaista, Bruno Grening?


...

„Činim samo svoju dužnost i stojim na mestu na koje me je Bog postavio
i ne dopuštam ni jednom čoveku da me sa njega odvede.“

Bruno Grening
(1906.-1959.)

...

Čudotvorni doktor iz Hertforda, najveći duhovni iscelitelj 20.veka, koji je pedesetih godina delovao u Nemačkoj, i na masovnim okupljanjima tražilaca pomoći u Traberhofu,  isceljivao i po 30.000 ljudi odjednom, tako da je to podsećalo na Biblijske scene, sa nepokretnima koji ustaju iz svojih invalidskih kolica za koja su bili prikovani godinama i decenjama, odbacuju ih i počinju da hodaju, hromima koji odbacuju svoje štake, gluvima koji pročuju, slepima koji progledaju – samo od snage vere utkane u reči jednog malog čoveka koji se usudio da kaže: „Neisceljivo ne postoji. Najveći lekar je naš Gospod Bog. Ne lečim ja, već Božja snaga kroz mene. (...) Uzdaj se i veruj da Božja snaga pomaže i isceljuje... Ja sam samo običan, mali transformator te snage kako biste je vi mogli primiti...“ Čovek koji je imao vere i nade za ceo svet, za sve one koji su ih izgubili u patnjama  i užasima I i II svetskog rata... Čovek koji nikada nije  naplaćivao svoja čudesna dela isceljivanja, govoreći da ne namerava da trguje Božjim darom koji mu je dat za sve ljude, bez obzira na versku ili nacionalnu pripadnost... „Ja isceljenje niti kupujem, niti ga prodajem.“ Čovek protiv koga se digao sav medicinski establišment i pravosudni sistem posleratne Nemačke da bi ga ućutkali, tačnije – da bi ućutkali, za njih neprijatni Istinu, da vera u Boga leči neizlečivo, i da jedan mali čovek, snagom svoje vere čini čuda, tamo gde zvanična medicina nije mogla ništa osim da prizna svoju nemoć... Čovek koji je napustio svoje zemaljsko telo 1959. godine, posle operacije koja je nad njim urađena u Parizu, i koja je pokazala strašno unutrašnje razaranje njegovog organizma do koga je došlo zbog sudske zabrane njegovog isceliteljskog delovanja izrečene koju godinu ranije...

Čovek, koji je neposredno pred smrt rekao: „Ja neću još dugo biti sa vama. Ali neću vas napustiti. Dovoljno je da me pozovete u duhu... i biću tu da vam pomognem.“ To obećanje je ispunio, tako što je ono, kao seme bačeno na plodno tle, dovelo do stvaranja Kruga prijatelja Bruno Greninga, organizacije koja danas povezuje tražioce pomoći iz celog sveta, i gde se, uz svedočenja Medicinsko-naučne stručne grupe sačinjene od nekoliko hiljada lekara zapadne medicine sa svih meridijana, beleže i prikazuju svi slučajevi isceljenja za koje zvanična medicina nema nikakvo objašnjenje... A ta isceljenja, koja bi se mogla okarakterisati kao čuda vere, dešavaju se u nesmanjenom obimu, i danas, 55 godina od smrti „čudotvornog doktora iz Herforda“...

To su, ukratko, poznate nam činjenice. Ali, ko je zaista bio, i jeste – Bruno Grening? Samo mali transformator božanske snage, kako je u svojoj skromnosti govorio za sebe, majstor svesti ili nešto nemerljivo više? Odgovor je:  I jedno i drugo...

...

Sin Božiji

„Ja sam samo posrednik Božije snage, jedino vera može sve...“, govorio je Bruno Grening, svestan Tvorca, Izvora života i svog mesta u Božjoj promisli. „Svi smo mi deca Božija“, stalno je na to podsećao ljude, ali kao da je samo on bio stvarno svestan značenja tih reči i svoje uloge, uloge Sina Božijeg u ovoj kreaciji. Kada mi mislimo o sebi kao o deci Božijoj, o sinovima i kćerima Božjim, mi mislimo da smo od Boga odvojeni i tako živimo naše odvojene živote. Ne živimo svakodnevno sa Bogom, prisno, iz trenutka u trenutak, već živimo u bogozaboravu koji je samozaborav, prisećajući se, tek tu i tamo, u velikoj muci, nekog moćnog, od nas odvojenog entiteta, koji bi mogao u nevolji da nam pomogne, ispuni želju, pruži utehu i zaštitu... Izgubili smo kontakt sa Izvorom, sa Ocem.

Bruno Grening taj kontakt nikad nije izgubio, oduvek ga je bio svestan i zato je bio svestan i svoje uloge i odgovornosti Sina. U toj svesnosti, u Njegovoj probuđenosti i našoj usnulosti - je sva razlika između Njega i nas. Tu gde mi vidimo odvojenost, on je video, osećao i živeo Jedinstvo svakim atomom svoga Bića! Istinu Jedinstva koju mi previđamo jer smo se od nje odvojili, on je živeo potpuno.

Ako kažete: „Pa dobro, Bruno Grening je bio probuđeni Sin Božiji, ni prvi ni poslednji, i šta sad?“ – u opasnosti ste da učinite drugu grešku. Ne posmatrajte Sina odvojeno od Oca! Jer pogrešićete ako tako učinite. Otac i Sin su Jedno. Sin nije Otac, ali jeste od Oca. Sin je samo prerušeni Bog koji nam se ukazuje u vremenu, na način na koji možemo da ga vidimo, čujemo, dodirnemo, pojmimo i da mu poverujemo. Jer sve ono što dolazi kroz Sina, dolazi od Oca: telo je prolazno, Poruka je večna. Duh je večan iza tog prolaznog tela i te Poruke rečene u vremenu. Zato je Sin kapija ka Ocu, široko otvorena za sve koji su spremni da Mu se predaju bez ostatka. Vera u Sina je put ka Ocu koji nas kroz Sina doziva i prima u zagrljaj večni, u Život Večni. Onaj ko poveruje Sinu i preda mu svoje srce – postaje Jedno sa Ocem, kao što je to i Sin Božiji, bio i zauvek jeste. To je poziv i put Jedinstva, put povratka Domu. Sin je uvek poziv na Put Povratka u Jedinstvo – jer ono što je u svesti potpuno Jedno sa Izvorom, jedno je sa svima koji Mu se predaju. Svaki probuđeni Sin i Kći Božja je Kapija ka tom Jedinstvu koje zovemo Ocem, Izvorom, Životom Večnim, Apsolutom, Taom, Jednim, Bogom. Prepoznavši Jedno iza oblika Sina, prepoznavši Jedno iza svih oblika – vraćamo se onome što smo oduvek bili pre pada u iluziju odvojenosti: vraćamo se Jedinstvu u nama koje je probuđeni Bog u čoveku – iza svakog oblika.

...

Molitvenik koji poziva na molitvu

Kroz traženje i primanje isceljenja i svake druge pomoći, Bruno Grening nas je vraćao i još uvek vraća veri i molitvi. Zašto? Zašto je vera toliko važna? (Na to pitanje, odgovor ćete naći na kraju ovog teksta.) Zašto je molitva toliko važna? I kome se molimo? Bruni Greningu, ili sili koja stoji iza njega, kao i sveg života? Jer, i Bruno je rekao da je on samo posrednik, kanal kroz koji se izliva Božanska snaga i ljubav na ljude i sav živi svet, da ne isceljuje on, već Bog kroz njega.

Moleći se Sinu – molimo se Ocu. Moleći se Hristu, Budi, Bruni Greningu, svecima, ikonama, Majci Prirodi – molimo se Ocu. Jer ono što određuje ishod naše molitve, nije sam oblik kome se molimo, već čistota naše molitve, čistota srca iz koga je ona izašla. To je ono što Bog čuje, a ne adresu na koju je molitva upućena. Bog je u svemu i on čuje i odgovara na snagu naše vere i čistotu srca unetog u molitvu. Oblici kojima se u molitvi obraćamo su samo, manje ili više pogodni Prolazi za uzdizanje naše molitve u Jedinstvo, od našeg srca u Srce Sveta-Postojanja –Života, odnosno Večno Živog Boga u svemu. Koliko otvorimo srce – toliko možemo da se u molitvi predamo. Koliko sebe predamo – toliko milosti od Oca primimo. I ne zato što je inače ne dobijamo – Otac uvek daje – tražili mi ili ne. Sam život je milost. Naša otvorenost i predaja su važni jer određuju koliko od te Božanske milosti koja stalno pritiče možemo da primimo. Potpunom predajom mi ulazimo u Carstvo Božije i zato nam je Sin Božiji poslat kao Kapija: da bismo mu poverovali i mogli da se kroz oblik Sina predamo onom bezobličnom, večnom, koje stoji iza njega. Tolika je milost Božija.

...

Glasnik i Poslanik u misiji

„Ako kažem: „Ja verujem“ – to su samo reči. Dela govore kada se nešto izvrši.“

Bruno Grening je bio Božji glasnik i poslanik, Božjom promišlju poslan u ovaj svet u telu koje možemo videti, doživeti, i u koje možemo poverovati. Svaki isceljeni čovek postaje svedok Božjeg čuda, čuda Božje svemoći i ljubavi. Primivši milost, osvedočivši se u sebi, okreće se veri, postaje vernik. Beskrajna je Očeva mudrost i milost. Poslao je svog Sina, po ko zna koji put, da nas, zabludele ljudske ovčice vrati na put Istinske Vere, da nam pokaže put povratka Domu, Očevom zagrljaju, kroz primer ljudske dobrote, požrtvovanosti, milosrđa, služenja i davanja, snage vere – zapravo Božje milosti i snage koja se kroz fizički oblik Bruno Greninga izlivala na ljude i svet. On je bio u ovom svetu, među nama, ali ne od ovog sveta. Došao je da nam pokaže ko smo, da nam pokaže put povratka sebi, tačnije - Bogu u nama.

Ko je to učinio - Bruno Grening ili Bog? Bez Boga i Božije snage, da li bi Bruno Grening išta mogao učiniti? Znate odgovor.

Bruno Grening je izraz Božje milosti, materijalizovana promisao Oca Večnog, poslata u svet da nas vrati na Put Istine i izbavi od zla. Kroz lik i delo Brune Greninga, obraćao nam se Bog lično, dozivajući nas sebi, našoj sopstvenoj božanskoj prirodi. Kako?

Zamislite da imate sunce i papir, i želite da zapalite papir da bi postao što sličniji suncu. Izložite papir sunčevim zracima koliko god hoćete, i ma koliko jako sunce bilo – papir se neće zapaliti. Ali stavite lupu (uveličavajuće stako) između sunca i papira, podesite udaljenost, i lupa će sabrati, fokusirati sunčev zrak u tačku dovoljno vrelu da zapali papir... Ako je Sunce Bog, kao što oduvek govore drevne religije, a taj papir - čovek , Bruno Grening  je lupa koja sabira Božju snagu u tačku dovoljne vreline da zapali iskru Božansku u čoveku.

Eto ko je bio Bruno Grening. Bog je, u svojoj milosti, poslao svog Sina u ovaj svet, znajući da će biti žrtvovan i žrtvujući ga opet za nas, žrtvujući sebe, da bi nas, decu svoju, poučio i okrenuo na put Istine, Ispravnosti, Vere i Božje Ljubavi. A tek to je – zdravlje!

Sve je od Boga – i ono što nam može izgledati kao udarac sudbine, bolest, nesreća i gubitak... Jer, najveći gubitak nas više nego išta okreće i vraća Bogu, Istini ko smo i zašto smo. Suočeni sa gubitkom zdravlja koje nagoveštava mogućnost gubitka života, spoznajemo šta je najvrednije u ovom životu – a to je život sam – i vraćamo se upravo tome: životu u nama koji je Bog otelovljeni.

Zato kada molimo Bruna za pomoć, ili mu predajemo svoja opterećenja – mi to predajemo Bogu samom, koji nam je ostavio svoje uveličavajuće staklo, nešto u šta možemo gledati i u njega poverovati, paleći plamen u našim srcima! Jer, nije ličnost Brune Greninga lečila i činila čuda, on je bio samo Sin Božiji u službi na zemlji i Njegov izraz u telu, već je to činila i dalje čini Božja milost koja se izliva na svaki vapaj za pomoć dece Njegove.

...

Ogledalo naših duša

Kako mi ulepšavamo svoju fizičku pojavnost? Tako što stanemo pred neko ogledalo i doterujemo ono što je u neredu. Kako dole – tako i gore. Kako u fizičkoj ravni – tako i u duhovnoj. Kada svoju dušu želimo da ogledamo i uzdignemo u lepotu i sklad  - tada treba da stanemo pred neko Duhovno ogledalo, ogledalo Duše. Ono će nam odraziti ko smo sada, ko uistinu jesmo i ko možemo biti. Takvo ogledalo Duše je bio Bruno Grening.

Bruno Grening nam svojim primerom otvara srca za iskrenost i poniznost, da bismo mogli poverovati i primiti Boga i Božju snagu u sebe, da bismo ponovo postali nevini, jednostavni, čisti i „blaženi nišči duhom“.

...

Učitelj

Šta su stubovi Učenja Bruna Greninga?
Ukratko: Vera i Zajedništvo kao dva noseća stuba.

Vera u Dobro, u Boga kao izvora životne snage i sveg stvaranja. A iz te vere, kao njen izraz, poniznost i predaja Bogu, Ocu – što je povratak Domu... „Za mene je najveća plata u tome kad ljudi ponovo dolaze k meni i to zbog toga što zahvaljujući meni opet mogu verovati.“ „Čoveku koji je stvarno čovek, koji u sebi ima veru u Boga, koji živi po toj veri ili je spreman primiti je u sebe – tom čoveku je pomognuto za sva vremena.“

Zajedništvo u srcu, kao izraz Jedinstva u Ocu, u Bogu.  A iz tog Zajedništva i Jedinstva u Bogu – Ljubav za sav život... Iz te ljubavi i kao izraz tog zajedništva, ovaj Krug prijatelja koji obuhvata celu Planetu.

A iz te vere i zajedništva  - Davanje kao treći potporni stub, kao podrška materijalizaciji, stvaranju i održavanju zajednica u ovoj materijalnoj stvarnosti. To je davanje od srca očuvanju i uzdizanju Duha Zajedništva u zajednicama prijatelja na Zemlji. To je služenje u Krugu prijatelja.

...

Onaj koji nas poziva da se vratimo Prirodi

„Čovek mora da zna zbog čega sme da provede ovde na ovoj božanskoj Zemlji ceo život i za šta mu je Bog dodelio njegovo telo“, reči su Brune Greninga. A kako koristimo naša tela i čula – savršene instrumente spoznaje? Za spoznaju Istine o tome ko smo i zašto smo ovde, ili za zloupotebu i otupljivanje čulnim zadovoljstvima? Poštujemo li i volimo li naše telo? Pročišćavamo li i izoštravamo naša čula za viđenje, oset, kušanje, mirisanje, slušanje... – ili ih zamagljujemo i otupljujemo zatrpavajući ih veštačkim, neprirodnim stimulansima i preterivanjima svake vrste kroz: hranu, narkotike, seksualna zadovoljstva, audio-vizuelne senzacije, nesvarljivo obilje informacija, intenzivne i neosvešćene emocije,  zloupotrebu reči...? Šta činimo sa savršenim Božjim instrumentom  - ovim telom, i darom nad darovima - životom od Boga datim? Jesmo li svesni zloupotrebe i trošenja ovog života u telu koji nam je dat? Život Duha je večan, ali ovo telo i život u ovom, baš ovakvom telu, je poseban, samo jedan i neponovljiv... Šta radimo sa njim? Prepoznajemo li njegovu svetost, poštujemo li svetost baš ovog, našeg tela i života u telu? Bruno Grening je na ovo stalno ukazivao u svojim govorima pred tražiteljima pomoći, želeći da nas vrati svesti o važnosti tela i našoj izgubljenoj prirodnosti: „Čovek je zbog napretka civilizacije zaboravio da je sposoban da se prirodno ponaša i da iskoristi i mobiliše snage koje su u njemu. Ko je bio prvi lekar i šta je bila prva medicina? Priroda. (...) Nazad prema prirodi, znači nazad prema Bogu.(...) Osećam kao svoju obavezu da čoveku vratim ravnotežu i da ga tako osposobim da može vladati materijom.“

...

Snaga vere u Dobro

Neobjašnjiva isceljenja i razne vrste pomoći dešavaju se i dalje. Pojavljuje se pitanje: Gde je Bruno Grenig sada, 55 godina od napuštanja svog zemaljskog tela?

Kao mačka oko vruće kaše, obilazimo oko Istine: Bruno Grening je u nama, Hrist je u nama, Bog je u nama! Kome god da se molimo, molimo se najdubljoj Istini u nama. Jer ako je ono što nas razboljeva u nama samima, može li lek biti izvan nas? Ne. Zaborav naše Božanske prirode i sumnja u Boga nas razboljevaju, a sećanje i vera u Boga nas vraćaju zdravlju. Bruno Grening, od Boga poslat, došao je da nas podseti na to snagom svoje vere i bogosluženja kroz služenje čovečanstvu. Jer, šta govori više od hiljadu reči? Dela i čuda istinske vere. To je ono što nas nadahnjuje, ostavlja bez daha, ispunjava istinskom zahvalnošću, dira u srce, to je primer kome se možemo pokloniti i koga možemo slediti. „Verujte, dragi moji prijatelji, da ja nisam ništa drugo već samo Božiji sluga – što i Vi možete biti, samo ako želite, samo ako činite. Bez vere nema života.“, govorio je.

Reč izgovorena bez vere je nemoćna. Reč izgovorena sa verom je svemoćna. Reč Brune Greninga je bila toliko ispunjena verom, da je mogla da leči i pomera planine. I ona je, nadahnuta Duhom Svetim, to i činila i bila inspiracija stotinama hiljada ljudi širom sveta koji su se na sebi i drugima osvedočili u njenu delotvornost. Jer, tek sa verom izgovorene Reči postaju Dela. Snagom njegove vere, i Reč Bruno Greninga je postala Delo. To Delo je ovo Učenje koje sledimo jer smo se u njegovo dobro osvedočili. „Moje jasne reči koje sam govorio pred okupljenim tražiocima pomoći, bile su ispunjene tako prodornom snagom, da je kod mnogih prisutnih, koji su s lekarskog stanovišta bili proglašeni neisceljivima, došlo do isceljenja.“

Kada je Reč ispunjena i nadahnuta verom? Onda kada dolazi iz Istine u koju smo se osvedočili i u koju ne sumnjamo. Naše srce zna, najčešće i bez reči, bez pojmovnog razumevanja – ono prosto zna. Istina srca je nad svakom drugom istinom. Ona je živa, za razliku od intelektualnog znanja koje je lišeno soka života. Istina srca je jednostavna i ne traži puno ili nimalo reči da bi se izrazila i izlila u svet. Jer je ukorenjena u Jedinstvu, jer je na Izvoru pre razdvajanja na bezbroj odvojenih stvari i pojmova – ta Istina - Istina Srca, ne može se izraziti rečima i pojmiti umom – već samo srcem, otvorenim da je primi. Svojim delima koja su bila žive Reči Istine, i svojim Rečima koje su bile Dela Istinske Vere, Bruno Grening je otvarao i otvara i danas naša srca da čujemo i primimo tu jednostavnu Istinu u sebe, i tako izlečimo svoje Duše, a zatim i tela. Ta jednostavna istina je Istina Jedinstva, Istina o tome ko smo i zašto smo ovde, u ovom životu. Svojim primerom služenja, požrtvovanošću, nesebičnošću, skromnošću, dobrotom, snagom vere, ljubavlju i saosećanjem - svojim životom - Bruno Grening nam je dao sliku, jasan primer i odraz toga ko smo i zašto smo ovde, ko možemo biti kada ostavimo za sobom držanje za zlo i vratimo se na put Dobrog - Istine–Boga u nama, na božanski put koji nam je rođenjem i božanskom promišlju određen.

...

Kome god ili čemu god da se iskreno molimo, molimo se Sili Života koja iza svega stoji, bilo da se ona manifestuje kao Buda, Isus Hrist, Muhamed  ili Bruno Grening. Božjom promišlju i milošću, po odlasku  Brune Greninga iz njegovog smrtnog tela, ostala je Kapija široko otvorena, za sve koji iskreno, u Njegovo ime, zatraže pomoć i milost, baš kao i 2000 godina ranije, kada je Sin Božiji nosio drugo ime i drugo telo. Mi sada znamo ko je to bio.

*
Zabeležio milošću Božjom

P. Šumski

 



Napomene

 

1) Krug prijatelja Brune Groninga postoji u Srbiji od 2001. godine. Svakog meseca u prostorijama Kruga prijatelja u Đušinoj 10 u Beogradu,  prikazije se dokumentarni film: „Fenomen Bruno Groning – Tragovima čudotvornog iscelitelja“.

Više informacija potražite na adresi:

http://www.bruno-groening.org/srpski/
Ova adresa el. pošte zaštićena je od spam napada, treba omogućiti JavaSkript da biste je videli

 

2) Ovaj tekst možete naći i na sajtu: http://www.novasvest.com/

http://issuu.com/novasvest/docs/novasvestbroj7

 

Ima li čovek slobodu volje?


...

Ima li čovek slobodu volje i slobodu izbora? Odgovor je: da, potencijalno

beskonačnu, u strogo definisanim granicama, koje su određene merom dostignute

svesti.

...

Prva granica

Prva granica slobode čovekove volje je naša ljudskost, ljudska priroda sa ograničenjima svesti, percepcije, socijalnog programiranja... Dokle god čovek živi u granicama svoga malog „ja“, svog ego svetonazora, svog ograničenog iskustvai identiteta – kakva može biti njegova slobodna volja? Samo ograničena pozicijom svesti: identifikacijom sa ličnošću, njenim životnim iskustvom, ego-pričom, tj.pričom egoičnog uma, socijalnim i biološkim uslovljenostima: genetikom, vaspitanjem, obrazovanjem, tradicijom, verom, zakonima, socio-ekonomskim uslovima... U tim okvirima čovek ima slobodu da napravi izbor kakav želi i da snosi posledice svog izbora po kauzalnom zakonu koji je osnovni zakon materijalnog sveta: „Što seješ, to i žanješ. Što činiš drugima, to sebi činiš. Kakve su ti misli - takav ti je život“, itd... Sve su to iskazi zakona uzroka i posledice ili kraće: zakona karme. Dokle god je čovekova svest zakucana, zarobljena, identifikovana sa dimenzijom dualnosti, bez otvorenosti ka dimenziji Jedinstva – čovek i njegova volja ostaju čvrsto u kandžama kauzalnog zakona, zakona ovog materijalnog sveta.

...

Sloboda roba

Ako je tvoje Biće (ili bilo koji deo tvoga Bića) natopljeno osećajem krivice ili strahom (od smrti, samoće, osude, odbacivanja, podsmeha, povrede) - ti nemaš slobodnu volju, jer odluke koje donosiš ne dolaze iz slobode i radosti, već iz straha i krivice. Te odluke ne donosiš ti - slobodan od svakog straha i ograničenja, ne ti bezgraničan, već tvoj strah. I zato, to čak nije ni tvoj strah – jer ti stvaran nemaš strah. Strah ima tebe – nestvarnog! Krivica ima tebe, jer drži tvoje Istinsko Biće utamničeno u iluziji odvojenosti i ograničenosti. To je ropstvo mehanizmima straha, laži, samoporicanja – Senci Iluzije.

Rob ima pravo da bude srećan u granicama svog kaveza. Sreća roba je udobnost kaveza, i sve što može poželeti u granicama tog kaveza – sav komfor – biće mu dat. Ono što rob nema je sloboda. Sloboda od potrebe za udobnošću i sigurnošću, sloboda od rešetaka kaveza, sloboda od zadovoljstava uslovljenih komforom  neslobode. Carstvo slobode počinje izvan granica kaveza, izvan potrebe za udobnošću i sigurnošću koje pruža kavez.

Kada to spozna, kada nasluti mogućnost istinske, veće sreće izvan rešetaka svog udobnog kaveza, do tada srećni rob postaje najnesrećnije biće na svetu. Jer po prvi put shvata da mu je oduzeto nešto što mu je nekada davno bilo dato kao nejasno obećanje, a čega se on olako odrekao zarad lažne sigurnosti i udobnosti ropskog života u kavezu. U kavezu izolovanog Sopstva, sloboda je sasvim ograničena na nekoliko lažnih izbora, koji se svode na više ili manje komfora, ugleda, samovažnosti, prihvatljivosti... Sav svet slobode, neuslovljene nagradom za potčinjenost i poslušnost lažnom gospodaru – nalazi se sa druge strane rešetaka.

Rešetke tog kaveza u kome živimo su granice naše uslovljene svesti, na(v)učene na nagradu i kaznu, odobravanje i neodobravanje, prihvatanje i neprihvatanje... Rešetke tog kaveza su granice našeg malog, odvojenog „ja“ – samopostavljenog nasuprot svetu, nesvesnog svog stvarnog Izvora i svoje stvarne veličine izvan svih samonametnutih granica.

Ako kažemo da je Bog u svemu, da je sve Njim stvoreno – to ima svoje posledice. Ako je Bog u svemu, gde je onda Božja volja? Tamo gde i Bog – u svemu. U meni je, kao i u tebi, u vlati trave i zrnu peska, u beskraju Univerzuma… Šta stoji na putu manifestacije te sveopšte volje u čoveku? Ego-volja, moć Bogom dana čoveku da kaže “ja”, misleći pod tim “ja” samo na svoje malo, izolovano sopstvo – nasuprot svemu ostalom u Postojanju. To malo “ja” je jedina prepreka ispoljavanju potpune Božje volje u čovekovom životu i celom manifestovanom Univerzumu. To je ono što čoveka odvaja od celine. To je iluzija slobodne volje – takođe Bogom data.

...

Čega se bojimo

Čega se čovek najviše boji? Više od svega, bojimo se Istine. Istine da smo sami izabrali ovaj život, da smo odgovorni za taj izbor i svoje odluke… Da svojim mislima kreiramo svaki trenutak svoga života. Da smo “žrtve” ne sveta i Stvarnosti, već sopstvene nesvesnosti… Da je patnja, da su bol i bolest – ono što smo takođe izabrali svojim nesvesnim izborima – da bismo naučili lekciju i postali svesniji. Da smo odgovorni za sve što nam se ponavlja u životu, za svaku patnju koja istrajava (u životu na nivou ega, to je istina ego-egzistencije), jer ne tražimo svesno razrešenje: ni u nama, ni od Oca Večnog kroz milost, kroz poniznost i prepuštanje… Ponekad je dovoljno samo da priznamo i da se kroz to priznanje pokajemo: “Ne znam Oče! Glup sam da ovo shvatim i rešim! Ništa sam. Smiluj mi se!” – dovoljno je samo da smo svesni svoje nemoći i neznanja, da ih priznamo i zamolimo za pomoć – i milost će doći! Jer Otac Večni čuje iskreni vapaj ljudskog srca, i na njega se, kao svaki saosećajni roditelj, odaziva. Jer Bog je sušto saosećanje, a milost je izraz tog saosećanja ili Božje ljubavi: “Traži i biće ti dato!”

Zbunjeni smo idejom prepuštanja Volji Božijoj, jer ne prepoznajemo opsenara u nama, naš ego-um koji ne želi i ne može da se prepusti jer to znači njegovu smrt. Samo u odvojenosti i kontroli ego-um opstaje. Zato koristi argumente, naizgled razumne: “Kako da se prepustim ovakvom Svetu, kako tuđoj volji, kada je svet nerazuman, ljudi nesvesni...? Kako da se prepustim ljudskom zlu protiv koga se treba boriti?” – govori ego u svoju odbranu, previđajući da prepuštanje koje se traži nije prepuštanje samovolji ovoga sveta, već volji i svemoći Božjoj, stvoriteljskoj milosti Oca Večnog. Ego to previđa i ne želi da vidi, čuje zna…

Pognuti se, poniziti se – za ego znači umreti. To je smrt koje se bojimo više i od fizičke smrti. To je smrt koju izbegavamo na sve načine, čak i u času konačnog rastanka od ovog fizičkog tela: čak i tada želimo da zadržimo kontrolu. A jedino što se od nas tada traži, i jedino što možemo da učinimo za svoje dobro je: prepuštanje toku života, toj sili, toj milosti Božjoj u svemu. Jedina stvarna moć je da predamo svu kontrolu volji Božjoj u času rastanka od tela. A to je i poslednja prilika za rastanak od ega u ovom životu. Kraj igre i predaja partije u ruke onome ko je igru osmislio i započeo. A to nije prolazno, malo “ja”, već večno “Ja Jesam”.

Carstvo slobode leži izvan potrebe za sigurnošću, udobnošću, nagradom, priznanjem, položajem, uspehom (...), u prostoru stvaranja i bezuslovnog davanja, koje je svest obilja ukorenjena u samosvesti o sopstvenoj bezgraničnosti, sveprisutnosti, svemoći – o sebi kao neodvojivom od Izvora svega što Jeste. Carstvo Slobode leži u svesti Jedinstva, u Istini ne-dvojstva.

Stvarno služenje i stvarna sloboda izbora počinju u toj tački. U toj tački dolazimo do druge granice ispoljavanju slobodne volje.

...

Druga granica

Druga granica je Božja volja. Najviše dokle slobodna volja čoveka može da dobaci je da se proširi do, i izjednači sa Božjom voljom.

Samo uzdizanjem svesti iz dimenzije „ja“ i „moje“, do nivoa svejedinstva, Univerzalnosti, Apsoluta, preuzimanjem odgovornosti za svoje misli, osećanja, reči i dela na nivou kolektiva – čovek dobija priliku da osvoji veću slobodu izbora, iako i dalje ograničenu Božjom voljom koja je krajnji domet do koga čovekova slobodna volja može da se proširi i vine. Jer i za samog svemoćnog, sveprisutnog, večnog i neograničenog Boga – sopstvena volja je krajnja granica.

I sama Božja volja, iako iz naše perspektive neograničena u mogućnostima ispoljavanja i stvaranja, ima svoje krajnje ograničenje: to je Zakon Ljubavi. Čak ni Bog ne ide preko tog krajnjeg dometa volje, krajnje granice. Prvi i osnovni zakon kojem se Bog pokorava – jer sam je TO – je Ljubav. A njegova, Božja volja je isto to- čista Ljubav.  Ljubav je nenametanje svoje volje ma kome ili čemu , prihvatanje svega kako jeste, poštovanje svetosti svega što jeste, odustajanje od primene svake moći ili sile nad tuđom voljom... Ljubav je svest jedinstva svega u Jednom.

...

Ljubav i sloboda izbora

Bog, Apsolut, Stvoritelj, Izvor... je u svim svojim iskazima dosledan sebi i u apsolutnom smislu isti: Bog je Ljubav u Osećanju, Misli, Reči i Delu, na Izvoru, u Nemanifestovanom i u Kreaciji. Iza svih bezbrojnih manifestacija Božanskog, iza svih velova Iluzije – krajnja sila je Ljubav i samo je Ljubav neograničena. Ona je izvorno Dobro bez opozita, bez suprotnosti, bez zla na drugom kraju. Zašto? Zato što je Bog koji je Ljubav, svoju sopstvenu Volju, odnosno Svemoć – ograničio! Ljubav je odricanje od svake moći, od nametanja sebe same silom, ma kome ili ma čemu: ljubav je sloboda izbora za sve, dopuštanje i prepuštanje, slobodan ples atoma, bića i bezbrojnih univerzuma u vrtlogu spajanja i prividnog razdvajanja u Jednom. Jer izvan Jednog ništa nije, čak ni misao o razdvojenosti koja pripada velu Iluzije. I sam veo Iluzije nalazi se u Jednom. Sve što prividno odlazi – vraća se u Jedno slobodnim izborom koji je, u konačnom, uvek Božja volja, uvek Ljubav ispoljena. U ovom životu, u ovoj dimenziji Stvarnosti-Iluzije, sve je pitanje vremena i prostora: majstorstvo u igri Vremena određuje ishod Igre Života u Prostoru. A u Večnosti, i jedno i drugo nestaju, (ra)stapaju se u Beskraju gde sve je Jedno: rastapanje je stapanje, vreme je prostor, jedan + jedan su uvek 1... i tu igra patnje odvojenosti završava, a Ljubav procvetava do svog vrhunca u Apsolutnom Miru.

U okviru zakona Ljubavi, odnosno Božje volje koja je Ljubav – deluje i zakon karme ili uzroka i posledice, koji je samo korektiv koji čoveka vraća jedinstvu, odnosno svesti Jedinstva kroz sagledavanje posledica njegovih izbora. „Kako činiš – tako ti jeste.“

Kada se ljudska svest proširi i izjednači sa Božanskom svešću (a taj potencijal je čoveku dat), tada i ljudska volja postaje Božja volja pokorna Zakonu Ljubavi. Jer Bog je Ljubav.

...

Svesnost, odgovornost i sloboda izbora

Sloboda volje i izbora je potencijal: što je veća svesnost, veća je odgovornost ali i mogućnost slobode izbora. Svesnost, odgovornost i sloboda izbora su neposredno, direktno povezani. Jedno privlači drugo. Apsolutna svest podrazumeva apsolutnu odgovornost i maksimalnu, ali ne i apsolutnu slobodu volje, jer je i Božanska (apsolutna) volja ograničena Zakonom Ljubavi. Zakon Ljubavi je samoograničena Božja volja.

...

Ego, slobodna volja i predaja

Šta je vrhunac slobodne volje za čoveka? Razumevanje i prihvatanje činjenice da nemam slobodu volje i izbora, i prepuštanje  (predaja) Božjoj volji. To je prvi korak ka stvarnoj slobodi, jer ova predaja Božjoj volji znači napuštanje i smrt ega. A u granicama ega, slobode ima taman toliko koliko i Ljubavi u uslovljenoj ljubavi. Sloboda je dopuštanje i prepuštanje. Sloboda je odricanje od svake kontrole i moći. A šta je to što ego može da dopusti i prepusti sa svojom organskom (vitalnom) potrebom da sve drži pod svojom kontrolom? Ništa! Zato što nema predaje, dopuštanja i prepuštanja – u granicama ega slobode takođe nema i ne može je biti. Kada živiš kao lažno „ja“, kao ego, slobodan si da budeš rob i ništa više. Svaka pobuna u tim granicama je lažna, jer ne dovodi u pitanje sam izvor svakog ropstva: lažno „ja“, ideju o odvojenom „ja“ – nasuprot Celini i svim drugim „ja“. Šta čovek, živeći u ego identitetu,  sa svojom slobodnom voljom čini? Umesto da živi i pusti druge da žive kako im drago,  nameće svoju ograničenu slobodnu volju drugima, u cilju uspostavljanja kontrole i ograničenja tuđe slobodne volje! Radi upravo sve suprotno od Boga i Božje volje. Umesto dopuštanja – nameće kontrolu!

Život u iluziji dvojstva, podele i odvojenosti, dopušta samo jedan izbor:  ropstvo, borbu, bedu, bolest, lažna zadovoljstva – ukratko: patnju.

...

Dopuštanje i slobodna volja

Šta je stvarni znak širine, bezgraničnosti? Dopuštanje. Dopuštanje da sve bude kako jeste. Svest koja kaže: „Toliko sam prostran, da ništa izvan mene nije. Ništa me ne oduzima, ništa mi ne dodaje. Toliko me ima. Ništa mi ne treba, ništa mi ne nedostaje. Sve jesam. Sve u meni je. Ništa me ne može povrediti i umanjiti.“

Svaki čovek je jedinstven, neprecizan odraz ili otisak Stvarnosti. Onoliko je ličnih „istina“ koliko i ljudi. Sve su ravnopravne, i nijedna nije potpuno istinita. Svaka važi samo na ličnom nivou: za pojedinca koji je ispoveda i živi. Neprimenjiva je na drugoga, jer je krajnje subjektivna. Lična istina je pravo na izbor ograničen na pojedinca. Ona je proizvod ograničene slobod(n)e volje.

Kao što je Bog odustao od svoje svemoći dajući svom Sinu slobodu volje, pravo da kaže “da” i “ne”, da načini izbor u svom ograničenom “ja” životu,  tako se čovek, odustajući od svoje ograničene ego-volje i prepuštajući se volji Božijoj, vraća svom Večnom Ocu, svojoj božanskoj prirodi, i postaje Bogo-čovek, sjedinjujući se u svesti sa Izvorom Života. Jedina prepreka ispoljavanju Božje volje u čoveku je ego, malo “ja”.

Sila kojoj dopuštamo da kroz nas deluje, ono čemu se predamo potpuno, bez ostatka – to je ono što jeste. To je ono što jesmo. Ili delujemo kao ego, ili kao Bog. I jedna i druga mogućnost su tu Božjom milošću. Tajna Božje volje je u bezuslovnom prihvatanju svega što život donese i svega što jeste, prihvatanju sebe pre svega, u svakom trenutku kao izraza Božje volje. Neopiranjem i dopuštanjem, zapravo prepuštanjem toku života – Božja volja se ostvaruje, odvija, ispunjava..

Šta je Božje dopuštanje? Imanje apsolutne moći i odricanje od primene te moći. Odricanje od svoje bezgranične volje. Zarad čega? Zarad onoga i onih koji tu moć tek treba da osvoje. To je Ljubav. Ljubav je dopuštanje i odricanje od sopstvene volje – davanjem slobodne volje drugom – čoveku. Bog je čoveku dao slobodu volje odričući se od nametanja svoje, neograničene Božje volje. (To je odricanje od samosvesti o sopstvenoj sveprisutnosti u svemu što jeste, čime delići objektivne stvarnosti postaju prividno nezavisni i slobodni od sopstvenog Izvora, zapravo sebe u svojoj Božanskoj Suštini.)

Konačno, moja volja nije odvojena od Celine, od Božje volje – nikada. Sa nivoa ega, kao ego identitet – to mogu da ne vidim ili poričem. Ali pre ili kasnije, svi moji izbori dovešće me do te tačke: do predaje Volji Božjoj, odnosno do stapanja i harmonije sa Božjom Voljom.

Šta god činio, koliko god okolišao, skretao i zalutavao, svaki moj izbor će me dovesti do tačke jedinstva sa Božjom voljom – jer, u konačnom, svi ti izbori tome i služe. Oni su samo zamršeni splet puteva i lažnih putokaza koji igri traženja dodaju dimenziju vremena, i koji me navode na Jedini, pravi put povratka Domu, što je i izlaz iz lavirinta. Sve je samo pitanje vremena u igri svesti. Pre ili kasnije, svako nađe izlaz, svako stigne Kući.

*

Zabeležio milošću Jedine Stvarnosti

Petar Šumski

31.03.2014.

*


Pogledaj: The Sense of Free Will

 

Istina govori


...

Ako Boga ne možeš da vidiš u vidljivom (svetu) - doživi Ga u sebi!

Ako Jedinu Stvarnost ne možeš da prepoznaš u pojavnom koje te okružuje

– prepoznaj je u sebi!

To je jedini način.

To je krajnji dokaz.

*

Bog nam stalno govori, ali ga mi ne čujemo.

Stalno nam je pred očima – ali Ga mi ne vidimo.

U svemu je, ali ga ne prepoznajemo.

Sve vreme nas drži, ali Ga mi ne osećamo.

On je Život Večni u nama sa kojim smo izgubili kontakt.

...

Obnevideli, obnečuli, otupelih čula od buke uma, slika i oblika pojavne stvarnosti – moramo

da se okrenemo na drugu stranu da bismo ponovo naučili da slušamo, gledamo i osećamo.

Moramo da zatvorimo vrata čula za buku pojavnog sveta koji je projekcija i manifestacija

uma, i uđemo u unutrašnju tišinu, u pećinu sopstvenog Bića. U toj tišini, u toj tami i

nepokretnosti – pronaćićemo Svetlo iznad svakog Sjaja koji objektivni svet može da nam

pruži. Pronaći ćemo Radost iznad svake radosti koju svet čulnih zadovoljstava može da nam

ponudi i da.

...

Uz dosta truda, discipline i uzdržavanja, i uz malo Milosti, Onaj koga ne možemo da vidimo

očima sveta, ukazaće nam se u našoj nutrini kroz doživljaj, kroz osećaj izvan pojmova i reči.

Izašli smo na Put bez puta.

...

Ono za čime tragamo, nikada nije bilo ni izgubljeno ni odvojeno od nas... Jedino nije bilo

doživljeno. A doživljaj, iskustvo Toga je sva Istina.

Istina Jedinstva je istina tvoga Srca. Ona je istovetna sa Apsolutom, sa Ocem Večnim, sa

Jedinom Stvarnošću. Ništa izvan Toga nije. Kada doživiš to Jedno u Srcu, doživeo-la si

Jedno u svemu!

Predaj se toj Istini Srca - i sjedinjenje je ostvareno.

...

Čisto Srce u sebi samom otkriva i doživljava tu Istinu kao sopstvenu, najdublju Prirodu.

*

Zabeležio milošću JedineStvarnosti

P. Šumski

04.02.2014.

 

Stvarnost nema imena


...

Jedno smo u Ocu

kao što je Otac

Jedan u nama.

...

Jedno smo u Životu

kao što je Život

Jedan u nama.

...

Jedno smo u Istini

kao što je Istina

Jedno u nama.

...

Jedno smo u Ljubavi

kao što je Jedna Ljubav

to Jedno u nama.

...

Jedno smo u Stvarnosti

kao što je Stvarnost

Jedna u nama.

...

Jer, sve je to Stvarnost.

Sve je to Jedno.

Jer Stvarnost je – Jedna.

I nema Stvarnosti izvan Jednog.

...

To, Jedno u nama

Jedno je u svemu:

To je Otac.

To je Život.

To je Istina.

To je Ljubav.

To je Stvarnost.

...

To je -

Večno Jedno

Bez imena...

*

P.Šumski

07.01.2014.

 


Strana 4 od 14

Copyright by Tomislav Trbojevic, 2010

toolbar powered by www.mit3xxx.de