ljubav je život

Putnik i Putovođa


...

Zakonitost svakog uspona na planinu je: Što si više – hladnije je, tiše, osamljenije...

Manje je biljaka, životinja, ljudi... Više svetlosti, tišine, samoće i hladnoće...

Ta visina traži zaštitu, topao ogrtač, pouzdanog putovođu, pouzdanje u sopstvene snage, u

sopstveno srce - pre svega.

...

Kako dole, tako i gore.

...

Što se više penješ u Duhu, što si bliži duhovnim vrhuncima – hladnije je, tiše, osamljenije...

Manje je pojava u tvom vidokrugu, u polju tvoje pažnje, koja je sva usmerena na jedno:

svaki korak na putu ka Vrhu. Vrh je svetionik i magnet za svaki tvoj korak: orijentir i izvor

snage. Da ga nemaš u fokusu, odavno bi pao ili odustao, privučen i vraćen sećanjem na

dolinu i život koji si u njoj ostavio. Vrh je tvoje Sidro, Svetlo, Put i Utočište: Dom ka kome

ideš.

...

Ali sam, bez ogrtača, bez tople odeće i putovođe - ne možeš. Bez unutrašnjeg vodiča,

unutrašnjeg svetionika koji odražava Vrh ka kome težiš i odgovara svojom svetlošću, bez

snage tvoga Srca, bez ogrtača Duše – nikad nigde ne bi stigao. Sva pamet ovoga sveta ne bi

ti bila dovoljna da dosegneš Vrh. Na putu ka Izvoru, ka Duhu Jedinstva – smrzao bi se bez

topline ogrtača Duše, pao bi bez snage i svetlosti Srca koje je u stalnom došaptavanju sa

Krajnjim. Jer Srce – središte (tvoje) Duše, je od iste supstance kao i taj Vrh ka kome

stremiš. Samo to prepoznavanje bez misli, vodi te, nepogrešivo, poput nevidljivog kompasa,

ka tvom cilju.

...

Kada stigneš, postaje jasno da ono što je izgledalo spolja – tvoje je najunutarnjije

unutrašnje: srž tvoga Bića, Suština tvoje prefinjene Suštine, tvoje istinsko Sopstvo, tvoj

istinski Dom...

...

Do tog mesta, intelekt bez omotača Duše, bez svetlosti Središta Srca – nikada ne bi stigao.

Jer intelekt, ma kako oštar i sposoban bio, nije Vodič, nije Putovođa ni Gospodar – već

pokorni izvršilac volje Gospodara.

Srce je Gospod u tebi, isti, Jedan - u svemu što jeste.

Vodič, Put, Putnik i Cilj - On jeste.

...

Onaj ko te vodi putem povratka Domu, putnik, put povratka i Dom – Jedno su.


*

P.Šumski

04.06.2013.

 

6xP=Lj

- 6 t(r)ajnih i neizostavnih sastojaka Ljubavi -


 

1. Prisutnost

2. Prihvatanje

3. Poštovanje

4. Posvećenost

5. Poverenje

6. Prostor (sloboda)

_______________

= Ljubav

 

*

N a p o m e n a:

 

Ako samo 1 sastojak iz ove formule nedostaje, ne možemo govoriti o Ljubavi.

Naravno, ovo važi samo za dimenziju iluzornog identiteta, lažnog "ja" i

njegovih odnosa, ne i za dimenziju Istine i Celovitosti.

 

Važi za nivo na kome još uvek imamo potrebu da budemo voljeni,

prihvaćeni, poštovani..., na kome još uvek imamo očekivanje da

dobijamo Ljubav - spolja!

 

Kada jesmo Ljubav, kada smo mi Izvor, ova formula prestaje da važi, jer

svaka potreba prestaje.

 

Od tada počinje da važi poruka Sv.Avgustina: "Voli i čini šta ti je volja."

 

Izvor daje - a ne traži ništa zauzvrat, jer je Ceo, Potpun.

 

Samo to je

Ljubav.

*


P.Šumski

 

G o v o r

...

1.

Govor nije samo sredstvo komunikacije. Govor je pokušaj trajanja iza granice prolaznosti, iza granice smrti. Govorim da bi me čuli, videli, razumeli, upamtili, da bih sa drugima podelio svoj svet, svoje iskustvo, da bih dao ono što imam da dam, da moj svet ne bi nepovratno nestao, umro sa mnom – neizgovoren, neumnožen, nepodeljen, neodražen...

 

Kada nemamo ništa osim reči – ostavljamo njih u nasleđe: slatke, gorke, mirisne, opojne, sveže, trule, teške, lake, radosne, opake... To su opeke našeg spomenika, hrama našeg postojanja u vremenu.

 

Oni koji znaju i druge jezike osim verbalizovanih reči, ostavljaju tragove u obliku muzike, građevina, slika, predmeta – ukrasnih, umetničkih, upotrebnih, živih prostranstava vrtova i parkova, učenja i učenika...

 

Tišina spaja one najbogatije i najsiromašnije: ne samo kao poreklo i ishodište, već i kao legat. I oni najbogatiji i oni najsiromašniji za sobom ostavljaju tišinu: jedni ostavljaju tišinu koja odjekuje i pamti se još dugo po njihovom odlasku, drugi – tišinu koja nije mogla da bude doživljena, pa tako ni upamćena. Prva je Tišina punog prisustva. Druga – beznadežna tišina odsustva.

 

Jesi li hodao ovim svetom
kao car carevinom svojom
ili si tek prosjak bio
večno praznih ruku?

Tišina će reći na kraju.

...

2.

Drveće i cveće, ptice i zveri, reke i potoci, jezera i mora, šume i planine... – reči su Božje i živa slova Božje azbuke. Umiru reči Božje pred našim očima, a mi ih ne čitamo, ne shvatamo i za poruku ne marimo. Čovek će biti poslednja reč u tom pismu Božjem, u toj poruci koju čovek neće shvatiti - do poslednje reči:

„Samovažnost je tvoj nadgrobni spomenik čoveče! I pohlepa i sebičluk koji je prate.

Prihvati da si ništa – i imaćeš sve – jer Sve ti je već dato. Veličaj se i grabi – i

izgubićeš sve. Uzimajući život drugom – sebi si život oduzeo!“

 

*

P.Šumski

Vukićevica, 08.08.2012.

 

Molitva, Svetlost i Dodir


...

Molitva

...

I molitva je samo stepenik, trenutak u uzdizanju svesti Jedinstva. Jer, konačno, ne postoji

niko ko bi molio, niti postoji iko kome bi molitva mogla da bude upućena. U svesti

Jedinstva, nema čak ni svesi „o Jedinstvu“. Jer svest „o nečemu“ podrazumeva odvojenost

od tog nečeg. (Reči ovde gube značenje...)

...

U Jednom koje Jeste, molilac, molitva i onaj/ono čemu je molitva upućena, nisu odvojeni,

već stopljeni u to Jedno – jer su isto. Molilac je Bog. Molitva je Bog. Bog je Bog. Zato u

svesti Jedinstva, nestaje čak i svest – postoji samo Jedinstvo. Večno Jedno.

A šta je to Jedno? – Sve.

A šta je to Sve? – Ništa.

...

I molitva je, kao i svaka misao i reč, oblik odvajanja od celine, poricanje Jedinstva, jer

podrazumeva dvojstvo, odvojenost od Izvora, od cilja molitve, odvojenost molioca od

Izvora Postojanja. Najbliže što molitva može da priđe istini Jedinstva – Celini – je kroz

zahvalnost. I još korak bliže – kroz nemu molitvu, bivanje u tišini i stapanje sa tišinom. Kada

reči i misli utihnu i Srce/Biće se otvori za komunikaciju sa samim sobom u tišini – molitva

postaje meditacija, a ono što se dešava je samoprepoznavanje.

...

Dok komuniciraš sa Bogom kroz molitvu – Bog je voljeni Drugi.

Kada ćutiš sa Bogom – ti si voljeni Prvi. I Jedini.

Bog se otkriva u Tišini.

*

Svetlost

...

Svetlost je Primarna Stvarnost u manifestaciji. Prvi pokret Života.

Kapija ka nemanifestovanom, ka Izvoru manifestacije.

Svetlost je ono što mi jesmo u svojoj osnovi: Život sam.

A šta je iza Svetlosti?

Šta je iza Kapije, pre početka?

Bezoblično, nemanifestovano, večno, bespočetno, nepokretno Jedno – Izvor svih mogućnosti.

Neizreciva i nepojavna Istina beskonačnog Postojanja pre svakog postojanja, nepokretni

Pokretač, beskonačna moć Stvaranja pre svakog stvaranja. Ja Jesam, pre svakog Ja Jesam.

Sveta Praznina latentne Svesti.

*

Dodir

...

Postoji li dodir bez dva?

Bez drugog, dodir nije moguć.

...

Dodir je prvi dokaz Manifestacije, postojanja u relativnom - svetu dualnosti.

Dodir je spajanje, put povratka u Jedinstvo.

Jedini način da se dva vrati u Jedno je preko dodira.

...

Bez dodira, povezivanje nije moguće.

Jedno je skriveno u svemu. Povezivanjem, dodirom, Jedno otkriva Sebe u Svemu, vraća

svest o Sebi u Svemu, Svemu koje ono u Sebi jeste.

...

Ako je Svetlost primarni izraz Manifestacije, dodir je primarni dokaz da Stvarnost jeste.

Dodir je ruka u lancu sveopšte povezanosti, i kapija na putu povratka oblika u bezoblično.

...

Dodir leči, dodir razboljeva.

Dodir uzdiže, dodir obara.

Dodir je Život – rast – hrana – energija – ljubav...

Odsustvo dodira je odsustvo života – radosti – rasta- ljubavi – enegije...

...

Dodir je Sve u manifestaciji: svaki oblik komunikacije: reč, misao, pokret, svetlost, vetar,

zemlja, voda, vatra, pogled – sve dodiruje sve drugo. Sve daje i prima od svega drugog.

To davanje i primanje je – Dodir. (Čula zbog toga postoje.)

...

Dodir je razlog i ishod postojanja čula.

Sve što vidimo, čujemo, mirišemo, osećamo... kožom-telom, aurom – sve je dodir.

Svet je Dodir.

Dodir je Svet.

...

Dodir je „Ja Jesam“ materije.

Bezuslovno priznanje Postojanja:

„Dodirujem, dakle postojim!“

*

P. Šumski

Mart 2012.

 

BOG U ČOVEKU

- jednodnevno prosvetljenje –


...

Ja sam u svemu i sve je u meni.  Svaki čovek, biljka, životinja, stena, zrno peska, kap vode...

Sve što jeste, bilo je i biće - u meni je sada.

Ja sam svaki čovek, svaki oblik, svako biće, koje je ikada postojalo.

U svemu i izvan svega - Ja Jesam.

Pre svega i posle svega – Ja Jesam.

Bio sam, Jesam i Biću.

Ko to može da kaže sa potpunom sigurnošću, bez trunke sumnje?

Samo svest neograničena telom, vremenom i prostorom.

Samosvest koja je postala svesna sebe u Večnosti, u sada.

*

Čija je „moja“ ruka? Kome ona pripada? Telu? Ako je ona ravnopravni deo tela, onda je i sama telo, čini telo, što znači da pripada sebi samoj. Može li telo da kaže za sebe: ovo je „moje“ telo, tj: „ovo sam moj – ja“ ?

Čije je ovo „moje“ telo? Ako telo pripada misli koja kaže: „Moje“ i „ja“ – da li je misao vlasnik tela? Može li biti? Šta je iza misli? Um?

Kao što je ruka deo tela i čini telo, tako je misao deo uma i čini um.

Um je proces sastavljen od misli.

Bez misli nema uma. Bez uma, misao nema svoje „ja“, svoju pripadnost, svoj koren. Bez misli, um nema svoje „ja“, jer bez misli – uma nema.

Ruka je materijalni deo tela sastavljen od ćelija.

Bez ćelije nema tela. Bez tela, ćelija nema osećaj „ja“. (Ili, ako ga ima, potpuno je iluzoran kao i malo, izolovano „ja“ pred beskrajem svesti.)

Šta je iza uma? Svest (koja kaže: Jesam)? Može li Svest reći: ovo je moj um, moje telo, ovo sam moj - Ja?

Da li je Svest ograničena ovim telom i umom? Gde boravi? Odakle dolazi? Gde joj je središte? Gde odlazi?

Ako je Svest sveptisutna, sveprožimajuća, oživljava i pokreće ovo i svako drugo telo,

celokupnu kreaciju... Odakle osećaj (postojanja koji kaže): „Ja“? Odakle osećaj

izdvojenog, posebnog : Ja?

Može li talas u beskrajnom okeanu reći: Ovo je moj okean? Ili je to okean koji kaže: ovo je moj talas?

Ima li talasa bez okeana? Ne.

Ima li okeana bez talasa? Ne.

Bez okeana nema talasa – to je jasno.

Ali ni bez svih talasa - nema okeana.

Oduzmi okeanu sve talase, male i velike, talasiće i džinove, oduzmi svu vodu okeanu –

okeana neće biti. Jedno postoji kroz drugo. Jedno bez drugog nije. Talas je - ceo okean.

Okean je - ceo talas. Nema razdvajanja. Izraz su Istog.  Sve postoji samo kroz Celinu. Sve

postoji samo kao Celina. U svakom deliću – Celina je prisutna. U najmanjem delu – Celina

Jeste.

...

Oduzmi sve ćelije telu – nema tela. Svaka ćelija je telo.

Oduzmi sve atome ćeliji – nema ćelije. Svaki atom je ćelija.

Oduzmi sve delove atoma atomu – nema atoma. Svaki delić je atom.

Oduzmi sve misli umu – nema uma. Svaka misao je um.

Oduzmi svaku kap vode talasu – nema talasa. Svaka kap je talas.

Oduzmi sve talase okeanu – nema okeana. Svaki talas je okean.

Svi su stvarni, i potpuno nestvarni, nesupstancijalni  – istovremeno.

Jedno ne postoji bez drugog.

Beskrajno mali delovi čine Celinu, daju celini Postojanje, a beskrajna Celina daj smisao i život svakom delu.

Ne postoji deo bez celine. Nema Celine bez delova. Jedno bez drugog nisu.

Svaki deo je Celina. Svaka Celina je deo.

A zapravo, nema ni Celine ni delova. Ko može da kaže da postoji deo? Ko može da kaže da postoji Celina?

...

A ipak, osećaj (misao): „Ja jesam“ – nekako preživljava uprkos nepostojanju ičeg zasebnog, odvojenog od svega drugog!

Šta je ta Svest: "Ja jesam"?

Šta je iza te Svesti?

Šta je iza tog: „Ja jesam“?

Iza te najupornije, prve i poslednje misli?

To je tajna: Života, Postojanja i Nepostojanja.

Poslednja granica pred Stvarnošću.  Stvarnošću koja je bezgranična, beskrajna.

Otkrij je.

*

Iz pogrešnog poistovećivanja Celine bez granica sa sićušnim, „ograničenim“ delićem te

Celine: identifikacije sa telom, oblikom - potiče sva patnja, izvire sav bol (iluzorne)

razdvojenosti i čežnja za povratkom u Jedinstvo – koje je Dom svega što Jeste.

To Jedinstvo je Dom.

To Jedinstvo je Bog.

Silu koja nas doziva, vodi i privlači natrag, u Jedinstvo, izvan bola i podele – zovemo

Ljubavlju.

Samo Jedno, konačno, jeste.

A i to Jedno, bez svesti o sebi, bez odraza u bilo čemu Drugom – ne postoji! Praznina

je izvor Postojanja, Izvor Manifestacije.

Da li je Okean svestan sebe, svoje veličine, snage, lepote, dubine, svih talasa – bez

posmatrača? Može li Okean videti sebe samog bez čovekovog viđenja sa strane? Može li

Okean spoznati svoju veličinu bez ogledala Svesti?

...

Da li je Univerzum svestan sebe, može li se videti, obuhvatiti svoju beskrajnost bez odraza u

oku Svesti (čovekove ili ma čije druge)? Može li svest u Čoveku imati predstavu o sebi,o

svojoj veličini, svom položaju, bez beskraja Univerzuma i svih stvari koje ga okružuju – od

najmanje do najveće, od najbliže do najudaljenije? Ne može. Sve odražava Sve drugo.

(Celina se ogleda u delovima, delovi se ogledaju u Celini...) Jedno bez Drugog – NIJE!

Nema mene bez tebe. Nema tebe bez mene. I svega ostalog. Postoji samo Celina i kroz

Celinu sve što jeste. Ali bez odraza u delićima, bez podeljenosti na polaritete – čak ni ta

Celina ne postoji – jer nema osećaja, nema doživljaja Postojanja, bez odraza Drugog,

bez Dodira.

...

Život je Život jer postoje dva koje daju kretanje. Bez dva, bez odraza i dodira – nema kretanja, nema života.

Svaki delić Celine slavi Život i Postojanje Celine.

Mistici bi rekli: Sve u Postojanju, čitav Život  - slavi Jedno: Boga u svemu!

Od atoma i amebe, od crva do čoveka, od galaksije do Univerzuma – sve je slava Božija. Bez razlike, bez izuzetka, bez posebnosti. Jer sve je posebno, izuzetno, jedinstveno. Sve je Jedno.

*

Davanjem i služenjem Životu (Jednom) – dajemo i služimo sebi.

Oduzimanjem od Života, od Jednog (koje, zapravo, nije moguće, osim kao iluzija) – oduzimamo samo sebi, povređujemo samo sebe.

Ne postoji odvojeno, zasebno „ja“, „ja“ odvojeno od Celine. To „Ja“, u konačnom, može biti i jeste – samo Ja Celine Postojanja.

To „Ja jesam“ je Božansko „JA JESAM“. To je Bog koji kaže: JA JESAM!

Ne postoji ništa drugo, ni jedno drugo „Ja jesam“. Ono je u svemu isto, nepodeljeno: „Ja jesam“ u atomu i Univerzumu.

Ja sam isto što i ti. Ja sam Bog.

Ti si isto što i ja. Ti si Bog.

Ti si ja. Ja sam Ti.

*

Bog uvek sreće samog sebe. Ništa izvan Boga nije.

Postoji li išta što nije Božje? Ne. Postoji li išta što nije Moje? Ne.

Sve Mi pripada – jer sve je „Ja“.

I ništa nije Moje, jer sam se odrekao svega – odrekao Sebe – da bi ovaj svet i njegova igra mogli da postoje.

Ovaj svet je Moj dar: velika Igra Života.

Da bi Život bio (veliki), Ja sam morao da nestanem – da se sav dam Životu.

Zato Sam skriven, nevidljiv – iako u svemu Jesam i ništa izvan i bez Mene nije.

Život je igra traženja.

Nalaženje je milost sjedinjenja, blaženstvo povratka dela – Celini, izgnanika – Domu, Mene – Meni.

Kao egu – ništa mi ne pripada, ništa nije moje.

Kao Bogu – sve Jeste.

Ali Bog nema „moje“ – jer je Sve.

„Moje“ je deo iluzije mnoštva, igra uma, iluzija ego identiteta, izraz dvojstva...

Jedno ne poseduje. Ono Jeste.

*

U Jednom je sve. /Sve je u Jednom.

Gde je tu mesto za dobitak ili gubitak? Dobitak i gubitak pripadaju svetu dualnosti, borbe polarnosti, odvojenih oblika, izolovanom „ja“ - egu.

U Istini Jedinstva, u Istini Jednog – ne postoji ništa izvan Jednog – pa ni dobitak ni gubitak.

Ko dobija? Ko gubi?

Mogu li Ja koji Jesam, da dobijam i gubim od sebe? Mogu li da uzmem, ukradem od sebe?

Mogu li da dam sebi, kada sve što Jeste – Ja već Jesam?

Svet–Život je Moje ogledalo, igralište, zabavište, Moja jedina Radost. Moja jedina Ljubav.

Jedini mogući Dar.

Ja volim sebe u Svemu i Sve volim u Sebi. To je Božja Ljubav.

Bez osećaja (misli): „Jadan mali ja, sveden na ovo telo...“ – ima li prostora za strah, ima li mesta strahu? Nema ga!

Ko onda služi i gosti ovo telo? Ja - Bog, ne “ja“ – ego. To je služenje iz Ljubavi i zahvalnosti, a ne iz straha za telo i njegov opstanak.

Božje služenje je samoodržavanje Celine u /iz Ljubavi, u savršenoj Harmoniji koja je kvalitet Ljubavi.

*

Tek kada znaš ko si, možeš da počneš da uživaš u igri Života. Jer tada si u svetu, ali ne (više) od ovoga sveta.

*

Koja je razlika između prosvetljenog i neprosvetljenog čoveka? Razlika je u spoznaji, ali ne u suštini.

Prosvetljeni čovek zna da je on u Suštini (u Stvarnosti) Bog.

Neprosvetljeni je u Suštini isto Bog, samo to ne zna.

Prosvetljeni je spoznao i živi svoju Božansku prirodu, datu svakom čoveku, istu u svakom Biću.

Prosvetljeni je samoprepoznati Bog u čoveku.

Svestan da je delić nedeljive Celine, iskra Izvora neodvojiva od Izvora i nerazličita od beskrajne Celine.

Prosvetljeni zna da je ono što je on – isto što i sve drugo: Beskonačni Okean Svesti koji se budi u samosvest. Iskra Života-Svesti-Svetlosti ista u svemu.

Oblici manifestacije su različiti: neki dopuštaju samospoznaju sebe-kao-Boga i Boga-kao-sebe; drugi oblici zahtevaju evoluciju, tj. još vremena do trenutka u Večnosti kada će i oni postati sposobni da spoznaju Istinu Jedinstva: sebe kao Boga, Boga kao sebe, Sebe kao Sebe.

Zato postoji vreme: da bi proces samospoznaje, proces povratka Domu – mogao da se odigra.

Prostor i vreme su pozornica Božanske igre/drame/komedije o Bogu koji se budi iz samozaborava prolazeći kroz sve zamislive avanture i transformacije, dok sve deliće sebe ne „spozna“ kao oduvek i zauvek neodvojivo svoje – kao Sebe Samog.

Iluzija sveta je Sveti Scenario i pozornica te drame. Svaki delić, sve što postoji u manifestaciji - od suptilnog, nevidljivog i nedeljivog do grubomaterijalnog i beskrajnog - učesnik je u toj drami.

Pozornica i trajanje drame su toliko nezamislivo ogromni, zapravo beskonačni iz perspektive (iluzornih) aktera, da malo ko uspeva da sagleda celu sliku, sa svim detaljima. Naizgled nepovezani događaji u prostoru i vremenu, imaju najdirektniju vezu koja zbog trajanja i zamršenosti scenarija – ostaje nesaznajna, nevidljiva.

Prosvetljni je onaj učesnik te drame, koji je u magnovenju uspeo da vidi i pojmi celu sliku i prepozna sebe kao glumca, scenaristu i režisera u sopstvenoj predstavi...

Samospoznaja je Bogospoznaja.

Nema kraće i tačnije definicije prosvetljenja.

Probuđeni su budni u sebi – Bogu.

Ostali još spavaju u sebi – Bogu.

I to je jedina razlika.

*

„Pre buđenja u svemu sam video nesavršenstvo i tek poneko zrno savršenstva.

Posle buđenja u svemu vidim savršenstvo i nijedno zrno nesavršenstva.“

*

Šta vidi žaba?

Baru, nekoliko prilika da utoli glad,

nekoliko pretnji po život: rodu, čaplju, zmiju,

obalu i travu...

Šta vidi Ratnik?

Bojno polje na kojem će požnjeti

pobedu ili poraz, smrti i slavu...


Šta vidi Bog?

Beskraj Ljubavi, savršenstva, blaženstva

u svemu što Jeste.

...

Tvoj svet određen je onim što vidiš, osećaš, doživljavaš... Identifikuješ se sa onim što „znaš“

i to živiš. Perspektiva određuje granice tvog sveta. Granice tvog sveta su granice tebi

poznatog. Ali izvan toga – ti Jesi Sve što Jeste. Oduvek i zauvek. Jer to je zakon

Postojanja: Jedno u Svemu – Sve u Jednom. Ne znajući to, živiš kao Žaba ili Ratnik...

Znajući to, videći To – živiš kao Ono što Jesi -

*

Bog

22.03.2012.

 


Strana 6 od 14

Copyright by Tomislav Trbojevic, 2010

toolbar powered by www.mit3xxx.de