ljubav je život

Briga  i  brižnost


...

Iz ugla rešenja problema – svaka briga je besplodna jer ne donosi rešenje, ali daje svoje

plodove u vidu ostvarenja. Svaka briga donosi plod u vidu ispunjenja nje same, kao

materijalizacija u stvarnosti fokusa naše pažnje. I posledično – svaka briga donosi još briga.

...

Bez direktne akcije ili otpuštanja brige - nema izlaska iz začaranog kruga brige, odnosno

straha od budućnosti - straha od života koji dolazi.

...

Brižan odnos prema životu i stvarima je nešto drugo. To nije destruktivna briga koja

potkopava i razjeda životnu radost i razara svaku mogućnost (pozitivnog) rešenja, već je to

svestan odnos, odnos pažnje prema stvarnosti i životu, pun poštovanja, svesti o svetosti

svake stvari i otvorenosti za trenutak, za jedini život: život u sada.

...

Brižnost i pažnja su uvek u sadašnjosti. Briga i strah – u budućnosti.

Tuga i žaljenje (ili kajanje) – pripadaju prošlosti.

...

Strah pita glasom brige: „Šta će biti sutra zbog onog što sam uradio ili nisam uradio

juče?“

Svesnost pita glasom brižnosti: „Šta mogu da uradim sada, u ovom trenutku, za ovaj

trenutak života?“

Prvi glas poriče život. Drugi ga poštuje i slavi.

...

Briga i strah isisavaju životnu snagu i radost, parališu naše potencijale za bilo koju pozitivnu

akciju – jer je podloga u startu negativna: nepoverenje prema životu, nevera u dobro i Božju

promisao.

...

Brižnost daje sasvim drugačije plodove, jer je njena podloga i njeno korenje u sadašnjem

trenutku, sa dubokim poverenjem u život i sopstvenu moć akcije proizašle iz moći svesti.

...

Brižnost je pažnja, a pažnja je prisutnost koja je svesnost.

Briga je strepnja, a strepnja je odsutna iz sada i okrenuta ka budućnosti – i zato jalova,

mrtva.

...

Briga je negativna mentalna projekcija usmerena na buduće događaje.

Brižnost je pozitivna, svesna posvećenost sadašnjem trenutku.

...

Zato briga i brižnost imaju potpuno različit kvalitet, iako je koren reči za oba pojma - isti.

Paradoksalno, bezbrižnost ne znači odsustvo brižnosti – već brige! Još jedna u nizu

značenjskih nedoslednosti jezika i reči.

...

Još jedan dokaz da je Stvarnost izvan reči.

*

P. Šumski

29.06.2013.

 

Putnik i Putovođa


...

Zakonitost svakog uspona na planinu je: Što si više – hladnije je, tiše, osamljenije...

Manje je biljaka, životinja, ljudi... Više svetlosti, tišine, samoće i hladnoće...

Ta visina traži zaštitu, topao ogrtač, pouzdanog putovođu, pouzdanje u sopstvene snage, u

sopstveno srce - pre svega.

...

Kako dole, tako i gore.

...

Što se više penješ u Duhu, što si bliži duhovnim vrhuncima – hladnije je, tiše, osamljenije...

Manje je pojava u tvom vidokrugu, u polju tvoje pažnje, koja je sva usmerena na jedno:

svaki korak na putu ka Vrhu. Vrh je svetionik i magnet za svaki tvoj korak: orijentir i izvor

snage. Da ga nemaš u fokusu, odavno bi pao ili odustao, privučen i vraćen sećanjem na

dolinu i život koji si u njoj ostavio. Vrh je tvoje Sidro, Svetlo, Put i Utočište: Dom ka kome

ideš.

...

Ali sam, bez ogrtača, bez tople odeće i putovođe - ne možeš. Bez unutrašnjeg vodiča,

unutrašnjeg svetionika koji odražava Vrh ka kome težiš i odgovara svojom svetlošću, bez

snage tvoga Srca, bez ogrtača Duše – nikad nigde ne bi stigao. Sva pamet ovoga sveta ne bi

ti bila dovoljna da dosegneš Vrh. Na putu ka Izvoru, ka Duhu Jedinstva – smrzao bi se bez

topline ogrtača Duše, pao bi bez snage i svetlosti Srca koje je u stalnom došaptavanju sa

Krajnjim. Jer Srce – središte (tvoje) Duše, je od iste supstance kao i taj Vrh ka kome

stremiš. Samo to prepoznavanje bez misli, vodi te, nepogrešivo, poput nevidljivog kompasa,

ka tvom cilju.

...

Kada stigneš, postaje jasno da ono što je izgledalo spolja – tvoje je najunutarnjije

unutrašnje: srž tvoga Bića, Suština tvoje prefinjene Suštine, tvoje istinsko Sopstvo, tvoj

istinski Dom...

...

Do tog mesta, intelekt bez omotača Duše, bez svetlosti Središta Srca – nikada ne bi stigao.

Jer intelekt, ma kako oštar i sposoban bio, nije Vodič, nije Putovođa ni Gospodar – već

pokorni izvršilac volje Gospodara.

Srce je Gospod u tebi, isti, Jedan - u svemu što jeste.

Vodič, Put, Putnik i Cilj - On jeste.

...

Onaj ko te vodi putem povratka Domu, putnik, put povratka i Dom – Jedno su.


*

P.Šumski

04.06.2013.

 

6xP=Lj

- 6 t(r)ajnih i neizostavnih sastojaka Ljubavi -


 

1. Prisutnost

2. Prihvatanje

3. Poštovanje

4. Posvećenost

5. Poverenje

6. Prostor (sloboda)

_______________

= Ljubav

 

*

N a p o m e n a:

 

Ako samo 1 sastojak iz ove formule nedostaje, ne možemo govoriti o Ljubavi.

Naravno, ovo važi samo za dimenziju iluzornog identiteta, lažnog "ja" i

njegovih odnosa, ne i za dimenziju Istine i Celovitosti.

 

Važi za nivo na kome još uvek imamo potrebu da budemo voljeni,

prihvaćeni, poštovani..., na kome još uvek imamo očekivanje da

dobijamo Ljubav - spolja!

 

Kada jesmo Ljubav, kada smo mi Izvor, ova formula prestaje da važi, jer

svaka potreba prestaje.

 

Od tada počinje da važi poruka Sv.Avgustina: "Voli i čini šta ti je volja."

 

Izvor daje - a ne traži ništa zauzvrat, jer je Ceo, Potpun.

 

Samo to je

Ljubav.

*


P.Šumski

 

G o v o r

...

1.

Govor nije samo sredstvo komunikacije. Govor je pokušaj trajanja iza granice prolaznosti, iza granice smrti. Govorim da bi me čuli, videli, razumeli, upamtili, da bih sa drugima podelio svoj svet, svoje iskustvo, da bih dao ono što imam da dam, da moj svet ne bi nepovratno nestao, umro sa mnom – neizgovoren, neumnožen, nepodeljen, neodražen...

 

Kada nemamo ništa osim reči – ostavljamo njih u nasleđe: slatke, gorke, mirisne, opojne, sveže, trule, teške, lake, radosne, opake... To su opeke našeg spomenika, hrama našeg postojanja u vremenu.

 

Oni koji znaju i druge jezike osim verbalizovanih reči, ostavljaju tragove u obliku muzike, građevina, slika, predmeta – ukrasnih, umetničkih, upotrebnih, živih prostranstava vrtova i parkova, učenja i učenika...

 

Tišina spaja one najbogatije i najsiromašnije: ne samo kao poreklo i ishodište, već i kao legat. I oni najbogatiji i oni najsiromašniji za sobom ostavljaju tišinu: jedni ostavljaju tišinu koja odjekuje i pamti se još dugo po njihovom odlasku, drugi – tišinu koja nije mogla da bude doživljena, pa tako ni upamćena. Prva je Tišina punog prisustva. Druga – beznadežna tišina odsustva.

 

Jesi li hodao ovim svetom
kao car carevinom svojom
ili si tek prosjak bio
večno praznih ruku?

Tišina će reći na kraju.

...

2.

Drveće i cveće, ptice i zveri, reke i potoci, jezera i mora, šume i planine... – reči su Božje i živa slova Božje azbuke. Umiru reči Božje pred našim očima, a mi ih ne čitamo, ne shvatamo i za poruku ne marimo. Čovek će biti poslednja reč u tom pismu Božjem, u toj poruci koju čovek neće shvatiti - do poslednje reči:

„Samovažnost je tvoj nadgrobni spomenik čoveče! I pohlepa i sebičluk koji je prate.

Prihvati da si ništa – i imaćeš sve – jer Sve ti je već dato. Veličaj se i grabi – i

izgubićeš sve. Uzimajući život drugom – sebi si život oduzeo!“

 

*

P.Šumski

Vukićevica, 08.08.2012.

 

Molitva, Svetlost i Dodir


...

Molitva

...

I molitva je samo stepenik, trenutak u uzdizanju svesti Jedinstva. Jer, konačno, ne postoji

niko ko bi molio, niti postoji iko kome bi molitva mogla da bude upućena. U svesti

Jedinstva, nema čak ni svesi „o Jedinstvu“. Jer svest „o nečemu“ podrazumeva odvojenost

od tog nečeg. (Reči ovde gube značenje...)

...

U Jednom koje Jeste, molilac, molitva i onaj/ono čemu je molitva upućena, nisu odvojeni,

već stopljeni u to Jedno – jer su isto. Molilac je Bog. Molitva je Bog. Bog je Bog. Zato u

svesti Jedinstva, nestaje čak i svest – postoji samo Jedinstvo. Večno Jedno.

A šta je to Jedno? – Sve.

A šta je to Sve? – Ništa.

...

I molitva je, kao i svaka misao i reč, oblik odvajanja od celine, poricanje Jedinstva, jer

podrazumeva dvojstvo, odvojenost od Izvora, od cilja molitve, odvojenost molioca od

Izvora Postojanja. Najbliže što molitva može da priđe istini Jedinstva – Celini – je kroz

zahvalnost. I još korak bliže – kroz nemu molitvu, bivanje u tišini i stapanje sa tišinom. Kada

reči i misli utihnu i Srce/Biće se otvori za komunikaciju sa samim sobom u tišini – molitva

postaje meditacija, a ono što se dešava je samoprepoznavanje.

...

Dok komuniciraš sa Bogom kroz molitvu – Bog je voljeni Drugi.

Kada ćutiš sa Bogom – ti si voljeni Prvi. I Jedini.

Bog se otkriva u Tišini.

*

Svetlost

...

Svetlost je Primarna Stvarnost u manifestaciji. Prvi pokret Života.

Kapija ka nemanifestovanom, ka Izvoru manifestacije.

Svetlost je ono što mi jesmo u svojoj osnovi: Život sam.

A šta je iza Svetlosti?

Šta je iza Kapije, pre početka?

Bezoblično, nemanifestovano, večno, bespočetno, nepokretno Jedno – Izvor svih mogućnosti.

Neizreciva i nepojavna Istina beskonačnog Postojanja pre svakog postojanja, nepokretni

Pokretač, beskonačna moć Stvaranja pre svakog stvaranja. Ja Jesam, pre svakog Ja Jesam.

Sveta Praznina latentne Svesti.

*

Dodir

...

Postoji li dodir bez dva?

Bez drugog, dodir nije moguć.

...

Dodir je prvi dokaz Manifestacije, postojanja u relativnom - svetu dualnosti.

Dodir je spajanje, put povratka u Jedinstvo.

Jedini način da se dva vrati u Jedno je preko dodira.

...

Bez dodira, povezivanje nije moguće.

Jedno je skriveno u svemu. Povezivanjem, dodirom, Jedno otkriva Sebe u Svemu, vraća

svest o Sebi u Svemu, Svemu koje ono u Sebi jeste.

...

Ako je Svetlost primarni izraz Manifestacije, dodir je primarni dokaz da Stvarnost jeste.

Dodir je ruka u lancu sveopšte povezanosti, i kapija na putu povratka oblika u bezoblično.

...

Dodir leči, dodir razboljeva.

Dodir uzdiže, dodir obara.

Dodir je Život – rast – hrana – energija – ljubav...

Odsustvo dodira je odsustvo života – radosti – rasta- ljubavi – enegije...

...

Dodir je Sve u manifestaciji: svaki oblik komunikacije: reč, misao, pokret, svetlost, vetar,

zemlja, voda, vatra, pogled – sve dodiruje sve drugo. Sve daje i prima od svega drugog.

To davanje i primanje je – Dodir. (Čula zbog toga postoje.)

...

Dodir je razlog i ishod postojanja čula.

Sve što vidimo, čujemo, mirišemo, osećamo... kožom-telom, aurom – sve je dodir.

Svet je Dodir.

Dodir je Svet.

...

Dodir je „Ja Jesam“ materije.

Bezuslovno priznanje Postojanja:

„Dodirujem, dakle postojim!“

*

P. Šumski

Mart 2012.

 


Strana 6 od 14

Copyright by Tomislav Trbojevic, 2010

toolbar powered by www.mit3xxx.de