ljubav je život

BOG U ČOVEKU

- jednodnevno prosvetljenje –


...

Ja sam u svemu i sve je u meni.  Svaki čovek, biljka, životinja, stena, zrno peska, kap vode...

Sve što jeste, bilo je i biće - u meni je sada.

Ja sam svaki čovek, svaki oblik, svako biće, koje je ikada postojalo.

U svemu i izvan svega - Ja Jesam.

Pre svega i posle svega – Ja Jesam.

Bio sam, Jesam i Biću.

Ko to može da kaže sa potpunom sigurnošću, bez trunke sumnje?

Samo svest neograničena telom, vremenom i prostorom.

Samosvest koja je postala svesna sebe u Večnosti, u sada.

*

Čija je „moja“ ruka? Kome ona pripada? Telu? Ako je ona ravnopravni deo tela, onda je i sama telo, čini telo, što znači da pripada sebi samoj. Može li telo da kaže za sebe: ovo je „moje“ telo, tj: „ovo sam moj – ja“ ?

Čije je ovo „moje“ telo? Ako telo pripada misli koja kaže: „Moje“ i „ja“ – da li je misao vlasnik tela? Može li biti? Šta je iza misli? Um?

Kao što je ruka deo tela i čini telo, tako je misao deo uma i čini um.

Um je proces sastavljen od misli.

Bez misli nema uma. Bez uma, misao nema svoje „ja“, svoju pripadnost, svoj koren. Bez misli, um nema svoje „ja“, jer bez misli – uma nema.

Ruka je materijalni deo tela sastavljen od ćelija.

Bez ćelije nema tela. Bez tela, ćelija nema osećaj „ja“. (Ili, ako ga ima, potpuno je iluzoran kao i malo, izolovano „ja“ pred beskrajem svesti.)

Šta je iza uma? Svest (koja kaže: Jesam)? Može li Svest reći: ovo je moj um, moje telo, ovo sam moj - Ja?

Da li je Svest ograničena ovim telom i umom? Gde boravi? Odakle dolazi? Gde joj je središte? Gde odlazi?

Ako je Svest sveptisutna, sveprožimajuća, oživljava i pokreće ovo i svako drugo telo,

celokupnu kreaciju... Odakle osećaj (postojanja koji kaže): „Ja“? Odakle osećaj

izdvojenog, posebnog : Ja?

Može li talas u beskrajnom okeanu reći: Ovo je moj okean? Ili je to okean koji kaže: ovo je moj talas?

Ima li talasa bez okeana? Ne.

Ima li okeana bez talasa? Ne.

Bez okeana nema talasa – to je jasno.

Ali ni bez svih talasa - nema okeana.

Oduzmi okeanu sve talase, male i velike, talasiće i džinove, oduzmi svu vodu okeanu –

okeana neće biti. Jedno postoji kroz drugo. Jedno bez drugog nije. Talas je - ceo okean.

Okean je - ceo talas. Nema razdvajanja. Izraz su Istog.  Sve postoji samo kroz Celinu. Sve

postoji samo kao Celina. U svakom deliću – Celina je prisutna. U najmanjem delu – Celina

Jeste.

...

Oduzmi sve ćelije telu – nema tela. Svaka ćelija je telo.

Oduzmi sve atome ćeliji – nema ćelije. Svaki atom je ćelija.

Oduzmi sve delove atoma atomu – nema atoma. Svaki delić je atom.

Oduzmi sve misli umu – nema uma. Svaka misao je um.

Oduzmi svaku kap vode talasu – nema talasa. Svaka kap je talas.

Oduzmi sve talase okeanu – nema okeana. Svaki talas je okean.

Svi su stvarni, i potpuno nestvarni, nesupstancijalni  – istovremeno.

Jedno ne postoji bez drugog.

Beskrajno mali delovi čine Celinu, daju celini Postojanje, a beskrajna Celina daj smisao i život svakom delu.

Ne postoji deo bez celine. Nema Celine bez delova. Jedno bez drugog nisu.

Svaki deo je Celina. Svaka Celina je deo.

A zapravo, nema ni Celine ni delova. Ko može da kaže da postoji deo? Ko može da kaže da postoji Celina?

...

A ipak, osećaj (misao): „Ja jesam“ – nekako preživljava uprkos nepostojanju ičeg zasebnog, odvojenog od svega drugog!

Šta je ta Svest: "Ja jesam"?

Šta je iza te Svesti?

Šta je iza tog: „Ja jesam“?

Iza te najupornije, prve i poslednje misli?

To je tajna: Života, Postojanja i Nepostojanja.

Poslednja granica pred Stvarnošću.  Stvarnošću koja je bezgranična, beskrajna.

Otkrij je.

*

Iz pogrešnog poistovećivanja Celine bez granica sa sićušnim, „ograničenim“ delićem te

Celine: identifikacije sa telom, oblikom - potiče sva patnja, izvire sav bol (iluzorne)

razdvojenosti i čežnja za povratkom u Jedinstvo – koje je Dom svega što Jeste.

To Jedinstvo je Dom.

To Jedinstvo je Bog.

Silu koja nas doziva, vodi i privlači natrag, u Jedinstvo, izvan bola i podele – zovemo

Ljubavlju.

Samo Jedno, konačno, jeste.

A i to Jedno, bez svesti o sebi, bez odraza u bilo čemu Drugom – ne postoji! Praznina

je izvor Postojanja, Izvor Manifestacije.

Da li je Okean svestan sebe, svoje veličine, snage, lepote, dubine, svih talasa – bez

posmatrača? Može li Okean videti sebe samog bez čovekovog viđenja sa strane? Može li

Okean spoznati svoju veličinu bez ogledala Svesti?

...

Da li je Univerzum svestan sebe, može li se videti, obuhvatiti svoju beskrajnost bez odraza u

oku Svesti (čovekove ili ma čije druge)? Može li svest u Čoveku imati predstavu o sebi,o

svojoj veličini, svom položaju, bez beskraja Univerzuma i svih stvari koje ga okružuju – od

najmanje do najveće, od najbliže do najudaljenije? Ne može. Sve odražava Sve drugo.

(Celina se ogleda u delovima, delovi se ogledaju u Celini...) Jedno bez Drugog – NIJE!

Nema mene bez tebe. Nema tebe bez mene. I svega ostalog. Postoji samo Celina i kroz

Celinu sve što jeste. Ali bez odraza u delićima, bez podeljenosti na polaritete – čak ni ta

Celina ne postoji – jer nema osećaja, nema doživljaja Postojanja, bez odraza Drugog,

bez Dodira.

...

Život je Život jer postoje dva koje daju kretanje. Bez dva, bez odraza i dodira – nema kretanja, nema života.

Svaki delić Celine slavi Život i Postojanje Celine.

Mistici bi rekli: Sve u Postojanju, čitav Život  - slavi Jedno: Boga u svemu!

Od atoma i amebe, od crva do čoveka, od galaksije do Univerzuma – sve je slava Božija. Bez razlike, bez izuzetka, bez posebnosti. Jer sve je posebno, izuzetno, jedinstveno. Sve je Jedno.

*

Davanjem i služenjem Životu (Jednom) – dajemo i služimo sebi.

Oduzimanjem od Života, od Jednog (koje, zapravo, nije moguće, osim kao iluzija) – oduzimamo samo sebi, povređujemo samo sebe.

Ne postoji odvojeno, zasebno „ja“, „ja“ odvojeno od Celine. To „Ja“, u konačnom, može biti i jeste – samo Ja Celine Postojanja.

To „Ja jesam“ je Božansko „JA JESAM“. To je Bog koji kaže: JA JESAM!

Ne postoji ništa drugo, ni jedno drugo „Ja jesam“. Ono je u svemu isto, nepodeljeno: „Ja jesam“ u atomu i Univerzumu.

Ja sam isto što i ti. Ja sam Bog.

Ti si isto što i ja. Ti si Bog.

Ti si ja. Ja sam Ti.

*

Bog uvek sreće samog sebe. Ništa izvan Boga nije.

Postoji li išta što nije Božje? Ne. Postoji li išta što nije Moje? Ne.

Sve Mi pripada – jer sve je „Ja“.

I ništa nije Moje, jer sam se odrekao svega – odrekao Sebe – da bi ovaj svet i njegova igra mogli da postoje.

Ovaj svet je Moj dar: velika Igra Života.

Da bi Život bio (veliki), Ja sam morao da nestanem – da se sav dam Životu.

Zato Sam skriven, nevidljiv – iako u svemu Jesam i ništa izvan i bez Mene nije.

Život je igra traženja.

Nalaženje je milost sjedinjenja, blaženstvo povratka dela – Celini, izgnanika – Domu, Mene – Meni.

Kao egu – ništa mi ne pripada, ništa nije moje.

Kao Bogu – sve Jeste.

Ali Bog nema „moje“ – jer je Sve.

„Moje“ je deo iluzije mnoštva, igra uma, iluzija ego identiteta, izraz dvojstva...

Jedno ne poseduje. Ono Jeste.

*

U Jednom je sve. /Sve je u Jednom.

Gde je tu mesto za dobitak ili gubitak? Dobitak i gubitak pripadaju svetu dualnosti, borbe polarnosti, odvojenih oblika, izolovanom „ja“ - egu.

U Istini Jedinstva, u Istini Jednog – ne postoji ništa izvan Jednog – pa ni dobitak ni gubitak.

Ko dobija? Ko gubi?

Mogu li Ja koji Jesam, da dobijam i gubim od sebe? Mogu li da uzmem, ukradem od sebe?

Mogu li da dam sebi, kada sve što Jeste – Ja već Jesam?

Svet–Život je Moje ogledalo, igralište, zabavište, Moja jedina Radost. Moja jedina Ljubav.

Jedini mogući Dar.

Ja volim sebe u Svemu i Sve volim u Sebi. To je Božja Ljubav.

Bez osećaja (misli): „Jadan mali ja, sveden na ovo telo...“ – ima li prostora za strah, ima li mesta strahu? Nema ga!

Ko onda služi i gosti ovo telo? Ja - Bog, ne “ja“ – ego. To je služenje iz Ljubavi i zahvalnosti, a ne iz straha za telo i njegov opstanak.

Božje služenje je samoodržavanje Celine u /iz Ljubavi, u savršenoj Harmoniji koja je kvalitet Ljubavi.

*

Tek kada znaš ko si, možeš da počneš da uživaš u igri Života. Jer tada si u svetu, ali ne (više) od ovoga sveta.

*

Koja je razlika između prosvetljenog i neprosvetljenog čoveka? Razlika je u spoznaji, ali ne u suštini.

Prosvetljeni čovek zna da je on u Suštini (u Stvarnosti) Bog.

Neprosvetljeni je u Suštini isto Bog, samo to ne zna.

Prosvetljeni je spoznao i živi svoju Božansku prirodu, datu svakom čoveku, istu u svakom Biću.

Prosvetljeni je samoprepoznati Bog u čoveku.

Svestan da je delić nedeljive Celine, iskra Izvora neodvojiva od Izvora i nerazličita od beskrajne Celine.

Prosvetljeni zna da je ono što je on – isto što i sve drugo: Beskonačni Okean Svesti koji se budi u samosvest. Iskra Života-Svesti-Svetlosti ista u svemu.

Oblici manifestacije su različiti: neki dopuštaju samospoznaju sebe-kao-Boga i Boga-kao-sebe; drugi oblici zahtevaju evoluciju, tj. još vremena do trenutka u Večnosti kada će i oni postati sposobni da spoznaju Istinu Jedinstva: sebe kao Boga, Boga kao sebe, Sebe kao Sebe.

Zato postoji vreme: da bi proces samospoznaje, proces povratka Domu – mogao da se odigra.

Prostor i vreme su pozornica Božanske igre/drame/komedije o Bogu koji se budi iz samozaborava prolazeći kroz sve zamislive avanture i transformacije, dok sve deliće sebe ne „spozna“ kao oduvek i zauvek neodvojivo svoje – kao Sebe Samog.

Iluzija sveta je Sveti Scenario i pozornica te drame. Svaki delić, sve što postoji u manifestaciji - od suptilnog, nevidljivog i nedeljivog do grubomaterijalnog i beskrajnog - učesnik je u toj drami.

Pozornica i trajanje drame su toliko nezamislivo ogromni, zapravo beskonačni iz perspektive (iluzornih) aktera, da malo ko uspeva da sagleda celu sliku, sa svim detaljima. Naizgled nepovezani događaji u prostoru i vremenu, imaju najdirektniju vezu koja zbog trajanja i zamršenosti scenarija – ostaje nesaznajna, nevidljiva.

Prosvetljni je onaj učesnik te drame, koji je u magnovenju uspeo da vidi i pojmi celu sliku i prepozna sebe kao glumca, scenaristu i režisera u sopstvenoj predstavi...

Samospoznaja je Bogospoznaja.

Nema kraće i tačnije definicije prosvetljenja.

Probuđeni su budni u sebi – Bogu.

Ostali još spavaju u sebi – Bogu.

I to je jedina razlika.

*

„Pre buđenja u svemu sam video nesavršenstvo i tek poneko zrno savršenstva.

Posle buđenja u svemu vidim savršenstvo i nijedno zrno nesavršenstva.“

*

Šta vidi žaba?

Baru, nekoliko prilika da utoli glad,

nekoliko pretnji po život: rodu, čaplju, zmiju,

obalu i travu...

Šta vidi Ratnik?

Bojno polje na kojem će požnjeti

pobedu ili poraz, smrti i slavu...


Šta vidi Bog?

Beskraj Ljubavi, savršenstva, blaženstva

u svemu što Jeste.

...

Tvoj svet određen je onim što vidiš, osećaš, doživljavaš... Identifikuješ se sa onim što „znaš“

i to živiš. Perspektiva određuje granice tvog sveta. Granice tvog sveta su granice tebi

poznatog. Ali izvan toga – ti Jesi Sve što Jeste. Oduvek i zauvek. Jer to je zakon

Postojanja: Jedno u Svemu – Sve u Jednom. Ne znajući to, živiš kao Žaba ili Ratnik...

Znajući to, videći To – živiš kao Ono što Jesi -

*

Bog

22.03.2012.

 

LJUBAV I VEZANOST

- O odnosima zavisnosti -


Kada je stigla čežnja, i sa njom osećaj nedostajanja i rastanka, bol je bio toliki da

sam morao da se zapitam: Zašto? Odakle čežnja dolazi? Za čim? Zašto boli?  Šta je u

korenu? I odgovori su počeli da dolaze…

...

Čežnja dolazi iz potrebe. Drugi je naša potreba samo kada sami sebi nismo dovoljni, kada imamo osećaj da nismo celi. A to je samo uverenje, misao koju smo negde pokupili, u koju nas je neko, nekad ubedio.

Kako mogu da znam da li je moja čežnja izraz slabosti ili snage? Emocije koje prate čežnju su siguran pokazatelj. Ako je čežnja praćena bolom i težinom, onda dolazi iz slabosti, potrebe, osećaja oskudice, necelovitosti, vezanosti, straha… Ako je praćena radošću i lakoćom – onda dolazi iz snage, celovitosti, obilja, slobode, ljubavi, želje za davanjem…

*

Dokle god moja sreća zavisi od tebe i tvog emotivnog odgovora na moje davanje tebi – ja nešto tražim od tebe – moje davanje nije bezuslovno, već je ono (svesna ili nesvesna) trgovina – moja investicija u ono što mislim da mogu od tebe da dobijem, moja investicija u zadovoljenje moje potrebe kroz tebe. Moja potreba je: ljubav, prihvatanje, pažnja, osećaj ispunjenosti, toplina dodira, intime, osećaj važnosti, vrednosti i sigurnosti – i ako to ne dajem sebi, ako ne uzimam iz Izvora – ja posežem za tim spolja – tražim to od tebe. I dokle god mi to daješ (svu tu emotivnu hranu) – blaženstvo je tu, beba je nahranjena. Ali kada ti nemaš da mi daš, kada više ne dobijam od tebe, a ne znam da uzmem hranu iz Izvora, ne znam da dam sebi (jer mislim da nemam), šta se onda dešava? Bol, strah, bes, tuga – pakao odvojenosti od Izvora hrane života, osećaj napuštenosti koji je zapravo strah od smrti napuštene bebe, bebe ostavljene bez zaštite, dodira, topline, bliskosti i ljubavi roditelja (majke)! Drugi je Izvor našeg života, osećaja blagostanja (a ne Celina, ne Bog, ne mi sami), drugi nam daje vrednost, osećaj postojanja i sigurnosti – i zato bez drugog ne možemo!

Hranimo se jedno - drugim.

Da bih mogao da primam od Celine, ne smem da budem usmeren na dobijanje od tebe. Jedno drugo isključuje. Jer tada ti postaješ instrument za zadovoljenje moje potrebe, i  sva moja ulaganja su ulaganja ne u tebe zbog tebe, već je to manipulacija u cilju ispunjenja mog nedostatka. Samo ako znam da primam iz Izvora (Celine Postojanja) tada ne zavisim od tebe i mogu da te prihvatim sa svim tvojim slabostima, ne tražeći i ne očekujući ništa od tebe. Tek tada mogu da ti dopustim da budeš to što jesi i hoćeš da budeš, i da te volim iz slobode, bez traženja. Tek to je Ljubav. Traženje od drugoga onoga što sam ne mogu da dobijem od Izvora i dam sebi, je vrhunsko nasilje nad drugim i nad sobom samim. I mi to, uobičajeno, zovemo ljubavlju.

Naše uslovljenosti, naši program straha, su samo odgovor na uslovljenosti i emotivna oštećenja naših roditelja. Da su sami bili bezuslovno voljeni, znali bi da vole i nas bezuslovno, i tako bi taj kvalitet i to znanje preneli i na nas. Ljudska ljubav je ono što ostane kada Ljubav prođe kroz prizmu našeg porekla, svih naših uslovljenosti koje smo izgradili i nasledili od roditelja i njihovih roditelja… To je tek senka ljubavi.

Koji je odgovor? Kako se otvoriti i primati od Izvora? Prepuštanjem volji Božjoj. Priznanjem da “ja” ne znam i ne odlučujem, i ne sudim o kvalitetu ma čega: čoveka, događaja, vremena, pojave, odnosa… Jer ma šta da vidim u ma čemu i ma kome: događaju, odnosu, čoveku, pojavi… – sve ću biti samo “ja”. Iz svoje subjektivnosti i uslovljenosti – ja uvek vidim sebe. Izlaz je da ne bude volja moja, već volja Božja. Izlaz je: odustajanje i predaja. Odustajanje od čega? Od svog malog “ja”, od grčevitog držanja za lažni identitet i uverenja da je to sve što “ja” jesam. To je upravo ono što Ja nisam.

*

Šta je temeljno pogrešno u odnosima zavisnosti i vezanosti koje mi zabunom nazivamo “ljubavnim” odnosima? To što se zatvaramo za Celinu Života i ono što nam Celina može dati, i što svu svoju pažnju i želju za ljubavlju, za ispunjenjem – usmeravamo ka partneru kao jedinom izvoru ljubavi, života – svega, očekujući da nam ispunjenje naše potrebe za ljubavlju i celovitošću, odnosno ispunjenje potrebe za nama samima – dođe kroz njega/nju! Drugi postaje sredstvo za popunjavanje emotivne rupe, krpljenje naše necelovitosti. Naš ”integritet” tada zavisi od drugog i njegovog prisustva – jer se samo sa drugim osećamo celi, potpuni, ispunjeni. Iz te pozicije, prirodno, razdvajanje predstavlja agoniju bola (jer iznosi na površinu sve naše vezanosti), tuge, besa, straha – jer strah je stalno prisutna pozadina odnosa: “Šta ako drugi ode? Šta ću tad? Kako tada da živim? Čime ću tada da se hranim?” Te, ne uvek jasno izražene misli straha, su izvor neprekidne nesvesne manipulacije drugim u cilju samoodržanja, odnosno očuvanja odnosa i svog proširenog poseda – “integriteta” - u koji je uključen drugi. Um, u strahu od napuštanja, panično igra igru očuvanja teritorije, krpeći sve rupe krhkog osećaja sopstvene vrednosti kako zna i ume, što rezultira agresijom…

Svako od nas bi da sretne idealnog sebe u drugom telu, jer je lakše zamišljati idealnog drugog, nego sam biti željeni ideal. Svako od nas želi tog ”idealnog drugog”, ali kako je to nemoguće, pošto sami nismo idealni, kakav god da je drugi, mi uvek srećemo sebe – nesavršene kakvi jesmo na nivou ega iz koga tražimo taj ideal. Slika koju vidimo kroz odraz drugoga, ne poklapa se sa našom projekcijom i viđenjem nas samih. Odraz je tačan, ali mi sebe ne vidimo jasno: ego vešto skriva nelepe detalje, šminka sliku, usavršava i idealizuje i nas i drugog… dok nas stvarnost ne udari Istinom koja je različita od lažne, zamišljene slike. Što je slika drugačija od željene, što je stvarnost različitija od idealizacije – bol je veći, bes je veći, na sebe, ali pre svega na drugog koji nas je “prevario” i “izneverio” naša najviša, “najiskrenija” očekivanja.

Problem nastaje kada nekog ili nešto (posed, uspeh, postignuće) integrišemo u prošireni doživljaj “sebe”. Tada taj neko postaje naš posed i deo našeg ego-identiteta. Izgubljena je dimenzija lakoće, nevezanosti i slobode (i naše i tog drugog), jer sada zavisimo od tog drugog, tačnije - naš doživljaj nas samih zaisi od drugog kao dela nas, a njegov gubitak (odlazak) doživljavamo kao gubitak (dela) sopstvenog identiteta! To je pakao vezanosti i bol rastanka, jer se rastajući se od tebe – rastajem od dela sebe.

Zato jer svoj identitet tražimo u drugom i kroz odnos sa drugim, odnos postaje beskrajna strepnja od gubitka kontrole nad drugim. Tek kada si nezavisan i svoj, možeš biti još nečiji.

Trenuci uživanja, bezbrižnosti, lepote, radosti, prepuštanja ljubavi i igri – su retki i javljaju se samo kao trenuci predaha onda kada se strah privremeno povuče, pritaji, jer nema neposredne opasnosti od gubitka drugog, odnosno gubitka sopstvenog integriteta odvajanjem od drugog. Tako drugi i njegovo prisustvo, postaju “garant” naše celovitosti, sreće, blaženstva… Sve to što sami ne možemo da porodimo ili ne znamo da uzmemo iz Izvora, dobijamo, prividno, od drugog. I tu nastaje zavisnost, vezanost. Drugi postaje Izvor naše sreće i života, našeg blagostanja – ali ne kao onaj kome možemo dati (jer nemamo), već kao onaj od koga možemo nešto dobiti, uzeti. Svaka naša investicija u odnos je nesvesno usmerena na taj konačni dobitak za svakog od nas, na očuvanje odnosa od koga zavisimo. To je osnov za emotivnu trgovinu na svim nivoima, sve do potpunog odustajanja od sebe, od autentičnih želja, snova, potreba – od slobode. Kada je drugi centar moga sveta, moga života – ja gubim svoj centar u sebi, gubim svoj život, svoju slobodu.

Izgubiti sebe u drugom i kroz drugog (u ljubavi prema drugom) je dobro samo ako drugog vidimo, doživljavamo kao nezavisno, slobodno biće i/ili kao kapiju-prolaz do šire, sveobuhvatne božanske ljubavi (o kojoj, uglavnom, ne znamo ništa osim onoga što smo pročitali). Ako kroz drugog volimo i grlimo ceo svet i život, ako u služenju i predaji voljenom drugom – služimo zapravo Božansko u svemu, u radosti i zahvalnosti zbog prilike da dajemo sebe… Ako drugog služimo iz punoće i obilja, iz radosti davanja, ne tražeći i ne očekujući ništa za uzvrat, jer smo samom prilikom da služimo već dobili, već nahranjeni – tada gubljenje u drugom ima smisla, jer je drugi prolaz ka beskonačnoj milosti Božanske Ljubavi.

Ako drugoga želimo na bilo koji način našim davanjem da uslovimo, ograničimo, da nešto dobijemo za uzvrat – onda to nije ljubav, nije davanje, već trgovina onoga ko je ljubavi gladan, kupovina hrane zvane “ljubav”, “prihvatanje”, “ispunjenje”, “poštovanje”…itd. Osećaj napetosti ili opuštenosti u pozadini odnosa (ma koliko on bio lep, dinamičan, bogat…) govori o dominantnoj energiji i modelu odnosa: ili je zasnovan na strahu, tj. ne-ljubavi (napetost), ili je odnos iz slobode i punoće ljubavi (opuštenost).

Korak u dobrom pravcu je prepoznavanje i iskreno priznavanje kvaliteta odnosa sebi i drugome. To je prvi korak u pravcu isceljenja sebe i odnosa, ukoliko je odnos zasnovan na strahu i potrebi za drugim kao izvorom ljubavi. U svakom trenutku, iskrenost je ono najviše što uvek možemo da damo, makar nemali ništa drugo.

*

Kada ljubav imaš u sebi, ti drugome prilaziš iz slobode, jer od njega ništa ne očekuješ, ništa ne tražiš. (Zato sloboda prethodi ljubavi. Tek iz slobode mi možemo voleti.) Možeš da daš, jer imaš šta da daš, ali ne očekuješ ništa – čak ni to da tvoje davanje bude primljeno, jer to da li će neko, kako i koliko primiti, nije tvoja stvar, već tog drugog. Kada imaš šta da daš, tvoje davanje nije ni na koji način uslovljeno odgovorom drugog. A prirodna inteligencija koja se izražava u svemu spontano (u odsustvu našeg “ja”), znaće da odredi i meru i način tvog davanja shodno trenutku, okolnostima i potrebama… Kada imaš šta da daš – ne daješ ti, već Bog kroz tebe. A davanje iz obilja je Volja i Služba Božja, koja se kroz tebe vrši. Jer na taj način Bog u meni daje Bogu u tebi. Zapravo svako čisto, bezuslovno davanje je davanje Boga sebi samom. Kada ne dajemo iz te čistote i punoće – pojavljuje se odvojenost, pojavljuje se “drugi”.

*

Možemo li stvano videti i znati drugog čoveka? Ne, sve dok drugog gledamo, doživljavamo i mislimo kroz prizmu naših uslovljenosti, programa, strahova, potreba i želja utemeljenih na tim programima. Sve dok na drugog projektujemo svoje strahove, želje, potrebe, očekivanja za ispunjenjem i sigurnošću, sve dok iz osećaja sopstvene necelovitosti i nesigurnosti nešto tražimo od drugog – drugog niti možemo videti, niti stvarno voleti, jer je on samo sredstvo za zadovoljenje naših potreba. Osećaj pripadanja i prihvaćenosti koji pruža privremeno olakšanje i iluziju celovitosti – mi nazivamo ljubavlju. A to je samo zadovoljni, nahranjeni ego, tj. program nesigurnosti, necelovitosti u nama.

Jedini način da bilo koje dve osobe ostvare istinsku povezanost – je da budu prosvetljene, tj oslobođene ega. Bez toga, moguća je samo vezanost, ali ne i povezanost, ne istinsko prepoznavanje Jednorodne Istine Bića – istosti u svemu. Sa nestankom ega – nestaju strahovi, ambicije, zahtevi za ispunjenjem od i kroz drugog. Oslobođenjem od ega, nestaju rešetke kaveza straha i identifikacije sa lažnim “ja”, iluzornom predstavom sebe. Samo prosvetljeni mogu stvarno voleti. Sve drugo je iluzija, ili put povratka Ljubavi.

*

Čovek je sam. Pošto je odvojen zavesom (iluzijom) uma od Sebe, odvojen je i od drugih i od Izvora Svega - istom zavesom. To stvara osećaj izolovanosti, nedovoljnosti, necelovitosti, neispunjenosti  – samoće i usamljenosti. Samoća koju ne želimo da zagrlimo stvara bol. Naše dve samoće koje se dodiruju, ne mogu da pruže krajnju utehu, da popune prazninu kosmičke usamljenosti u nama. I dobro je da je tako, jer istina ostaje ogoljena, nezamućena maglom lažnog ispunjenja, prolaznog zadovoljstva spajanja koje hrani ego-identitet. Jer samoća - paradoksalno, ukazuje na celovitost tamo gde smo mislili da je nema: u nama samima! Upućuje, sasvim jasno, na tu celovitost u nama kao na izlaz, rešenje, odgovor bez alternative i premca – jer da celovitost nije dostupna, samoća nam ne bi bila ni data. Bog ne kažnjava svoju decu Postojanjem, već ih blagosilja Milošću i Ljubavlju. Bol usamljenosti je poziv i putokaz ka Izvoru Večnog blaženstva i ispunjenja iza svih lažnih i prolaznih uteha i nagrada pojavnog sveta. Bol nas budi za istinu skrivenog Jedinstva u nama samima. Za Boga koji jesmo iza svih privida. Bol samoće ti daje najveći kosmički dar: Tebe Samog/u – Tebi Samom/j.

*

Može li se Biću išta dodati ili oduzeti spolja? Može li se Biće proširiti dodavanjem, ili skupiti, smanjiti oduzimanjem? Može li se Biće poboljšati, učiniti više ili manje savršenim? Ne, jer je u Večnosti sve savršeno, a Ono pripada dimenziji Večnosti.

Ono što je promenljivo, podložno poboljšanju i promeni – nije Večna Istina, već prolazni fenomen: ličnosti, ega… Menja se ono što pripada svetu iluzije, kosmičke igre- Lile: scenariji i scenografija, glumci, kostimi, uloge, scenografi i lokal-reditelji… Posmatrač iza svega ostaje isti, nedodirnut bilo kojom promenom, nepokrenut bilo kojim pokretom. To je ono savršeno, nepromenljivo Jedno – u svemu.

Ne može se otići ni stići nigde. Čovek može otvoriti i proširiti samo kapije Svesti-Srca ka tom Večnom, Savršenom Jednom, ka Biću u osnovi svakog prolaznog fenomena. Srce je kapija za prolaz u dimenziju Bića u nama samima. Kapija se otvara u tišini, u samozaboravu Posvećenosti i Predaje, Igre i Radosti, u bezuslovnom Služenju, u Ljubavi… Kapija se otvara u davanju i odricanju od sebe, od sebičnih ambicija i želja, u davanju iz punoće Sebe svemu što Život je. Kapija se otvara verom u dobrotu i Poverenjem u Život. Kapija se otvara prepuštanjem Radosti Postojanja bez uzroka, bez razloga…

*

Osećaj samodovoljnosti i radost ispunjenja u sebi – su apsolutni preduslovi bilo kakvog stvarnog povezivanja.

*

Kaže se da onaj koji voli čini sebe nepotrebnim. A onaj koji ne voli – čini sebe neophodnim. Jedan oslobađa. Drugi vezuje.

*

Zašto često mrzimo baš onoga ko nam je najbliži? Zbog svega onog što nismo oprostil sebi, prihvatili kod sebe, a što nam bližnji tako jasno i bolno odražava. Ako nismo prihvatili i ne volimo sebe bezuslovno, ako sami nismo slobodni, ne možemo da prihvatimo i volimo drugog.

Iz sopstvene neslobode,  nesigurnosti i ne-ljubavi – ne može se voleti sloboda drugog.

*

Koliko smo stvarni i iskreni u odnosu, koliko imamo poverenja, koliko smo opušteni?
Dokle god verujemo glasu straha – osećaj pretnje i neopuštenosti će biti prisutan, a sa njim i nemogućnost da se kaže i izrazi sve, bez zadrške, jer će energija besa i agresije jedva čekati da se oslobodi u odbranu prava “svetog ja”. Koliko god das mo iskreni, ako je u pozadini stalno prisutan strah, naš um će nas prefintati tek tako, igrajući svaku igru, pa i igru “iskrenosti” da bi povratio kontrolu, jednu od ključnih stvari u cilju opstanka mehanizma uma. Odigraće svaku igru da bi očuvao svoju “svetu teritoriju” koja uključuje i drugog kao deo poseda.

*

Kada se odnos završi, tada postaje očigledno ko je bio u odnosu, da li su se privukli i voleli naši strahovi, program zavisnosti i potrebe - ili naše duše. Naše lažnosti i slabosti - ili naša istinska Bića.

Da li smo stvarno bili zajedno, ili je to bila iluzija zajedništva? Ko je bio zajedno? Ko se sreo? Naši strahovi, program, želje, snovi, projekcije, naše potrebe i vezanosti, naša glad za drugim, prihvatanjem, ljubavlju, bliskošću? Ili..? A čije su to “naše” želje, potrebe, vezanosti…? Naših duša ili umova? Šta je od svega toga zov srca, a glas straha, tj. uma? Ko se sreo? Ko je bio zajedno?

U ljubavi ima prostora, ima slobode, energija teče nesmetano, lako i radosno. U odnosu zavisnosti, vezanosti, slepljenost partnera je tolika, da prostora za slobodan tok energije – nema. Energija stoji, ili se pretvara u energiju konflikta, odbojnosti, borbe za prostor, dominaciju, kontrolu. Vladalac je strah, a to se vidi po odsustvu opuštenosti i radosti. Dominantna osećanja i emotivna stanja u odnosu zavisnosti su strepnja (strah), napetost, bes (potisnut ili izražen), tuga i osećaj zatvorenosti, sputanosti...

Ono što ostane od odnosa po završetku odnosa, ukazuje na to što je bilo dominantno: strah ili ljubav. Ako svaka naklonost, toplina, ljubav i želja za zajedništvom nestanu po završetku odnosa – to nije bila ljubav – već odnos zavisnosti. Ako naklonost, toplina i želja ostanu – u odnosu je bilo dovoljno ljubavi, i taj odnos može da vaskrsne, preporođen. Ako želiš da budeš sa nekim i onda kada potreba za njim prestane, kada vezanost nestane, tek tada se otvara mogućnost stvarnog zajedništva iz prostora slobode, nevezanosti.

*

Ljubavni odnosi imaju svoj početak, život i kraj. A da li Ljubav ima kraj? Ne. Jer to što se završava nije Ljubav, već lažni odnos. Završava se iluzija zajedništva, ono što ljubav nije, da bi ustupilo mesto Ljubavi. Ljubav nema početak ni kraj. Ljubav jeste sve što jeste. Pre i posle svakog odnosa.

*

Da li je Ljubav potreba? I gde je njen Izvor? Gde je njeno zadovoljenje? Hrana, voda, vazduh – su potrebe tela. San je potreba tela i uma. Seks je poteba tela, ali i izraz Ljubavi kada je ona tu. A ljubav? Ljubav je potreba Srca, Duše. A mir? Mir je potreba i izraz Duha. Njegovo izvorno lice, stanje samoispunjenja. Ne počinje li mir sa prestankom svake potrebe? Sa ispunjenjem sebe u Sebi? Da.

Hranu telesnu uzimamo spolja, i tako utoljavamo glad tela. Glad Duše i Duha ne možemo utoliti uzimanjem ičeg spolja – jer izvor te gladi nije spolja, kao ni zadovoljenje. Ako ljubav i mir tražimo spolja da bismo udovoljili potrebama Duše i Duha, ostajemo zauvek zavisni od nečega izvan nas, nečega što je prolazno, nesigurno i što nam uvek može biti uskraćeno ili oduzeto. Prolaznost jeste Istina Postojanja u svetu prolaznog, ali to što je prolazno – ne može biti Večna Istina. A glad Duše i Duha gasi samo Istina – ono što je neprolazno, večno. Tražimo li to izvan nas, u svetu prolaznih zadovoljstava i fenomena, promašujemo Suštinu, promašujemo Istinu. Tu glad ne može utoliti ništa što možemo uzeti ili dobiti od nekog drugog, već samo ono što možemo dati sebi, drugima, svetu, Postojanju… Samo to je Ljubav. Samo to je Istina - i zadovoljenje gladi Duše kroz ispunjenje. Hrana je tamo gde je i glad (potreba): u nama samima.

Kada to za čim tragamo spolja – damo sebi iznutra – potreba je zadovoljena, glad je utoljena – jednom za svagda. Probuđeni smo u sebi, i konačno slobodni, samodovoljni. Tek iz samodovoljnosti i slobode možemo voleti, jer nas je strah od gubitka napustio.

*

Život (koji živimo) je mera osvojene mudrosti. Zapravo – slobode.

*

Udalji se od sebe da bi pronašao Sebe.
Odeš li najdalje, bićeš najbliže.
Poslednji će biti prvi.

*

Podizanje energije ti daje moć razumevanja, jasnog viđenja. Razumevanje te oslobađa vezanosti. Oslobađanje od vezanosti oslobađa zarobljenu energiju u tebi. Energija raste, i sa njom raste tvoja moć razumevanja... koja te oslobađa vezanosti... Spirala je beskonačna.

*

Možeš li stvarno voleti ako nemaš postojanu ljubav u srcu?
Možeš li stvarati mir u svetu ako nemaš mir uma i srca?
Možeš li tražiti od drugih da budu ono što ti nisi?

*

Ne možeš voleti Boga ako ne voliš sebe, ljude, životinje, biljke, život!
Ne možeš voleti život, ako se bojiš života.
Strah i ljubav ne idu zajedno.
Strah i Bog ne mogu zajedno.

*

Ko je savršen? Bog je savršen. Ljubav je savršena. Zašto? Zato što prihvata i obuhvata sve, bez razlike. Ako ne prihvatimo ljudsku nesavršenost u sebi i drugome – ne možemo voleti, ma koliko pričali o ljubavi.

*

Ljubav nikog ne odbija.
Ljubav nikad ne odbija.
Ono što Ljubav ponekad čini je da stvara privid odbijanja da bi te odvela korak dalje od pohlepe, požude, vezanosti, sebičnih želja i težnji, korak dalje od malog “ja” u pravcu većeg, istinskog Ispunjenja: Nje same, u tebi. Tako te Ljubav odbijanjem čuva od posledica pogrešnih izbora učinjenih u neznanju, u zaslepljenosti ega. Svaki bol, svaka patnja – je milost Ljubavi koja ti patnjom kaže: “Ne idi tamo gde nisam ja. Nesklad sa mnom ranjava. Razdvojenost boli. Vrati se na moj put. Ostani sa mnom.”

*

Jedini odgovor je – Ljubav. Ljubav i samo ljubav uvek daje odgovor. Ljubav ponekad govori glasom brutalne iskrenosti. Grubost Istine lomi krhku ljušturu laži. Ako kaže: “Ne, neću, ne želim!” – ljubav, (čak i kroz ego) kaže: “Nisam još spremna /nisi još spreman. Ne mogu ti dati ono što tražiš – jer to nije volja Ljubavi. Ne idi tamo, to nije put Ljubavi.” Čak i u odbijanju naših najvećih želja – Ljubav nas blagosilja istinom trenutka.

*

Ljubav je samo – voleti, ne tražeći ništa unapred ili zauzvrat, pa ni Ljubav. Davanje je Ljubav, primanje je Ljubav, ali bez traženja.

*

Ako se predaš Ljubavi (Životu), Ljubav će te odvesti do nezamislivog. Ali joj moraš predate sve: sve svoje posede, stvarne i umišljene, sve za šta se držiš, svaki oblik identifikacije, svaku sliku o sebi, sećanja i strahove – tako da ništa ne ostane osim Nje same. Jer sve što ljubav nije – Ljubav će uzdići (pretvoriti) u Ljubav – samo ako joj dopustiš. Izgubićeš sve što misliš da jesi, sve što misliš da imaš, rastvoriće se sve iluzije – a zauzvrat ćeš dobiti samo ono što Jesi i što Ljubav (Život) od tebe i kroz tebe želi. Bol tog procesa je naša nespremnost da se rastanemo od naših dugo gajenih iluzija, od naše nestvarne predstave o sebi.

*

Ništa sam, bespomoćan sam bez milosti Jednog! Kada je ništa spremno da prizna da je Ništa, spremno da se preda i prepusti, tada Milost dolazi i sve postaje moguće. Zov predaje je simfonija za Božje “uši”, isto kao i plač deteta za majku koja voli, pesma sirena za moreplovca… Vapaj duše za milošću, je zastava Srca visoko podignuta. Jedina predaja koja je Istinska Pobeda.

*

Dokle god ne oprostim poslednjem čoveku, trenutku, događaju – nisam oprostio sebi.
Dokle god ne oprostim sebi - nisam i ne mogu biti u ljubavi.

*

Čisto srce
odražava sve u sebi
vidi sve u sebi
zna sve u sebi
grli sve u sebi.

...

Čisto srce i njegovo znanje je jedino stvarno znanje koje nam je potrebno da bismo živeli u Radosti, Slobodi i Punoći Blagostanja.

*

Sveta Ljubavi, molim te nauči me da bez sumnje prepoznam Tvoj glas u sebi, podari mi moć razumevanja da bih mogao da te sledim putem koji si za mene odabrala.

Sveta Ljubavi, uzmi me za ruku i vodi me putem Istine, Ispravnosti, Slobode i Radosti.

Sveta Ljubavi, vrati me na izvor svih suza da dušu svoju operem na Tvom svetom vrelu!

*

P. Šumski

mart 2012.

 
Blagoslov
...

Kratak opis čovečanstva u ovom trenutku: izgubljeno u mislima, konceptima i detaljima. Zaokupljeni nevažnostima, svesti zarobljene mnoštvom i bukom pojavnog sveta, izgubili smo iz vida sliku celine, osećaj pravca, znanje o Suštini postojanja, konakt sa Srcem Stvarnosti koje je Izvor večnog Života u nama i svemu što jeste.

...

Postoje samo dva zabranjena pitanja u bilo kom kvizu, ona koja se nikada ne postavljaju,
jer ljudi uglavnom znaju odgovore na sva druga pitanja osim na ta dva, jedino važna pitanja:
Ko si? i Zašto si?

...

Zaboravili smo ko smo i zašto smo. I eto paradoksa: iz nepoznavanja Sebe, gradimo poznati svet! I on nam je, prirodno, što je dublji san, sve više stran. Iz neznanja o osnovnom, o tome ko smo i zašto smo, gradimo iluzornu sliku sveta. Kakav svet može biti nego iluzoran (i bolan), kada sebe ne prepoznajemo, kada se ne sećamo ko smo? Prognali smo tišinu i spokoj iz naših umova i nastanili ih mentalnom bukom trivijalne svakodnevice. Jedno, koje je zaista važno u svemu, zamenili smo personalizovanim mnoštvom, pridajući nesrazmernu ličnu važnost delićima i detaljima, zaboravljajući to Jedno u svemu, koje je u osnovi svakog tog delića, svakog detalja Velike Slagalice Života.

...

I zaista: kakvu zajednicu, kakav svet može da izgradi čovek koji ne zna ko je, ko nije u skladu sa sobom, sa najdubljom Istinom svoje duše, ko nema postojani mir u srcu i umu, ko je pun protivrečnih želja i težnji, pun nesvesnih strahova i vezanosti? Samo istu takvu: neskladnu, haotičnu, nepostojanu - često (manje ili više prikriveno) nasilnu zajednicu, koja je samo odraz, spoljašnja projekcija stanja svesti onih koji tu zajednicu čine. Izraz nas samih. Naša samostvorena stvarnost. To je upravo svet u kome živimo.

...

Kad ne znaš ko si, kako možeš znati šta je to što stvarno želiš, i da je to dobro za tebe i druge? Ne možeš. Bez potpune ukorenjenosti u Istini i Tišini Bića - ne možeš stvoriti ništa stabilno, trajno. Sve je samo pokušaj, proces promene, još jedna lekcija u školi života koja će se, pre ili kasnije - završiti, razgraditi, srušiti u prah.

...

Od toga na kakvoj podlozi gradiš, postavljaš li temelje na pesku ili čvrstoj steni, zavisi koliko će kula iz sna koju podižeš trajati. A tu nije važno toliko ono šta gradimo, već ko je graditelj! Jer kvalitet graditelja određuje kvalitet građevine! Jedina sigurna osnova je poznavanje sebe, beskompromisna iskrenost, bez projekcija i očekivanja bilo čega unapred, od bilo koga! Potpuna otvorenost za sadašnji trenutak, za istinu i energiju trenutka, za suptilni unutrašnji osećaj. Jer samo to jeste Stvarnost, Život.

...

Bol samozaborava nas tera da se probudimo, kao u svakom košmarnom snu na svom vrhuncu, kada nam ubica sa nožem u ruci već dahće za vratom...

...

To je blagoslov.

...
P. Šumski
01.februar 2012.
 

Prihvatanje sebe

...

Koliko je još drugih potrebno da me prihvati, potvrdi, zagrli – pre no što ja

prihvatim, potvrdim i zagrlim sebe samog?

...

Dokle god verujem da me misli, reči i postupci drugih mogu povrediti, svojom mišlju

(verovanjem) ograničavam sebe, svoje istinsko Biće, strahom i lažima ega – tog lažnog ja.

Ako mislim da me misli, reči i postupci drugih mogu povrediti ili nagraditi, znači da verujem

da sam nepotpun i da od drugih još uvek nešto tražim i očekujem: da me potvrde, prihvate,

ispune, vole. Dokle god drugima dajem moć da me povrede ili pomiluju, potvrde/prihvate ili

odbace, držim sebe u poziciji prosjaka zavisnog od tuđeg mišljenja, volje, raspoloženja.

Svojom mišlju, uverenjem da sam manji od onoga što i ko Jesam, i da mi je potrebno nešto

(neko) spolja da me upotpuni, držim sebe u iluziji dvojstva: ja – svet, tačnije: mali ja – Veliki

Svet. To je pozicija bespomoćnog deteta koje čeka milost i zaštitu, odričući se svoje

Suštine, svoje snage, zarad lažne utehe lažne ljubavi sveta drugog čoveka. To je neviđenje i

odricanje od svoje Božanstvenosti, zarad lažne nagrade koju egu pruža drugi ego: niska

ljudskost – niskoj ljudskosti, ličnost – ličnosti.

...

Program ropstva je lažno, duboko ukorenjeno uverenje da moj opstanak zavisi od tuđe

volje, ljubavi, potvrde, prihvatanja..., i da bez toga ne mogu da živim. Program nas upućuje

na bitku za pažnju koja je energija, i čini od nas večno oprezne lovce tuđe pažnje-energije:

šta će drugi misliti, videti, reći učiniti u odnosu na mene...? Hoću li mu se svideti i izmamiti

osmeh, pogled, dodir? To je oblik socijalnog kaveza - ropstva, gde svako krade svakoga, a

lovina je energija izražena emocijom drugoga. Parazitski program koji nas drži utamničenim u

laži, pretvara nas u crne rupe tuđe pažnje i energije, sprečavajući našu urođenu, unutarnju

svetlost Izvora da Bude, da se ispolji kao naše Istinsko Sopstvo, čija suština je davanje i

davanje iz obilja, koje je Ljubav, ničim omeđena.

...

Dokle god misliš da ti treba nešto izvan tebe da te upotpuni, nisi spoznao svoju istinsku

prirodu.

...

Od sebe ne vidiš sebe. Od sebe ne čuješ sebe. Ko određuje tvoje granice?

Rešetke tvoga kaveza su tvoje predstve o tome šta je Stvarnost i ko si ti.

...

Odricanje od sebe zbog tuđeg prihvatanja je greh prema Istini u tebi. Laž biva nagrađena

drugom laži. Šta znači biti prihvatljiv za posesivnu majku? Biti bespomoćno, poslušno dete.

Odreći se svoje moći, slobode, Istine – zarad lažne nagrade.

...

Lažna ljubav («prihvatanje») je nagrada lažnom «ja» za pokoravanje tuđoj volji. Lažno

prihvatanje drugog i neprihvatanje (odbacivanje) sebe su neminovne posledice odricanja od

sebe. Osećaj koji stoji iza svakog kompromisa (lažne predaje drugom) - je gađenje. Izraz

koji stoji iza svake «pobede» lažnog ja – je gađenje.

...

Ko pobeđuje kada ti nisi ti? – Lažno ja, ono što je nestvarno. Svaka pobeda onoga što je

lažno je poraz Istine. Svaki poraz Istine je poraz tebe – stvarnog.

...

Ko živi tvoj život kada tebe nema u Tebi, u «tvom životu»?

...

Koliko bola i patnje je potrebno da bi se laž videla kao laž? Koliko još da bi se to priznalo

sebi i reklo: «Ovo nisam zaista ja. Ovo je parazitski program «lažnog ja» koji se pretvara da

je "ja" i živi moj život pred drugima, između želje za ljubavlju i prihvatanjem na jednoj strani,

i straha od prepoznavanja laži i odbacivanja na drugoj. Moj dosadašnji život je robovanje

programu neslobode koji kaže da sam vredan samo u meri u kojoj sam se odrekao sebe

zbog udovoljavanja drugima. Taj program - to nisam ja. Ko sam zaista Ja – to ne znam. To

tek treba da otkrijem.»

...

Ne postoji na zemlji , pod kapom nebeskom, čovek ili stvar koji ti može dati to što tražiš, a

što ti u sebi nemaš ili ne želiš da daš.

...

Ako ljubav tražiš od ljudi, tvoja glad je ljudska pohlepa. Ako si ljubavi gladan, samo te

Božja ljubav može nahraniti, ako je ponizno zatražiš. I kada stigne, videćeš da ti je bila bliža

od tvog sopstvenog srca, i da si uzalud tražio na drugim mestima.

...

Samoća je blagoslov.

Prihvaćena - čini od tebe Boga.

Neprihvaćena - pretvara te u prosjaka-očajnika.

...

Pljačkaš, koji, sedeći u sopstvenoj riznici, blago svoje ne prepoznaje, već ide da zahvata iz

tuđih – pljačkajući ih, osuđen je na patnju.

...

P.Šumski


...

Besmrtnost

...

U svakom trenutku ti si beskrajan/na, bespočetan/na, besmrtan/na.

Dokle god si u svakom trenutku potpuno prisutan/na – smrt ti ne može prići, međa ti ne može prići.

U svakom sledećem trenutku smrt te može uzeti.

Smrt je samo misao o prošlosti i budućnosti.

Život je SADA.

Svetlo Svesti drži smrt iza horizonta mogućnosti.

Ne postoji SADA u kome ti nisi.

Postoji juče i sutra u kome ti nisi.

Ti nikada i nisi u juče i sutra – već samo SADA.

SADA Ti Jesi.

Juče i sutra su sećanja, slike uma, san o bivšim i budućim SADA.

SADA možeš da uđeš u sebe, i u tišini raširiš svoju svest preko svih granica prostora i

vremena – preko svih međa juče i sutra, iza granica života i smrti...

Tamo gde je samo Postojanje – tvoje večno i beskonačno, besmrtno: JA JESAM.

...

Ne veruj vremenu!

Otkaži poslušnost prošlosti i budućnosti.

Uđi u SADA.

Uđi u VEČNOST.

...

Zabeležio: P.Šumski,

Vukićevica, 23.06.2011.


...

Istina i laž

...

Laž se odlično prodaje, ali Istina nema cenu! Zato se danas svi bave trgovinom, ne bi li

ućarili koju paru na laži. I zato je danas najopasniji posao na svetu: govoriti Istinu, dosledno,

beskompromisno, bez obzira na posledice. Za to je potrebna Hrabrost sa velikom H. Tako

je još od doba Hrista - do danas. Istina smeta onima koji mešetare i žive u i od laži. Cela tzv.

Zapadna Civilizacija, ova u kojoj živimo,zasnovana je na laži i strahu. Zato pobornike i

glasnogovornike Istine već 2000 godina razapinju, spaljuju, čereče, nabijaju na kočeve,

truju, ućutkuju mecima... Jer njih ne mogu da kupe, a odraz koji istinoljupci bacaju u lice

onima u laži,  bolan je i neprihvatljiv za druge, jer im prikazuje vlastitu bedu.

...

Istina je snaga malobrojnih, onih koji imaju vere i srca, onih koji ljube iskreno Boga u sebi,

onih koji vole Život. Njih je nemoguće kupiti.

...

Opširnije...
 

Povratak suštini


- Još nekoliko reči o knjigama Anastasije i V.Megrea...-


...

"Moji mladi ljudi neće nikada raditi.

Čovek koji radi ne sanja, a mudrost se objavljuje u snovima."

Smohala, poglavica Probušenih noseva

...

GRAĐANSKE SLOBODE

...

Čovek u gradu zavisi od:


zebri i semafora

vozača i kontrolora

elektrodistribucije

vodovoda i kanalizacije

električara i vodoinstalatera

komunalaca i policajaca

bankara i lihvara

pekara i lekara

mesara i obućara

proizvođača i potrošača

trgovaca i kupaca

poverilaca i proneverilaca

poštara i inkasanata

lopova i prevaranata

sudija i advokata

demokrata i tehnokrata

plate i penzije

niskog krvnog pritiska i hipertenzije

mobilnog i laptopa

radija i televizije

kuvara i konobara

direktora i vratara

sekretarica i kafe kuvarica

GSP -a i putara

političara i analitičara

dilera na malo

i dilera na veliko

kamata i žiranata

taksi vozača i

plaćenih razbijača

građevinara i rokova

deviznog kursa

i novčanih tokova...

Sve u svemu:

Građanske slobode.

* * *


Demokratija, tehnokratija + urbana civilizacija čine savršen okvir radnog logora u kome veći deo savremenog čovečanstva provede ceo svoj život, bez stvarne mogućnosti izbora... Gde otići? Gde ostati? I šta činiti? Neki za života promene stan – ćeliju u istom gradu-radnom kampu, neki odu u drugi radni logor (promene CZ za Sremsku Mitrovicu ili Alkatraz), ali model života, odnosno odsluženja – ostaje isti, sa malim varijacijama, ma na kom kraju planete se zatekli... Okvir tehnokatske civilizacije i tržišne ekonomije ne dopušta istinsku slobodu... (To može da posvedoči svako ko je ovde došao po završetku radnog vremena od 9 do 5, otimajući sate od vremena predviđenog za odmor i bivanje sa porodicom...)

Opširnije...
 


Strana 7 od 14

Copyright by Tomislav Trbojevic, 2010

toolbar powered by www.mit3xxx.de