ekologija svesti

Šta je bes?


...
To su vrata i vatra

pakla u čoveku.

Hoćeš li ih zatvoriti?

*


P: Jeste li ikada bili “van sebe od besa”? Ako jeste, onda možete da se

pohvalite da ste imali vantelesno iskustvo! Mada, to iskustvo je toliko

uobičajeno među ljudima danas, da vas ono ne čini ni po čemu posebnim,

pošto ni ono to nije… Ali, šta je zaista bes? Zašto je toliko prisutan? Kako i

kada nastaje? Koja mu je uloga, odnosno svrha? Koji su kvaliteti besa,

odnosno osobine? Koje su mu granice (i ima li ih)? Da li je bes opravdan i

kada?


Odgovore na ova i druga pitanja pokušaćemo da damo kroz spontani dijalog

otelovljenog muškog i ženskog principa.
...

Šta je bes?

Pođimo redom. Šta je bes? Jedna od 4-5 bazičnih, čistih emocija, ako i

ljubav  (za koji mnogi kažu da je stanje svesti ili Bića), uvrstimo u emocije.

Tu su još: strah, radost i tuga. Strah je opozit ljubavi, tuga je opozit radosti, a

šta je opozit besa? Opozit besu je njegovo odsustvo koje zovemo spokojem.

A spokoj, ili unutrašnji mir – pre je stanje svesti, stanje duševne ravnoteže

(kao i ljubav) - nego emocija. U spokoju, čovek prebiva u ravnoteži, bez

ekstremnih ispoljavanja ma koje emocije. Spokojan čovek samo jeste: on

prebiva u sebi. Izbačen iz ravnoteže, može da ode van sebe u bilo koju

snažnu emociju ili krajnost: može da padne u tugu koja u svom ekstremu

vodi u očaj, ili u radost koja u svom ekstremu postaje ekstaza, ili strah koji u

svom ekstremnom obliku postaje panika ili paranoja (i ponekad završava

ludilom ili smrću), ili da ode u bes koji je na početku ljutnja, a na svom

vrhuncu – jarost. U svakom slučaju, kada je besan, čovek nije kod svoje

kuće, već na vratima pakla i u vatri pakla u sopstvenom telu i umu… Telom

je tu, ali su mu misao i emocija, um i duša izvan tela, energetski u vatri koja

pali, ruši, proždire…
...

Tijana:

Kao i sve drugo u čoveku, vatra je dobar sluga ali loš gospodar. Zato je

Prometej i bio kažnjen od strane bogova. Ukrao im je vatru i dao ljudima.

Bogovi su poznavali moć vatre ali i nemoć čoveka pred njom. Vatra pretvara

materiju u pepeo, kao ni jedan drugi prirodni element. U drevnim ritualima

ona je korišćena za pročišćenje. Vatra je moćna, ali samo kada je

kontrolisana.
...

Verujem da se bes budi onda kada nismo spremni da na svoju ljutnju

odreagujemo. Kao opomena našeg unutrašnjeg sistema da je nešto grubo

narušeno u njemu. Bes se budi i kada osećamo pretnju spolja ili bol. Ona

tada ima zaštitnu, odbrambenu funkciju.

Prepoznavanje tih neprijatnih emocija i razumevanje njihove poruke kad se

prvi put pojave nas približavaju našoj autentičnoj prirodi. Našem

unutrašnjem ustrojstvu. Potrebama, granicama, dostojanstvu, integritetu...

Bes je opak, ali u njemu ima toliko pokretačke energije za ličnu revoluciju!

Ili za odbranu u trenutku kada smo mi ili neko drugi napadnut. Ali najčešće

podrazumeva afekt u kojem nema mesta za svest i tada ta energija može da

ode u prosto pražnjenje i napravi mnogo štete. Posebno može biti razorna

onda kada je dugo sputavana.

...

Kako i kada nastaje?
...

P:
Mnogo mi se sviđa način na koji razmišljaš... Skoro sve si rekla. Ali da se

vratimo još jednom izvoru besa: kada i zašto bes nastaje? Kada neko ili

nešto ugrožava i povređuje naše granice (stvarne ili umišljene, fizičke ili

emotivne, energetske ili duhovne), vređa naše dostojanstvo, narušava naš

pogled na svet i „zonu konfora“, dovodi u pitanje naša uverenja (istinita ili

neistinita), kao i naše „ja“, ili ugrožava nešto nama blisko: drugo biće ili naš

posed koje doživljavamo kao deo sebe ili produžetak nas samih. Besom

izražavamo naše nezadovoljstvo, uznemirenost, frustraciju i strah zbog

situacije u kojoj smo se našli... Bes je, za razliku od tuge, aktivan vid otpora

situaciji koja je za nas neprihvatljiva iz već pomenutih razloga. Osim što je

izraz našeg nezadovoljstva, bes je ipokušaj da preokrenemo situaciju u našu

korist i izađemo iz nje kao pobednici! Bes može biti i izraz duboke

nesigurnosti. Takođe, i nesvestan način da manipulišemo situacijom i

drugima i ukrademo im energiju... To je ljutnja na kvadrat, i po intenzitetu i

po kvalitetu. Bes može biti leden ili vreo – u oba slučaja  oslobađa i troši

ogromnu energiju.

...

Izvor i način ispoljavanja besa su ključni. Važno je prepoznati ih. Postoji tzv.

"pravedan gnev" koji je delotvoran i konstruktivan ako je jasno usmeren,

direktan i snažan, ograničen vremenom na postizanje cilja: bilo da je to

pokretanje sebe u nekom pravcu, promena ponašanja ili poruka upućena

nasilniku da to što čini nije u redu i da dalje neće moći! U Novom zavetu je

zabeležen slučaj pravednog gneva Isusa Hrista kada je bičem isterao lihvare

i trgovce iz Herodovog hrama... Bes koji osetimo pred nepravdom i

neistinom, ako nas neko laže ili krši naše granice, ili gazi visoke moralne

vrednosti sa kojima smo snažno identifikovani - ima smisla i opravdanja ako

se trenutno ispolji i ode bez traga po našu psihu i energetsko telo. Međutim,

ego-bes koji je deo karaktera ili dominantan način reagovanja na sve što nam

se ne sviđa ili vređa naš ego-pogled na svet, kao i dugotrajan, zadržan bes na

neku osobu ili situaciju koja nije razrešena - metastazira u mržnju i potpuno

je neproduktivan i destruktivan po osobu i okruženje. Iznutra, osoba je u

stanju besa preplavljena poplavom adrenalina i drugih hormona stresa koji

izuzetno nepovoljno utiču na funkcije brojnih organa (jetra, žuč, srce i krvni

sudovi, nervni sistem...) i celog organizma. Pošto živimo u holografskom

univerzumu gde sve odražava sve drugo, odnosno svaka jedinka ili tačka

prostor-vremena – utiče u trenu na sve druge tačke-jedinke prostor-vremena,

dugotrajni bes je polje svesti koje še širi na svoje okruženje i oštećuje ga

unoseći energiju konflikta, razdora i destrukcije.

Bes je u korenu rečiBESmisao (bez smisla ili misao besa: bes-misao), i

dobro je objašnjen kolokvijalnim izrazom: "Biti van sebe od besa!" Zbilja,

gde smo kada smo besni, ako nismo u sebi?
...

Tijana:

Slažem se da je bes vrlo destruktivan. Delimično to mu i jeste funkcija da

bude. Da se nametne i ispolji moć. I promeni nešto odmah. Slažem se da kod

ljudi koji često ispoljavaju bes, on je neproduktivan tj. jalov. Služi kao ventil

za izbacivanje tenzije i češće - kontrolu drugih. Ali kad pogledaš malo iza

tog ponašanja, videćeš da iza besa stoji mnogo dugotrajne frustracije, straha

i osećaja nemoći. A gde je bespomoćnost - tu je očaj. Mnogi i ne (smeju da)

osete šta je iza njihovog besa, jer bes ih čini moćnim, snažnim i neretko im

omogućava kontrolu drugih ljudi, a u srži - tugovanje i osećanje onog što u

dubini osećaju je mnogo teže. Tamo mnogo boli ta bespomoćnost. Tamo

postoji mnogo jada. I onda vidiš da iza tog gromoglasnog besa stoje duboko

očajna bića, bespomoćna i u strahu pred onim što osećaju i pred životom. I

to jeste pakao.
...

I sav problem je u tome što su tih nekoliko za telo neprijatnih emocija

ujedno i društveno sankcionisane, jer mogu da budu istinski štetne po

okolinu. Ali njihovo sputavanje, zadržavanje ili okretanje ka sebi jer nam

nije dozvoljeno da ih ispoljimo, može da nanese mnooogo štete telu i duši. I

uvek je empatija i svest o drugima ta koja mora da bude teg na drugom tasu

da vatra ne postane požar. I sposobnost osluškivanja sebe i ODGOVOR na

to što nam naš unutrašnji kompas poručuje, prvo blago, a onda sve glasnije.

Ako se oglušimo o sve te poruke, to znači da smo već daleko od sebe, i tada

istinski stojimo pred vratima pakla. A bes je samo alarm da stojimo ispred, i

poziv da nešto radikalno učinimo mi ili onaj kome je upućen.

...

Biti van sebe od besa, kao što kažemo u svakodnevnom govoru, to i jeste

manifestacija besa. Ako smo dobro povezani sa svojim telom, prepoznaćemo

da dok osećamo bes zapravo doživljavamo vrlo neprijatne senzacije u telu.

Tada je nervni sistem preplavljen energijom te emocije. I ako je previše

energije, kao zaštitni mehanizam gasi se svest, tj. racionalni deo našeg uma i

nastupa potreba za pražnjenjem te silovite energije iz tela. A gde smo tad?

Nemam odgovor...
...
...
Kako savladati bes?
...


P: Ostalo je još da damo odgovor na pitanje: kako savladati bes, ili kako

kontrolisano ispoljiti bes bez padanja u jarost?

Tome mora da prethodi svesnost o štetnosti besa i snažna odluka, odnosno

snažno ispoljena želja/namera da se bes savlada. Prepoznati problem - bes

kao izraz nezadovoljstva i uzroke  koji se nalaze u korenu besa - to je prvi,

suštinski korak. Bez njega, ni jedan kasniji korak ne bi imao ni smisla, niti

bilo kakve šanse za uspeh. Drugi korak u prevladavanju besa i/ili stavljanju

besa pod kontrolu je svesno prepoznavaje nadolazeće situacije koja bes

izaziva i ućvršćivanje u odluci da se mehanizam odgovora na tu situaciju

promeni, a zatim, kao treći korak,  pronalaženje i primena adekvatnog

metoda preusmeravanja (skretanja) energije besa i/ili njegovog potpunog

utrnuća: kontemplacijom i meditacijom; dubokim, svesnim disanjem;

izmeštanjem fokusa svesti i stavljanjem u ulogu posmatrača

(samoposmatranjem) u trenutku drame na njenom vrhuncu… Tehnika je

puno, i svako ko želi da se suoči i radi na prevladavanju besa i preuzimanju

pune kontrole nad sopstvenim emocijama i životom, treba da nađe onu koja

je za njega najadekvatnija. Na taj način oslabljujemo tenziju koja postoji na

nesvesnom nivou i praznimo rezervoare uskladištenog, potisnutog besa. Mi

smo svesna i slobodna bića samo u meri u kojoj možemo svesno da

upravljamo sopstvenim emocijama ne dozvoljavajući  im da one upravljaju

nama. U suprotnom, robovi smo našeg nesvesnog i daleko smo od

unutrašnje, emotivne slobode. A bez te slobode, da li je i jedna druga

moguća?

*

Emociju besa osvetlili:

Petar Šumski i Tijana Krstec

22.02.2022.



Komentari:

Duda Popovic

Postali smo besni, globalno. Bes je, kao i vatra, dobar da se zauzmemo za
sebe, odbranimo svoje granice i pokrnemo se iz nekog mrtvila ali loš
ukoliko smo besni iz dugo potiskivane nemoći pa taj bes , i sav onaj dugo potiskivani i usmeravani unutra, pokuljaju napolje, pa ko živ, ko mrtav.

Mislim da je jako važno da što bolje upoznamo sebe, da prepoznamo šta je to što nas "okida" i onda da znamo koji je bes opravdan a koji ne. Pokazatelj je intenzitet u odnosu na situaciju. Sve ono što je "too much", treba da nam bude signal da zakočimo. Rad na sebi, povezivanje sa svojim telom, emocijama, poznavanje svog bića, osnovni je uslov za zdravo kanalisanje besa i upravljanje i svim ostalim emocijama. Jer, zahvaljujući emocijama, svim emocijama, možemo da živimo život u potpunosti.



 

Пoгледајмо Природу ...


...

Погледајмо Природу... Она је наш савршен одраз. Препуштена сама себи, потпуно је самоодржива, самоорганизована, здрава и хармонична: буја, цвета и шири се у обиљу животне снаге. Она је самодовољна јер је потпуно Божанска. Ако је Природа здрава, то је знак здравља Човечанства. Ако је Природа болесна, болесно је и Човечанство: наша болест разбољева Природу. Ако Природа умире, умире и Човечанство. То је оно што се управо дешава на Планети. Човек без Природе не може опстати. Из ње смо потекли и од ње зависимо. Природа не зависи од нашег постојања или непостојања, већ само од нашег односа према њој.

Или је чувамо, одржавамо и мудро њом управљамо, или је уништавамо нашим понашањем. Или смо у поштовању и захвалности, или је експлоатишемо, несвесни њене Божанствености и улоге у нашем постојању. Јер, Природа је наша материјална колевка која храни и одржава ова тела, не само материјална.

...

Убијемо ли Природу, пресудићемо себи самима. Зашто то радимо? Има ли тривијалнијег разлога од новца, профита, себичног интереса укорењеног у похлепи? Нема ни тривијалнијег ни другог разлога за убијање Мајке Природе (или Планете Земље) – осим похлепе и жеље за потпуном контролом над Животом. Човек одвојен од Природе, одвојен је од Бога. Јер Природа је прва рука Стварања, одувек и заувек Божанска, и преко ње ми увек имамо спој са Извором Живота, са увек живим Богом.

Природа је одувек била и остала потчињена Божијој вољи, и делом човековој, откада се Отац-Творац одрекао дела своје, до тада Апсолутне Воље, да би сину и кћери својој – да би Човеку дао слободу воље. А шта човек чини са тим, од Бога датим даром над даровима? Злоупотребљава га и користи за деструкцију себе и свог Божанског окружења – Мајке Природе! Човек се заиграо и заборавио под утицајем Тамних Сила које су му поробиле свест и окренуле је од вере у Бога и Мајку Природу, од вере у Живот, ка вери у моћ новца и технологије!

...

Човек у јединству са Природом бескрајно је моћан, јер је у ЈЕДИНСТВУ са

Оцем-Мајком-Богом. Одвојен од Природе, слаб је и подложан поробљавању, пре

свега свести, подложан манипулацији и уништењу тела, душе и духа – јер се

одвајањем од Природе одвојио од Бога! То знају самозвани „господари света“ и

човека систематски одвајају од Природе и уништавају је, слабећи Човечанство.

.

Шта чини пастир? Сатерује овце у тор да би мирно спавао, ујутро их

помузао, ошишао и заклао кад дође време за то... Шта чине „господари света“?

Сатерују нас, људе, у градове да би мирно владали! Сабијен на малом простору,

одвојен од земље, од Извора Живота и егзистенције, потпуно завистан од свега

што систем има да понуди – Човек је изгубио своју слободу и моћ, и постао

бескрајно лак плен којим се исто тако лако може управљати.

То је знао и велики исцелитељ и учитељ Човечанства, Бруно Гренинг, који је још

50-их година прошлог века позивао Човека и Човечанство на „велики преокрет“

говорећи: „Природа је Бог. Назад ка Природи, значи назад к нашем Господу

Богу! Не постоји неисцељиво. Једини исцелитељ био је и остаје наш Господ

Бог!“
.

Крајем ХХ и почетком ХXI века, исти позив одјекује у речима кћери Божије,

Анастасије. Сада позив долази са Далеког Истока, из непрегледних

пространстава Сибира, можда последњег човековог уточишта од самоуништења.

То је глас који позива Човека да се врати Природи и на једном хектару земље

створи свој самоодрживи рај, своје завичајно имање, своје Пространство Љубави

– за себе и своју породицу и потомство. То је залог и услов Чоекове слободе и

срећног живота на Земљи као сина и кћери Божије!

...

Погледајмо око себе: окружени смо несумњивим знацима свеопштег

моралног и духовног пада свих исконских људских вредности, уроњени у

Велику Лаж свемоћи новца, технологије и тзв.“грађанских слобода“, лаж која је

на сваком кораку болно очигледна: од корумпираних политичара на власти,

корумпираних лекара и фармацеута, лажних миротвораца у разорним ратовима

широм планете, бескрупулозних банкара и монетарних система поробљаваља

човека, индустрије лаке и вулгарне забаве и моде (порнографија се одлично

продаје), производње лажне „хране“, па све до нас, корумпираних потрошача

навучених на велике лажи маркетинга и јефтиних шарених паковања пуних

биолошки безвредне, стерилне, мртве и токсичне „хране“ пуне отрова са

одложеним дејством... А то је тек прва станица на производној траци профита,

која даље води до фармацеута, лекара и гробара на крају...

...

Није ли време да станемо и искорачимо из зачараног круга немоћи, лажи,

болести? Није ли време да Човек поврати своју, Богом дану моћ, које се олако

одреко препустивши је институцијама система (здравство, црква, банкарски

систем, политичари...), локалним марионетским режимима који извршавају

налоге из невидљивог Центра моћи, и господарима света из сенке? Није ли

време за Велики Преокрет – за повратак Човека својим животним коренима,

Мајци Природи и Творцу живота и постојања? Јер, шта је вредније од тога?

Новац и каријера, конформизам потрошачког друштва увек на клик од испуњења

свих жеља, борба за опстанак по туђим правилима – који нас коштајуслободе,

здравља, истинске радости, осећаја испуњености и живота?

Није ли време да се Човек сети:

Шта значи БИТИ СЛОБОДАН?

Шта значи ВОЛЕТИ?

Шта значи БИТИ ЗДРАВ?

Шта значи РАДОВАТИ СЕ ЖИВОТУ?

Шта значи имати стварну моћ, МОЋ ЖИВОТА - у својим рукама?

Није ли време да искочимо из техно-воза који незадрживо срља у еколошку,

биолошку, моралну и духовну пропаст, и вратимо се, понизно,  једноставности и

скромности, лепоти, пуноћи и истини Живота у сагласју са Мајком Природом?

Када ако не сада? Јер, сутра је увек касно. Јер сутра, у оваквом свету и са овим

правцем у коме иде – не постоји.

...

Ова планета, наша Мајка Земља, може без нас, може без Човека. Пример за то

је напуштена чернобиљска област у Украјини, где живот после нуклеарне

катастрофе, буја у свим облицима. Једино нема људи, на радост Природе која све

осваја. Бог је увек ту да Природу подржи, исцели, обнови, оснажи, оживи. Бог је

сам „софтвер“ по коме живот постоји и функционише. И тај софтвер је у свему,

па и у Човеку. Али Човек, одвојен од Бога и Природе, Човек без Земље не може.

Та спознаја је тачка преокрета у перцепцији света и нашег положаја у свету,

тачка понизности: Нисмо ми господари овог света. Ми смо подстанари,

корисници, управљачи, пазитељи и чувари, ко-креатори или – уништитељи, већ

како се одредимо. Уништимо ли свет који нам је дат на служење – уништићемо

сами себе. И само себе. Свет ће опстати. Планета ће преживети и обновити се, са

неким новим, надамо се, интелигентнијим чуварима и управљачима од нас. Бог

неће дозволити да уништимо ову планету. Ово је Његов свет, Његова Божанска

башта, нама поверена на чување. Ова Земља је Света, јер је Божија. Али нама

Бог  неће бранити да се самоуништимо – јер имамо слободу воље (коју нам је Он

дао, са поверењем). Зашто је не бисмо употребили на Добрo, oдустајањем од

похлепе, корупције лажном удобношћу, одустајањем вере у моћ новца,

технологије и самозваних „господара света“? Зашто ми, обични људи, не бисмо

пружили руке једни другима, раширили их у загрљај и окончали све ратове који,

као један, предуго бесне у нашим срцима?

Зашто не бисмо поверовали у моћ Љубави и Нежности, моћ Истине Јединства,

насупрот моћи страха, грубости, агресије, лажи и подељености? Ко и шта нас

спречава? Хиљадугодишња индоктринација страхом и навика веровања у Моћ

Лажи, новца и силе?
.

Када престанемо да верујемо у ту ЛАЖ и све лажи којима су нас задојили

– цео систем лажи у коме живимо срушиће се као кула од карата. Карта остаје у

нашим рукама – кула пада! Отвара се простор СЛОБОДЕ и живот, СТВАРНИ

ЖИВОТ тек тада почиње.

Дајмо шансу Истини.

Дајмо шансу Слободи.

Дајмо шансу Животу.

...

ПОГЛЕДАЈМО једни друге у очи, препознајмо се, признајмо све, и раширимо

руке. А затим се, заједно и радосно, срца пуног захвалности и Љубави, вратимо

Природи, да започнемо ново - СТВАРАЊЕ.

Револуција срца је почела!

*

Петар Шумски

24.06.2019.



 

22 prolaza u Slobodu


...

0.

Služi nesebično Životu. Kralj je ne onaj ko ima ili otima najviše, već onaj

ko služi najviše.

*

1. Oslanjaj se pre svega na sopstvene snage. Preuzmi odgovornost za Život

kao takav.

2. Budi skroman u materijalnim prohtevima (željama) i rasipan u duhovnim;

Teži Najvišem.

3. Nikome ne veruj blanko. Veruj Životu. Veruj u sebe.

4. Prepoznaj zamke potrošačkog društva i izbegni ih: Ne zadužuj se.

TROŠI MANJE – STVARAJ VIŠE!

5. Razvijaj ekonomiju razmene i poklona (davanja). DAJ VIŠE – UZMI MANJE!

6. Uzgajaj svoju hranu i razmenjuj sa drugima.

7. Pojednostavi život: oslobodi se balasta stvari i poseda...

8. Udružuj se: U ZAJEDNIŠTVU JE SNAGA! (energija + vreme + novac + radost)


9. U temelje života stavi 4 „Z“ zaslužna za materijalni opstanak: znanje (zanat),

zemlju, zlato, zajednicu (zajedništvo, zadrugu). Izbegni negativno „z“: ne zadužuj se!


10.
Prepoznaj tačke u kojima ti otiču energija i vreme: ZAPUŠI RUPE! Poštuj

svoje i tuđe vreme. Poštuj svoju i tuđu energiju. Zamisli da je ovaj dan čitav tvoj

život, i šta uradiš u tom danu i sa tim danom – uradio si sa svojim životom.

Šta je vredno tvog dana života? Čemu poklanjaš pažnju, vreme i energiju?


11.
Sprijatelji se sa smrću kao neizbežnim saputnikom, bivajući je svestan u svakom

trenutku. Tako ćeš naučiti da poštuješ život i vreme koje ti je dato na Zemlji.


12. Povremeno se povuci od sveta u nutrinu-tišinu, da bi obnovio kontakt sa

Izvorom Života i snage.


13. Neguj svesnost (prisutnost): osvesti viziju života koja za tebe ima smisao i dopusti

joj da te vodi. Definiši principe svesnog življenja u skladu sa sopstvenim najvišim

idealima. Uspostavi i održavaj živom duhovnu vertikalu u sebi. Pevaj, igraj (se), druži

se – svesno.


14. Smej se sebi i životu kad god možeš - i čini to često:-)!


15. Procenjuj ljude na osnovu onoga što rade, a ne na osnovu onoga šta
govore.

Veruj svojim očima, ne ušima.


16. Ne veruju ni svojim očima – i one hoće da prevare. Veruj svom srcu,
svom

osećaju.


17.
Služi Ljubavi i dopusti joj da te vodi.


18. Nikoga ne ubeđuj ni u šta! Ne raspravljaj se sa onima koji ne žele da vide i čuju.

To je rasipanje energije i života ni na šta.


19. NE SUDI! Kome god da sudiš – sebi sudiš i sebe zarobljavaš. A to boli i
troši

snagu.


20. Prepoznaj svoje slabosti i ne poklanjaj im pažnju, već se okreni svojoj
snazi.

Energija ide tamo gde je pažnja. Ono čemu poklanjaš pažnju – to jača. Ono što činiš

– raste u tebi i snaži te ili slabi.


21. Neguj duhovnu i fizičku snagu. Budi uvek spreman na sve: elastičan,
pokretan,

budan za trenutak, u osluškivanju i anticipaciji znakova Promene.


22.
Hodaj u korak sa životom.

*
Petar Šumski

31.12.2018.


 


Slobodna vam i radosna 2019!



 

P O S E T A


...

Jutros me je ponovo posetila Gospođa Smrt. Ni ovog puta nisam bio spreman da joj se predam, da odgovorim njenom pozivu koji je bio prilično glasan - već sam se opirao kao prase kada ga vode na klanje. Držao sam se Života kao beba majčine sise i Gospođa Smrt me je pustila, i ovaj put. Otišla je, ostavivši me njenom Bratu – Životu, do sledećeg susreta... Ali nije bila neučtiva i saopštila mi je nekoliko stvari, pre odlaska.
...

Životna energija svakog trena može da napusti telo, ako njom ne upravljaš svesno i odgovorno. Zato neguj i poštuj svoju energiju. To je prva lekcija koju mi je saopštila u našem kratkom susretu.

...

Druga: ako se tako grčevito držiš Života i voliš ga, nije li mudro da u svemu što radiš postaviš sebi ovo pitanje: „Služi li ovo što radim Životu, ili NeŽivotu?“ “Da li me to što radim oslobađa ili zarobljava?” „U šta usmeravam svoju energiju: u Život ili NeŽivot?“ Namerno mi je tako rekla: NeŽivot, jer je ova obična, fizička, telesna smrt, takođe u službi Života. To nije slučaj sa Duhovnom Smrću koja je NeŽivot.
...

Treće što mi je rekla: Prošlost je mrtva za tebe – umri i ti za Prošlost. U Budućnosti ti si mrtav, zasigurno, pa što ne bi umro i za Budućnost – sada? I šta ti ostaje, kada nemaš ni jedan trenutak više ispred sebe, kada je sve tvoje vreme za tobom, kada ti je sve oduzeto osim poslednjeg udaha i izdaha?
OVAJ TRENUTAK – SADA.
...

Kada sve prošlo moraš da ostaviš iza sebe, kada nemaš više ni trenutak budućnosti pred sobom, jedino što preostaje je OVAJ TRENUTAK. I šta je onda zaista važno u Životu koji toliko voliš? Gde je tvoja pažnja ako ne u OVOM TRENUTKU? U prošlosti koja je mrtva i živi samo u sećanju, u mislima, ili budućnosti koja nikad nije bila i koja živi kao projekcija uma samo u mislima... Kada ostaneš bez prošlosti i budućnosti, kada ostaneš bez IČEGA – sve što postoji i sve što imaš je SVEST OVOG TRENUTKA. To je Sve što Jeste. Jedina realnost, jedina izvesnost.
...

Jedino što te drži izvan domašaja Smrti je SVEST O SVAKOM TRENUTKU, U SVAKOM TRENUTKU. POTPUNO BUDNO PRISUSTVO. Na to me je njena poseta podsetila i naterala da se probudim za taj – za ovaj trenutak. Jedini trenutak u kome Ja Jesam, jedini trenutak Života.
...

Otišla je, ostavivši me sa ovom svešću. Sa neprocenjivošću svakog trenutka – jer svaki može biti poslednji. Jesi li spreman za njega?
...

Niko nikada nije dovoljno mlad za Smrt. Jer ovaj ples – Dame biraju. Jesi li spreman da odgovoriš pozivu na ples Gospođe Smrti?
...

Moraću da se naviknem na Njeno prisustvo, jer - vratiće se, znam. Ona je verna sestra svoga Brata – Života i verna saputnica svakoga od nas. Vratiće se, i možda neće prihvatiti svako moje odbijanje, svaki moj izgovor: “Nisam spreman, ne još!” Preko jednog neće preći. Biće to moj poslednji izgovor. I ona je, na kraju krajeva, Dama – a znate kakve su žene: ne vole da budu stalno odbijane i na kraju uvek nađu način da se slatko osvete i  dođu po svoje...
...

Samo da budem BUDAN kada dođe, i spreman za potpuno sjedinjenje sa Njom, za poslednji ples Života. Jer, kao što mi je rekla: Poslednji ples – Dame biraju.

*

P.Šumski

20.06.2018

 

O odnosima Ljubavi i neljubavi


...

Kada se zagledaš u nešto blisko, toliko blisko da ti zaklanja ceo vidik, tad izgubiš perspektivu, izgubiš se u detaljima i od drveta ne vidiš šumu... Tada – udalji se i pogledaj oko sebe. Poveži se opet sa Celinom.
...

U odnosima ljubavi ne postoji „pravo vlasništva“, bez obzira na staž i uloženo vreme i energiju. Niko ništa drugom ne duguje. Niko nije dužan da drugome „briše guzu kada se drugi ukaki“. Niko nije dužan da se ponaša na ovaj ili onaj način i ispunjava bilo čija očekivanja. Ili postoji povezanost srca, prepoznavanje, poštovanje, poverenje i sloboda, otvorenost i iskrenost - ili toga nema. To je jedino merodavno: ako povezanost srca postoji – sve drugo po pravilu dolazi na svoje pravo mesto. Ako toga nema, sve drugo je nebitno: bilo koje očekivanje, ispunjavanje forme, pozivanje na pravo – sve to je laž koja se bori da opstane. Otuda bol, praznina, konflikt – od udaljenosti od Istine, od sukoba Istine Duše i laži uma koji se nameće i bori za opstanak.

Glas uma je laž. Izvor i podloga te laži je strah. U Istini je mir. U laži je seme i vatra konflikta. Ako si u miru sa sobom, u miru si sa drugim i svetom – jer si Istinit sebi i svetu. Ako si u sukobu sa sobom, i posledično svetom, laž (glas uma) još upravlja tvojim životom.

*

Ako je bol tu – i otpor stvarnosti je tu. Bol je dokaz dubokog sna, dubokog samozaborava. San se sudara sa stvarnošću. Posledica je – bol. Bol je stvaran, iako je uzrok, san – nestvaran. Bol je budilnik iz sna, poziv na buđenje iz sna u Stvarnost. Što je san dublji, bol je jači i buđenje u Stvarnost je bliže, izvesnije.

...

Svaki odnos se odvija u granicama sna. Kada se odnos završi, bol koji ostaje je naša nespremnost da (na)pustimo san, da se oprostimo od iluzije u koju smo verovali, koju smo gradili i u koju smo ulagali svoju energiju, vreme, život... Ono što se završilo, ono što je umrlo – je san, iluzija u koju smo verovali. Može li umreti ono što je Stvarno? Šta prolazi? Nestvarno, prolazno, san.

Kraj svakog sna je prilika: bilo za početak novog sna, bilo za buđenje u Stvarnosti, tamo gde bol ne može više prići (jer nema odvojenosti), tamo gde smo konačno slobodni od svake iluzije, pa i od svakog bola. Bol je poziv na buđenje iz nesvesnog sna u Stvarnost u kojoj možemo da sanjamo budni, i koju, prvi put, možemo da stvaramo svesno. A tada, u punoj Svesti, ko bi stvarao san pun bola?

*

Jesi li spreman/na prodati svoju slobodu za malo nežnosti?
Jesi li spreman/na dati u bescenje ono najvrednije – sebe – zarad tuđe ljubavi?
Seti se kada si prvi put odustao/la od sebe u strahu od užasne smrti napuštenosti?
Kada si sklopio/la sporazum sa sobom da ćeš sve učiniti i sve dati za osećaj privrženosti, topline, bliskosti...?
Seti se kada je osmeh žene, majke ili oca, postalo centar oko koga se okreće tvoje srce, kao suncokret, ili Zemlja oko Sunca?
Seti se kada su dodir, bliskost, toplina druge osobe postali tako dragocena hrana, da bez nje nisi mogao/la da živiš, da bez nje i danas veneš i umireš?
Tada si svoju moć predao/la drugome.
Tada si moć stavio/la u ruke drugog čoveka.
Tada si prodao/la svoju slobodu.
Tada si kupio/la ulaznicu za bol.
Tada si izgubio/la svoju nezavisnost.
Tada si izgubio/la samopoštovanje.
Bio/bila si dete i Ugovor je izgledao valjan, jer ti je sačuvao život.
Više nisi dete, a Ugovor je još uvek na snazi.
Dok je taj Ugovor na snazi, ti nemaš svu svoju snagu, jer ona zavisi od drugoga, onoga ko čak nije stavio ni potpis na taj Ugovor.

Ugovor koji si potpisao/la sa samim sobom:

„Moj život zavisi od drugog.
Bez drugog ne znam kako da živim.
Umreću ako drugi ode.
Sam ne mogu da opstanem.
Učiniću sve da drugi ostane sa mnom, po cenu samoporicanja.
Dodir, bliskost, toplina drugog bića – znače život i važniji su od hrane.
Ne smem da ostanem bez hrane života.
Prazno je i strašno biti napušten i sam.
Svet nije sigurno mesto.“

Kada ne bi bilo tog Ugovora, šta bi bilo sa mojim životom?

Ja više ne bih bio ovaj ja.
Ne bih više zavisio od tuđeg mišljenja, prihvatanja, poštovanja, „ljubavi“, prisustva...
Ne bih više morao da igram igru „dopadanja“, igru „jadan ja“, igru „žrtve i sudije“...
Ne bih se više kačio za druge.
Ne bih više živeo u strahu od osude, tuđeg mišljenja, napuštanja...
Ne bih se više pretvarao da sam ono što nisam.
Živeo bih svoj život, a ne tuđe priče.
Vratio bih svoju autentičnu snagu.
Bio bih stvaran.
Bio bih slobodan.
...

Vreme je za novi Ugovor.

*

Glad za bliskošću je podmukli ubica slobode, autentičnosti, radosti, hrabrosti, ljubavi, samopoštovanja...

Želja da sa drugim bićem ostvarimo bliskost, podelimo svoj svet (snove, znanja, iskustva, osećanja, radosti, život) je prirodna i zdrava, pod uslovom da ta želja nije toliko jaka da ide po cenu odricanja od sebe. A ta pretnja je uvek tu, ako jedna ili obe osobe u odnosu imaju duboki podsvesni strah od odbacivanja i napuštanja, utemeljen na gladi za ljubavlju i bliskošću, ako imaju uprogramiranu duboku nesigurnost u sebe, u spostvenu vrednost i sposobnost preživljavanja bez drugoga. Tada je gubljenje sebe u odnosu gotovo neizbežno: strah od gubitka drugoga (koji je izvor sigurnosti i života) jači je od cene koju moramo da platimo - gubitkom sebe.

Drugi, kome smo dali dozvolu-ovlašćenje da bude izvor naše sreće, postaje gospodar i tamničar našeg identiteta, naše snage, naše životnosti i slobode. Kada je strah od gubitka drugoga jači od straha od gubitka sebe, znači da je došlo do zamene identiteta u odnosu, i da smo svu, ili veliki deo svoje snage, projektovali na drugog dajući mu ključeve naše sreće i našeg života u ruke.

Zato drugog istovremeno i „volimo“ i mrzimo, zato smo stalno na ivici „blaženstva bliskosti“ i „pakla odvojenosti“, stalno u strahu od gubitka – jer nas drugi drži u šaci, jer smo mu nesvesno dali dozvolu da upravlja našim životom, našom srećom ili nesrećom. Zato u takvom odnosu zavisnosti postoji stalna potreba za kontrolom, posesivnost i ljubomora – jer naš centar sigurnosti nije u nama, već je projektovan i izmešten na drugoga. Drugi postaje centralna tačka našeg života, a to nas dodatno čini ranjivim, nesigurnim, uplašenim. Jer, šta ako drugi ode?

Zato u trenutku raskida, na kratko osetimo veliko olakšanje, dašak oslobođenja od okova koje smo sami sebi postavili (projektujući to, naravno, na drugoga).

Istina je da nas niko ne može zarobiti ili osloboditi do mi sami sebe. Svoju slobodu ili neslobodu čovek nosi u sebi, sa sobom.

*

Ta bazična nesigurnost i spremnost da se žrtvuje sopstveni identitet (autentičnost) zarad prihvatanja („ljubavi“) drugog čoveka, za sobom povlači sledeće programe samoporicanja:

1) Nizak osećaj samopoštovanja. Nepoštovanje sebe i drugih: drugi se vide samo kao sredstva za zadovoljenje sopstvene hronične potrebe-gladi za pažnjom, bliskošću, sigurnošću...

2) Nesigurnost stvara mentalitet gubitnika: „Sve što volim, kad tad će otići, nestati. Ono što mi je najvažnije, uvek izmiče“

3) Osećaj bezvrednosti, beznačajnosti: „Ako me ti nećeš - ko sam ja? Kome ovakav vredim? Kome sam dobar?“

4) Strah od odbacivnja vodi do samoporicanja i „glumljenja života“ umesto življenja.

*

Ko može da bude stvaran, autentičan, iskren - kada živi u senci straha od napuštanja, straha od života, straha od drugih, straha od osude i neprihvatanja? Koliko sam nestvaran, koliko ne-svoj bio i jesam – to ni sam ne znam.

Ko može da bude stvaran kada mu je um, utroba i svaka ćelija zatrovana parazitskim programom straha od napuštanja koji mrzne i parališe telo i misao, koji uključuje alarme svaki put kada se pojavi pretnja ostavljenosti u vidu drugog muškarca ili žene? Ko može da bude autentičan kada je kontrola stvarnosti, svake situacije, imperativ u cilju preživljavanja nesigurnog, prestrašenog deteta koje vapi za bliskošću, dodirom i pažnjom druge (voljene) osobe?

A „voljena“ je često, voljena, samo zato što tu duboku potrebu za dodirom i sigurnošću, bar na trenutke može da pruži i zadovolji... Nesigurni um se za te trenutke grčevito hvata, kao beba za majku, tražeći garanciju, tražeći sigurnost da će te potrebe i ubuduće uvek biti zadovoljene. Jer one su za to nesigurno dete, za taj program straha, pitanje opstanka. Zato svaka pretnja gubitka izvora dodira, pažnje, sigurnosti – mora biti otklonjena što pre, jer izaziva beskrajnu patnju, agoniju. Um je uvek oprezan, uvek na straži u cilju očuvanja teritorije.

Gde je tu prostor za opuštenost, radost, ljubav, slobodu, širenje... autentičnost?

Pa ipak se može reći da smo svi na nivou uma i njegovih programa, na neki način – autentični: autentično sjebani, autentično zarobljeni (neslobodni), autentično iskrivljeni... Svako na svoj način. Ali, to je samo autentičnost u okviru kaveza, neslobode. Šta je iza rešetki tesnog kaveza straha? Šta je život u slobodi od svakog straha? To je tek početak života. Hrabrost da se bude sam je tek prvi stvarni udah Života.

Udahni.

*

Zakoni Ljubavi:

Prvi zakon Ljubavi glasi: „Ne zarobi!“

Drugi zakon Ljubavi glasi: „Odveži se!“

Treći zakon Ljubavi glasi: „Pusti!“

*

Od čega Ljubav raste i cveta?
Od sebe same i svojih izdanaka: slobode, otvorenosti, radosti, dopuštanja, prepuštanja, prihvatanja, saosećanja, opuštenosti, nevezanosti, poverenja, nesebičnosti, davanja, bezuslovnosti, neograničenosti, nežnosti, poštovanja...

Od čega Ljunav vene?
Od straha i njegovih izdanaka: zatvorenosti, kontrole, vezanosti, grča, neopuštenosti, tuge, besa, sumnje (nepoverenja), sebičluka, neprihvatanja, grubosti, nepoštovanja, grabljenja, posesivnosti, ljubomore, mržnje, osude, krivice, nepraštanja, osvete, agresije...

*

Ne možeš voleti onoga od koga zavisiš, od čije ljubavi zavisiš. Ako sada možeš da me voliš, to je zato što više ne zavisiš od mene, od mog odgovora, od moje ljubavi, jer nisam jedini Izvor nade i ljubavi za tebe, jer nisi više onako vezan(a) za mene...

Svako vezivanje, svaka vezanost vodi strahu, a strah mržnji.
Svako odvezivenje vodi širenju, a širenje – ljubavi.

Samo slobodno, srce može da voli. Jer srce voli slobodu. Srce uvek ide tamo gde je Život.

...

Svaka slepljenost brzo uguši vatru, ma koliko ona bila velika na početku. Jer, potreban je prostor, potreban je vazduh da bi vatra gorela, mera bliskosti i udaljenosti. Taj prostor, ta udaljenost – to je poštovanje različitosti drugog, njegove privatnosti, njegovog unutrašnjeg sveta, njegovih iskustava, pogleda i težnji. Taj prostor daje život i trajanje bliskosti.

Pokušaj da stisneš bilo koje dve stvari preko granica njihovih oblika i elastičnosti: počeće da se odbijaju, otpor će rasti, i na kraju će se ili odbiti, ili slomiti. Fizičari kažu (i potvrdili su) da elektroni kruže na tako velikoj udaljenosti od jezgra atoma, da 99,99% atoma predstavlja prazan prostor! Ta udaljenost elektrona od jezgra i taj prazan prostor, održavaju stabilnost atoma i daju mu trajanje. Ako je atom, što na grčkom znači „nedeljiv“, 99,99% prazan prostor, koliko bi trebalo da bude prostora u našim odnosima da bi trajali?

*

KAKO…

Kako volimo naše kaveze…

Kako se bojimo Slobode.
.

Kako volimo naše predstave…

Kako se bojimo Istine.
.

Kako nosimo maske grubosti…

Kako se bojimo Nežnosti.
.

Kako grlimo naše patnje…

Kako se bojimo Radosti.

.

Kako gajimo naše iluzije…

Kako se bojimo Stvarnosti.
.

Kako čuvamo naše strahove…

Kako se bojimo Ljubavi.

*

P. Šumski

 


Strana 1 od 17

Copyright by Tomislav Trbojevic, 2010

toolbar powered by www.mit3xxx.de