ekologija svesti

P O S E T A


...

Jutros me je ponovo posetila Gospođa Smrt. Ni ovog puta nisam bio spreman da joj se predam, da odgovorim njenom pozivu koji je bio prilično glasan - već sam se opirao kao prase kada ga vode na klanje. Držao sam se Života kao beba majčine sise i Gospođa Smrt me je pustila, i ovaj put. Otišla je, ostavivši me njenom Bratu – Životu, do sledećeg susreta... Ali nije bila neučtiva i saopštila mi je nekoliko stvari, pre odlaska.
...

Životna energija svakog trena može da napusti telo, ako njom ne upravljaš svesno i odgovorno. Zato neguj i poštuj svoju energiju. To je prva lekcija koju mi je saopštila u našem kratkom susretu.

...

Druga: ako se tako grčevito držiš Života i voliš ga, nije li mudro da u svemu što radiš postaviš sebi ovo pitanje: „Služi li ovo što radim Životu, ili NeŽivotu?“ “Da li me to što radim oslobađa ili zarobljava?” „U šta usmeravam svoju energiju: u Život ili NeŽivot?“ Namerno mi je tako rekla: NeŽivot, jer je ova obična, fizička, telesna smrt, takođe u službi Života. To nije slučaj sa Duhovnom Smrću koja je NeŽivot.
...

Treće što mi je rekla: Prošlost je mrtva za tebe – umri i ti za Prošlost. U Budućnosti ti si mrtav, zasigurno, pa što ne bi umro i za Budućnost – sada? I šta ti ostaje, kada nemaš ni jedan trenutak više ispred sebe, kada je sve tvoje vreme za tobom, kada ti je sve oduzeto osim poslednjeg udaha i izdaha?
OVAJ TRENUTAK – SADA.
...

Kada sve prošlo moraš da ostaviš iza sebe, kada nemaš više ni trenutak budućnosti pred sobom, jedino što preostaje je OVAJ TRENUTAK. I šta je onda zaista važno u Životu koji toliko voliš? Gde je tvoja pažnja ako ne u OVOM TRENUTKU? U prošlosti koja je mrtva i živi samo u sećanju, u mislima, ili budućnosti koja nikad nije bila i koja živi kao projekcija uma samo u mislima... Kada ostaneš bez prošlosti i budućnosti, kada ostaneš bez IČEGA – sve što postoji i sve što imaš je SVEST OVOG TRENUTKA. To je Sve što Jeste. Jedina realnost, jedina izvesnost.
...

Jedino što te drži izvan domašaja Smrti je SVEST O SVAKOM TRENUTKU, U SVAKOM TRENUTKU. POTPUNO BUDNO PRISUSTVO. Na to me je njena poseta podsetila i naterala da se probudim za taj – za ovaj trenutak. Jedini trenutak u kome Ja Jesam, jedini trenutak Života.
...

Otišla je, ostavivši me sa ovom svešću. Sa neprocenjivošću svakog trenutka – jer svaki može biti poslednji. Jesi li spreman za njega?
...

Niko nikada nije dovoljno mlad za Smrt. Jer ovaj ples – Dame biraju. Jesi li spreman da odgovoriš pozivu na ples Gospođe Smrti?
...

Moraću da se naviknem na Njeno prisustvo, jer - vratiće se, znam. Ona je verna sestra svoga Brata – Života i verna saputnica svakoga od nas. Vratiće se, i možda neće prihvatiti svako moje odbijanje, svaki moj izgovor: “Nisam spreman, ne još!” Preko jednog neće preći. Biće to moj poslednji izgovor. I ona je, na kraju krajeva, Dama – a znate kakve su žene: ne vole da budu stalno odbijane i na kraju uvek nađu način da se slatko osvete i  dođu po svoje...
...

Samo da budem BUDAN kada dođe, i spreman za potpuno sjedinjenje sa Njom, za poslednji ples Života. Jer, kao što mi je rekla: Poslednji ples – Dame biraju.

*

P.Šumski

20.06.2018

 

O odnosima Ljubavi i neljubavi


...

Kada se zagledaš u nešto blisko, toliko blisko da ti zaklanja ceo vidik, tad izgubiš perspektivu, izgubiš se u detaljima i od drveta ne vidiš šumu... Tada – udalji se i pogledaj oko sebe. Poveži se opet sa Celinom.
...

U odnosima ljubavi ne postoji „pravo vlasništva“, bez obzira na staž i uloženo vreme i energiju. Niko ništa drugom ne duguje. Niko nije dužan da drugome „briše guzu kada se drugi ukaki“. Niko nije dužan da se ponaša na ovaj ili onaj način i ispunjava bilo čija očekivanja. Ili postoji povezanost srca, prepoznavanje, poštovanje, poverenje i sloboda, otvorenost i iskrenost - ili toga nema. To je jedino merodavno: ako povezanost srca postoji – sve drugo po pravilu dolazi na svoje pravo mesto. Ako toga nema, sve drugo je nebitno: bilo koje očekivanje, ispunjavanje forme, pozivanje na pravo – sve to je laž koja se bori da opstane. Otuda bol, praznina, konflikt – od udaljenosti od Istine, od sukoba Istine Duše i laži uma koji se nameće i bori za opstanak.

Glas uma je laž. Izvor i podloga te laži je strah. U Istini je mir. U laži je seme i vatra konflikta. Ako si u miru sa sobom, u miru si sa drugim i svetom – jer si Istinit sebi i svetu. Ako si u sukobu sa sobom, i posledično svetom, laž (glas uma) još upravlja tvojim životom.

*

Ako je bol tu – i otpor stvarnosti je tu. Bol je dokaz dubokog sna, dubokog samozaborava. San se sudara sa stvarnošću. Posledica je – bol. Bol je stvaran, iako je uzrok, san – nestvaran. Bol je budilnik iz sna, poziv na buđenje iz sna u Stvarnost. Što je san dublji, bol je jači i buđenje u Stvarnost je bliže, izvesnije.

...

Svaki odnos se odvija u granicama sna. Kada se odnos završi, bol koji ostaje je naša nespremnost na (na)pustimo san, da se oprostimo od iluzije u koju smo verovali, koju smo gradili i u koju smo ulagali svoju energiju, vreme, život... Ono što se završilo, ono što je umrlo – je san, iluzija u koju smo verovali. Može li umreti ono što je Stvarno? Šta prolazi? Nestvarno, prolazno, san.

Kraj svakog sna je prilika: bilo za početak novog sna, bilo za buđenje u Stvarnosti, tamo gde bol ne može više prići (jer nema odvojenosti), tamo gde smo konačno slobodni od svake iluzije, pa i od svakog bola. Bol je poziv na buđenje iz nesvesnog sna u Stvarnost u kojoj možemo da sanjamo budni, i koju, prvi put, možemo da stvaramo svesno. A tada, u punoj Svesti, ko bi stvarao san pun bola?

*

Jesi li spreman/na prodati svoju slobodu za malo nežnosti?
Jesi li spreman/na dati u bescenje ono najvrednije – sebe – zarad tuđe ljubavi?
Seti se kada si prvi put odustao/la od sebe u strahu od užasne smrti napuštenosti?
Kada si sklopio/la sporazum sa sobom da ćeš sve učiniti i sve dati za osećaj privrženosti, topline, bliskosti...?
Seti se kada je osmeh žene, majke ili oca, postalo centar oko koga se okreće tvoje srce, kao suncokret, ili Zemlja oko Sunca?
Seti se kada su dodir, bliskost, toplina druge osobe postali tako dragocena hrana, da bez nje nisi mogao/la da živiš, da bez nje i danas veneš i umireš?
Tada si svoju moć predao/la drugome.
Tada si moć stavio/la u ruke drugog čoveka.
Tada si prodao/la svoju slobodu.
Tada si kupio/la ulaznicu za bol.
Tada si izgubio/la svoju nezavisnost.
Tada si izgubio/la samopoštovanje.
Bio/bila si dete i Ugovor je izgledao valjan, jer ti je sačuvao život.
Više nisi dete, a Ugovor je još uvek na snazi.
Dok je taj Ugovor na snazi, ti nemaš svu svoju snagu, jer ona zavisi od drugoga, onoga ko čak nije stavio ni potpis na taj Ugovor.

Ugovor koji si potpisao/la sa samim sobom:

„Moj život zavisi od drugog.
Bez drugog ne znam kako da živim.
Umreću ako drugi ode.
Sam ne mogu da opstanem.
Učiniću sve da drugi ostane sa mnom, po cenu samoporicanja.
Dodir, bliskost, toplina drugog bića – znače život i važniji su od hrane.
Ne smem da ostanem bez hrane života.
Prazno je i strašno biti napušten i sam.
Svet nije sigurno mesto.“

Kada ne bi bilo tog Ugovora, šta bi bilo sa mojim životom?

Ja više ne bih bio ovaj ja.
Ne bih više zavisio od tuđeg mišljenja, prihvatanja, poštovanja, „ljubavi“, prisustva...
Ne bih više morao da igram igru „dopadanja“, igru „jadan ja“, igru „žrtve i sudije“...
Ne bih se više kačio za druge.
Ne bih više živeo u strahu od osude, tuđeg mišljenja, napuštanja...
Ne bih se više pretvarao da sam ono što nisam.
Živeo bih svoj život, a ne tuđe priče.
Vratio bih svoju autentičnu snagu.
Bio bih stvaran.
Bio bih slobodan.
...

Vreme je za novi Ugovor.

*

Glad za bliskošću je podmukli ubica slobode, autentičnosti, radosti, hrabrosti, ljubavi, samopoštovanja...

Želja da sa drugim bićem ostvarimo bliskost, podelimo svoj svet (snove, znanja, iskustva, osećanja, radosti, život) je prirodna i zdrava, pod uslovom da ta želja nije toliko jaka da ide po cenu odricanja od sebe. A ta pretnja je uvek tu, ako jedna ili obe osobe u odnosu imaju duboki podsvesni strah od odbacivanja i napuštanja, utemeljen na gladi za ljubavlju i bliskošću, ako imaju uprogramiranu duboku nesigurnost u sebe, u spostvenu vrednost i sposobnost preživljavanja bez drugoga. Tada je gubljenje sebe u odnosu gotovo neizbežno: strah od gubitka drugoga (koji je izvor sigurnosti i života) jači je od cene koju moramo da platimo - gubitkom sebe.

Drugi, kome smo dali dozvolu-ovlašćenje da bude izvor naše sreće, postaje gospodar i tamničar našeg identiteta, naše snage, naše životnosti i slobode. Kada je strah od gubitka drugoga jači od straha od gubitka sebe, znači da je došlo do zamene identiteta u odnosu, i da smo svu, ili veliki deo svoje snage, projektovali na drugog dajući mu ključeve naše sreće i našeg života u ruke.

Zato drugog istovremeno i „volimo“ i mrzimo, zato smo stalno na ivici „blaženstva bliskosti“ i „pakla odvojenosti“, stalno u strahu od gubitka – jer nas drugi drži u šaci, jer smo mu nesvesno dali dozvolu da upravlja našim životom, našom srećom ili nesrećom. Zato u takvom odnosu zavisnosti postoji stalna potreba za kontrolom, posesivnost i ljubomora – jer naš centar sigurnosti nije u nama, već je projektovan i izmešten na drugoga. Drugi postaje centralna tačka našeg života, a to nas dodatno čini ranjivim, nesigurnim, uplašenim. Jer, šta ako drugi ode?

Zato u trenutku raskida, na kratko osetimo veliko olakšanje, dašak oslobođenja od okova koje smo sami sebi postavili (projektujući to, naravno, na drugoga).

Istina je da nas niko ne može zarobiti ili osloboditi do mi sami sebe. Svoju slobodu ili neslobodu čovek nosi u sebi, sa sobom.

*

Ta bazična nesigurnost i spremnost da se žrtvuje sopstveni identitet (autentičnost) zarad prihvatanja („ljubavi“) drugog čoveka, za sobom povlači sledeće programe samoporicanja:

1) Nizak osećaj samopoštovanja. Nepoštovanje sebe i drugih: drugi se vide samo kao sredstva za zadovoljenje sopstvene hronične potrebe-gladi za pažnjom, bliskošću, sigurnošću...

2) Nesigurnost stvara mentalitet gubitnika: „Sve što volim, kad tad će otići, nestati. Ono što mi je najvažnije, uvek izmiče“

3) Osećaj bezvrednosti, beznačajnosti: „Ako me ti nećeš - ko sam ja? Kome ovakav vredim? Kome sam dobar?“

4) Strah od odbacivnja vodi do samoporicanja i „glumljenja života“ umesto življenja.

*

Ko može da bude stvaran, autentičan, iskren - kada živi u senci straha od napuštanja, straha od života, straha od drugih, straha od osude i neprihvatanja? Koliko sam nestvaran, koliko ne-svoj bio i jesam – to ni sam ne znam.

Ko može da bude stvaran kada mu je um, utroba i svaka ćelija zatrovana parazitskim programom straha od napuštanja koji mrzne i parališe telo i misao, koji uključuje alarme svaki put kada se pojavi pretnja ostavljenosti u vidu drugog muškarca ili žene? Ko može da bude autentičan kada je kontrola stvarnosti, svake situacije, imperativ u cilju preživljavanja nesigurnog, prestrašenog deteta koje vapi za bliskošću, dodirom i pažnjom druge (voljene) osobe?

A „voljena“ je često, voljena, samo zato što tu duboku potrebu za dodirom i sigurnošću, bar na trenutke može da pruži i zadovolji... Nesigurni um se za te trenutke grčevito hvata, kao beba za majku, tražeći garanciju, tražeći sigurnostda će te potrebe i ubuduće uvek biti zadovoljene. Jer one su za to nesigurno dete, za taj program straha, pitanje opstanka. Zato svaka pretnja gubitka izvora dodira, pažnje, sigurnosti – mora biti otklonjena što pre, jer izaziva beskrajnu patnju, agoniju. Um je uvek oprezan, uvek na straži u cilju očuvanja teritorije.

Gde je tu prostor za opuštenost, radost, ljubav, slobodu, širenje... autentičnost?

Pa ipak se može reći da smo svi na nivou uma i njegovih programa, na neki način – autentični: autentično sjebani, autentično zarobljeni (neslobodni), autentično iskrivljeni... Svako na svoj način. Ali, to je samo autentičnost u okviru kaveza, neslobode. Šta je iza rešetki tesnog kaveza straha? Šta je život u slobodi od svakog straha? To je tek početak života. Hrabrost da se bude sam je tek prvi stvarni udah Života.

Udahni.

*

Zakoni Ljubavi:

Prvi zakon Ljubavi glasi: „Ne zarobi!“

Drugi zakon Ljubavi glasi: „Odveži se!“

Treći zakon Ljubavi glasi: „Pusti!“

*

Od čega Ljubav raste i cveta?
Od sebe same i svojih izdanaka: slobode, otvorenosti, radosti, dopuštanja, prepuštanja, prihvatanja, saosećanja, opuštenosti, nevezanosti, poverenja, nesebičnosti, davanja, bezuslovnosti, neograničenosti, nežnosti, poštovanja...

Od čega Ljunav vene?
Od straha i njegovih izdanaka: zatvorenosti, kontrole, vezanosti, grča, neopuštenosti, tuge, besa, sumnje (nepoverenja), sebičluka, neprihvatanja, grubosti, nepoštovanja, grabljenja, posesivnosti, ljubomore, mržnje, osude, krivice, nepraštanja, osvete, agresije...

*

Ne možeš voleti onoga od koga zavisiš, od čije ljubavi zavisiš. Ako sada možeš da me voliš, to je zato što više ne zavisiš od mene, od mog odgovora, od moje ljubavi, jer nisam jedini Izvor nade i ljubavi za tebe, jer nisi više onako vezan(a) za mene...

Svako vezivanje, svaka vezanost vodi strahu, a strah mržnji.
Svako odvezivenje vodi širenju, a širenje – ljubavi.

Samo slobodno, srce može da voli. Jer srce voli slobodu. Srce uvek ide tamo gde je Život.

...

Svaka slepljenost brzo uguši vatru, ma koliko ona bila velika na početku. Jer, potreban je prostor, potreban je vazduh da bi vatra gorela, mera bliskosti i udaljenosti. Taj prostor, ta udaljenost – to je poštovanje različitosti drugog, njegove privatnosti, njegovog unutrašnjeg sveta, njegovih iskustava, pogleda i težnji. Taj prostor daje život i trajanje bliskosti.

Pokušaj da stisneš bilo koje dve stvari preko granica njihovih oblika i elastičnosti: počeće da se odbijaju, otpor će rasti, i na kraju će se ili odbiti, ili slomiti. Fizičari kažu (i potvrdili su) da elektroni kruže na tako velikoj udaljenosti od jezgra atoma, da 99,99% atoma predstavlja prazan prostor! Ta udaljenost elektrona od jezgra i taj prazan prostor, održavaju stabilnost atoma i daju mu trajanje. Ako je atom, što na grčkom znači „nedeljiv“, 99,99% prazan prostor, koliko bi trebalo da bude prostora u našim odnosima da bi trajali?

*

KAKO…

Kako volimo naše kaveze…

Kako se bojimo Slobode.
.

Kako volimo naše predstave…

Kako se bojimo Istine.
.

Kako nosimo maske grubosti…

Kako se bojimo Nežnosti.
.

Kako grlimo naše patnje…

Kako se bojimo Radosti.

.

Kako gajimo naše iluzije…

Kako se bojimo Stvarnosti.
.

Kako čuvamo naše strahove…

Kako se bojimo Ljubavi.

*

P. Šumski

 

Napustite svaku nadu – Život je samo sada!


...

Sve što me razotkriva meni samom – vraća me Tebi, Oče. Vraća me Izvoru Života

Večnog u meni, koji Ti Jesi. Vraća me mom Večnom: Ja Jesam. Sve što mi dolazi kroz

patnju, bol, radost, tugu, strast... – svetionik je na Putu Povratka u Tvoje Večno

Kraljevstvo. Ovaj Um je zabludeli Sin koji je napustio svoj Dom u Srcu i sada traži

put... Kroz stranputice i skretanja – napipavam Pravi Put, usku stazu u Život Večni.

Kroz prepoznavanje onoga što nije – slutim i spoznajem ono što Jeste: Istina, Ljubav,

Vera, Snaga, Dobrota, Svemoć...
...

Senka laži, otvara me za Svetlo Istine; senka straha - za Svetlo Ljubavi; senka sumnje

– za Svetlost Vere; slabost i nemoć – za Snagu i Svemoć; senka zla (podele, razdora) -

za Svetlost Dobra (jedinstva)... Odricanje od vezanosti za lažno i napuštanje svega što

nisam, dovodi me Oče do Tvog Večnog Izvora u meni. Do mog Večnog Izvora u sebi.

Napuštanje vezanosti za ovaj prolazni oblik i njegove želje i potrebe – izvodi me na

Svetlo Slobode!

...

Prvo što je potrebno napustiti je – nada. Jer Sloboda je Sada. Život je – Sada. Nada je

sva - u sutra. Nada je nemanje. Nada je oskudica. (Nemam i nadam se...) Nada je

poricanje Božije milosti, obilja i sveprisustva – Sada. Nada je izraz krajnje nemoći.

Nada je nedelatna i pasivna – ona čeka... Tri sveta principa kojima nas Jevanđelje

podučava: Ljubav, Vera i Nada – nisu potpuna Istina. Između dva stuba Života

Večnog, provukao se lopov koji krade vreme i život. Nada je laž kojoj između Vere i

Ljubavi nema mesta. Nada se uvek tiče budućnosti – onoga što nije. Vera i Ljubav

uvek su u sadašnjosti, u Večnom Sada. Kada nemamo Vere i Ljubavi – ostaje nam da

se nadamo... Kada nemamo Sada – projektujemo svoja očekivanja u budućnost koja je

neizvesna i nepostojeća – i to nazivamo nadom. Beznađe je bolje, jer nas ostavlja

praznih ruku, u oštroj jasnoći i prihvatanju onoga što Jeste. Beznađe ne abolira i ne

odlaže egzekuciju uma: ono nas vraća jasnoći sadašnjeg trenutka i tera da se kroz

suočavanje probudimo u sada za Sada!

...

Beznađe nas tera da napravimo trenutni izbor između Smrti (sumnje i straha) i Života

(Ljubavi i Vere). Beznađe i očaj ne ostavljaju mesta nadi i umu. U beznađu nema

mesta za sutra. Život je samo Sada! Ljubav i Vera su sada.

...

Ako se nadamo, ako kažemo: „Nadam se da...“ – mi zapravo sumnjamo i kažemo:

„Ne verujem. Sumnjam i - nadam se...“ Vera na sumnja. Ljubav ne sumnja. Vera i

Ljubav pripadaju Srcu i Večnosti. Tu im je Izvor. Nada sumnja. Um sumnja. Nada i

sumnja pripadaju umu i vremenu. Zato je nada - seme laži u Svetom Trojstvu.

NAPUSTITE SVAKU NADU DA BISTE (PO)VEROVALI I VOLELI – SADA!

Jer nada je samo odlaganje Slobode i Života Večnog koji je - sada.

...

Na mesto nade koja je okrenuta budućnosti (a sama pripada prošlosti) – treba staviti

princip Svesti ili Prisustva. Jer Svest jasno vidi. Nada je slepa.

Dakle, ne više : Nada, Vera i Ljubav, već: Svest, Vera i Ljubav.

Jer Svest je samo Postojanje u svom korenu: nepokretni Izvor svega što Jeste

(Manifestacije) i potpuna Jasnoća o onome što Jeste.

Vera je poverenje u Život, princip prihvatanja, prepuštanja i dopuštanja Stvaralačkoj

Sili Života – Boga-Majke-Oca. Vera je u svetu dualnosti intuitivno znanje (pouzdanje)

o oba sveta kao Jedom.

A Ljubav je princip davanja, izraz Svesti u akciji: Stvaranja i Večne Promene.
...

Svest kaže: Vidim. Svedočim. Jesam.

Vera kaže: Verujem u sve što vidim i ne vidim. Sve je to - Dobro. Sve to Jeste.

Ljubav kaže: Dajem se svemu što vidim – jer Volim sve što Jeste.

...

Vidim. Verujem. Volim.

Jesam. Znam. Dajem.

Amin!

*

Zabeležio milošću Jedine Stvarnosti

P.Šumski

05. 01. 2018.

 

Društvo za zaštitu prava biljaka na život


...

Svakako ste se ne mali broj puta sreli sa prizorom iskrčenog šumarka ili šume, osakaćenog

ili posečenog drveća po parkovima i izletištima - gde ste ostajali ožalošćeni i zapitani: Ko je

to uradio i zašto?

Ovo pitanje najčešće ostaje bez dovoljno ubedljivog odgovora. Tako mi je, pre nekoliko

godina, u susretu sa jednim takvim žalosnim prizorom bez opravdanja i odgovora, palo na

pamet da bi bilo dobro napisati nešto kao Ustav za život, ili "Deklaraciju o pravima

biljaka na život" i osnovati Društvo za zaštitu biljaka, poput onih koja postoje za zaštitu

životinja.


Ž
ivotinje su, valjda zato što hodaju, imaju oči i aktivno komuniciraju sa nama na brojne

načine, poodavno u centru pažnje raznih zaštitara, ali je bilje, ostalo nekako skrajnuto (ili mi

se čini) i prepušteno na milost i nemilost ljudske samovolje, nemorala i nesvesnosti...

Društvo za zaštitu biljaka nisam osnovao, ali sam napisao pomenuti Ustav za Život u

formi nacrta. Nezavršen i otvoren, sa nabacanim osnovnim idejama, čeka vaše sugestije,

dopune, primedbe ili pohvale.


Voleo bih da ovaj tekst probudi svest ljudi o svetosti i jednakosti Života u ma kom obliku se

taj Život ispoljavao... Pozdrav zelenilu koje se budi u našim srcima!

Pozdrav Životu koji je Večan!

 

*

USTAV za ŽIVOT

- nacrt -

...

1. Osnovne odredbe: Pravo na Život

...

1) Svaki oblik života je od Boga dat.

2) Zato: Svako živo biće je sveto.

3) Život je svetinja i osnovno pravo. Svako živo biće ima osnovno i neotuđivopravo na Život – od Boga dat.

4) Niko nema pravo da bilo kom biću oduzme život – jer život pripada samo Bogu (Stvaraocu života) i tom određenom obliku života – i nikom drugom.

5) Svako oduzimanje života, ma kom biću (čoveku, životinji, biljci – podjednako), je zločin protiv Života i kršenje Božjeg zakona.

6) Osnovni Božji zakon glasi: „Ne ubij!"

7) Biljke, životinje, ljudi i planeta Zemlja u celini - su živa bića i braća po životu, jednaka u svemu, pa i po pravu na život.

8) Svaki oblik života zavisi od svakog drugog oblika života, jer Život je Jedan. Sve je povezano.

9) Mera uzimanja (zahvatanja) iz riznice života - je samo: održanje i davanje Života, a ne gomilanje bogatstva na račun smrti drugih bića.

10) Nijedan oblik Života po Božjem zakonu, nije vredniji od ma kog drugog oblika Života. Pred Bogom smo svi jednaki: i biljke, i životinje i ljudi.

11) Ako čovek nema odgovornost prema Životu, ako ne poštuje prvi Božji zakon – promašuje suštinu svog postojanja na Zemlji. Time čini zločin protiv Boga i njegovog dara: Života.

12) Svako zlonamerno, nemarno i nezakonito oduzimanje Života (biljci, životinji ili čoveku), je kršenje prvog Božjeg zakona i podleže ljudskim zakonima na Njemu utemeljenim, te kao takvo, smatra se zločinom protiv Života.

13) Svaki zločin protiv života mora biti sankcionisan.

14) Planeta Zemlja kao živo biće (kolevka života i naš Dom) i svi oblici života koji je nastanjuju – povereni su od Boga nama, ljudima, na staranje, čuvanje i unapređivanje – ne na uništavanje!

15) Osnovni zadatak, cilj i svrha postojanja Čoveka na Zemlji je da prepozna, voli i čuva Život u celini i svakom njegovom delu.

...

2. Posebne odredbe: Pravo biljaka na Život

...

16) Svaki oblik života je svet. Svaka biljka, svaka travka, drvo, cvet – su sveti jer su od Boga dar.

17) Biljke su, uz vodu, osnova - potka Života na planeti Zemlji. Daju nam vazduh koji dišemo, svoja tela kao hranu i lek, građu i ogrev za naše domove, hrane nam sva čula i dušu lepotom, održavaju balans temperature, vodnih režima, kretanja vazdušnih masa (itd.) na Planeti, pružaju dom bezbrojnim oblicima života...

18) Bez biljaka i vode, život na Zemlji bio bi nemoguć. Ubijamo li biljke (šume, livade, barske i okeanske biocenoze...) – ubijamo osnovu našeg postojanja na planeti, ubijamo Život, ubijamo sami sebe.

19) Život je Bog i Bog je Život. Ne poštujemo li bilje i svaki oblik života na Zemlji, ne poštujemo ni sebe, ni Boga koji je sve stvorio. Poštovanje Kreacije je poštovanje Kreatora.

20) Kako se odnosimo prema biljkama, tako se odnosimo i jedni prema drugima. Tako se odnosimo prema Životu.

21) Biljke i ljudi su braća po životu, oduvek su delili isti prostor i njihova prava na prostor i život su jednaka. Ljudi i biljke čine deo jedinstvene zajednice života.

22) Naš opstanak, opstanak Čovečanstva i svih drugih oblika života i Zemlje u celini, zavisi od opstanka biljaka. Nestanu li biljke, nestaće i Život na planeti Zemlji. Nestaće i Čovek.

...

3. Prava biljaka na život u gradu /Pravo čoveka na biljke u gradu

...

1) Prava biljaka u gradu su ista kao i prava svih biljaka i svih oblika života na Zemlji, ma gde postojali. Samo je njihovo očuvanje još značajnije, jer je naša potreba za njima u gradu veća.

2) Život u gradu bez biljaka je nemoguć.

3) Beton i asfalt ne mogu da zamene posečeno drvo ili zatrti travnjak. Beton i asfalt ne daju kiseonik, zaklon od sunca i kiše, šum vetra u krošnjama, mesto za svijanje gnezda pticama, radost umornim čulima koje pruža zelenilo krošnje, mekoću trave pod stopalima, ne daju hranu ni telu ni duši. Beton i asfalt ne stvaraju život.

4) Betoniranje i zatiranje zelenih površina („parkova“), kao i seča drveća su oblik ludila i zločin protiv Života: i uništenih biljaka i ljudi koji u gradu stanuju. Ti činovi degradiraju Život i ljudskost.

5) Svaki čovek ima pravo na minimalnu količinu zelenila u gradu (...) zbog održanja duhovnog, mentalnog, psihičkog i fizičkog zdravlja. Svaki čovek ima pravo da neguje svoj komadić zelenila, travnjaka, svoje drvo – svoj komad zemlje-života...

6) ...itd...

7) (Sve sugestije i dopune koje su u duhu odbrane života od čovekove nesvesnosti, sebičluka, pohlepe i samovolje su dobrodošle!

Dopišite... :)

*

Život za Život!

...

Predlog Ustava za Život:

P. Šumski


U Beogradu, 31.03.2012.


 

Sloboda i „ja“ identitet:

Kamenčić u točku Slobode


...

Pitanje slobode možemo započeti sa bilo kog kraja, sa bilo koje tačke na beskrajnoj kružnici Života-Postojanja, i ako dosledno  idemo ka odgovoru, ne možemo izbeći jedini mogući odgovor, pravo u centru svakog pitanja. To je odgovor na pitanje: Ko sam ja?

Identitet na kome smo određuje kompletnu percepciju realnosti  - a stvarnost je za nas uvek: samo iskustvo naše svesti.

Dakle, ima li slobode u granicama “ja” identiteta? Ima li slobode bez prihvatanja Božije volje? U kakvom su odnosu slobodna i Božija volja? Ima li slobode bez odgovornosti? Da li je sloboda bez odgovornosti zaista – Sloboda? Ko postavlja granice Slobode?

Počnimo redom.

...

Božija i ego-volja

Ako kažemo da je Bog u svemu, da je sve Njim stvoreno – to ima svoje konsekvence. Ako je Bog u svemu -  gde je onda Božija volja? Tamo gde i Bog. U meni je, kao i u tebi, u vlati trave, u zrnu peska, u beskraju Univerzuma... Šta stoji na putu manifestacije te sveopšte volje u čoveku? Ego volja, moć Bogom dana čoveku da kaže „ja“, misleći pod tim „ja“ samo na svoje malo, izolovano sopstvo omeđeno telom – nasuprot svemu ostalom u Postojanju. To malo „ja“ je jedina prepreka ispoljavanju potpune Božije volje u čovekovom životu i celom manifestovanom Univerzumu. To je ono što čoveka odvaja od celine. To je iluzija slobodne volje – takođe Bogom data čoveku. Kao što je Bog odustao od svoje svemoći, od svoje bezgranične volje, dajući svom sinu slobodu i pravo da kaže „da“ i „ne“, da načini izbor u svom ograničenom „ja“-životu, tako se čovek, odustajući od svoje ograničene ego-volje i prepuštajući se volji Božijoj, vraća svom Večnom Ocu, svojoj božanskoj prirodi, i postaje Bogo-čovek sjedinjujući se sa Njim u svesti.

Jedina prepreka ispoljavanju Božije volje u čoveku je ego, malo „ja“. Sila kojoj dopustimo da kroz nas deluje, ono čemu se predamo potpuno, bez otpora, bez ostatka – to je ono što jeste. To je ono što jesmo. Ili delujem kao ego, ili kao Bog. I jedna i druga mogućnost su tu Božijom milošću.

Tajna Božije volje je u bezuslovnom prihvatanju svega što život donese i svega što jeste, prihvatanju sebe pre svega, u svakom trenutku kao izraza Božije volje. Neopiranjem i dopuštanjem, zapravo prepuštanjem toku života – Božija volja se ostvaruje, odvija, ispunjava...

...

Sloboda od i sloboda za…

Na tom putu, jedina stvarna sloboda je sloboda od svakog straha. Čega se najviše bojimo? Više od svega, bojimo se Istine. Istine da smo sami izabrali ova život, da smo odgovorni za taj izbor i svoje odluke... Da svojim mislima kreiramo svaki trenutak svoga života. Da smo „žrtve“ ne sveta i okolnosti, već sopstvene nesvesnosti... Da su patnja, bol i bolest – ono što smo takođe izabrali svojim nesvesnim izborima da bismo naučili lekciju i postali svesniji. Da smo odgovorni za sve što nam se ponavlja u životu, za svaku patnju koja istrajava (u životu na nivou ega – to je istina ego-egzistencije), jer ne tražimo svesno razrešenje ni u nama, ni od Oca Večnog kroz milost, kroz poniznost i prepuštanje. Ponekad je dovoljno samo da priznamo i da se kroz to priznanje iskreno pokajemo: „Ne znam Oče! Glup sam, slab sam da ovo shvatim i razrešim! Ništa sam... Smiluj mi se i pomozi!“ – dovoljno je samo da smo svesni svoje nemoći i neznanja - da ih priznamo, da izrazimo jasnu nameru  i zamolimo za pomoć – i milost će doći! Jer Otac Večni čuje iskrenost vapaja ljudskog srca, i na njega se, kao svaki saosaćajni roditelj – odaziva. Jer Bog je sušto saosećanje i ljubav, a milost je izraz tog saosećanja ili Božije ljubavi. „Traži i biće ti dato!“

Zbunjeni smo idejom prepuštanja volji Božijoj, jer ne prepoznajemo opsenara u nama, naš ego-um koji ne želi i ne može da se prepusti, jer prepuštanje višoj volji i sjedinjenje sa njom za ego znači smrt. Samo u odvojenosti i kontroli – ego-um opstaje. Zato koristi argumente, naizgled razumne: „Kako da se prepustim svetu, kako tuđoj volji, kada je svet nerazuman, ljudi nesvesni... Kako da se prepustim ljudskom zlu protiv koga se treba boriti...? – govori ego u svoju odbranu, previđajući da prepuštanje koje se od njega traži nije prepuštanje samovolji ovog sveta, već Stvoriteljskoj milosti, volji i svemoći Božijoj. Ego to previđa i ne želi da vidi, čuje, zna...

Pognuti se, poniziti se, za ego znači – umreti. To je smrt koje se bojimo više i od fizičke smrti. To je smrt koju izbegavamo na sve načine, čak i u času konačnog rastanka od ovog fizičkog tela: čak i tada želimo da zadržimo kontrolu. A jedino šta se od nas tada traži, i jedino što možemo da učinimo za svoje dobro je - prepuštane toku života – toj sili, toj milosti Božijoj u svemu. Postoje trenuci kada treba odustati od svake kontrole. U času rastanka od tela, jedina stvarna moć je da  predamo svu kontrolu volji Božijoj i prepustimo se, s poverenjem. To prepuštanje je tada izraz hrabrosti i konačne slobode. I to je poslednja prilika za rastanak od ega u ovom životu – kraj igre i predaja partije u ruke Onom ko je igru osmislio i započeo. A to nije prolazno, malo “ja”, već Večno “Ja Jesam!”

...

Sloboda i prihvatanje

Sloboda je u prihvatanju: “Neka bude sve što jeste; neka bude sve što treba da bude… I prošlost je u redu, kakva god da je. Neka bude volja Tvoja!”

Neprihvatanje, opiranje onome što jeste, borba sa sadašnjim trenutkom je samo međukorak (ponekad neophodan) na putu ka prihvatanju i slobodi. Malo “ja” mora ponekad da kaže “ne” okolnostima, ljudima, stvarima, izazovima – jer to “ne” svemu drugom je skriveno “da”- sebi.

A Sopstvo svemu kaže “da”, sve prihvata, čak I kada kaže “ne”, jer to “ne” dolazi sa pozicije Svesti Celine, celovitosti,  Ljubavi, Istine, snage – ono nije otpor onome što jeste, ne puka negacija, već uvek jedno DA ŽIVOTU, DA ISTINI, DA LJUBAVI, DA SLOBODI. “Ne” Sopstva nije zagađeno odbojnošću, odbacivanjem, gađenjem, besom, netolerancijom, osudom, agresijom, osećajem neslobode, vezanosti i sputanosti. “Ne” Sopstva je “ne” laži, a “da” Istini, Dobru, Životu…

“Ne” razdvaja i deli.
“Da” spaja i ujedinjuje.
A Istina Jedinstva je krajnja Istina i jedina Sloboda.

...

Ko postavlja granice?

Vratimo se na poslednje pitanje sa početka ovog razmatranja: Ko postavlja granice slobode? Odgovor je: Svest. Ne postoji ništa izvan Svesti. Svest je Sve. Svest Jeste. Ako umesto reči Svest upotrebimo reč Bog – dobijamo centralni aksiom hrišćanstva i svih monoteističkih religija.

Granice slobode su granice svesti. Granice svesti su granice slobode. Ograničena svest – ograničena sloboda. Bezgranična svest - neograničena sloboda.

Svest ograničena na ovo telo, na ovaj “ja” identitet, na ovaj život i njegovu priču – može proizvesti samo iskustvo ograničene slobode. Bezgranična svest neomeđena telom, identitetom, iskustvom ovog života, prostorom i vremenom – daje iskustvo, miris i ukus istinske, neograničene Slobode. Jer Sloboda je, po definiciji, samo ono što je oslobođeno granica. Sveobuhvatna, neograničena Svest, Sve-Svest, ima za prirodnu posledicu Ljubav. Jer kada sve vidiš i doživiš u sebi i sebe u svemu, kada shvatiš da si ti sve i svako, i da je svako biće i svaki događaj samo tren u evoluciji Svesti – ne  možeš da ne voliš ono što jeste tvoje delo i tvoj deo: Svet kao izraz Svesti.

Kada voliš, sloboda ne može biti zloupotrebljena, a pitanje zloupotrebe se ne postavlja, jer Ljubav je strpljiva, ne gordi se, sve podnosi, sve dopušta i prašta – a Sloboda je samo izraz te Ljubavi.

Zato reči Sv. Avgustina predstavljaju krajnji, najsažetiji izraz veze koja postoji između Slobode i Ljubavi: “Voli i čini šta ti je volja!”, što znači: Voli i slobodno čini sve što iz Ljubavi izlazi, jer iz dobrog samo dobro nastaje i jeste. Tek sa podlogom Ljubavi, Sloboda dobija pun smisao i istinsko značenje.

Ljubav, Sloboda i Svest su Sveto Trojstvo Manifestacije: uzajamno zamenjivi i neodvojivi jedan od drugog, ovi principi su temelj Stvaranja i održavanja ovog Sveta. Jer, šta je svet, ako ne igra Svesti koja u Ljubavi i Slobodi stvara…?

*

POSTOJANJE

...

Postoji samo jedna Sloboda:

Sloboda od svakog straha.

Postoji samo jedna Radost:

Radost služenja i predaje.

Postoji samo jedna Ljubav:

Ona koja sve prašta i prihvata.

Postoji samo jedna Istina:

Ona koja se može čuti u Tišini.

*

P. Šumski

U Beogradu, 30.11.2016.


 


Strana 1 od 16

Copyright by Tomislav Trbojevic, 2010

toolbar powered by www.mit3xxx.de