ekologija svesti

Stvarnost nema imena


...

Jedno smo u Ocu

kao što je Otac

Jedan u nama.

...

Jedno smo u Životu

kao što je Život

Jedan u nama.

...

Jedno smo u Istini

kao što je Istina

Jedno u nama.

...

Jedno smo u Ljubavi

kao što je Jedna Ljubav

to Jedno u nama.

...

Jedno smo u Stvarnosti

kao što je Stvarnost

Jedna u nama.

...

Jer, sve je to Stvarnost.

Sve je to Jedno.

Jer Stvarnost je – Jedna.

I nema Stvarnosti izvan Jednog.

...

To, Jedno u nama

Jedno je u svemu:

To je Otac.

To je Život.

To je Istina.

To je Ljubav.

To je Stvarnost.

...

To je -

Večno Jedno

Bez imena...

*

P.Šumski

07.01.2014.

 

Svetost  je  u  svemu


...
"Poštujte svetost svih stvari."

...

Svetost je u svemu. Da, baš u svemu:  u zrnu peska, truni prašine, kamenu, listu, vlati trave,

crvu, ptici, ribi, zmiji, čoveku... čak i u onome što nazivamo đubretom, otpadom, smećem...

Jer sve je od Boga. Ali, zašto u smeću? Jer nam je to što sada nazivamo smećem, do skora

služilo i život naš podržavalo. To su stvari koje su do malopre imale svoju ulogu, svoju

upotrebnu vrednost, svoje poštovano mesto u ovom svetu, u našem životu - zar ne? Nisu

oduvek bile smeće. Bile su nove, korisne, nekad i voljene, omiljene... A sada, kad su nam

odslužile, kada nam više nisu potrebne, kako se ophodimo prema njima? Odričemo ih se i

bacamo bezdušno, s gađenjem, rasejano ili s potpunom ravnodušnošću – umesto da se

oprostimo od njih s poštovanjem i zahvalnošću zbog njihovog tihog, nenametljivog služenja.

To sadašnje đubre i dalje je sveto: do juče nam je koristilo kao hrana, odeća i obuća, izvor

zadovoljstva, informacija, podrške i udobnosti u našim životima – a sada je nepotrebno,

iskorišćeno i proglašeno otpadom, bačeno na zemlju ili u neki kontejner, pa opet na i u

zemlju...

...

Ne želim da kažem da se od stvari ne treba odvajati. O ne! Bez odvajanja, nema slobode, ni

prostora za novo, ni rasta, ni... (dopišite sami)! Ali bitan je, kao i u svemu, način na koji to

činimo.

...

Sve je oduvek i zauvek sveto – jer je od Boga. Čak i đubre. Niko i ništa ne može oduzeti

bilo čemu inherentnu unutrašnju svetost svih stvari – to je prosto Božanski atribut prirođen

svemu u Postojanju... Ništa ne može oduzeti tu svetost - osim našeg odnosa. Nesvet je

samo naš odnos prema stvarnosti. Naše viđenje i doživljaj stvar-nosti, utiče na našu

Stvarnost, ostavljajući je u svetosti ili joj tu svetost oduzimajući. Svetost se pretvara u

ne-svetost onoga trenutka kada, rastajući se sa onim što nam više ne treba i ne služi –

zaboravimo da se tome zahvalimo sa poštovanjem i ljubavlju i tako ga otpustimo iz našeg

života i predamo dalje – bilo da ga vraćamo Majci Zemlji, ili dajemo nekom drugom na

korišćenje, nekom kome će još služiti.

...

Bez čina zahvalnosti, bez odnosa poštovanja – stvari postaju smeće koje truje našu prelepu

planetu i sav život na njoj. I to se ne odnosi samo na stvari, već i na ljude, naše odnose i

emocije... Ne činimo li sa odnosima, tj. ljudima isto što i sa smećem kada nam više ne

donose zadovoljstvo? Ne odbacujemo li ih često sa otporom, negodovanjem, gađenjem,

prezirom i mržnjom – što dalje od sebe? Ne činimo li to isto sa našim unutrašnjim smećem,

našim karakternim slabostima, negativnim emocijama i stanjima, bilo tako što ih nesvesno

istresamo iz sebe i zatrpavamo druge ljude, bilo tako da ih negiramo, potiskujemo i

odričemo ih se sa gađenjem, ne želeći da ih vidimo, priznamo, zagrlimo i imamo bilo šta sa

njima?

...

Način da unesemo svetost u te, sada nepoželjne odnose i negativne emocije, je da ih vidimo,

prihvatimo, priznamo, postanemo svesni da su nam služili i bili dragoceni u nekom trenutku u

prošlosti, i zatim da se od njih svesno oprostimo s poštovanjem i zahvalnošću za njihovo

služenje. To je način da ostanemo u miru, u jedinstvu, svetosti i ljubavi, i da svaku stvar i

odnos otpustimo u njihovoj inherentnoj svetosti. Time ne stvaramo smeće oko sebe, time ne

zagađujemo Planetu ni fizički, ni mentalno, ni emocionalno, ni energetski, već je ostavljamo

čistom i čuvamo u njenoj čistoti, u njenoj izvornoj svetosti.

...

Ako promenimo naš odnos prema stvarima, ljudima, događajima i našim emotivnim

stanjima – prestaće svako zagađivanje ovog sveta od Boga stvorenog i datog nam za život u

radosti, istini, ljubavi, lepoti i zdravlju duha i tela. I samo tako, promenom našeg odnosa

prema svim aspektima Stvarnosti, prema Životu kao celini – u svakom njegovom deliću,

samo viđenjem svetosti u svemu što jeste  i priznavanjem prava na postojanje

transformisaćemo ovaj opterećeni svet iz đubrišta u Rajsku Baštu. Odnos zasnovan na

poštovanju, zahvalnosti, razumevanju i ljubavi – svaku stvar, ma i onu prividno najgnusniju,

uzdiže u svetost i transformiše u izvornu Božansku čistotu.

...

Oduzmemo li svetost ma čemu u Postojanju našim nemarnim, nesvesnim odnosom, oduzeli

smo tu svetost nikom i ničem drugom do sebi! Šta god da učinimo, sebi smo to učinili. To je

„Kvaka 22“ slobodne volje od Boga nam date: „Čini šta hoćeš. Ali, što god

činiš – sebi činiš. Izbor je samo tvoj.“ I još: “Voli, i čini šta ti je volja.“ Ili, jezikom

svetosti: „Poštuj svetost svih stvari i čini šta ti je volja!“

...

Zahvalite se svakoj stvari, čoveku, odnosu – svemu što vam više ne treba i ne služi – pre

nego što se od njih rastanete. Tako ćete preobraziti ovaj svet i zaustaviti njegovo uništavanje.

...

Od Boga samo ljubav pritiče. To je stvaralačka Reč. Neka svaka naša misao bude u skladu

sa Božjom promišlju – i nema te tame ili đubreta koje neće biti transformisano u Svetlost.

Tako od nesvesnih uništitelja – postajemo svesni Božji ko-stvaraoci. Oni koji žive u svojoj

Izvornoj Svetosti.

*

P. Šumski

29.11.2013.


www.ekologijasvesti.com

 

O b j a v e


...

Svetovi – tvorevine uma, beskrajni su. Eone možeš provesti jureći za senkama Jedine

Stvarnosti, sakupljajući znanja koja ostaju u granicama Iluzije. Forme, vidljivi oblici – ma

koliko suptilni bili – samo su senke bezoblične, nevidljive Stvarnosti, Jednog iza svega,

Jednog u svemu.

...

Nivoi su bezbrojni, kao i putevi u carstvima Iluzije. Rečeno je: “ Samo jedan je put koji

dotiče Nebo.“ Uska je staza u Život Večni. Malobrojni njome idu. Kroz kapiju Života

Večnog prolazi se bez prtljaga – odustajanjem, napuštanjem, ostavljanjem sveg znanja i

imanja na Pragu, pustošenjem i pražnjenjem svojih bisaga punih predstava – jer sve to

pripada Senci, umu, egu... – i ne može se preneti u Carstvo Božje.

Potpuno odustajanje od sebe, potpuna predaja i napuštanje svih svojih poseda – uvode te u

Carstvo. „Blaženi su nišči duhom – jer oni će ugledati Carstvo...“

...

Carstvo je u tišini.

Biće se otkriva u tišini uma, u mentalnoj praznini.

Isprazni se od svih sadržaja.

Ono što ostane – To si Ti.

To je tvoje Večno Lice.

*

Čoveče,

seti se ko si!

Seti se da si

Živo Slovo Božje

Živa Reč Božja...

Da ti je Otac

život ovaj dao

da bi sebe dorekao!

...

Čoveče,

seti se ko si!

Živa Reči Božja -

doreci se!

*

09.09.2013.

Zabeležio: P. Šumski

 

Zavisnički  odnosi (2)


...

Zavisnički odnosi temelje se na ovoj (nesvesnoj) pretpostavci: Drugi je moj prošireni posed,

deo identiteta, deo mog (lažnog) „ja“. Drugi mi daje sigurnost, osećaj vrednosti i važnosti,

osećaj smisla i ispunjenosti. Dok je drugi tu – sve je dobro, jer je moj osećaj sebe, moga

„ja“ – time uslovljen, namiren i zadovoljen. Ali, ako drugi ode, ko sam onda ja? Pred

pretnjom odlaska drugog (napuštanja) – uključuju se svi alarmi, jer je krhki osećaj vrednosti

našeg „ja“ narušen i raznesen na komade, od kojih je najvažniji „komad“ – drugi koji nas

voli i daje nam osećaj vrednosti i važnosti – upravo otišao, nestao, odnoseći sa sobom i

suštinski deo lažne sigurnosti i osećaja vrednosti lažnog identiteta!

...

U svakom rastanku, pokazuje se da „moj posed“ uopšte nije „moj“, i da održavanje tog

poseda predstavlja napornu, iscrpljujuću, ako ne i nemoguću misiju, jer je izvor sigurnosti u

drugom, a ne u sebi samom. Svako opuštanje je privremeno i kratkotrajno, samo predah do

sledeće krize, predah između dve oluje straha, do nove sumnje, do nove pretnje odvajanja i

napuštanja – jer onaj ko se daje drugome i živi za drugoga a da se nikada nije dao sebi i

sebe upoznao – takav neko nije stvaran, u stvarnosti ne postoji, a suočavanje sa pitanjem:

„Ko sam ja bez drugoga?“ – donosi parališući, panični strah od smrti i nestajanja. Za lažni

identitet koji zavisi od drugoga – to nestajanje i ta smrt su stvarni: laž ne može da opstane

bez podrške druge laži, bez tuđeg prihvatanja i odobravanja, pažnje i „ljubavi“... Tu se

otkrivaju sve pukotine u konstrukciji lažnog, nestvarnog „ja“: nizak nivo samopoštovanja,

osećaj bezvrednosti, nedostatak samopouzdanja i ljubavi prema sebi...

...

I evo nas u još jednom ljubavnom odnosu na ivici nepostojanja i nestvarnosti. Zato što obe

strane igraju igru održavanja privida stabilnosti, zajedništva i očuvanja svojih fasada – u

takvom odnosu nema opuštenosti, stvarnog prihvatanja i ljubavi, jer jedan oblik straha –

susreće drugi oblik straha sa svim svojim rečenim i neizrečenim potrebama, zahtevima i

očekivanjima za sigurnošću, zadovoljenjem, ispunjenjem, ljubavlju, podrškom, prihvatanjem,

pažnjom, vernošću, razumevanjem i slobodom! Čak se i sopstvena sloboda, nesvesno,

očekuje od drugoga, što je vrhunac nestvarnosti takvog odnosa!

...

Svako, u većoj ili manjoj meri, igra igru pretvaranja, zarad prihvaćenosti (prihvatljivosti) i

zadržavanja onog drugog uz sebe, kao vitalnog (suštinskog) dela sopstvenog ego-identiteta,

osećaja sigurnosti i vrednosti... Kada se sretnu dve uloge, dva lažna „ja“, onda je i ljubav

svedena na ulogu u lažnoj predstavi lažnih "ja"...

*

P. Šumski

24.08.2013.

 

O  Prirodi želje

- fragmenti -


...

Želja može imati dva smera: od sebe ka drugima, i od drugih ka sebi. Kada je želja za

davanjem i širenjem (ka drugima) -  to je ljubav. Kada je želja za uzimanjem, zadržavanjem,

skupljanjem u sebe (od drugih) - to je potreba, glad, posesivnost, ljubomora, pohlepa,

hedonizam... - svi izrazi ega i njegove potrebe za upotpunjenjem.

...

Objekat želje može biti drugi čovek, odnos, emocija (zadovoljstvo), postignuće, duhovni ili

materijalni posed...  Kada je želja okrenuta ka spolja kao traženje, onda je to potreba koja

izrasta iz osećaja nedovoljnosti, nedostajanja, necelovitosti – onda je to deo mehanizma ega

čiji je osnovni osećaj upravo: necelovitost, neutaživa glad za zadovoljenjem nečim spolja, a

bojni poklič: „Još!“ i „Nikad dosta!“  Zato želja (za imanjem nečega) kao i seksualna strast,

tako često vode u frustraciju, nezadovoljstvo: jer zavise od drugih, od spoljašnjih okolnosti,

stvari ili ljudi. Ako naše zadovoljstvo i osećaj ispunjenosti zavise od nečega spolja – jedno je

sigurno: mir nikada nećemo imati, a time ni postojan osećaj zadovoljstva ili ispunjenosti.

Zašto? Jer nismo slobodni.

...

Kada je želja za jednim zadovoljena - šta se dešava? Javlja se osećaj zasićenosti i želja za

nečim drugim. Priroda želje je takva: raste kao balon do svog zadovoljenja, do maksimuma,

a onda pukne i splasne... Ili raste do vrhunca, i ako ne može da bude zadovoljena u realnom

vremenu i prostoru – splasne ili se pretvori u svoju suprotnost: mržnju, ogorčenost,

rezignaciju, bes, očaj, odbojnost, prezir i osudu – jer je želja bila usmerena na drugog kao

očekivanje, i pošto odgovor, tj. ispunjenje želje nije došlo sa te strane, javio se osećaj

frustracije i besa koji se projektuje na drugog ili bilo šta spolja: situaciju, život sam.... Zašto?

Zato što je i sama želja bila sebična, usmerena na očekivanje ispunjenja spolja, a ne na

unutra, ne na zadovoljenje u sebi. (I mi to zovemo ljubavlju.) Da je bila okrenuta na unutra,

na traženje i davanje od sebe – sebi, to bi bila izvorna ljubav, sebe-ljubav, samoispunjenost,

celovitost...

...

Želja je traženje (iz osećaja da nešto nedostaje, da nečega nije dosta)...

Ljubav je davanje bez traženja (iz osećaja celovitosti, punoće). Za razliku od želje koja je

okrenuta ka dobijanju nečeg spolja, ljubav ništa ne traži, već daje bez uslova – i zato je ona

širenje, nefokusirano na jedan izabrani objekat.

...

Polje Ljubavi je – Život sam. To je i cilj i objekat i ispunjenje: davanje Životu. Polje želje je

– egocentričnost, usmerenost na lično zadovoljstvo,  na „ja“ koje nešto hoće od drugoga, od

života... I kada to ne dobije trenutno ili dovoljno brzo, nezadovoljenje želje vodi u

nezadovoljstvo životom i patnju, tugu, očaj... To je osnovni mehanizam ove igre ega koja se

tako često i tako zavodljivo predstavlja kao „ljubav“. Kroz osećaj odvojenosti, praznine,

bola i patnje, ljubav nam svaki put (po)kaže: „Ne, to nije put ljubavi. Zato boli, zato

praznina, zato osećaj nedostajanja nečega...“, i time nas, kroz nezadovoljstvo, vraća sa puta

sebične želje - sebi, na put ljubavi, našoj celovitosti i ispunjenosti.

...

Pogrešno uverenje (pogrešna percepcija stvarnosti) da je snaga želje za drugim izraz snage

naše ljubavi - izvor je svih mogućih nesporazuma, unutrašnjih i spoljašnjih konflikata i patnje.

Stavljajući znak jednakosti između želje za drugim i ljubavi, šta ja to volim: sebe i drugog, ili

svoju predstavu, idealizovanu projekciju sebe i drugog? Šta željom kažem: „Dajem ti jer

imam i ne treba mi ništa od tebe“, ili: „Trebaš mi da bih bio/la celovit/a, da bih mogao da

dobijem potvrdu svoje vrednosti (kroz ljubav koju dobijam od tebe)“? Ne kažemo li željom,

upravo: „Trebaš mi da zadovoljim svoju potrebu za bliskošću, dodirom, razmenom,

prisustvom...“ Ponekad i: „Trebaš mi da bih imao/la kome da dam, jer ne znam šta ću sa

ovom energijom...“

...

Vidimo li u želji, strasti, zaljubljenosti (...) zaista jasno: drugog, život, celinu - ili samo našu

željenu projekciju idealnog sebe kroz tog drugog?

Usmereni samo na jedno (jednousmereni) iz potrebe tela ili psihe, šta dajemo, a šta zaista

dobijamo?

*

P.Šumski

Jul 2013.

 


Strana 5 od 16

Copyright by Tomislav Trbojevic, 2010

toolbar powered by www.mit3xxx.de