ekologija svesti

O  Prirodi želje

- fragmenti -


...

Želja može imati dva smera: od sebe ka drugima, i od drugih ka sebi. Kada je želja za

davanjem i širenjem (ka drugima) -  to je ljubav. Kada je želja za uzimanjem, zadržavanjem,

skupljanjem u sebe (od drugih) - to je potreba, glad, posesivnost, ljubomora, pohlepa,

hedonizam... - svi izrazi ega i njegove potrebe za upotpunjenjem.

...

Objekat želje može biti drugi čovek, odnos, emocija (zadovoljstvo), postignuće, duhovni ili

materijalni posed...  Kada je želja okrenuta ka spolja kao traženje, onda je to potreba koja

izrasta iz osećaja nedovoljnosti, nedostajanja, necelovitosti – onda je to deo mehanizma ega

čiji je osnovni osećaj upravo: necelovitost, neutaživa glad za zadovoljenjem nečim spolja, a

bojni poklič: „Još!“ i „Nikad dosta!“  Zato želja (za imanjem nečega) kao i seksualna strast,

tako često vode u frustraciju, nezadovoljstvo: jer zavise od drugih, od spoljašnjih okolnosti,

stvari ili ljudi. Ako naše zadovoljstvo i osećaj ispunjenosti zavise od nečega spolja – jedno je

sigurno: mir nikada nećemo imati, a time ni postojan osećaj zadovoljstva ili ispunjenosti.

Zašto? Jer nismo slobodni.

...

Kada je želja za jednim zadovoljena - šta se dešava? Javlja se osećaj zasićenosti i želja za

nečim drugim. Priroda želje je takva: raste kao balon do svog zadovoljenja, do maksimuma,

a onda pukne i splasne... Ili raste do vrhunca, i ako ne može da bude zadovoljena u realnom

vremenu i prostoru – splasne ili se pretvori u svoju suprotnost: mržnju, ogorčenost,

rezignaciju, bes, očaj, odbojnost, prezir i osudu – jer je želja bila usmerena na drugog kao

očekivanje, i pošto odgovor, tj. ispunjenje želje nije došlo sa te strane, javio se osećaj

frustracije i besa koji se projektuje na drugog ili bilo šta spolja: situaciju, život sam.... Zašto?

Zato što je i sama želja bila sebična, usmerena na očekivanje ispunjenja spolja, a ne na

unutra, ne na zadovoljenje u sebi. (I mi to zovemo ljubavlju.) Da je bila okrenuta na unutra,

na traženje i davanje od sebe – sebi, to bi bila izvorna ljubav, sebe-ljubav, samoispunjenost,

celovitost...

...

Želja je traženje (iz osećaja da nešto nedostaje, da nečega nije dosta)...

Ljubav je davanje bez traženja (iz osećaja celovitosti, punoće). Za razliku od želje koja je

okrenuta ka dobijanju nečeg spolja, ljubav ništa ne traži, već daje bez uslova – i zato je ona

širenje, nefokusirano na jedan izabrani objekat.

...

Polje Ljubavi je – Život sam. To je i cilj i objekat i ispunjenje: davanje Životu. Polje želje je

– egocentričnost, usmerenost na lično zadovoljstvo,  na „ja“ koje nešto hoće od drugoga, od

života... I kada to ne dobije trenutno ili dovoljno brzo, nezadovoljenje želje vodi u

nezadovoljstvo životom i patnju, tugu, očaj... To je osnovni mehanizam ove igre ega koja se

tako često i tako zavodljivo predstavlja kao „ljubav“. Kroz osećaj odvojenosti, praznine,

bola i patnje, ljubav nam svaki put (po)kaže: „Ne, to nije put ljubavi. Zato boli, zato

praznina, zato osećaj nedostajanja nečega...“, i time nas, kroz nezadovoljstvo, vraća sa puta

sebične želje - sebi, na put ljubavi, našoj celovitosti i ispunjenosti.

...

Pogrešno uverenje (pogrešna percepcija stvarnosti) da je snaga želje za drugim izraz snage

naše ljubavi - izvor je svih mogućih nesporazuma, unutrašnjih i spoljašnjih konflikata i patnje.

Stavljajući znak jednakosti između želje za drugim i ljubavi, šta ja to volim: sebe i drugog, ili

svoju predstavu, idealizovanu projekciju sebe i drugog? Šta željom kažem: „Dajem ti jer

imam i ne treba mi ništa od tebe“, ili: „Trebaš mi da bih bio/la celovit/a, da bih mogao da

dobijem potvrdu svoje vrednosti (kroz ljubav koju dobijam od tebe)“? Ne kažemo li željom,

upravo: „Trebaš mi da zadovoljim svoju potrebu za bliskošću, dodirom, razmenom,

prisustvom...“ Ponekad i: „Trebaš mi da bih imao/la kome da dam, jer ne znam šta ću sa

ovom energijom...“

...

Vidimo li u želji, strasti, zaljubljenosti (...) zaista jasno: drugog, život, celinu - ili samo našu

željenu projekciju idealnog sebe kroz tog drugog?

Usmereni samo na jedno (jednousmereni) iz potrebe tela ili psihe, šta dajemo, a šta zaista

dobijamo?

*

P.Šumski

Jul 2013.

 

Briga  i  brižnost


...

Iz ugla rešenja problema – svaka briga je besplodna jer ne donosi rešenje, ali daje svoje

plodove u vidu ostvarenja. Svaka briga donosi plod u vidu ispunjenja nje same, kao

materijalizacija u stvarnosti fokusa naše pažnje. I posledično – svaka briga donosi još briga.

...

Bez direktne akcije ili otpuštanja brige - nema izlaska iz začaranog kruga brige, odnosno

straha od budućnosti - straha od života koji dolazi.

...

Brižan odnos prema životu i stvarima je nešto drugo. To nije destruktivna briga koja

potkopava i razjeda životnu radost i razara svaku mogućnost (pozitivnog) rešenja, već je to

svestan odnos, odnos pažnje prema stvarnosti i životu, pun poštovanja, svesti o svetosti

svake stvari i otvorenosti za trenutak, za jedini život: život u sada.

...

Brižnost i pažnja su uvek u sadašnjosti. Briga i strah – u budućnosti.

Tuga i žaljenje (ili kajanje) – pripadaju prošlosti.

...

Strah pita glasom brige: „Šta će biti sutra zbog onog što sam uradio ili nisam uradio

juče?“

Svesnost pita glasom brižnosti: „Šta mogu da uradim sada, u ovom trenutku, za ovaj

trenutak života?“

Prvi glas poriče život. Drugi ga poštuje i slavi.

...

Briga i strah isisavaju životnu snagu i radost, parališu naše potencijale za bilo koju pozitivnu

akciju – jer je podloga u startu negativna: nepoverenje prema životu, nevera u dobro i Božju

promisao.

...

Brižnost daje sasvim drugačije plodove, jer je njena podloga i njeno korenje u sadašnjem

trenutku, sa dubokim poverenjem u život i sopstvenu moć akcije proizašle iz moći svesti.

...

Brižnost je pažnja, a pažnja je prisutnost koja je svesnost.

Briga je strepnja, a strepnja je odsutna iz sada i okrenuta ka budućnosti – i zato jalova,

mrtva.

...

Briga je negativna mentalna projekcija usmerena na buduće događaje.

Brižnost je pozitivna, svesna posvećenost sadašnjem trenutku.

...

Zato briga i brižnost imaju potpuno različit kvalitet, iako je koren reči za oba pojma - isti.

Paradoksalno, bezbrižnost ne znači odsustvo brižnosti – već brige! Još jedna u nizu

značenjskih nedoslednosti jezika i reči.

...

Još jedan dokaz da je Stvarnost izvan reči.

*

P. Šumski

29.06.2013.

 

Putnik i Putovođa


...

Zakonitost svakog uspona na planinu je: Što si više – hladnije je, tiše, osamljenije...

Manje je biljaka, životinja, ljudi... Više svetlosti, tišine, samoće i hladnoće...

Ta visina traži zaštitu, topao ogrtač, pouzdanog putovođu, pouzdanje u sopstvene snage, u

sopstveno srce - pre svega.

...

Kako dole, tako i gore.

...

Što se više penješ u Duhu, što si bliži duhovnim vrhuncima – hladnije je, tiše, osamljenije...

Manje je pojava u tvom vidokrugu, u polju tvoje pažnje, koja je sva usmerena na jedno:

svaki korak na putu ka Vrhu. Vrh je svetionik i magnet za svaki tvoj korak: orijentir i izvor

snage. Da ga nemaš u fokusu, odavno bi pao ili odustao, privučen i vraćen sećanjem na

dolinu i život koji si u njoj ostavio. Vrh je tvoje Sidro, Svetlo, Put i Utočište: Dom ka kome

ideš.

...

Ali sam, bez ogrtača, bez tople odeće i putovođe - ne možeš. Bez unutrašnjeg vodiča,

unutrašnjeg svetionika koji odražava Vrh ka kome težiš i odgovara svojom svetlošću, bez

snage tvoga Srca, bez ogrtača Duše – nikad nigde ne bi stigao. Sva pamet ovoga sveta ne bi

ti bila dovoljna da dosegneš Vrh. Na putu ka Izvoru, ka Duhu Jedinstva – smrzao bi se bez

topline ogrtača Duše, pao bi bez snage i svetlosti Srca koje je u stalnom došaptavanju sa

Krajnjim. Jer Srce – središte (tvoje) Duše, je od iste supstance kao i taj Vrh ka kome

stremiš. Samo to prepoznavanje bez misli, vodi te, nepogrešivo, poput nevidljivog kompasa,

ka tvom cilju.

...

Kada stigneš, postaje jasno da ono što je izgledalo spolja – tvoje je najunutarnjije

unutrašnje: srž tvoga Bića, Suština tvoje prefinjene Suštine, tvoje istinsko Sopstvo, tvoj

istinski Dom...

...

Do tog mesta, intelekt bez omotača Duše, bez svetlosti Središta Srca – nikada ne bi stigao.

Jer intelekt, ma kako oštar i sposoban bio, nije Vodič, nije Putovođa ni Gospodar – već

pokorni izvršilac volje Gospodara.

Srce je Gospod u tebi, isti, Jedan - u svemu što jeste.

Vodič, Put, Putnik i Cilj - On jeste.

...

Onaj ko te vodi putem povratka Domu, putnik, put povratka i Dom – Jedno su.


*

P.Šumski

04.06.2013.

 

6xP=Lj

- 6 t(r)ajnih i neizostavnih sastojaka Ljubavi -


 

1. Prisutnost

2. Prihvatanje

3. Poštovanje

4. Posvećenost

5. Poverenje

6. Prostor (sloboda)

_______________

= Ljubav

 

*

N a p o m e n a:

 

Ako samo 1 sastojak iz ove formule nedostaje, ne možemo govoriti o Ljubavi.

Naravno, ovo važi samo za dimenziju iluzornog identiteta, lažnog "ja" i

njegovih odnosa, ne i za dimenziju Istine i Celovitosti.

 

Važi za nivo na kome još uvek imamo potrebu da budemo voljeni,

prihvaćeni, poštovani..., na kome još uvek imamo očekivanje da

dobijamo Ljubav - spolja!

 

Kada jesmo Ljubav, kada smo mi Izvor, ova formula prestaje da važi, jer

svaka potreba prestaje.

 

Od tada počinje da važi poruka Sv.Avgustina: "Voli i čini šta ti je volja."

 

Izvor daje - a ne traži ništa zauzvrat, jer je Ceo, Potpun.

 

Samo to je

Ljubav.

*


P.Šumski


 

Komentari:

"Svaki čovek živi ljubav na svoj ograničeni način i izgleda da ne povezuje

rezultirajuću zbrku i usamljenost sa svojim nedostatkom znanja o ljubavi."
.
Leo Baskalja

*

Tijana Krstec

Svaki čovek je ipak samo čovek... ❤️

Petar Šumski

Сваки човек кога сретнеш је писмо упућено теби од Вечности...


Tijana Krstec

Da li mi moramo da znamo ljubav ili da se njome učimo? I da li ljubav

stavljamo na pijedestal i puštamo da nas davi imperativ znanja o ljubavi ako

u nekom danu nismo 'ljubavni' ili 'ljubavi skloni'? Svi smo mi ta pisma, koja

pominješ, u kojima drugi nalaze i čitaju različite ključne reči, vide nevidljive

simbole, prepoznaju slike koje neki drugi ne vide. I rukopis u tim pismima je

nekad krasnopis, nekad švrakopis, nekad hijeroglifski, nepoznat, prijemčiv

ili blizak. Sve smo to mi. Nekada ljudi mogu da razumeju napisano, nekada

ne. To je sve ljudski. Polazim od sebe, mnogo mi sebi zameramo kada se

ogrešimo o neku uzansu, ili ideal, kojim smo zapravo ljubav odelili od sebe,

a time i druge od sebe. Mi možemo da volimo i da budemo voljeni i kad ne

poznajemo dovoljno jezike ljubavi.

 

G o v o r

...

1.

Govor nije samo sredstvo komunikacije. Govor je pokušaj trajanja iza granice prolaznosti, iza granice smrti. Govorim da bi me čuli, videli, razumeli, upamtili, da bih sa drugima podelio svoj svet, svoje iskustvo, da bih dao ono što imam da dam, da moj svet ne bi nepovratno nestao, umro sa mnom – neizgovoren, neumnožen, nepodeljen, neodražen...

 

Kada nemamo ništa osim reči – ostavljamo njih u nasleđe: slatke, gorke, mirisne, opojne, sveže, trule, teške, lake, radosne, opake... To su opeke našeg spomenika, hrama našeg postojanja u vremenu.

 

Oni koji znaju i druge jezike osim verbalizovanih reči, ostavljaju tragove u obliku muzike, građevina, slika, predmeta – ukrasnih, umetničkih, upotrebnih, živih prostranstava vrtova i parkova, učenja i učenika...

 

Tišina spaja one najbogatije i najsiromašnije: ne samo kao poreklo i ishodište, već i kao legat. I oni najbogatiji i oni najsiromašniji za sobom ostavljaju tišinu: jedni ostavljaju tišinu koja odjekuje i pamti se još dugo po njihovom odlasku, drugi – tišinu koja nije mogla da bude doživljena, pa tako ni upamćena. Prva je Tišina punog prisustva. Druga – beznadežna tišina odsustva.

 

Jesi li hodao ovim svetom
kao car carevinom svojom
ili si tek prosjak bio
večno praznih ruku?

Tišina će reći na kraju.

...

2.

Drveće i cveće, ptice i zveri, reke i potoci, jezera i mora, šume i planine... – reči su Božje i živa slova Božje azbuke. Umiru reči Božje pred našim očima, a mi ih ne čitamo, ne shvatamo i za poruku ne marimo. Čovek će biti poslednja reč u tom pismu Božjem, u toj poruci koju čovek neće shvatiti - do poslednje reči:

„Samovažnost je tvoj nadgrobni spomenik čoveče! I pohlepa i sebičluk koji je prate.

Prihvati da si ništa – i imaćeš sve – jer Sve ti je već dato. Veličaj se i grabi – i

izgubićeš sve. Uzimajući život drugom – sebi si život oduzeo!“

 

*

P.Šumski

Vukićevica, 08.08.2012.

 


Strana 6 od 17

Copyright by Tomislav Trbojevic, 2010

toolbar powered by www.mit3xxx.de