|
Napustite svaku nadu – Život je samo sada!
...
Sve što me razotkriva meni samom – vraća me Tebi, Oče. Vraća me Izvoru Života
Večnog u meni, koji Ti Jesi. Vraća me mom Večnom: Ja Jesam. Sve što mi dolazi kroz
patnju, bol, radost, tugu, strast... – svetionik je na Putu Povratka u Tvoje Večno
Kraljevstvo. Ovaj Um je zabludeli Sin koji je napustio svoj Dom u Srcu i sada traži
put... Kroz stranputice i skretanja – napipavam Pravi Put, usku stazu u Život Večni.
Kroz prepoznavanje onoga što nije – slutim i spoznajem ono što Jeste: Istina, Ljubav,
Vera, Snaga, Dobrota, Svemoć...
...
Senka laži, otvara me za Svetlo Istine; senka straha - za Svetlo Ljubavi; senka sumnje
– za Svetlost Vere; slabost i nemoć – za Snagu i Svemoć; senka zla (podele, razdora) -
za Svetlost Dobra (jedinstva)... Odricanje od vezanosti za lažno i napuštanje svega što
nisam, dovodi me Oče do Tvog Večnog Izvora u meni. Do mog Večnog Izvora u sebi.
Napuštanje vezanosti za ovaj prolazni oblik i njegove želje i potrebe – izvodi me na
Svetlo Slobode!
...
Prvo što je potrebno napustiti je – nada. Jer Sloboda je Sada. Život je – Sada. Nada je
sva - u sutra. Nada je nemanje. Nada je oskudica. (Nemam i nadam se...) Nada je
poricanje Božije milosti, obilja i sveprisustva – Sada. Nada je izraz krajnje nemoći.
Nada je nedelatna i pasivna – ona čeka... Tri sveta principa kojima nas Jevanđelje
podučava: Ljubav, Vera i Nada – nisu potpuna Istina. Između dva stuba Života
Večnog, provukao se lopov koji krade vreme i život. Nada je laž kojoj između Vere i
Ljubavi nema mesta. Nada se uvek tiče budućnosti – onoga što nije. Vera i Ljubav
uvek su u sadašnjosti, u Večnom Sada. Kada nemamo Vere i Ljubavi – ostaje nam da
se nadamo... Kada nemamo Sada – projektujemo svoja očekivanja u budućnost koja je
neizvesna i nepostojeća – i to nazivamo nadom. Beznađe je bolje, jer nas ostavlja
praznih ruku, u oštroj jasnoći i prihvatanju onoga što Jeste. Beznađe ne abolira i ne
odlaže egzekuciju uma: ono nas vraća jasnoći sadašnjeg trenutka i tera da se kroz
suočavanje probudimo u sada za Sada!
...
Beznađe nas tera da napravimo trenutni izbor između Smrti (sumnje i straha) i Života
(Ljubavi i Vere). Beznađe i očaj ne ostavljaju mesta nadi i umu. U beznađu nema
mesta za sutra. Život je samo Sada! Ljubav i Vera su sada.
...
Ako se nadamo, ako kažemo: „Nadam se da...“ – mi zapravo sumnjamo i kažemo:
„Ne verujem. Sumnjam i - nadam se...“ Vera na sumnja. Ljubav ne sumnja. Vera i
Ljubav pripadaju Srcu i Večnosti. Tu im je Izvor. Nada sumnja. Um sumnja. Nada i
sumnja pripadaju umu i vremenu. Zato je nada - seme laži u Svetom Trojstvu.
NAPUSTITE SVAKU NADU DA BISTE (PO)VEROVALI I VOLELI – SADA!
Jer nada je samo odlaganje Slobode i Života Večnog koji je - sada.
...
Na mesto nade koja je okrenuta budućnosti (a sama pripada prošlosti) – treba staviti
princip Svesti ili Prisustva. Jer Svest jasno vidi. Nada je slepa.
Dakle, ne više : Nada, Vera i Ljubav, već: Svest, Vera i Ljubav.
Jer Svest je samo Postojanje u svom korenu: nepokretni Izvor svega što Jeste
(Manifestacije) i potpuna Jasnoća o onome što Jeste.
Vera je poverenje u Život, princip prihvatanja, prepuštanja i dopuštanja Stvaralačkoj
Sili Života – Boga-Majke-Oca. Vera je u svetu dualnosti intuitivno znanje (pouzdanje)
o oba sveta kao Jedom.
A Ljubav je princip davanja, izraz Svesti u akciji: Stvaranja i Večne Promene.
...
Svest kaže: Vidim. Svedočim. Jesam.
Vera kaže: Verujem u sve što vidim i ne vidim. Sve je to - Dobro. Sve to Jeste.
Ljubav kaže: Dajem se svemu što vidim – jer Volim sve što Jeste.
...
Vidim. Verujem. Volim.
Jesam. Znam. Dajem.
Amin!
*
Zabeležio milošću Jedine Stvarnosti
P.Šumski
05. 01. 2018. |
|
Društvo za zaštitu prava biljaka na život
...
Svakako ste se ne mali broj puta sreli sa prizorom iskrčenog šumarka ili šume, osakaćenog
ili posečenog drveća po parkovima i izletištima - gde ste ostajali ožalošćeni i zapitani: Ko je
to uradio i zašto?
Ovo pitanje najčešće ostaje bez dovoljno ubedljivog odgovora. Tako mi je, pre nekoliko
godina, u susretu sa jednim takvim žalosnim prizorom bez opravdanja i odgovora, palo na
pamet da bi bilo dobro napisati nešto kao Ustav za život, ili "Deklaraciju o pravima
biljaka na život" i osnovati Društvo za zaštitu biljaka, poput onih koja postoje za zaštitu
životinja.
Životinje su, valjda zato što hodaju, imaju oči i aktivno komuniciraju sa nama na brojne
načine, poodavno u centru pažnje raznih zaštitara, ali je bilje, ostalo nekako skrajnuto (ili mi
se čini) i prepušteno na milost i nemilost ljudske samovolje, nemorala i nesvesnosti...
Društvo za zaštitu biljaka nisam osnovao, ali sam napisao pomenuti Ustav za Život u
formi nacrta. Nezavršen i otvoren, sa nabacanim osnovnim idejama, čeka vaše sugestije,
dopune, primedbe ili pohvale.
Voleo bih da ovaj tekst probudi svest ljudi o svetosti i jednakosti Života u ma kom obliku se
taj Život ispoljavao... Pozdrav zelenilu koje se budi u našim srcima!
Pozdrav Životu koji je Večan!
*
USTAV za ŽIVOT
- nacrt -
...
1. Osnovne odredbe: Pravo na Život
...
1) Svaki oblik života je od Boga dat.
2) Zato: Svako živo biće je sveto.
3) Život je svetinja i osnovno pravo. Svako živo biće ima osnovno i neotuđivopravo na Život – od Boga dat.
4) Niko nema pravo da bilo kom biću oduzme život – jer život pripada samo Bogu (Stvaraocu života) i tom određenom obliku života – i nikom drugom.
5) Svako oduzimanje života, ma kom biću (čoveku, životinji, biljci – podjednako), je zločin protiv Života i kršenje Božjeg zakona.
6) Osnovni Božji zakon glasi: „Ne ubij!"
7) Biljke, životinje, ljudi i planeta Zemlja u celini - su živa bića i braća po životu, jednaka u svemu, pa i po pravu na život.
8) Svaki oblik života zavisi od svakog drugog oblika života, jer Život je Jedan. Sve je povezano.
9) Mera uzimanja (zahvatanja) iz riznice života - je samo: održanje i davanje Života, a ne gomilanje bogatstva na račun smrti drugih bića.
10) Nijedan oblik Života po Božjem zakonu, nije vredniji od ma kog drugog oblika Života. Pred Bogom smo svi jednaki: i biljke, i životinje i ljudi.
11) Ako čovek nema odgovornost prema Životu, ako ne poštuje prvi Božji zakon – promašuje suštinu svog postojanja na Zemlji. Time čini zločin protiv Boga i njegovog dara: Života.
12) Svako zlonamerno, nemarno i nezakonito oduzimanje Života (biljci, životinji ili čoveku), je kršenje prvog Božjeg zakona i podleže ljudskim zakonima na Njemu utemeljenim, te kao takvo, smatra se zločinom protiv Života.
13) Svaki zločin protiv života mora biti sankcionisan.
14) Planeta Zemlja kao živo biće (kolevka života i naš Dom) i svi oblici života koji je nastanjuju – povereni su od Boga nama, ljudima, na staranje, čuvanje i unapređivanje – ne na uništavanje!
15) Osnovni zadatak, cilj i svrha postojanja Čoveka na Zemlji je da prepozna, voli i čuva Život u celini i svakom njegovom delu.
...
2. Posebne odredbe: Pravo biljaka na Život
...
16) Svaki oblik života je svet. Svaka biljka, svaka travka, drvo, cvet – su sveti jer su od Boga dar.
17) Biljke su, uz vodu, osnova - potka Života na planeti Zemlji. Daju nam vazduh koji dišemo, svoja tela kao hranu i lek, građu i ogrev za naše domove, hrane nam sva čula i dušu lepotom, održavaju balans temperature, vodnih režima, kretanja vazdušnih masa (itd.) na Planeti, pružaju dom bezbrojnim oblicima života...
18) Bez biljaka i vode, život na Zemlji bio bi nemoguć. Ubijamo li biljke (šume, livade, barske i okeanske biocenoze...) – ubijamo osnovu našeg postojanja na planeti, ubijamo Život, ubijamo sami sebe.
19) Život je Bog i Bog je Život. Ne poštujemo li bilje i svaki oblik života na Zemlji, ne poštujemo ni sebe, ni Boga koji je sve stvorio. Poštovanje Kreacije je poštovanje Kreatora.
20) Kako se odnosimo prema biljkama, tako se odnosimo i jedni prema drugima. Tako se odnosimo prema Životu.
21) Biljke i ljudi su braća po životu, oduvek su delili isti prostor i njihova prava na prostor i život su jednaka. Ljudi i biljke čine deo jedinstvene zajednice života.
22) Naš opstanak, opstanak Čovečanstva i svih drugih oblika života i Zemlje u celini, zavisi od opstanka biljaka. Nestanu li biljke, nestaće i Život na planeti Zemlji. Nestaće i Čovek.
...
3. Prava biljaka na život u gradu /Pravo čoveka na biljke u gradu
...
1) Prava biljaka u gradu su ista kao i prava svih biljaka i svih oblika života na Zemlji, ma gde postojali. Samo je njihovo očuvanje još značajnije, jer je naša potreba za njima u gradu veća.
2) Život u gradu bez biljaka je nemoguć.
3) Beton i asfalt ne mogu da zamene posečeno drvo ili zatrti travnjak. Beton i asfalt ne daju kiseonik, zaklon od sunca i kiše, šum vetra u krošnjama, mesto za svijanje gnezda pticama, radost umornim čulima koje pruža zelenilo krošnje, mekoću trave pod stopalima, ne daju hranu ni telu ni duši. Beton i asfalt ne stvaraju život.
4) Betoniranje i zatiranje zelenih površina („parkova“), kao i seča drveća su oblik ludila i zločin protiv Života: i uništenih biljaka i ljudi koji u gradu stanuju. Ti činovi degradiraju Život i ljudskost.
5) Svaki čovek ima pravo na minimalnu količinu zelenila u gradu (...) zbog održanja duhovnog, mentalnog, psihičkog i fizičkog zdravlja. Svaki čovek ima pravo da neguje svoj komadić zelenila, travnjaka, svoje drvo – svoj komad zemlje-života...
6) ...itd...
7) (Sve sugestije i dopune koje su u duhu odbrane života od čovekove nesvesnosti, sebičluka, pohlepe i samovolje su dobrodošle!
Dopišite... :)
*
Život za Život!
...
Predlog Ustava za Život:
P. Šumski
U Beogradu, 31.03.2012.
|
|
Sloboda i „ja“ identitet:
Kamenčić u točku Slobode
...
Pitanje slobode možemo započeti sa bilo kog kraja, sa bilo koje tačke na beskrajnoj kružnici Života-Postojanja, i ako dosledno idemo ka odgovoru, ne možemo izbeći jedini mogući odgovor, pravo u centru svakog pitanja. To je odgovor na pitanje: Ko sam ja?
Identitet na kome smo određuje kompletnu percepciju realnosti - a stvarnost je za nas uvek: samo iskustvo naše svesti.
Dakle, ima li slobode u granicama “ja” identiteta? Ima li slobode bez prihvatanja Božije volje? U kakvom su odnosu slobodna i Božija volja? Ima li slobode bez odgovornosti? Da li je sloboda bez odgovornosti zaista – Sloboda? Ko postavlja granice Slobode?
Počnimo redom.
...
Božija i ego-volja
Ako kažemo da je Bog u svemu, da je sve Njim stvoreno – to ima svoje konsekvence. Ako je Bog u svemu - gde je onda Božija volja? Tamo gde i Bog. U meni je, kao i u tebi, u vlati trave, u zrnu peska, u beskraju Univerzuma... Šta stoji na putu manifestacije te sveopšte volje u čoveku? Ego volja, moć Bogom dana čoveku da kaže „ja“, misleći pod tim „ja“ samo na svoje malo, izolovano sopstvo omeđeno telom – nasuprot svemu ostalom u Postojanju. To malo „ja“ je jedina prepreka ispoljavanju potpune Božije volje u čovekovom životu i celom manifestovanom Univerzumu. To je ono što čoveka odvaja od celine. To je iluzija slobodne volje – takođe Bogom data čoveku. Kao što je Bog odustao od svoje svemoći, od svoje bezgranične volje, dajući svom sinu slobodu i pravo da kaže „da“ i „ne“, da načini izbor u svom ograničenom „ja“-životu, tako se čovek, odustajući od svoje ograničene ego-volje i prepuštajući se volji Božijoj, vraća svom Večnom Ocu, svojoj božanskoj prirodi, i postaje Bogo-čovek sjedinjujući se sa Njim u svesti.
Jedina prepreka ispoljavanju Božije volje u čoveku je ego, malo „ja“. Sila kojoj dopustimo da kroz nas deluje, ono čemu se predamo potpuno, bez otpora, bez ostatka – to je ono što jeste. To je ono što jesmo. Ili delujem kao ego, ili kao Bog. I jedna i druga mogućnost su tu Božijom milošću.
Tajna Božije volje je u bezuslovnom prihvatanju svega što život donese i svega što jeste, prihvatanju sebe pre svega, u svakom trenutku kao izraza Božije volje. Neopiranjem i dopuštanjem, zapravo prepuštanjem toku života – Božija volja se ostvaruje, odvija, ispunjava...
...
Sloboda od i sloboda za…
Na tom putu, jedina stvarna sloboda je sloboda od svakog straha. Čega se najviše bojimo? Više od svega, bojimo se Istine. Istine da smo sami izabrali ova život, da smo odgovorni za taj izbor i svoje odluke... Da svojim mislima kreiramo svaki trenutak svoga života. Da smo „žrtve“ ne sveta i okolnosti, već sopstvene nesvesnosti... Da su patnja, bol i bolest – ono što smo takođe izabrali svojim nesvesnim izborima da bismo naučili lekciju i postali svesniji. Da smo odgovorni za sve što nam se ponavlja u životu, za svaku patnju koja istrajava (u životu na nivou ega – to je istina ego-egzistencije), jer ne tražimo svesno razrešenje ni u nama, ni od Oca Večnog kroz milost, kroz poniznost i prepuštanje. Ponekad je dovoljno samo da priznamo i da se kroz to priznanje iskreno pokajemo: „Ne znam Oče! Glup sam, slab sam da ovo shvatim i razrešim! Ništa sam... Smiluj mi se i pomozi!“ – dovoljno je samo da smo svesni svoje nemoći i neznanja - da ih priznamo, da izrazimo jasnu nameru i zamolimo za pomoć – i milost će doći! Jer Otac Večni čuje iskrenost vapaja ljudskog srca, i na njega se, kao svaki saosaćajni roditelj – odaziva. Jer Bog je sušto saosećanje i ljubav, a milost je izraz tog saosećanja ili Božije ljubavi. „Traži i biće ti dato!“
Zbunjeni smo idejom prepuštanja volji Božijoj, jer ne prepoznajemo opsenara u nama, naš ego-um koji ne želi i ne može da se prepusti, jer prepuštanje višoj volji i sjedinjenje sa njom za ego znači smrt. Samo u odvojenosti i kontroli – ego-um opstaje. Zato koristi argumente, naizgled razumne: „Kako da se prepustim svetu, kako tuđoj volji, kada je svet nerazuman, ljudi nesvesni... Kako da se prepustim ljudskom zlu protiv koga se treba boriti...? – govori ego u svoju odbranu, previđajući da prepuštanje koje se od njega traži nije prepuštanje samovolji ovog sveta, već Stvoriteljskoj milosti, volji i svemoći Božijoj. Ego to previđa i ne želi da vidi, čuje, zna...
Pognuti se, poniziti se, za ego znači – umreti. To je smrt koje se bojimo više i od fizičke smrti. To je smrt koju izbegavamo na sve načine, čak i u času konačnog rastanka od ovog fizičkog tela: čak i tada želimo da zadržimo kontrolu. A jedino šta se od nas tada traži, i jedino što možemo da učinimo za svoje dobro je - prepuštane toku života – toj sili, toj milosti Božijoj u svemu. Postoje trenuci kada treba odustati od svake kontrole. U času rastanka od tela, jedina stvarna moć je da predamo svu kontrolu volji Božijoj i prepustimo se, s poverenjem. To prepuštanje je tada izraz hrabrosti i konačne slobode. I to je poslednja prilika za rastanak od ega u ovom životu – kraj igre i predaja partije u ruke Onom ko je igru osmislio i započeo. A to nije prolazno, malo “ja”, već Večno “Ja Jesam!”
...
Sloboda i prihvatanje
Sloboda je u prihvatanju: “Neka bude sve što jeste; neka bude sve što treba da bude… I prošlost je u redu, kakva god da je. Neka bude volja Tvoja!”
Neprihvatanje, opiranje onome što jeste, borba sa sadašnjim trenutkom je samo međukorak (ponekad neophodan) na putu ka prihvatanju i slobodi. Malo “ja” mora ponekad da kaže “ne” okolnostima, ljudima, stvarima, izazovima – jer to “ne” svemu drugom je skriveno “da”- sebi.
A Sopstvo svemu kaže “da”, sve prihvata, čak I kada kaže “ne”, jer to “ne” dolazi sa pozicije Svesti Celine, celovitosti, Ljubavi, Istine, snage – ono nije otpor onome što jeste, ne puka negacija, već uvek jedno DA ŽIVOTU, DA ISTINI, DA LJUBAVI, DA SLOBODI. “Ne” Sopstva nije zagađeno odbojnošću, odbacivanjem, gađenjem, besom, netolerancijom, osudom, agresijom, osećajem neslobode, vezanosti i sputanosti. “Ne” Sopstva je “ne” laži, a “da” Istini, Dobru, Životu…
“Ne” razdvaja i deli.
“Da” spaja i ujedinjuje.
A Istina Jedinstva je krajnja Istina i jedina Sloboda.
...
Ko postavlja granice?
Vratimo se na poslednje pitanje sa početka ovog razmatranja: Ko postavlja granice slobode? Odgovor je: Svest. Ne postoji ništa izvan Svesti. Svest je Sve. Svest Jeste. Ako umesto reči Svest upotrebimo reč Bog – dobijamo centralni aksiom hrišćanstva i svih monoteističkih religija.
Granice slobode su granice svesti. Granice svesti su granice slobode. Ograničena svest – ograničena sloboda. Bezgranična svest - neograničena sloboda.
Svest ograničena na ovo telo, na ovaj “ja” identitet, na ovaj život i njegovu priču – može proizvesti samo iskustvo ograničene slobode. Bezgranična svest neomeđena telom, identitetom, iskustvom ovog života, prostorom i vremenom – daje iskustvo, miris i ukus istinske, neograničene Slobode. Jer Sloboda je, po definiciji, samo ono što je oslobođeno granica. Sveobuhvatna, neograničena Svest, Sve-Svest, ima za prirodnu posledicu Ljubav. Jer kada sve vidiš i doživiš u sebi i sebe u svemu, kada shvatiš da si ti sve i svako, i da je svako biće i svaki događaj samo tren u evoluciji Svesti – ne možeš da ne voliš ono što jeste tvoje delo i tvoj deo: Svet kao izraz Svesti.
Kada voliš, sloboda ne može biti zloupotrebljena, a pitanje zloupotrebe se ne postavlja, jer Ljubav je strpljiva, ne gordi se, sve podnosi, sve dopušta i prašta – a Sloboda je samo izraz te Ljubavi.
Zato reči Sv. Avgustina predstavljaju krajnji, najsažetiji izraz veze koja postoji između Slobode i Ljubavi: “Voli i čini šta ti je volja!”, što znači: Voli i slobodno čini sve što iz Ljubavi izlazi, jer iz dobrog samo dobro nastaje i jeste. Tek sa podlogom Ljubavi, Sloboda dobija pun smisao i istinsko značenje.
Ljubav, Sloboda i Svest su Sveto Trojstvo Manifestacije: uzajamno zamenjivi i neodvojivi jedan od drugog, ovi principi su temelj Stvaranja i održavanja ovog Sveta. Jer, šta je svet, ako ne igra Svesti koja u Ljubavi i Slobodi stvara…?
*
POSTOJANJE
...
Postoji samo jedna Sloboda:
Sloboda od svakog straha.
Postoji samo jedna Radost:
Radost služenja i predaje.
Postoji samo jedna Ljubav:
Ona koja sve prašta i prihvata.
Postoji samo jedna Istina:
Ona koja se može čuti u Tišini.
*
P. Šumski
U Beogradu, 30.11.2016.
|
|
Revolucija srca
...
"Mi želimo da spasemo svet, ali mi smo ti
koje prvo moramo da spasemo, jer samo
’spašeno’ ljudsko biće hoda sa integritetom,
blagodarnošću i skladnošću
po ovoj svetoj zemlji.“
...
Muđi
*
Šta znači probuditi se za Stvarnost i boraviti u Srcu? Isključiti programe uma
i ući u Tišinu Bića, u Srce Stvarnosti, u punoću Postojanja izvan svake
oskudice, nemira, osude, žudnje i straha... Izvan žalosti za prošlim i želje za
budućim. Kako to postići? Buđenjem za svoje Istinsko Sopstvo, spoznajom
onoga koji (u Istini) jesi.
...
Odustajanjem od svega lažnog i spolja nametnutog, napuštanjem lažnog
identiteta „koji se dobro prodaje u svetu“ i prepoznavanjem osnove
sopstvenog Bića u Tišini, pre buke pojavnog sveta. Vraćanjem sopstvenom
Integritetu koji ne pripada nikome osim tebi i Tvorcu u tebi. Vraćanjem
Celovitosti kojoj ne treba drugi za upotpunjenje, za ucelovljenje, već za
radost susreta, razmene i davanja iz punoće... Povratkom sopstvenom
Izvoru samodovoljnosti. Povratkom u Jedinstvo. Prvo sa samim sobom, a
time i sa Univerzumom.
...
Zakon Jedinstva je osnovni zakon Univerzuma: vidljivog i nevidljivog,
manifestovanog i nemanifestovanog. Kako gore- tako i dole. Zakon
Jedinstva je krajnja jednostavnost Postojanja. Jer...
...
Treba li čoveku sa integritetom vlast? Ne.
Tek kada čovek izgubi sopstveni integritet, vlast postaje neophodna.
...
Treba li čoveku sa integritetom posrednik za razgovor sa Bogom, svojim
Ocem Večnim? Ne.Crkva postaje neophodnost kada čovek izgubi lični
integritet i svest o Hristu u sopstvenom srcu.
...
Svaki Sin, svaka Kći, razgovara sa Ocem na ti. Jer ima na to pravo. Jer, ima
li ikog bližeg od onog ko te je stvorio? Kada se ta prisnost izgubi, a Sin (Kći)
zaboravi ko je, počinje razgovor na Vi preko posrednika. Počinje svet bolne
odvojenosti.
...
Zakon Jedinstva kaže: „Sve je sveto. Ili je sve sveto, ili ništa nije sveto!
Svetost je sveuključiva jer je izraz Jedinstva.“ Ako je tako, zašto bi crkva,
hram ili bilo koje drugo „sveto mesto“ bilo svetije, bolje ili gore za molitvu i
razgovor sa Ocem Večnim? Po čemu bi hram, ljudskom rukom građen, bio
svetiji od Hrama Prirode, Božjom rukom sazdane? Ako Bog kome se
klanjamo traži kamene građevine, onda je On, kao i ta građevina, ljudska
tvorevina, a ne Primarni Uzrok, ne Prvobitno Svetlo. Nije li nam Otac Večni
dao Prirodu koja je Majka koja nas porađa i u životu održava? I šta od te
Majke, u materijalnom svetu može biti svetije i vrednije hvale i zahvalnosti?
Kamene zidine nekog hrama ispunjene ikonama i kipovima koji su zamenili
Zlatno tele iz Starog zaveta? To je uvreda inteligencije i nezahvalnost prema
Božjoj tvorevini i promisli, prema Ocu koji nam je dao jedinstveni živi hram
Prirode u kome protiče čitav naš zemni život: utrobu u kojoj se začinjemo, u
kojoj odrastamo, od koje i u kojoj živimo, i kojoj predajemo naša trošna
tela, na kraju.
...
Kao što je prirodno roditi se, živeti i skončati u Prirodi (a ne u bolnici, na
aparatima), tako je prirodno moliti se, tihovati i razgovarati sa Ocem Večnim
u krilu Njegove sopstvene kreacije... Ako je bolnica proteza za produženje
života fizičkog tela čoveka odvojenog od Prirode, crkveni hram je proteza za
produženje duhovnog života čoveka odvojenog od Prirode... Spoljašnji
hramovi su samo podsetnici koji nas pozivaju da izgradimo unutrašnji Hram
Vere u srcu. Kada Hram Vere budemo imali u srcu, potreba za spoljašnjim
hramovima će nestati.
...
Ako bi čovek poštovao deset Božjih zapovesti, ili samo prve tri – da li bi sva
sila hiljada i hiljada ljudskih zakona i pravosudnog sistema, policije i vojske
bila potrebna? Ne. Zakoni i pravosuđe, policija i vojska postaju neophodni
kada čovek zaboravi i pogazi osnovne Božje zakone - one pred kojima se
klanja u hramovima vere, ali ih ne primenjuje i uporno krši u svakodnevnom
životu: „Ne ubij.“ „Ne kradi.“ „Ne laži.“ „Ne čini preljube.“ – Sve ovo staje
u samo jedan zakon koji – ispoštovan – čini nepotrebnim kompletan
pravosudni sistem:
„Ne čini drugome što ne želiš da drugi čini tebi. Ili: Čini drugome ono što
želiš da drugi učini tebi.“
...
Od življenja u laži i kršenja Božijih zakona - napravili smo profesije, čitave
industrije i unosan biznis za milione ljudi... Policija, vojska, pravosuđe,
farmacija, duvanska industrija, porno-industrija, narko-industrija,
bankarstvo, prehrambena industrija... Živimo od sopstvene lažnosti i
odvojenosti od Božije promisli!
...
Živimo u svetu zarobljene svesti. To je Matrix: samozaborav o tome ko smo,
odakle smo došli i kuda idemo.
...
Ovaj svet ropstva, zatvor sačinjen od naših mentalnih predstava zasnovanih
na strahu, treba srušiti do temelja, do Prvobitne Tišine. Tek iz te Prvobitne
Tišine može nići Nova Stvarnost - Novi Svet, toliko različit od ovoga, da o
tome ne možemo ni da mislimo. Svet o kome ništa ne znamo, jer je izvan
straha, pohlepe, dominacije i borbe za opstanak. Svet Ljubavi.
...
Rušenjem starog sveta, ovog u kome živimo, ništa suštinski vredno , dobro i
istinito neće nestati, ni biti uništeno. Jedina stvar koja će biti razgrađena je
laž.
...
Svako može da da svoj jedinstveni doprinos stvaranju tog Novog Sveta.
Kako? Odricanjem od svega lažnog u sebi. Sopstvenim buđenjem za
Istinu i buđenjem onih oko sebe. Širenjem Dobre Vesti.
...
Ko želi da čuje – čuće. Ko želi da vidi – videće. Ko želi da ostane u matrici
straha i vezanosti, ostaće, jer nam je Otac dao slobodu izbora.
...
Do sada smo živeli u svetu u kome je bio Svako za Sebe, i Svi protiv Svih.
To je svet straha i borbe za opstanak. Novi Svet biće izgrađen na principu:
Svako za Sve i Svi ZaJedno.
...
To je Put Spasenja, Put Srca.
To je Put Ljubavi. To je Svet Ljubavi - koji nastaje.
...
Ovo je Revolucija Srca: tu počinje i tu završava. U svakom od nas.
Revolucija jednog čoveka za sve ljude. Revolucija svakog čoveka, za sve
druge.
...
Ovo je poziv na buđenje. Ako osećaš ovo u Srcu, ako osećaš Hrista u Srcu,
ako izgaraš u želji da se probudiš - pošalji ovu poruku dalje.
...
Revolucija Srca je počela!
*
Zabeležio milošću Jedine Stvarnosti,
P. Šumski
19.02.2016.
*
|
|
|
