ekologija svesti

Napustite svaku nadu – Život je samo sada!


...

Sve što me razotkriva meni samom – vraća me Tebi, Oče. Vraća me Izvoru Života

Večnog u meni, koji Ti Jesi. Vraća me mom Večnom: Ja Jesam. Sve što mi dolazi kroz

patnju, bol, radost, tugu, strast... – svetionik je na Putu Povratka u Tvoje Večno

Kraljevstvo. Ovaj Um je zabludeli Sin koji je napustio svoj Dom u Srcu i sada traži

put... Kroz stranputice i skretanja – napipavam Pravi Put, usku stazu u Život Večni.

Kroz prepoznavanje onoga što nije – slutim i spoznajem ono što Jeste: Istina, Ljubav,

Vera, Snaga, Dobrota, Svemoć...
...

Senka laži, otvara me za Svetlo Istine; senka straha - za Svetlo Ljubavi; senka sumnje

– za Svetlost Vere; slabost i nemoć – za Snagu i Svemoć; senka zla (podele, razdora) -

za Svetlost Dobra (jedinstva)... Odricanje od vezanosti za lažno i napuštanje svega što

nisam, dovodi me Oče do Tvog Večnog Izvora u meni. Do mog Večnog Izvora u sebi.

Napuštanje vezanosti za ovaj prolazni oblik i njegove želje i potrebe – izvodi me na

Svetlo Slobode!

...

Prvo što je potrebno napustiti je – nada. Jer Sloboda je Sada. Život je – Sada. Nada je

sva - u sutra. Nada je nemanje. Nada je oskudica. (Nemam i nadam se...) Nada je

poricanje Božije milosti, obilja i sveprisustva – Sada. Nada je izraz krajnje nemoći.

Nada je nedelatna i pasivna – ona čeka... Tri sveta principa kojima nas Jevanđelje

podučava: Ljubav, Vera i Nada – nisu potpuna Istina. Između dva stuba Života

Večnog, provukao se lopov koji krade vreme i život. Nada je laž kojoj između Vere i

Ljubavi nema mesta. Nada se uvek tiče budućnosti – onoga što nije. Vera i Ljubav

uvek su u sadašnjosti, u Večnom Sada. Kada nemamo Vere i Ljubavi – ostaje nam da

se nadamo... Kada nemamo Sada – projektujemo svoja očekivanja u budućnost koja je

neizvesna i nepostojeća – i to nazivamo nadom. Beznađe je bolje, jer nas ostavlja

praznih ruku, u oštroj jasnoći i prihvatanju onoga što Jeste. Beznađe ne abolira i ne

odlaže egzekuciju uma: ono nas vraća jasnoći sadašnjeg trenutka i tera da se kroz

suočavanje probudimo u sada za Sada!

...

Beznađe nas tera da napravimo trenutni izbor između Smrti (sumnje i straha) i Života

(Ljubavi i Vere). Beznađe i očaj ne ostavljaju mesta nadi i umu. U beznađu nema

mesta za sutra. Život je samo Sada! Ljubav i Vera su sada.

...

Ako se nadamo, ako kažemo: „Nadam se da...“ – mi zapravo sumnjamo i kažemo:

„Ne verujem. Sumnjam i - nadam se...“ Vera na sumnja. Ljubav ne sumnja. Vera i

Ljubav pripadaju Srcu i Večnosti. Tu im je Izvor. Nada sumnja. Um sumnja. Nada i

sumnja pripadaju umu i vremenu. Zato je nada - seme laži u Svetom Trojstvu.

NAPUSTITE SVAKU NADU DA BISTE (PO)VEROVALI I VOLELI – SADA!

Jer nada je samo odlaganje Slobode i Života Večnog koji je - sada.

...

Na mesto nade koja je okrenuta budućnosti (a sama pripada prošlosti) – treba staviti

princip Svesti ili Prisustva. Jer Svest jasno vidi. Nada je slepa.

Dakle, ne više : Nada, Vera i Ljubav, već: Svest, Vera i Ljubav.

Jer Svest je samo Postojanje u svom korenu: nepokretni Izvor svega što Jeste

(Manifestacije) i potpuna Jasnoća o onome što Jeste.

Vera je poverenje u Život, princip prihvatanja, prepuštanja i dopuštanja Stvaralačkoj

Sili Života – Boga-Majke-Oca. Vera je u svetu dualnosti intuitivno znanje (pouzdanje)

o oba sveta kao Jedom.

A Ljubav je princip davanja, izraz Svesti u akciji: Stvaranja i Večne Promene.
...

Svest kaže: Vidim. Svedočim. Jesam.

Vera kaže: Verujem u sve što vidim i ne vidim. Sve je to - Dobro. Sve to Jeste.

Ljubav kaže: Dajem se svemu što vidim – jer Volim sve što Jeste.

...

Vidim. Verujem. Volim.

Jesam. Znam. Dajem.

Amin!

*

Zabeležio milošću Jedine Stvarnosti

P.Šumski

05. 01. 2018.

 

Društvo za zaštitu prava biljaka na život


...

Svakako ste se ne mali broj puta sreli sa prizorom iskrčenog šumarka ili šume, osakaćenog

ili posečenog drveća po parkovima i izletištima - gde ste ostajali ožalošćeni i zapitani: Ko je

to uradio i zašto?

Ovo pitanje najčešće ostaje bez dovoljno ubedljivog odgovora. Tako mi je, pre nekoliko

godina, u susretu sa jednim takvim žalosnim prizorom bez opravdanja i odgovora, palo na

pamet da bi bilo dobro napisati nešto kao Ustav za život, ili "Deklaraciju o pravima

biljaka na život" i osnovati Društvo za zaštitu biljaka, poput onih koja postoje za zaštitu

životinja.


Ž
ivotinje su, valjda zato što hodaju, imaju oči i aktivno komuniciraju sa nama na brojne

načine, poodavno u centru pažnje raznih zaštitara, ali je bilje, ostalo nekako skrajnuto (ili mi

se čini) i prepušteno na milost i nemilost ljudske samovolje, nemorala i nesvesnosti...

Društvo za zaštitu biljaka nisam osnovao, ali sam napisao pomenuti Ustav za Život u

formi nacrta. Nezavršen i otvoren, sa nabacanim osnovnim idejama, čeka vaše sugestije,

dopune, primedbe ili pohvale.


Voleo bih da ovaj tekst probudi svest ljudi o svetosti i jednakosti Života u ma kom obliku se

taj Život ispoljavao... Pozdrav zelenilu koje se budi u našim srcima!

Pozdrav Životu koji je Večan!

 

*

USTAV za ŽIVOT

- nacrt -

...

1. Osnovne odredbe: Pravo na Život

...

1) Svaki oblik života je od Boga dat.

2) Zato: Svako živo biće je sveto.

3) Život je svetinja i osnovno pravo. Svako živo biće ima osnovno i neotuđivopravo na Život – od Boga dat.

4) Niko nema pravo da bilo kom biću oduzme život – jer život pripada samo Bogu (Stvaraocu života) i tom određenom obliku života – i nikom drugom.

5) Svako oduzimanje života, ma kom biću (čoveku, životinji, biljci – podjednako), je zločin protiv Života i kršenje Božjeg zakona.

6) Osnovni Božji zakon glasi: „Ne ubij!"

7) Biljke, životinje, ljudi i planeta Zemlja u celini - su živa bića i braća po životu, jednaka u svemu, pa i po pravu na život.

8) Svaki oblik života zavisi od svakog drugog oblika života, jer Život je Jedan. Sve je povezano.

9) Mera uzimanja (zahvatanja) iz riznice života - je samo: održanje i davanje Života, a ne gomilanje bogatstva na račun smrti drugih bića.

10) Nijedan oblik Života po Božjem zakonu, nije vredniji od ma kog drugog oblika Života. Pred Bogom smo svi jednaki: i biljke, i životinje i ljudi.

11) Ako čovek nema odgovornost prema Životu, ako ne poštuje prvi Božji zakon – promašuje suštinu svog postojanja na Zemlji. Time čini zločin protiv Boga i njegovog dara: Života.

12) Svako zlonamerno, nemarno i nezakonito oduzimanje Života (biljci, životinji ili čoveku), je kršenje prvog Božjeg zakona i podleže ljudskim zakonima na Njemu utemeljenim, te kao takvo, smatra se zločinom protiv Života.

13) Svaki zločin protiv života mora biti sankcionisan.

14) Planeta Zemlja kao živo biće (kolevka života i naš Dom) i svi oblici života koji je nastanjuju – povereni su od Boga nama, ljudima, na staranje, čuvanje i unapređivanje – ne na uništavanje!

15) Osnovni zadatak, cilj i svrha postojanja Čoveka na Zemlji je da prepozna, voli i čuva Život u celini i svakom njegovom delu.

...

2. Posebne odredbe: Pravo biljaka na Život

...

16) Svaki oblik života je svet. Svaka biljka, svaka travka, drvo, cvet – su sveti jer su od Boga dar.

17) Biljke su, uz vodu, osnova - potka Života na planeti Zemlji. Daju nam vazduh koji dišemo, svoja tela kao hranu i lek, građu i ogrev za naše domove, hrane nam sva čula i dušu lepotom, održavaju balans temperature, vodnih režima, kretanja vazdušnih masa (itd.) na Planeti, pružaju dom bezbrojnim oblicima života...

18) Bez biljaka i vode, život na Zemlji bio bi nemoguć. Ubijamo li biljke (šume, livade, barske i okeanske biocenoze...) – ubijamo osnovu našeg postojanja na planeti, ubijamo Život, ubijamo sami sebe.

19) Život je Bog i Bog je Život. Ne poštujemo li bilje i svaki oblik života na Zemlji, ne poštujemo ni sebe, ni Boga koji je sve stvorio. Poštovanje Kreacije je poštovanje Kreatora.

20) Kako se odnosimo prema biljkama, tako se odnosimo i jedni prema drugima. Tako se odnosimo prema Životu.

21) Biljke i ljudi su braća po životu, oduvek su delili isti prostor i njihova prava na prostor i život su jednaka. Ljudi i biljke čine deo jedinstvene zajednice života.

22) Naš opstanak, opstanak Čovečanstva i svih drugih oblika života i Zemlje u celini, zavisi od opstanka biljaka. Nestanu li biljke, nestaće i Život na planeti Zemlji. Nestaće i Čovek.

...

3. Prava biljaka na život u gradu /Pravo čoveka na biljke u gradu

...

1) Prava biljaka u gradu su ista kao i prava svih biljaka i svih oblika života na Zemlji, ma gde postojali. Samo je njihovo očuvanje još značajnije, jer je naša potreba za njima u gradu veća.

2) Život u gradu bez biljaka je nemoguć.

3) Beton i asfalt ne mogu da zamene posečeno drvo ili zatrti travnjak. Beton i asfalt ne daju kiseonik, zaklon od sunca i kiše, šum vetra u krošnjama, mesto za svijanje gnezda pticama, radost umornim čulima koje pruža zelenilo krošnje, mekoću trave pod stopalima, ne daju hranu ni telu ni duši. Beton i asfalt ne stvaraju život.

4) Betoniranje i zatiranje zelenih površina („parkova“), kao i seča drveća su oblik ludila i zločin protiv Života: i uništenih biljaka i ljudi koji u gradu stanuju. Ti činovi degradiraju Život i ljudskost.

5) Svaki čovek ima pravo na minimalnu količinu zelenila u gradu (...) zbog održanja duhovnog, mentalnog, psihičkog i fizičkog zdravlja. Svaki čovek ima pravo da neguje svoj komadić zelenila, travnjaka, svoje drvo – svoj komad zemlje-života...

6) ...itd...

7) (Sve sugestije i dopune koje su u duhu odbrane života od čovekove nesvesnosti, sebičluka, pohlepe i samovolje su dobrodošle!

Dopišite... :)

*

Život za Život!

...

Predlog Ustava za Život:

P. Šumski


U Beogradu, 31.03.2012.


 

Sloboda i „ja“ identitet:

Kamenčić u točku Slobode


...

Pitanje slobode možemo započeti sa bilo kog kraja, sa bilo koje tačke na beskrajnoj kružnici Života-Postojanja, i ako dosledno  idemo ka odgovoru, ne možemo izbeći jedini mogući odgovor, pravo u centru svakog pitanja. To je odgovor na pitanje: Ko sam ja?

Identitet na kome smo određuje kompletnu percepciju realnosti  - a stvarnost je za nas uvek: samo iskustvo naše svesti.

Dakle, ima li slobode u granicama “ja” identiteta? Ima li slobode bez prihvatanja Božije volje? U kakvom su odnosu slobodna i Božija volja? Ima li slobode bez odgovornosti? Da li je sloboda bez odgovornosti zaista – Sloboda? Ko postavlja granice Slobode?

Počnimo redom.

...

Božija i ego-volja

Ako kažemo da je Bog u svemu, da je sve Njim stvoreno – to ima svoje konsekvence. Ako je Bog u svemu -  gde je onda Božija volja? Tamo gde i Bog. U meni je, kao i u tebi, u vlati trave, u zrnu peska, u beskraju Univerzuma... Šta stoji na putu manifestacije te sveopšte volje u čoveku? Ego volja, moć Bogom dana čoveku da kaže „ja“, misleći pod tim „ja“ samo na svoje malo, izolovano sopstvo omeđeno telom – nasuprot svemu ostalom u Postojanju. To malo „ja“ je jedina prepreka ispoljavanju potpune Božije volje u čovekovom životu i celom manifestovanom Univerzumu. To je ono što čoveka odvaja od celine. To je iluzija slobodne volje – takođe Bogom data čoveku. Kao što je Bog odustao od svoje svemoći, od svoje bezgranične volje, dajući svom sinu slobodu i pravo da kaže „da“ i „ne“, da načini izbor u svom ograničenom „ja“-životu, tako se čovek, odustajući od svoje ograničene ego-volje i prepuštajući se volji Božijoj, vraća svom Večnom Ocu, svojoj božanskoj prirodi, i postaje Bogo-čovek sjedinjujući se sa Njim u svesti.

Jedina prepreka ispoljavanju Božije volje u čoveku je ego, malo „ja“. Sila kojoj dopustimo da kroz nas deluje, ono čemu se predamo potpuno, bez otpora, bez ostatka – to je ono što jeste. To je ono što jesmo. Ili delujem kao ego, ili kao Bog. I jedna i druga mogućnost su tu Božijom milošću.

Tajna Božije volje je u bezuslovnom prihvatanju svega što život donese i svega što jeste, prihvatanju sebe pre svega, u svakom trenutku kao izraza Božije volje. Neopiranjem i dopuštanjem, zapravo prepuštanjem toku života – Božija volja se ostvaruje, odvija, ispunjava...

...

Sloboda od i sloboda za…

Na tom putu, jedina stvarna sloboda je sloboda od svakog straha. Čega se najviše bojimo? Više od svega, bojimo se Istine. Istine da smo sami izabrali ova život, da smo odgovorni za taj izbor i svoje odluke... Da svojim mislima kreiramo svaki trenutak svoga života. Da smo „žrtve“ ne sveta i okolnosti, već sopstvene nesvesnosti... Da su patnja, bol i bolest – ono što smo takođe izabrali svojim nesvesnim izborima da bismo naučili lekciju i postali svesniji. Da smo odgovorni za sve što nam se ponavlja u životu, za svaku patnju koja istrajava (u životu na nivou ega – to je istina ego-egzistencije), jer ne tražimo svesno razrešenje ni u nama, ni od Oca Večnog kroz milost, kroz poniznost i prepuštanje. Ponekad je dovoljno samo da priznamo i da se kroz to priznanje iskreno pokajemo: „Ne znam Oče! Glup sam, slab sam da ovo shvatim i razrešim! Ništa sam... Smiluj mi se i pomozi!“ – dovoljno je samo da smo svesni svoje nemoći i neznanja - da ih priznamo, da izrazimo jasnu nameru  i zamolimo za pomoć – i milost će doći! Jer Otac Večni čuje iskrenost vapaja ljudskog srca, i na njega se, kao svaki saosaćajni roditelj – odaziva. Jer Bog je sušto saosećanje i ljubav, a milost je izraz tog saosećanja ili Božije ljubavi. „Traži i biće ti dato!“

Zbunjeni smo idejom prepuštanja volji Božijoj, jer ne prepoznajemo opsenara u nama, naš ego-um koji ne želi i ne može da se prepusti, jer prepuštanje višoj volji i sjedinjenje sa njom za ego znači smrt. Samo u odvojenosti i kontroli – ego-um opstaje. Zato koristi argumente, naizgled razumne: „Kako da se prepustim svetu, kako tuđoj volji, kada je svet nerazuman, ljudi nesvesni... Kako da se prepustim ljudskom zlu protiv koga se treba boriti...? – govori ego u svoju odbranu, previđajući da prepuštanje koje se od njega traži nije prepuštanje samovolji ovog sveta, već Stvoriteljskoj milosti, volji i svemoći Božijoj. Ego to previđa i ne želi da vidi, čuje, zna...

Pognuti se, poniziti se, za ego znači – umreti. To je smrt koje se bojimo više i od fizičke smrti. To je smrt koju izbegavamo na sve načine, čak i u času konačnog rastanka od ovog fizičkog tela: čak i tada želimo da zadržimo kontrolu. A jedino šta se od nas tada traži, i jedino što možemo da učinimo za svoje dobro je - prepuštane toku života – toj sili, toj milosti Božijoj u svemu. Postoje trenuci kada treba odustati od svake kontrole. U času rastanka od tela, jedina stvarna moć je da  predamo svu kontrolu volji Božijoj i prepustimo se, s poverenjem. To prepuštanje je tada izraz hrabrosti i konačne slobode. I to je poslednja prilika za rastanak od ega u ovom životu – kraj igre i predaja partije u ruke Onom ko je igru osmislio i započeo. A to nije prolazno, malo “ja”, već Večno “Ja Jesam!”

...

Sloboda i prihvatanje

Sloboda je u prihvatanju: “Neka bude sve što jeste; neka bude sve što treba da bude… I prošlost je u redu, kakva god da je. Neka bude volja Tvoja!”

Neprihvatanje, opiranje onome što jeste, borba sa sadašnjim trenutkom je samo međukorak (ponekad neophodan) na putu ka prihvatanju i slobodi. Malo “ja” mora ponekad da kaže “ne” okolnostima, ljudima, stvarima, izazovima – jer to “ne” svemu drugom je skriveno “da”- sebi.

A Sopstvo svemu kaže “da”, sve prihvata, čak I kada kaže “ne”, jer to “ne” dolazi sa pozicije Svesti Celine, celovitosti,  Ljubavi, Istine, snage – ono nije otpor onome što jeste, ne puka negacija, već uvek jedno DA ŽIVOTU, DA ISTINI, DA LJUBAVI, DA SLOBODI. “Ne” Sopstva nije zagađeno odbojnošću, odbacivanjem, gađenjem, besom, netolerancijom, osudom, agresijom, osećajem neslobode, vezanosti i sputanosti. “Ne” Sopstva je “ne” laži, a “da” Istini, Dobru, Životu…

“Ne” razdvaja i deli.
“Da” spaja i ujedinjuje.
A Istina Jedinstva je krajnja Istina i jedina Sloboda.

...

Ko postavlja granice?

Vratimo se na poslednje pitanje sa početka ovog razmatranja: Ko postavlja granice slobode? Odgovor je: Svest. Ne postoji ništa izvan Svesti. Svest je Sve. Svest Jeste. Ako umesto reči Svest upotrebimo reč Bog – dobijamo centralni aksiom hrišćanstva i svih monoteističkih religija.

Granice slobode su granice svesti. Granice svesti su granice slobode. Ograničena svest – ograničena sloboda. Bezgranična svest - neograničena sloboda.

Svest ograničena na ovo telo, na ovaj “ja” identitet, na ovaj život i njegovu priču – može proizvesti samo iskustvo ograničene slobode. Bezgranična svest neomeđena telom, identitetom, iskustvom ovog života, prostorom i vremenom – daje iskustvo, miris i ukus istinske, neograničene Slobode. Jer Sloboda je, po definiciji, samo ono što je oslobođeno granica. Sveobuhvatna, neograničena Svest, Sve-Svest, ima za prirodnu posledicu Ljubav. Jer kada sve vidiš i doživiš u sebi i sebe u svemu, kada shvatiš da si ti sve i svako, i da je svako biće i svaki događaj samo tren u evoluciji Svesti – ne  možeš da ne voliš ono što jeste tvoje delo i tvoj deo: Svet kao izraz Svesti.

Kada voliš, sloboda ne može biti zloupotrebljena, a pitanje zloupotrebe se ne postavlja, jer Ljubav je strpljiva, ne gordi se, sve podnosi, sve dopušta i prašta – a Sloboda je samo izraz te Ljubavi.

Zato reči Sv. Avgustina predstavljaju krajnji, najsažetiji izraz veze koja postoji između Slobode i Ljubavi: “Voli i čini šta ti je volja!”, što znači: Voli i slobodno čini sve što iz Ljubavi izlazi, jer iz dobrog samo dobro nastaje i jeste. Tek sa podlogom Ljubavi, Sloboda dobija pun smisao i istinsko značenje.

Ljubav, Sloboda i Svest su Sveto Trojstvo Manifestacije: uzajamno zamenjivi i neodvojivi jedan od drugog, ovi principi su temelj Stvaranja i održavanja ovog Sveta. Jer, šta je svet, ako ne igra Svesti koja u Ljubavi i Slobodi stvara…?

*

POSTOJANJE

...

Postoji samo jedna Sloboda:

Sloboda od svakog straha.

Postoji samo jedna Radost:

Radost služenja i predaje.

Postoji samo jedna Ljubav:

Ona koja sve prašta i prihvata.

Postoji samo jedna Istina:

Ona koja se može čuti u Tišini.

*

P. Šumski

U Beogradu, 30.11.2016.


 

Revolucija srca


...

"Mi želimo da spasemo svet, ali mi smo ti

koje prvo moramo da spasemo, jer samo

’spašeno’ ljudsko biće hoda sa integritetom,

blagodarnošću i skladnošću

po ovoj svetoj zemlji.“

...

Muđi

*

Šta znači probuditi se za Stvarnost i boraviti u Srcu? Isključiti programe uma

i ući u Tišinu Bića, u Srce Stvarnosti, u punoću Postojanja izvan svake

oskudice, nemira, osude, žudnje i straha... Izvan žalosti za prošlim i želje za

budućim. Kako to postići? Buđenjem za svoje Istinsko Sopstvo, spoznajom

onoga koji (u Istini) jesi.

...

Odustajanjem od svega lažnog i spolja nametnutog, napuštanjem lažnog

identiteta „koji se dobro prodaje u svetu“ i prepoznavanjem osnove

sopstvenog Bića u Tišini, pre buke pojavnog sveta. Vraćanjem sopstvenom

Integritetu koji ne pripada nikome osim tebi i Tvorcu u tebi. Vraćanjem

Celovitosti kojoj ne treba drugi za upotpunjenje, za ucelovljenje, već za

radost susreta, razmene i davanja iz punoće... Povratkom sopstvenom

Izvoru samodovoljnosti. Povratkom u Jedinstvo. Prvo sa samim sobom, a

time i sa Univerzumom.

...

Zakon Jedinstva je osnovni zakon Univerzuma: vidljivog i nevidljivog,

manifestovanog i nemanifestovanog. Kako gore- tako i dole.  Zakon

Jedinstva je krajnja jednostavnost Postojanja. Jer...

...

Treba li čoveku sa integritetom vlast? Ne.

Tek kada čovek izgubi sopstveni integritet, vlast postaje neophodna.

...

Treba li čoveku sa integritetom posrednik za razgovor sa Bogom, svojim

Ocem Večnim? Ne.Crkva postaje neophodnost kada čovek izgubi lični

integritet i svest o Hristu u sopstvenom srcu.

...

Svaki Sin, svaka Kći, razgovara sa Ocem na ti. Jer ima na to pravo. Jer, ima

li ikog bližeg od onog ko te je stvorio? Kada se ta prisnost izgubi, a Sin (Kći)

zaboravi ko je, počinje razgovor na Vi preko posrednika. Počinje svet bolne

odvojenosti.

...

Zakon Jedinstva kaže: „Sve je sveto. Ili je sve sveto, ili ništa nije sveto!

Svetost je sveuključiva jer je izraz Jedinstva.“ Ako je tako, zašto bi crkva,

hram ili bilo koje drugo „sveto mesto“ bilo svetije, bolje ili gore za molitvu i

razgovor sa Ocem Večnim? Po čemu bi hram, ljudskom rukom građen, bio

svetiji od Hrama Prirode, Božjom rukom sazdane? Ako Bog kome se

klanjamo traži kamene građevine, onda je On, kao i ta građevina, ljudska

tvorevina, a ne Primarni Uzrok, ne Prvobitno Svetlo. Nije li nam Otac Večni

dao Prirodu koja je Majka koja nas porađa i u životu održava? I šta od te

Majke, u materijalnom svetu može biti svetije i vrednije hvale i zahvalnosti?

Kamene zidine nekog hrama ispunjene ikonama i kipovima koji su zamenili

Zlatno tele iz Starog zaveta? To je uvreda inteligencije i nezahvalnost prema

Božjoj tvorevini i promisli, prema Ocu koji nam je dao jedinstveni živi hram

Prirode u kome protiče čitav naš zemni život: utrobu u kojoj se začinjemo, u

kojoj odrastamo, od koje i u kojoj živimo, i kojoj predajemo naša trošna

tela, na kraju.

...

Kao što je prirodno roditi se, živeti i skončati u Prirodi (a ne u bolnici, na

aparatima), tako je prirodno moliti se, tihovati i razgovarati sa Ocem Večnim

u krilu Njegove sopstvene kreacije... Ako je bolnica proteza za produženje

života fizičkog tela čoveka odvojenog od Prirode, crkveni hram je proteza za

produženje duhovnog života čoveka odvojenog od Prirode... Spoljašnji

hramovi su samo podsetnici koji nas pozivaju da izgradimo unutrašnji Hram

Vere u srcu. Kada Hram Vere budemo imali u srcu, potreba za spoljašnjim

hramovima će nestati.

...

Ako bi čovek poštovao deset Božjih zapovesti, ili samo prve tri – da li bi sva

sila hiljada i hiljada ljudskih zakona i pravosudnog sistema, policije i vojske

bila potrebna? Ne. Zakoni i pravosuđe, policija i vojska  postaju neophodni

kada čovek zaboravi i pogazi osnovne Božje zakone - one pred kojima se

klanja u hramovima vere, ali ih ne primenjuje i uporno krši u svakodnevnom

životu: „Ne ubij.“ „Ne kradi.“ „Ne laži.“ „Ne čini preljube.“ – Sve ovo staje

u samo jedan zakon koji – ispoštovan – čini nepotrebnim kompletan

pravosudni sistem:

„Ne čini drugome što ne želiš da drugi čini tebi. Ili: Čini drugome ono što

želiš da drugi učini tebi.“

...

Od življenja u laži i kršenja Božijih zakona - napravili smo profesije, čitave

industrije i unosan biznis za milione ljudi... Policija, vojska, pravosuđe,

farmacija, duvanska industrija, porno-industrija, narko-industrija,

bankarstvo, prehrambena industrija... Živimo od sopstvene lažnosti i

odvojenosti od Božije promisli!

...

Živimo u svetu zarobljene svesti. To je Matrix: samozaborav o tome ko smo,

odakle smo došli i kuda idemo.

...

Ovaj svet ropstva, zatvor sačinjen od naših mentalnih predstava zasnovanih

na strahu, treba srušiti do temelja, do Prvobitne Tišine. Tek iz te Prvobitne

Tišine može nići Nova Stvarnost - Novi Svet, toliko različit od ovoga, da o

tome ne možemo ni da mislimo. Svet o kome ništa ne znamo, jer je izvan

straha, pohlepe, dominacije i borbe za opstanak. Svet Ljubavi.

...

Rušenjem starog sveta, ovog u kome živimo, ništa suštinski vredno , dobro i

istinito neće nestati, ni biti uništeno. Jedina stvar koja će biti razgrađena je

laž.

...

Svako može da da svoj jedinstveni doprinos stvaranju tog Novog Sveta.

Kako? Odricanjem od svega lažnog u sebi. Sopstvenim buđenjem za

Istinu i buđenjem onih oko sebe. Širenjem Dobre Vesti.

...

Ko želi da čuje – čuće. Ko želi da vidi – videće. Ko želi da ostane u matrici

straha i vezanosti, ostaće, jer nam je Otac dao slobodu izbora.

...

Do sada smo živeli u svetu u kome je bio Svako za Sebe, i  Svi protiv Svih.

To je svet straha i borbe za opstanak. Novi Svet biće izgrađen na principu:

Svako za Sve i Svi ZaJedno.

...

To je Put Spasenja, Put Srca.

To je Put Ljubavi. To je Svet Ljubavi - koji nastaje.

...

Ovo je Revolucija Srca: tu počinje i tu završava. U svakom od nas.

Revolucija jednog  čoveka za sve ljude. Revolucija svakog čoveka, za sve

druge.

...

Ovo je poziv na buđenje. Ako osećaš ovo u Srcu, ako osećaš Hrista u Srcu,

ako izgaraš u želji da se probudiš - pošalji ovu poruku dalje.

...

Revolucija Srca je počela!

*

Zabeležio milošću Jedine Stvarnosti,

P. Šumski

19.02.2016.

 


UBUNTU - Društvo BEZ novca je MOGUĆE

*


Michael Tellinger - UBUNTU (3/3)

 

Čovek bez svojstava


(O slobodi da se bude - Niko)



Ne mogu da lažem, ni sebe, ni vas: prepun sam svojstava! Po njima ćete me prepoznati u gomili, ma koliko diskretna ta svojstva bila: visina, oblik, način odevanja, hoda, izražavanja, zračenje aure, miris tela... Ona su moj otisak, jedinstvena aroma postojanja u ovom materijalnom svetu. Ona su izraz ličnosti, tako moje i ničije više... A opet, ja nisam ta ličnost. Ona je puka maska, samo (ob)lik navučen na bezoblično, lično na bez-ob-ličnom, ime napisano na onome što nema imena... To, što izgleda tako stvarno i čvrsto – to je ono nestvarno, to je ono što ja nisam u Stvarnosti. Svojstva su boja naneta na prazno i čvrsto zategnuto platno života koje je pre svake slike, pre svakog svojstva. Ono naizgled nestvarno, nevidljivo, bezoblično, prozračno, neuhvatljivo... na šta su sve boje mog života nanesene, sva svojstva upisana – samo to je Stvarno, i to ću vam jednostavno dokazati.

...

I ako niste slikar, ovo ćete razumeti: Na čemu bi stajele boje da nema platna? U vazduhu, u praznom prostoru? Teško. Jeste li ikada pokušali da naslikate nešto na vazduhu? Ne trudite se. Dobićete samo gomilu prolivene boje na podu...

...

Belina slikarskog platna je podloga bez koje ni tih svojstava ne bi bilo, materijalni izraz onoga što je bez svojstva, a čini podlogu za koju prianjaju sva svojstva, na koju su ona nanesena. Zamislite boje koje kažu: „Samo mi postojimo, samo mi smo važne, mi smo slika i nema ničeg drugog osim nas! Pogledajte kakve smo – raskošne, svojstvene, jedinstvene...!“ A onda neko, diskretno, jednim potezom veštog čarobnjaka, izvuče platno iza slike i boje se raspu u ništavilu, slika nestane u nepostojanju... Ono što je samo bez boje, drži sve boje na okupu, daje im podlogu na kojoj mogu da po-stoje.

...

A i samo to platno, i ono je nestvarno, iako stvarnije od boja na njega nanetih!

...

Ko drži to platno? Kako je nastalo? Od čega? Od prvobitne zamisli Tvorca koji je upreo neke niti i zategao ih na ram, koji čini okvir života. Svemu je prethodila misao, namera da se platno stvori, da bi slika imala na šta da se nanese... Ako je majstor-slikar to uradio u materijalnoj realnosti, ko je to uradio u nematerijalnoj, onoj koja je prethodila ovom stvorenom svetu, pre svakog objekta, pre rama, platna, boja, tela, života...? Ko je napravio okvir našeg života, okvir svih života pre nas do samog početka, do prve klice života? Ko je istkao platno, ovu prelepu planetu sa svim svojim čudima, da bude podloga slici naših života? Nemojte reći da su sami od sebe nastali!

...

Postoji početak, i on je pre svakog početka koji možemo zamisliti, jer nije u vremenu, jer nije čak ni u prostoru. On je prostor sam, iako je i prostor u njemu. Jer je svugde i nigde. Jer je pre svakog svojstva, a ipak, On je inteligencija koja stoji iza svih svojstava...

...

Svojstva... Ona me određuju i ograničavaju, sputavaju, ako se za njih držim, ako verujem da sam ja ta slika, a previđam platno bez svojstava iza slike mog života. Budalasto je i ograničeno misliti da si neko, kada bi mogao biti bilo ko, ili prosto - niko. Najteže je, naizgled, ono što je najlakše: Biti NIKO. Niko ne želi da bude Niko, jer smo svi zaljubljeni u naše identitete, u naše posebnosti, u naša svojstva... A Biti Niko je beskrajno prostranije, nego biti NEKO. Biti  „Neko“, znači biti određen, ograničen. Biti „Niko“, znači biti slobodan od svakog identiteta, od svakog svojstva, svakog ograničenja sa mogućnošću da budeš – bilo ko, ili bilo šta. Jer iz praznine bez svojstava, iz beline platna pre svake slike, nastaju sve slike. Na samom Izvoru Stvaranja, tamo gde je sve još samo beskrajno polje svih mogućnosti, još nemanifestovanih, nalazi se prostor (manji od tačke) jedine stvarne slobode, slobode izbora – mesto bez svojstava, u prostoru pre prostora. Samo na tom mestu ja jesam. Samo to mesto Izvor je sveg života, intenziteta, obilja...

...

Ako izbrišem sliku nanetu na platno koja predstavlja moj poznati lik, sliku svog života – šta preostaje? Život sam. Beskraj mogućnosti koji se otvara - čoveku bez svojstava.

*

Tišina je pozadina zvuka.

Tama je pozadina svetla.

Praznina je pozadina Punoće.

Nemanifestovano je iza sve manifestacije.

Ne-Biće je izvor Bića.

*

P. Šumski, u ime Onog Bez Imena i svojstava

17.02.2016.

 


Strana 2 od 16

Copyright by Tomislav Trbojevic, 2010

toolbar powered by www.mit3xxx.de